Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА
Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА
Posted by biljanadikovic / In MAIL – RSS FEED, Биљана Диковић, Други пишу, ИСТОРИЈА, НАЈНОВИЈЕ, СРБИЈА и СРБСКЕ ЗЕМЉЕ / February 8, 2013
3 Гласови
Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА
“СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”.
КАТАРИНА ВЕЛИКА или: ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ, ЈЕЗИК СЛОВЕНА БИО ЈЕ ИЗВОРНИ, односно ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК
“Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научно-
филолошког гледишта и када се детаљно испитају његов предхришћански живот и древни обичаји… онда и његова и општа историја добијају други изглед. Историја Словена престаје да буде историја народа, или расе, која се има сматрати као удаљена од културе за читаве векове и просторе.
Напротив, као историја Народа који је дао РЕЧ, ВЕДЕ и ВЕДАНТУ, она
постаје општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли, која и данас, зрачећи, извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљавајући остали део човечанства”
1. – Живанчевић, о.ц., стр. 24
И у срцу те расе живела је и радила једна велика царица, по имену Катарина Велика, за коју западно-европски писци тврде, да је била немачког порекла. Управо то тврди извесни Бернар Бонилори (Beraard Bonilauri) у свом чланку од 8. јула 1987., објављеном у париском листу “Фигаро”. Прочитавши то у неком тексту написаном без правог познавања предмета, Бонилори – вероватно – никада није ни покушао да провери тачност тог обавештења, управо као сви они писци, који су се служили Тацитовим вестима о “Германији”, а да никада нису схватили, да ни сам Тацит није знао докле се простире “Германија” и ко су на тој територији “Германи”?! Не, није Катарина Велика била германска принцеза и то су људи, који су се налазили око ње веома добро знали. У ствари је и незамисливо, да једна германска принцеза оног доба прва обелодани идеју о, како пише Бонилори, супериорности словенске расе. У ствари, очито је, да се овде ради о ономе, што ми стално подвлачимо кроз ову студију, а то је непознавање праве историје наше старе Европе. Међутим, оно што Западна Европа још данас не зна, Катарина Велика и сва њена околина је то морала знати, јер она није била германског, већ поуздано словенског, лужичко-српског порекла, што доказује и титула њеног оца, који је био принц области Анхалт-Зербст. Овај други део имена, којим се у свом заједничком делу баве Шафарик и Суровјецки, деформација је имена од корена СРБ-… Пре упада Германа, та област се сигурно звала СРБИШТЕ…
”… fut la premiere a proclame la superiorite de la race slave. Et
en particulier, elle voulait demontrer que le slavon etait la langue
originelle du genre humain. Dans une lettre adressee a Grimm, en
1784., elle ecrivait quе les anciens Slavons avaient donne leur nom
a la plupart des riviers, montagnes, vallees, et contrees de la France,
de l’Espagne, de l’Ecosse et d’autres lieux”.
C обзиром на страхоте, које су Германи примењивали при уништавању и истребљењу Лужичких Срба, па с обзиром на германизацију северних Словена њиховим насилним превођењем у нову веру (О чему постоје историјска сведочанства и литерарни описи, као и низ поетских дела прожетих истим духом као и поезија балканских Срба).., с обзиром, дакле на све споменуто, једна особа оптерећена германским духом једне крваве прошлости, тешко да би могла да изјави нешто слично ономе, што нам износи Бернар Бонилори као изјаву Катарине Велике, која је:
“…била прва (тј. Катарина Велика), која је обелоданила супериорност
словенске расе. А особито је хтела да докаже, да је СЛОВЕНСКИ БИО
ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК ЉУДСКОГ РОДА. У једном писму, које је упутила
Гриму 1784. г; она је писала, да су стари Словени дали своја имена
највећем броју река, планина, равница и области Француске, Шпаније,
Шкотске и других крајева… ”
Мудри народ је одавно рекао: “ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ”, јер је онај, који је носио ту величанствену титулу, свестан своје одговорности и потребе, да увек ходи путем истине, пре сваке изговоренене речи морао – не само да добро промисли, већ – пре свега – да добро упозна оно, о чему ће да говори, не одступајући од истинитог казивања… Катарина Велика је морала имати око себе најученије људе свога времена, који су јој омогућили, да стекне сигурно знање, а та сигурност се веома добро осећа по начину и једноставности, којом је дала одређена саопштења Гриму…
“Најезде које су представљале ужас за Европу, биле су најезде Хуна,
Авара, Бугара, Казара, Мађара и Печенега, који су наваљивали у хордама из Азије као страх и трепет за Европу. Били су то народи монглоско-турско-финског порекла. Међутим, ни један од индоевропских народа није тако касно, тј. y IV, V веку, или касније по Христовом рођењу дошао из Азије у Европу. Тако с потпуном сигурношћу тврдимо и знамо, да су Словени део индо-европског народа. А ако су Словени 3 дошли из Азије у Европу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће сагледати. К томе додајемо сродност словенских језика с другим језицима европских народа… Обликовање, изведенице, композиција речи, формирање глагола, затим прозодија, особито у њеним старијим облицима у старогрчком, латинском, немачком, литванском и словенском, толико је у ових пет језика слична, да се кроз то морају препознати сестре, кћери и ЈЕДНА ПРАМАЈКА, КОЈЕ СУ СЕ РАЗДЕЛИЛЕ ТЕК КАСНИЈЕ, ПО ДОЛАСКУ У ЕВРОПУ, ШТО СЕ ТАКОЂЕ ДЕСИЛО У ЈЕДНО ДАВНО ДОБА. Да се та подела догодила у Европи, а не у Азији, за то тврђењеје Шафарику доказ чињеница, што је сличност наведених пет језика много већа од њихове сличности са азијатским језицима исте групе.”4
2. – Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; essai de paleontologie linguistiaue,
Paris, 1877., 2 volumes.
дођу Словени, већ Срби, јер је име Словен касна појава.
Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато, да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика, на основу његовог енциклопедијског рада били – Срби.
