Опада сунчани гроздобер опада лишће

Ноћас је опао и у златну светлост се уздигао

Мој чистосрци кум Зоран из Зрењанина

Све слике нашег дубоког пријатељства

И заједничких медитација у овосвету

У трену су засијале у пуноћи моје свести

Посматрам делић Гаје у светлој Тијанији

Травке увело лишће и процвали маслачак

Овијени Лепотом Вечношћу и Безкрајем

Срећан ти Пут мој најдражи друже и куме!

Срећан ти почетак у свету тананих учења!

И срцем весело и снажно загрли Творца

Као што си увек грлио мене када би се срели!

30. 09. 2016.

Деца најбоље знају – све! Деца виде оно што одрасли не могу ни да докуче. Читајући ове редове Песниче, навире ми сећање на давнашњи домаћи задатак из србског језика. Не могу се сетити тачно теме али знам да сам писала живо о разговорима, које сам водила са намештајем по кући. Столице и ормари, столови, оловке, прозори и дрво што им оквир прави – говорили су о свом путешествију – па од исте твари смо сачињени.

Ја сам то помислила да напишем а онда сам повела озбиљан разговор са њима. Наједном је све постало тада мени стварност.

 Када сам читала на часу шта сам написала, било је ћутање најпре па аплаудирање мојих другова и другарица. Једноставно су се деца у причу пренела.  И знам да је већина нас из тога времена, волела ,,тајно,, да разговара са дрвећем, са мравима,  са листовима,,коме је шта било ближе.

 Деца осећају живот  једнак – доживе га тачно како га је Творац  дао – једнако свима.

И где се и када ми, људи, то убрзо изгубимо, на све ово заборавимо и то толико заборавимо да читаву природу скрнавимо, према њој се недостојно односимо…а све мислећи  да је све то око нас …да нама служи!!!???? Да нама служи….  Престанемо да је волимо или у најбољем случају у шуму зађемо ,,очи да одморимо,,, ,,свежег ваздуха да се надишемо,,… да понешто од отпада нашег тамо и оставимо…

Када то крене…када се то дете изгуби негде и ретко или више никада и не појави поново … и нема га на нашем лицу, нема га у нашим очима, у нашим срцима…

Када то наша душа заспи – напитак зли као да испијемо и више се ничега не сећамо….

Човек је у дубоком сну јако дуго. А тај сан – ружан је – човек нема осећај да погледа камен, љубављу да га погледа, да га узме у руку, помилује, да га можда и кући понесе, да са њим поразговара …  ако камен пристане- Јер за све треба питати а одговор се добије, брзо.

Шта човек ради када улови тигра, вука, рајску птицу…. направи кавез , огради и у најбољем случају  (друге нећу ни поменути) начини зоо-врт. Ко је човеку дао то право? Он сам себи кроз наметнути ружни сан? Колико наметнути???

А где год да погледаш милује те бреза…њено лишће тако дивно сјаји,,, сачека те горостас- храст- саветује те…он је одмориште – птица ти пева, прича, лети… хоће да се са тобом дружи –  вода опија душу лакоћом тока… показује ти како да живиш – земља..мајка..родила те, одгајила, своје дете она воли ..а ти… копаш, бомбе у њу бацаш… отрове њоме затрпаваш…

Зачудно ми понекад колико те опет Творац воли… воли… и Богови те наши воле..и помажу..да дете из сна изађе.. и жао им јер знају колико ће се то дете тада застидети…

ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Све мање бивам присутан у овоме свету.

Све мање умем и могу са људима.

Истрошио сам се у овоме свету за девет живота.

Овај свет никада не бејаше мој свет, не бејаше мој дом.

Кад вилењак залута у свет људи, живот му бива мука, патња и борба непрестана.

Имам скоро седамдесет година, а то је за вилењака много.

За вилењака је то као триста година за људе овога света!

Људима од овога света много лакше бива у овоме свету.

Овај свет је њихов, у овоме свету имају свој дом.

Мој дом је одувек бивао негде тамо далеко иза свега, иза свих видљивих и материјалних светова, иза свих илузија и опсена.

