Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“:

За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

 

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом.

Ивод из текста- „Умеће стиха“; Предавања у част Чарлса Елиота Нортона,,-

Извор- интернет страница – РАСЕН

 

Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.

Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.

То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе

С руског превео Анђелко Заблаћански

 

 

 

Јуче пре Жарка Сјајка
Захватио сам неначету воду
Из Манитог Вира у Тијанији
Воду која спира скврност недела

Јутрос пре Жарка Сјајка
Попео сам се на Орлову планину
И са трава сакупио росу неначету
За растоп туге и одгрч радости

Сутра пре Жарка Сјајка
Убраћу тридесет и три заспала цвета
И однети Белој Веверици
Букет цвећа за истинозборство

Прексутра пре Жарка Сјајка…

 

 

 

 

 

Благослов за нашег дивотног Вилењака!

Прелепи записи, а посебно РАА-ИРИЈА, Тиркизна РАА Земља, Звезда или Тиркизно Сунце, то су наши онострани чувари или светле суштине, како узрастамо тако их више и осећамо.

Исијавају из нас и досежу и споља у просторним даљинама, а када се баш себи приближимо, приближићемо и дате просторне даљине у простору, тако да рад на себи и чистота наших мисли, замисли, помисли (чистота срца, душе), а она се огледа у једнакости према свакој души и милости, а разликујемо се по свести и нашој будности (свест или спава, сања, полубудна, будна или се буди), све зависи (свако иде својим путем), важно је да једни друге помажемо, и да себе водимо напред на свом путу, да нас нико не спутава и не замајава, јер свако има свој пут, а исте душе се срећу на свом једносмерном путу према светлости и то је наше јато у Творцу!

Прочистимо себе и приближимо  Тиркизну-РАА-Земљу, да нас обавије и огреје у Знању Безкраја!

Живо Здраво нам био увек у Творцу и тихој Љубави!

ИЗ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Ноћас писах о самоћи пробуђеног Вилењака и, наравно, остадох недоречен, мада песник, по природи својој и природи саме поезије, свагда и навек остаје недоречен, јер песничка недореченост има неки виши а онострани ступањ смисла, за разлику од уметничке прозе, новинске вести, стручног и научног чланка илити свагдањег говора, где све мора бити доречено и јасно.

Самоћа пробуђеног Вилењака није осама обичног, непробуђеног и неосвешћеног човека, већ нешто посве супротно и опречно од осаме људи овога света.

(Језичка опаска: Када говорим о пробуђеном и освешћеном Вилењаку, тада употребљавам реч САМОЋА, а када говорим о непробуђеним људима овога света, тада користим реч ОСАМА. Ведсрбски језик је богат тананим нијансама, преливима, синонима, сликама и метафорама, тако да реч САМОЋА осликава ИСПУЊЕНОСТ, а реч ОСАМА представља ПРАЗНИНУ.)

Пробуђени Вилењак само привидно – са становишта успаваних људи овога света – обитава у самоћи, будући да он, уистини, борави за људе овога света у једном упоредном а невидљивом свету, у свету који је сам стварао кроз многе животне токове, а који је и много лепши и много богатији од овога света илузија, омаја и опсена.

У свом за људе овога света невидљивом свету, пробуђени Вилењак има своје друштво, своје јато, своје племе и свој род, има своје пријатеље, своје истомишљенике и саговорнике; има све што само пробуђени Вилењак пожелети може.

(У последње време, уместо синтагме БЕЛИ СРБИН, илити именице АРИЈЕВАЦ и ХИПЕРБОРЕЈАЦ, користим праизворну и суштаствену ведсрбску реч ВИЛЕЊАК, јер ми је та реч, та именица, некако и јаснија, и потпунија, и одређенија. ВИЛЕЊАК је самосвесни и самобитни БЕЛИ СРБИН, који је БЕЛИ СРБИН како по крви тако и по духу, како по раси тако и по касти. ВИЛЕЊАЦИ су виша и раса и каста БЕЛИХ СРБА, за које је БЕЛО СРБСТВО идеал, илити духовна и божанска категорија.)

(У Великом Гају, 29. рујна 7526.)

ИЗ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Усамљен је сваки пробуђени вилењак.

Пробуђени вилењак живи у свету спавача.

Овај свет и јесте свет спавача.

Многи ће преспавати еоне, на десетине и стотине инкарнација, животних токова.

Пре неки дан, пожали ми се Мирослав Бичанин из Суботице, да је усамљен.

И ја сам усамљен откад знам за себе.

Сви ви, пробуђени, којима се обраћам, зацело сте усамљени у својим срединама, у својему окружењу, баш као што сам и ја усамљен.

Самоћа је најлепше стање за сваког пробуђеног вилењака.

Једино у самоћи пробуђени вилењак јесте оно што јесте.

Никада нећете срести пробуђеног вилењака у руљи и гомили, у чопору и крду.

Пробуђени вилењак  – то је бели вук самотњак.

Кад сте пробуђени и у самоћи – тек тада сте повезани са свим светлим и духовним бићима из Вишњих светова.

Тек тада сте у свету вила и вилењака, богова и богиња.

Аура пробуђеног вилењака простире се на километре, на тисуће километара, а некада и до звезда.

Зато и живи у самоћи.

У самоћи се оплемењује душа, јача стваралачки дух, и шири поље свести и свесности.

Али, пробуђен и усамљен вилењак јесте најјачи вилењак, јачи од свих људи који су у маси, у гомили, у чопору и крду.