А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи исто тако смело као и Шафарик тврђење παλαιτοτατον, тј. НАЈСТАРИЈИ, у односу на Трибале, које неки убрајају у Трибале, неки пак у Трачане, а неки у Илире, што само потврђује мишљење о трибало-трачко-илирској великој сродности, или тачније – и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући:
“Трибали… народ најстарији и највећи међу народима… “,
он додаје, да су Трибали Οι Σερβοζ, Срби, при чему добијамо једини могућ и логичан закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и – како каже – и Херодот за Трачане, и Халококондило за Трибале – имали су сви исте обичаје. А ослањајући се – између осталих – управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован нa документима разних аутора и није последица никаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, којим се одлучило, да је Трибала једноставно нестало, као да их је однео какав тајанствени ветар…
” Les Slaves etablis en Europe depuis la plou grande antiquite… ”
тј.:
“Словени, настаљени у Европи од најдавнијих времена”,
што се, с обзиром на његов наслов дела односи на Јужне Словене, одн. Србе. Н. Фрере (Nic. Freret) је, како каже Шафарик, имао ВЕОМА ВИСОКЕ ИДЕЈЕ О СТАРОСТИ СЛОВЕНА, ПА ЈЕ ЧАК СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК СМАТРАО МАЈКОМ ТРАЧКОГ И ГРЧКОГ’5, чиме смо се мало детаљније забавили у поглављима о Писму, о Платону, Данковском, итд. А Никола Фрере је био веома учен човек и поседовао је компететност у различитим подручјима науке: бавио се хронологијом старих народа, затим географијом, филозофијом, граматиком и сматрао се врло критичним… То је стварно страшно, – потпуно затајити учење таквог једног истраживаоца!
5. – Ouvres ed. 1796. T. I. Memoire de l’Academie d’Inscription, Tome XXI
Андре Лефевр (Andre Lefevre) у свом делу “Расе и језици” (” Les races et les lingues”) стр. 170. пише:
“… la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche pas de REMONTER AUX PLUS ANTIQUES EPOQUES DU PARLER INDO-EUROPEEN. Leur GRAMMAIRE EST EMPREINTE D’UN CARACTERE tout-a-fait ARCHAIQUE, SURTOUT DANS LA DECLINAISON. Le GROUPE EST TRES UNI… ”
”релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у
најудаљенијим временским периодима индоевропског говора:
њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито
у деклинацијама. Група представља велико језичко јединство… ”
Словени, дакле, по највећим језичким стручњацима, представљају језичку јединственост на највишем нивоу, тј. на нивоу СЛОВЕНСТВА, што је сасвим супротно злонамерности и незнању, по ком је само међу Јужним Словенима створено више језика, па чак и на вештачки начин, само да би се одговорило политичким амбицијама, које немају никакве везе с научном истином! У целој тој збрци, српски народ је лишен свог језика, па његово самостално име и не постоји, премда се кроз векове узимао у обзир као језик, којим је – после руског, говорио највећи број Словена. А то се да закључити и из сведочанства баварског географа из IX века, који је оставио записано:
”ZERVIANI, QUOD TANTUM EST REGNUM, UT EX EO CUNCTAE GENTES SLAVORUM EXORTAE SINT ET ORIGINEM SICUT AFFIRMANT DUCANT ” .6
“ЗЕРВИАНИ (Срби), чије царство је толико, да су од њих
произишли сви словенски народи, како тврде и од њих воде
порекло “.
6. – München, Hormayurs Archiv, XVIII, p. 282.-283.
Павле Јосиф Шафарик у “Старожитностима”, св.1, параграф 40., говорећи о Србима, КОЈИ ЖИВЕ У ЕВРОПИ ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА, или – што је исто – каже он – од праисторијског доба.тврди да један тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости.
У вези с тим он прелази на проблем језика и каже (на истом месту), ДА СЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИО САМ ОД СЕБЕ, те да носи у себи и у својим облицима (in Stoff und Form) ЈЕДАН ТАКО СНАЖАН ПЕЧАТ ОРИГИНАЛНОСТИ, А ТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДОКАЗ, ДА СУ СЛОВЕНИ – У НЕКУ РУКУ – САМОНИКЛИ, НЕ ПОСТАВШИ НИКАКВОМ МЕШАВИНОМ – НИТИ У РАСНОМ, А НИТИ У ЈЕЗИЧКОМ СМИСЛУ, што САВРШЕНО ОДГОВАРА ПИКТЕОВОМ ТВРЂЕЊУ О “ДАВНОМ НАРОДУ – ЧИСТОМ ОД СВАКЕ МЕШАВИНЕ, КОЈИ СЕ – НАЈМАЊЕ 2.000 година пре Христа -ПРУЖАО ОД ИНДА ДО ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ”, а који он – упркос толикој бројности, на жалост, није успео да пронађе.
Тако би, када се све до сада речено узме у обзир, могли да сведемо наша разматрања у овом поглављу на следеће:
1 – Древни антички Пелазги, Трачани и Илири били су антички Словени. Ми смо у овој студији приказали неколико аутора, чија дела су оријентисана у том смислу. Међутим, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић цитирају – сваки – по неколико десетина писаца, сагласних с централном идејом ове расправе. Назив Илир за Србе сачувао се готово до нашег времена, док назив Трачанин постоји – у писаним документима – чак до XVI века. Тако Јован Рајић наводи, како изванредни мађарски историчар, Иштванфи, назива Србе уопште Трачанима, а поименце српског деспота Ђорђа Бранковића. Иштванфију прикључујемо један други велики ауторитет свога времена, који је то остао до данас – Мојсија Хоренског, који у IV веку по Христу тврди, ДА СУ ШЕСТ ПРОВИНЦИЈА ТРАКИЈЕ, од КОЈИХ ЈЕДНА ВЕЛИКА (МЕЗИЈА) – НАСЕЉЕНЕ СЛОВЕНИМА.
Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је – управо као и сам тај народ – носити печат велике старине, јединствености, па – према томе – и изузетне постојаности, “без наглих криза”, какве су имали по Меје-Вајану: грчки, италски, особито латински, па немачки, одн. германски. По њима се напред побројане одлике налазе само у “заједничком словенском”, како су њих двојица и назвали своје дело (“Le slave commun”), што бисмо ми – на основу неких других озбиљних лингвиста могли да допунимо, или коригујемо са “архајски српски”. Они су наиме, у овом управо споменутом делу закључили, да је:
“… заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени
народ, који је поседовао свест о својој јединствености. ”
Тај јединствени народ, Сипријан Робер је назвао ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА, док му је његов језик био ЈЕЗИК – МАЈКА, што је за њега био СРПСКИ НАРОД и СРПСКИ ЈЕЗИК.
Пре Сипријана Робера до исте констатације дошао је и Павле Јосиф Шафарик и то – као изузетан познавалац – не само класичног грчког и латинског, већ и савремених европских и – особито – без изузетка – свих словенских језика, што значи, да није било могућности, да се такав један учени полиглота превари. Цело то подручје било је део његовог бића, а целокупно славистичко знање био је његов живот.
У том смислу, а у вези управо са Шафариком, професор Костић доноси једну значајну и занимљиву појединост, па пише:7
“П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио
један веома занимљив закључак, а уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна Енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут ДАТ ПРАВИЛАН ПОГЛЕД НА ПОРЕКЛО СРПСКОГ ЈЕЗИКА и покушај његове кратке историје. Објављена 1833.г., она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА. Он каже дословно:
“Српски језик има извора и помоћних средстава (из високе старине) у
довољној количини, да се питање његове старине… може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом… па да дођемо до резултата, да је У СРБИЈИ ОД ПАМТИВЕКА постојао поред црквеног дијалекта… у исто време и један самостално образовани СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ЈЕЗИК, КОЈИ СЕ У ОСНОВНИМ ТАЧКАМА ПОДУДАРА СА ДАНАШЊИМ…”
7. – Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр. 15.
Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. “Порекло Словена”, прикључујући се Халкокондиловом уверењу, да су Трибали – Срби, додаје убедљиво:
“СЛОВЕНСКИ ПЕЧАТ ГЕОГРАФСКИХ ИМЕНА ТРИБАЛА ПОСЕБНО
ЋЕМО ДА ОБРАДИМО, те ћемо тако из хаоса ТРАЧКО – ИЛИРСКИХ
НАРОДА ИЗВУЋИ ЈОШ ЈЕДАН СЛОВЕНСКИ НАРОД… ”
Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:
“Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана владало
потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара, да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе, осим управо споменутих Грка:и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени онима, који наваљују из Азије. ”
Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да покаже – не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима “опште и домаће”, а то је – СРБИН.
Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била “еntslowenisiert”, тј., да су изгубила словенско обележје у језичком погледу, али – што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:8
“… wahrend sich, nach der gewonlichen Anname, in Thrakien und lllyrien gleich alte Serbische Sprache im GANZEN REIN VON SOLCHEN ENTRATUNG ERHALTEN НАТТЕ… ‘
A то значи:
“… док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ..”
8. – Über die Abkunft der Slawen 2, p. 149. . .
Па будући, дакле, да је српски језик – по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН, оно, што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе, који тврде, да је међу словенским језицима српски најстарији, у првом реду може да се примени на српски језик, као нпр.:
“Die slawische Sprache ist selbststandiger Natur und stammt vonn keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIEL – facher Umstaltung aus ihrem Baue und ihren Wurzeln entnehmen kann, scheint sie ein unmit telbarer SPROSSLING DERSELBEN URSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE ALTINDISCHE
SANSKRITA HERVORGEGEN…”
Ево, како гласи ова јединствена Шафарикова порука:
“СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ
ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ
ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА
СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН
ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ
ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”.
* * *
Ми смо отпочели ово поглавље ЦАРСКОМ РЕЧЈУ Катарине Велике, а завршили смо га ЦАРСКОМ МИШЉУ једног умног припадника СЛОВЕНСТВА.
Нека би нам обоје – надахнути свако на свој начин – послужили као путоказ при нашем тражењу истините историје нашег континента, над којим се вију тендециозно наметнути фалсификати уместо праве науке…
Извор – http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Katarina+Velika+srbska
Преузето са СРБског ФБРепортера
Драган Симовић: МОЈ БЕЛИ СРБЕ!
Никада не веруј кршћанима!
Не веруј им, јер им је вера погана, јер им језик поган, јер им је душа погана.
Поготову никада не веруј њиховим жрецима, јер су им руке крваве до рамена; јер им је мржња и злочин једина вера, једина црква, једина молитва.
Слаткоречиви су, но потуљени, подмукли, лукави и зли жреци њихови, свећеници њихови.
Они вазда и свагда бога својега спомињу, али, већих крвника од њих нема; нити је било, нити ће икада бити!
Клони се бога кршћанскога, мој Бели Србе!
Кршћански бог јесте бог мржње и злочина; бог огња, ломача, ножа и смрти.
Сети се својих Великих Предака; оних Предака Великих које су кршћански свећеници (од звери крволочних крволочнији!) у огањ живи бацали, којима су очи вадили, којима су уде одсецали, које су србосеком клали!
Мој Бели Србе!
Кршћанска је вера највећа невера!
Нема веће невере од кршћанске вере!
Све цркве кршћанске (по свим земљама србским), на дечјим су лобањама зидане; све цркве кршћанске (по свим земљама србским), страхом су и ужасом испуњене; све цркве кршћанске (по свим земљама србским), лелеком су србским девет пута у ноћи од века опасане!
Драган Симовић: ДРУШТВО СТВАРАЛАЧКИХ ЛИЧНОСТИ
Снага Народа (ведсрбском Бићу је ближа и разумљивија реч Народ, док појам нације више одговара духу западног – не-ведског – човека!) јесте у самосвојним и самобитним стваралачким и освешћеним личностима.
Што је више самобитних и освешћених, стамених и неустрашивих личности, то је и Само Биће Народа здравије и темељније, самосвојније и словесније; а из тога, потом, происходи и већи стваралачки набој; онај суштаствени стваралачки Дух Суштог Бића Народа.