Многи би желели да се сретну са мном, да диване са мном, да се друже са мном.

Али, ја више нисам ни за сретање, ни за диван, ни за дружења.

Ја сам још само делићем свог бића, неким невидљивим кончићем, везан за овај свет.

Верујте ми, једва чекам да одем са овога света!

Доста је било!

Било је и одвише!

Кад дође јесен, кад се спусте магле, кише и тмуше, тада умирем.

Гуши ме влага, убија ме студен и тмуша.

Крхког сам и трошног здравља одувек бивао.

А што сам старији, све трошнији бивам!

Један од највећих ведсрбских песника и посвећеника –  Аватар међу песницима и мудрацима Белога Србства – Владика Раде, није смео да чека зиму на Цетињу, већ је већ с јесени бежао у Напуљ, да га не би удушила и расточила влага, студен и тмуша, а био је много млађи и физички много јачи од мене.

Одувек сам се чудио и питао, како је један такав горостас, горштак и двометраш, један такав таленат и једна таква духовна громада, бивао тако крхког, слабашног и трошног физичког здравља!?

А онда сам, много година потом, схватио: зато што је био Вилењак са звезданом лиром!

Већ ме замара и вођење, опремање и уређивање Србског журнала.

Стога Србски журнал предајем Верици и Марку, као и свима вама којима је Бело Србство мисија и посвећење, духовна и божанска категорија.

Живи и благословени били!

(У Великом Гају, последњег дана месеца рујна, 7526.)

Догоди се тако изненада,

у неким тренуцима не знам којим,

да се одвећ не сећам

 ничег што је прошло,

па се онда –   

кад угледам сама себе –

чудим и питам:

ко је овај

 и шта тражи

на овом месту,

у овом свету?

ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Наша је света дужност, да оживимо, просветлимо и оплеменимо Природу, те свеколику творевину Творчеву.

Да минералима, биљкама, дрветима, птицама, рибама и животињама удахнемо живу душу, да их одуховимо и продуховимо.

Наши богови и богиње, вилењаци и виле, као и сва светла и божанска бића управо нам о томе сведоче и говоре.

Ми смо дужни, да све што је живо, што јесте и бива, узнесемо на више, душевне и духовне ступњеве, да их, ко зна кроз колико еона, учинимо самосвесним и самобитним суштаствима.

Вечан живот је пред нама, пред нама су сва времена, сви векови, сва тисућлећа и сви еони!

У свом првом писму вољеној девојци 1861. године Јован Јовановић Змај пише о својим осећањима:

Мила госпођице Ружо!

Увек сам се чудио, кад је ко писмо писао тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајати, прећутати никако.

Ви, читајуци сад ово писмо или сте се намргодили или сте се можда мало застидели осечајући, да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки, милим Вас; немојте даље читати, што и да знате где помоћи не можете, подерите га таки, не заборавите, да сте га икад добили, заборавите сасвим, Ви ћете лако а ја ћу како узмогу. Али ако га подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли то седите, па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, ти ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само еванђеље љуби.

Да знам да ћете Ви ово писмо иоле радо читати, пустио бих срцу на вољу, али онда бих Вам имао толико написати и казати да у вашу шатулу заиста не би стало. Од како знам, цвеће сам одувек волео, зато што је лепо, добро и невино, што мирише, што се њиме човек накити и поносити може, али никад још нисам толико, тако слатко и озбиљно о цвећу мислио и сањао као сад, и то о ружи и о рузмарину.

Ви ћете можда ово писмо госпођици сестри, можда и госпођи матери показати, не марим, али само немојте пре, док ми без ичијега савета из свог срца, искрено српски на ово писмо одговорите.

У највећој хитности завршујем, јер ме кола чекају. Надам се кад дођем, надам се много. Бар ћу на путу натенане мислити моћи, како Вас је писмо моје расрдило или изненадило.

Будите ми здрави, сам се чудим од куд сам ово писмо нехотице пољубио.

Ружа Личанин му убрзо одговара на писмо:

Поштовани господине!

Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све до сад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пути, ал’ осећала и веровала нисам.

Ружа

 http://www.artnit.net › Pero

 Избор: Верица Стојиљковић