На развоју и одгоју самосвојних и самобитних личности, заиста, дуго се, веома дуго, у Бићу Србског Народа ништа није предузимало, нити ишта чинило у последњих стотину лета.
Последице тог немара и нехаја према развоју и одгоју здравих и самосвојних личности, Србско Друштво већ осећа; и тек ће да осећа, у времену долазећем!
Ако зађемо у само језгро, у саму жижу, горућег србског питања; односно, ако осветлимо и разјаснимо све невоље и недаће, све погроме и пошасти, све несреће и патње, све муке и невоље Србства (на свим пољима, на свим ступњевима бивствовања у последњих стотину година), тада ћемо схватити и освестити, да је свему томе, уистини, само један сушти узрок, који надилази и превазилази све потоње узроке – Србско Друштво ништа није чинило на одгоју и развоју самосвојних стваралачких личности!
Темељ и Биће, Душу и Дух једног Народа, једног Суштог Словесног Народа, чине и творе само снажне самосвојне и самобитне стваралачке личности.
То је оно што се зове Вертикала или Божанска Оса Народа!
Многима није јасно, на шта се мисли када се говори о Вертикали Народа! –
Вертикала Народа јесте каквоћа у свеопштем, у мноштву, илити велик постотак самосвојних стваралачких личности у једном Суштом Народу.
То су сва стремљења Духа, све тежње Стваралачког Бића, све замисли и промисли, сви науми и намере Душе Народа.
Што је у једном Словесном Народу више стваралачких личности, тиме је и Вертикала Народа узвишенија, снажнија и стаменија.
Такав је Народ темељан и чврст као стена!
Народ без здравих и снажних стваралачких личности јесте Народ без Душе и Духа, без племенитости и узвишености, без Божанства и Вечне Вертикале.
Данас, на политичкој позорници Србије, нема ниједне здраве и самобитне стваралачке личности; ниједне усправне и узвишене личности од Духа Стварања; ниједне словесне и освешћене личности од божанских визија. Да будем јаснији: Србијом одавно владају људи осредњих и просечних духовним и умних способности!
Та осредњост и просечност – а то и јесте медиокритетство! – већ десетлећима урушава, и већ је скоро сасма урушило, Србско Друштво, како изнутра тако и извана. То је сила теже које вуче ка понору, ка дну, у кал и каљугу.
Србија се већ дуго врти у зачараном кругу; све више подсећа на пра-слику високе вите јасике на пропланку ветрова!
Ствари су веома просте, јасне и разјасне.
Србство и Србију, из тог врзиног кола, из тог вековног кала, не могу да извуку ни политичари ни економисти, ни правници ни предузетници, ни ови нити они експерти (како је тврда и одурна ова туђица!), већ само, и једино, здраве и јаке стваралачке личности од визија!
Ево зашто.
Србско питање, али оно сложено суштаствено и горуће србско питање (питање свих питања!), није ни политичко ни економско, већ Сушто Духовно и Културно Питање!
Да будем још одређенији и јаснији.
Србско питање свих питања – јесте Вертикала, јесте СамоСвест, јесте Дух Познања!
Србско питање свих питања – јесте Свест о Себи, јесте Познање и СамоПознање Својега (Србског!) Бића!
Срби су заборавили ко су, чији су, одакле су пошли, и куда и камо иду!
Све док не буду Самима Себи дали одговор на ова три суштаствена питања (а око ових трију питања васпостављају се сва учења, све поетике и све философије!) Срби ће тапкати у месту, вртећи се укруг, без сврхе и смисла.
Славиша К. Миљковић: ОТКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕЗИКУ СРБА (6)
Славиша Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6
фебруар 7, 2013 — Небојша
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст
6. Одреднице ШУ и УШ
Славиша К. Миљковић
(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!
ШУ (шу = земљом учен/плодан; шу = ваздух).
УШ (уш = учена/плодна земља/основа/површина; уш = испуњеност/ тврдоћа);
Зашто је ваздух одређен са шу?
Из два разлога: шу = земљом учен/плодан (највише ваздуха има изнад саме земље, са надморском висиним опада његова густина. Ваздух (шу) јесте невидљив и доживљавамо га као празнину. Зато мора бити супротност појму тврдоћа/испуњеност (уш). Један од начина да прикажемо ваздух јесте да прикажемо неки шупљи предмет пун ваздуха. Која је то шупљина свима видљива, свуда присутна? Па рупа у земљи: ш(земља) + у (∪-облик = рупа) = (у) земљи рупа. Да је шу = ваздух, потврђује и староегипатско божанство ваздуха по имену Шу(1)!
Али, ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
Ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи уш, то уш носи поруку испуњености/тврдоће (све супротно од прозирности/празнине ваздуха)?
Предлажем да се уверимо да се ово египатско божанство и те како налази присутно у србском језику, тј. да је србски језик. Неке речи ћемо сагледавати у левом и десном читању како би смо се уверили у законитост на којој почива читав србски језик:
– шуба (дугачак капут постављен крзном) = шу (празно) + ба (душа) =празна душа, јер у његову “празнину” човек увлачи своје тело. Здесна: аб уш = основа чврста (јер је на њој постава мека/крзнена). Сличну причу имамо и у речи:
– шубара (велика крзнена капа) = шу ба ра = шупља душа топла/ округла. Здесна: ар аб уш = топла основа чврста (јер је шубара капа од крзна);
– кошуља јесте одевни предмет који садржи шу-празнину у коју увлачимо тело. Независно од тога, к ош ул ја = пратим веома топлотом ја (кошуља чува телесну топлоту). Здесна: а јл уш ок = ја спојена тврдоћом једном(кошуља јесте чврста целина која укупно штити тело од хладноће и гребања);
– сцхух (ципела, нем.) = шу х = ваздухом спојена (ципела јесте празнина у коју стављамо ногу). Здесна: х уш = спојена чврстоћом/тврдоћом (јер штити ногу);
– шукаре (поцепана одећа) = шу ка р е = ваздух пратилац кретању јесте(одећа кроз чије рупе несметано пролазе ваздух). Здесна: е р ак уш = јесте кретање јако тврдо (цепање може изврћити само тврдоћа/снга);
– шубонити (пуно одзвањати) може само оно што је шупље, пуно ваздуха, празно. Здесна: ити но б уш = ићи не богом тврдим (не може одзвањати пуноћа, одзвања само празнина којом господари ваздух (бог Шу));
– шуга (кожна заразна болест, перс.) = шу г а = ваздухом/празнином глагољим ја (шугу изазива паразит шугарац који се креће кроз кожу и изазива несносан свраб; суштински, он прави “тунеле” (празнину) у кожи.
_________________________
1. У египатској религији сунчано божанство које симболизује атмосферу. Шу се ослања на земљу (Геб) и држи високо куполу неба (Нут) стварајући простор човечанству за дисање и живот. Представљен је као човек како носи перо на глави. Његова жена била је Тефнут.
Питање: Како је наш предак без електронског микроскопа знао суштину ове болести? На ово питање неће нам одговорити наше званично језикословље. Здесна: а г уш = ја глагољим тврдоћом (може правити тунеле само тврдоћа/ снага/пробојност);
– шуљак (пањ; жито које је при вејању помешано с плевом; шупаљ орах или лешник, закржљао плод). Овде се јасно примећује шупљина: пањ изнад себе има “шупљину” јер је стабло посечено; жито које вејањем оде у плеву је лако (има шупљину); шупаљ орах уместо јатке има шупљину пуну ваздуха. Здесна: ка јл уш = пратилац спојен тврдим (десна супротност мекоћи/шупљини);
– шум (врста неодређеног звука) = шу (ваздух) + м (вода) – јасна порука да је човек шум везао за кретање ваздуха/ваздухом и кретање воде/водом. Зашто? Звук је могућ само у ваздуху; кретање ваздуха прави препознатљив шум у шуми; и кретање воде прави шум који мора бити препознатљив јер човек зависи од питке/течне воде. Здесна: м уш = вода тврда (изворно, тврда вода = залеђена вода; она не прави шум јер не тече);
– шума (биљна заједница дрвећа) = шу ма = ваздуху мајка (шуме производе најважнију количину кисеоника – најважнијег састојка ваздуха). Здесна: ам уш = силно непрозирна (за разлику од ваздуха, кроз шуму се не може гледати);
– шунд (роба без вредности, “празна” роба) = шу н д = празнином рођен добро. Предлажем да читаоци надаље сами сагледавају читање здесна;
– шут (неупотребљив, отпадни материјал) јесте материјал без вредности, “празан” материјал;
– шут (без рогова) = шу (ваздух) + т (потврдно) = потврдно ваздух (на месту где треба да су рогови). Отуд кошута, животиња без рогова;
– шут (у спорту ударац лоптом према голу). Лопта је шупља, лопта путује ваздухом;
– шуфт (хуља, подлац, нитков) = шу фт = празнином спојен (“празна”, безвредна особа);
– шунка (свињски осушен бут) суши се на топлом ваздуху који струји: шу н ка = ваздух наш/рађајући пратилац;
– шуњка (њушка) = шу н ј ка = ваздух наш спојени пратилац (њушка јесте део главе кроз који пролази ваздух);
– шупа (помоћна зграда од дасака или неког другог нечврстог материјала). Зато кроз њу слободно циркулише ваздух: шу + па(понављање) = понављање ваздуха;
– шупак (отвор дупета). Кроз њега излази “ваздух” познат као прдеж;
– шупаљ – онај који садржи само ваздух;
– шутати (ћутати) = шу т ати = ваздухом потврдно прелазити преко. Говор јесте процес где плућним ваздухом стварамо звук који путује ваздухом. Код ћутања ваздух је без звука, тада ми само дишемо (издишемо, дајемо ваздух) без звука;
– шућмураст (који је неодређене боје; сивкаст; пепељаст) проистиче изефекта ваздушне перспективе: што је предмет удаљенији од нас, боја му је неодређенија, због “боје” ваздуха, нагиње сивој и плавој боји. О томе је давно писао Леонардо и то приказао на својим сликама;
– шућурица (врста бундеве) јесте, као и све бундеве, боба која се одликује шупљином;
– шухва (сумња) нагриза човека (црв сумње) и у њему прави празнину (шупљину): шу (ваздух = празнина) + х (небо/ваздух = празнина) + ва(кретање: најлакше је кретање кроз ваздух) – опис велике (ваздушно-небеске) празнине која се креће (увећава);
– шушур (слаб шум) = шу шу р = шу-шу кретање;
– машур (плитка кошара) = м а шур = ма (мајка = она која рађа) + шу р = ваздушно кретање) = рађам ваздушно кретање (кроз кошару слободно струју ваздух);
– мошус (“миришљава” супстанца коју луче неке животиње). Из искуства знамо да се мириси преносе ваздухом: мо шу с = хоризонтално ваздухом слови/закони (мирис се креће ваздухом, најгушћи ваздух следи површину земље);
– кашун (дрвени сандук) = ка шу н (наш) = пратилац Шу наш (одлика сандука јесте празнина у којој је ваздух).
Уследиће сада неке уш-речи и њихова одређења здесна:
– рушити (чинити да саграђено падне) = р уш ити = кретањем тврдим ићи(зид и дрво се не могу рушити пером птице, већ секиром, мацолом, овном…). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + р (кретање/реч) = ићи ваздухом кретањем (рушење јесте кретање ваздухом);
– бушити (правити рупу) = б у ш ити = Бог уком Земљом ићи (ук = штрцање семена). Изворно, прво бушење обавио је Бог јебући Земљу. Здесна гласи: ити (ићи) + шу (ваздух) + б (Бог) = ићи Шу-богом, продирати Шу-богом. Кад бушимо рупу, ми кроз материјал правимо ваздушни тунел;
– сушити (уклањати влагу) = с уш ити = слови/закони испуњено кретањем (најбоље се суши оно што је изложено ветру и сунцу, тј. изложено Сунчевим зрацима у дужем периоду). Здесна: ити (ићи) + шу(ваздух) + с (слово/закон) – јасно одређење да је процес сушења законитост кретања проистекла из божанства задуженог за ваздух;
– бушак (лешник који је пробушен и поједен од црва) = буш + ак (јак, а = ја) = бушан јако. Здесна: ка (пратилац) + шу (Шу) + б (Бог) = пратилац Шу-бог = пратилац ваздух;
– гуша (грло) = г уш а = глагољим испуњеношћу ја (гуша јесте испуњеност јер се ту укрштају путеви ваздуха и хране). Здесна: а (Бог) +шу (Шу) + г (глагол) = бог Шу глагољи. Гушом протиче ваздух до плућа и из плућа. У том процесу настаје говор;
– гушта (густиш) = г уш т а = глагољим мноштвом потврдним ја. То јесте супротност десном читању: ат (ићи непрестано) + шу (вздух) + г (глагол, глагољити) = кретањем ваздух глагољи/говори (кроз густиш лако пролази само ваздух и тада прави карактеристичан шум);
– душа = д уш а = добро испуњујем ја (испуњује људско срце). Здесна: а(Бог) + шу (Шу) + д (добро) = бог Шу добар. Душа условно јесте нематеријалност те је тако празнина – иако испуњује човека;
– душик (азот, гас који је најприсутнији у ваздуху) = добро испуњује небо(јер је најприсутнији у ваздуху; небо јесте оно што је изнад земље). Здесна: ки (земља) + шу (Шу) + д (добро) = земља бога Шуа добра. Дакле, гас азот јесте основа ваздуха (јер га има највише), јесте “земља” на коју се ослањају остали гасови који сачињавају ваздух;
Немогуће је овде набројати све србске речи које у себи јасно садрже ово “египатско” божанство, тј. поруку да је Шу = ваздух. Међутим, ту поруку носе и многе друге “стране” речи:
– śū (чешљање, чешаљ, кин.) = ш у = основа учена/плодна (чешаљ јесте људска умност; има основу из које расте много зубаца); шу = ваздух(чешаљ јесте шупаљ: после сваког зупца следи ваздух; чешљање се врши тако што зупци чешља (и слово Ш = чешаљ), усмерени (⋃ = усмереност доле, ка кожи (главе)) пропуштају влати косе/длаке кроз своје шупљине). Да је чешаљ испуњеност (уш), не би могао да чешља;
– śū (књига, кин.) = ш у = основа учена плодна (из основе расту многобројне странице); шу = ваздух. Примећујемо да после сваког зупца на чешљу долази један ваздушни “зубац”; код листања после сваке странице долази ваздух; и после сваког слова долази празнина (“ваздух”), после сваког реда – такође. Читање књиге јесте својеврсно чешљање (и ту су “зупци” усмерени према глави и “глави”). На слици доле видимо да чешаљ и књига имају исту шему, тј. да значење ових кинеских речи проистиче и из графике србских слова; слово Ш условно јесте чешаљ/књига; његови зупци смештен унутар основе/корица које имају У/⊔-облик, тј. изворни облик слова У;
– śū (истицати се, кин.) = ш у = земљом учен/плодан (највише се истиче онај који је високо из земље израстао); шу = ваздух/провидност. Истиче се погледу само оно што је унутар ваздуха. Ваздух јесте прва провидност;
– śū (редак, разређен, кин.) = шу = ваздух (он јесте редак, толико редак да се кроз њега може видети, тј. он са̑м је невидљив);
– śù (дрво, кин.) јесте земљина ученост/плодност (ш у); дрво јесте саставни део шуме која ваздух (шу) оплемењује кисеоником;
– śù (причати, излагати, кин.) = шу = ваздух. Причање јесте кретање/ шум ваздуха. Слично одређење је и:
– šyō (говорити, разговарати, причати, кин.) = шу о = ваздух он;
– šyĭ (вода, кин.) = ш у и = земљом плодност спојена/покретана; шу и =ваздухом спојена (вода долази са неба, тамо је ваздухом спојена);
– šyì (спавати, кин.) = шу и = ваздухом спојеност (док спавамо не једемо и не пијемо, потрбан нам је само ваздух); ш у и = основом плодном спојен(ми смо деца Мајке Земље и спавамо у њеном крилу; спавамо лежећи на некој мекој равнини која је, изворно, замена мекој и равној земљи која носи плодност);
– śūнyа (нула, санс. 44, 176) = шу рођена ја = ваздухом рођена ја(празнина/шупљина нуле).
У мојим књигама налазе се на хиљаде других шу/уш-речи које потврђују чињеницу да је староегипатско божанство ваздуха носи србско име!
У следећем наставку говорићу о одредници АШ (камен) и ША (вода).
Преузето са србског сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА
Драган Симовић: УМНИ И ДУХОВНИ РАТ ПРОТИВ СРБА
Да, умни и духовни рат против Срба – то је стварност!
Стварност сушта, која се дешава и одвија пред нама, мед нама, у нама.
Неосвешћени, успавани, расрбљени и бесловесни Срби (они Срби који нису Срби!), ругају се томе.
За њих је то нека наша (да, Наша!) умишљена и измишљена теорија завере противу Срба!
О теорији завере противу Срба, са подсмехом и поругом, говоре они Срби чија би имена ваљало писати малим словом, зато што они и нису више Срби (ако су икада и били Србима!) а нису ни неко/нешто друго.
Заиста, толико сам се пута запитао, ко су или шта су ти Срби који се одричу Србства, будући да их ниједан други народ неће у своје редове?
Они нису Срби – а ко су, онда, и чији су?
Одричу се Србства, одричу се свега својега, својих предака и потомака, а нико их од суседних народа не призива, нити их сматра својима.
Они су (такви какви јесу!) онај чардак ни на Небу ни на Земљи!
Они мрзе Србе, мрзе своје Србство, мрзе себе, али, у исти мах, они мрзе и све друге и ине, они мрзе све око себе и у себи. Напросто, они мрзе!
Има таквих који су избрали да све мрзе.
Јер, ко мрзи себе, он мрзи васцели свет; он мрзи све и свја. Живи за мржњу, и живи од мржње!
Али, доста је прича о таквима, о тим назови Србима!
Они су самима себи највећа мука и невоља!
Овде ћемо беседити о умном и духовном рату, који се води против Срба, Србства и Србије.
Тај рат је стварност; тај рат се већ одавно води; тај рат је давно започео.
Почело је то пре много векова.
Почело са одрицањем од својега имена и вере, од својега предања и предака својих, од своје повеснице и паметарнице.
Одрекли смо вере својих предака у име туђинске вере, јер нам се учинило да је та туђинска вера боља, вреднија и духовнија од наше –
ведске, коловенске, стриборијанске, хиперборејске, аријевске, прасрбске вере!
Потом смо се одрекли свих својих предака који су остали у нашој (заиста, нашој!) вери, јер је нова вера захтевала да се одрекнемо свега старог, свега нашег, па и предака својих, па и очева и матера својих!
Онда смо се одрекли својега језика и писма својега.
И то је захтевала нова вера од нас: да се одрекнемо својега језика и писма!
Требало нас је учити да говоримо; требало нам изсмислити нови језик; требало нас је изнова учити да пишемо; требало нас је описменити; требало нам је створити ново писмо, јер је нова вера и то захтевала од нас: да одбацимо и заборавимо своје писмо зарад новог писма по укусу нове вере.
Затим је ваљало изнова писати нашу повесницу, нашу паметарницу, јер она наша стара повесница и паметарница није била по вољи нове вере.
Тако смо се, зарад нове вере, одрекли свега својега, па и нас самих!
Одрицањем од себе, од својих корена, ми смо постали народ никоговића; народ бесловестан; народ потукача и скитница; народ разбојника и пљачкаша.
Ми нисмо више Ведски Срби; нисмо Бели Срби; нисмо Стриборијани; нисмо Аријевци; нисмо Словесни синови и кћери Словесних Предака, већ смо постали чопори и крда што јуришају час са ову, а час са ону страну Карпата (час су то Карпати, а час Закарпатје!) као да смо помахнитали, као да смо сумасишавши, па ловимо ветрове и магле около Карпата!
Ми нисмо више Срби, већ смо постали Српи; наше се писмо не зове више србица, него ћирилица; ми нисмо више народ велик и силан, већ смо постали неки мајушан и застрашен народ што и од властите сенке зазире!
И, на концу, тако обезглављене и обезличене (тикве без корена!) врази су нас ових дана (ових потоњих дана!) извели на стратиште, да једном за свагда сврше са нама!
Је ли ово теорија завере против Срба?
Не, драги моји, ово је сушта и сурова стварност; ово је конац и окончање завере против Срба – ово је затирање Срба!
Е, видите! Ово чека вас расрбљене и бесловесне Србе; вас Србе који се ругате свему србском, који се одричете свега србског!
Ви сте већ нестали; ви сте већ сенке и утваре!
А шта ће бити са оним будним и освешћеним ВедСрбима, оним Белим Србима који живе своју Веру и своје Знање; који живе свој Језик и своје Писмо; своју Повесницу и своју Паметарницу; своје Претке и своје Предање?
Они ће у Великом Духу Стварања, у Бићу и Суштаству својих Божанских Предака, живети све оно што ви нисте умели, знали, хтели и смели да живите!
Они знаду да је ВедСрбство вечно; они знаду да је неуништиво све оно што се у Божанском Духу ствара; они знаду да ВедСрб (Син Великих Предака!) вазда, свагда и навек побеђује!
Они ће створити Државу у Бићу Времена, Државу у Бићу Вечности.
Ову тајну, ви расрбљени Срби, никада нећете одгонетнути!
НОВАКОВИЋ: Непријатељ је у Београду!
Непријатељ је у Београду!
6. август 2011. | Васељенска.тв
Пише: Миодраг Новаковић
Сун Цу Ву је једном рекао „Ако добро познајете непријатеља и самога себе, онда се не треба бојати исхода стотину битака“…
Уважени читаоче, наравно да НАТО и шиптари на Косову немају шансе против целог Српског народа и Српске државе- Али данас је на Косову голоруки Српски народ и нешто мало добровољаца из Српских земаља. Што можда и може да буде довољно да се за неко време одбране компактне српске енклаве- али без праве војне подршке државе Србије, таква опција нема шансе на дуготрајни опстанак. Сада је важно разумети да је фокус домаће и међународне јавности на Космету, и НАТО окупатори и њихове шиптарске слуге то добро знају, и знају да не смеју да понове погром из 2004 године.
Зато је сада веома важно истрајати у садашњем величанственом и поносном „гандијевском“ отпору који су наши Срби на Космету демонстрирали у последњих десетак дана. Нама „доле“ (за мене је Косово увек било „горе“) не требају усијане главе, не требају нам инциденти који могу да дају повод окупатору за агресију, и окрену светску јавност против нас.
Браћо моја, јунаци Лазареви тамо „доле“, слушајте само ваше локалне Вође… Они вас воде веома мудро. Знају да се данас на Космету решава и њихова судбина заједно са вашом. Нема боље потврде ових речи, од величанстваних слика са барикада, где сте сви заједно, са својом децом, свештеницима, лекарима, учитељима, студентима, градоначелницима… са осмехом на лицу, пркосно гледали у цеви окупаторских тенкова!
Једини који то не знају- да се данас на Космету не решава само судбина Лазаревог народа и њихових народних трибуна, већ судбина целог Српског народа и свих „српских“ Вођа- јесу управо они што су у ваше име потписали неке безвредне папире, у некој још безвреднијој окупаторској бази, уз окупаторску цев наслоњену на слепоочницу… Оно што Тадић и његови емисари не знају или не желе да знају, то је да се на Косову од памтивека решавала судбина васцелог Српства и васцелог српског „вођства“… И тако печатећи вашу судбину- закуцали су и ексер у властити ковчег!
Зато сада, и ви браћо из срца Србије будите мудри, помажите нашем народу на барикадама у величанственом гандијевском отпору, и не чините ништа да им отежате положај. Сву вашу ратоборност усмерите овде у Србији на смену овог издајничког режима. Једном, када наша Српска држава буде поново у српским рукама, моћи ћемо да помогнемо нашој косовској браћи и сестрама на прави и на „легалан“ начин.
За случај да окупатор одлучи да понови погром из марта 2004, ми имамо (преко наших патриотских покрета и странака) формиране и организоване спискове за најмање 2 дивизије добровољаца, територијално распоређене у „граничном“ појасу…
И ако затреба наши патриотски синови из редова Српске војске и жандармерије, часни официри и војници- који служе својој отаџбини а не издајничком вођи- неће издати своју земљу- већ ће издати прекаљеним добровољцима сво потребно наоружање! Нови мартовски погром не сме да се понови! И ако наш „про-српски председник има стомак да призна свако „фактичко стање“ на терену, нарочито оно остварено преко српских живота- Наш народ више нема!
Нашим патриотским покретима и партијама, ових дана прилази један велики број официра војске и жандармерије, који се сами стављају на располагање српском народу и својој отаџбини. Ових дана није било случајно упозорење Полицијског синдиката Србије „српском“ режиму да их не користи више против властитог народа…
Зато, браћо и сестре Срби, на косовским барикадама, сада „памет“ у главу- уједињени са својим вођама, издржите у јуначком „гандијевском“ отпору! Не делите се, и не наседајте гласинама. Режимски медији данас шире лажи више него икада, или бар не саопштавају пуну истину… „Вођа“ се спрема да на велика звона прогласи велики успех непостојеће српске дипломатије, и још једном обзнани народу визију евроунијске фатаморгане… И потом вашим тамничарима преда кључеве капије Лазаревог Царства!
Овај пут то му неће поћи за руком…
Драган Симовић: БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ ВЕДСРБСТВА
Ми морамо да схватимо, и освестимо, да су врази, душмани и непријатељи ВедСрбства, вековима неговали и разрађивали лукавство (а лукавство је најнижи ступањ интелигенције; односно, то је она врста интелигенције која служи само за мађије, обмане, преваре и лажи!), како би нас (Нас!) замађијали, опчинили (чинима опчинили!), обманули и успавали, те да нас (Нас!) тако опчињене и замађијане, жедне преведу преко потока, а то значи, да нас преуме, превере и развере и, на концу, да нас као БеСловестан Народ сатру, затру и пониште.
Зашто су врази и душмани приступили најпотуљенијем лукавству у вековном рату противу ВедСрба и, да видимо, ко су, уистини, наши непријатељи?
Лукавству су пристули из више разлога, а ми ћемо разјаснити оне најсуштаственије.
Они су (врази, душмани, изроди и непријатељи ВедСрбства!) још пре много векова појмили, да нису дорасли Нама; да против Нас не могу ни на једном пољу да се носе (ни на ратничком, нити на духовном и умном!), па су после дужег истраживања и испитивања (преко ухода и доушника својих), дочули и сазнали да ВедСрби, у свом Бићу и Суштаству, немају уопште усађено начело лукавства.
Разумљиво је, да један Божански Народ (а ВедСрби јесу управо то: ВедСрби су Звездана Раса) нема у својему Бићу и Битију усађено начело обмане, преваре и лажи (као што, рецимо, немају ни Абориџини, а нису имали ни Бели Индијанци, који су, уистини, само због тога и нестали!), јер Словестан Божански Народ и није створен за обмане и преваре, већ је постао, и у свет овај послан, да би био СуТворац са Великим Створитељем у Стварању бића и светова.
Вероватно је свако од вас (а Вас, који читате ова моја песничка писанија, и појимам и доживљавам као словесне и освешћене, као самосвојне и самобитне личности!) у сусретима са различним људима, запазио да, што је неки човек на нижем ступњу Ума и Духа, тиме бива све потуљенији и лукавији, па, на неки начин и опаснији (опаснији по Вас!), јер ви, будући да по својој Природи нисте то (нисте лукави и зли!); дакле, Ви наивно верујете, да ако Ви нисте лукави и зли, да ни други то нису! Али, ти други, управо то јесу!
А сада ви видимо, ко су и одакле су и чији су ти наши вековни врази и душмани?
На Земљи постоје две основне расе људи илити словесних бића, чије је раздвајање и разлучивање исправа (у Праскозорје Стриборије) ишло, истовремено, како по Вертикали (Усправници, Божанској Оси!), тако и по Хоризонтали (Обзорници!); док је данас, после толико векова комешања и мешања, остала само унутарња вододелница илити
Раздвојница – по Вертикали!
Те две расе јесу ове: ( прво) Звездана Раса Божанских Бића, Раса Словесног Човека, од које су постали сви Словесни Народи, и (друго) Раса Рептилије, односно, Раса Тамних, Мрачних ентитета, прикојаса, сенки и утвара.
Прва је Раса Божанских Бића, чувара Мајке Земље и Божјих СуТвораца (ова Бића имају у себи усађену Живу Божанску Душу!), а друга је Раса Мрачних Разарача и Рушилаца, нестваралаца, себичних и саможивих човеколиких утвара (утвара! будући да у себи немају усађену Живу Божанску Душу, већ је њихова душа тек у заметку и повоју).
Ова друга Тамна Раса изродила је све злочинце, све освајаче, рушиоце и поробљиваче, изродила је све зеленаше и банкаре, све осионе властодршце и богаташе, и све ине који краду, пљачкају и отимају, односно, све оне (људске паразите!) који живе и опстају од туђега стваралачког рада.
Рептилија је већ одавно поробила Словесно Човечанство, и зато нигде у свету Словесни и Самосвесни (потомци Звездане Расе!) немају никаквог утицаја на светска догађања, на свеколика светска збивања, будући да Рептилија држи сва блага овога света, да је поробила све народе, и да будно надзире Словесно Човечанство преко токова и кружења новца.
Како се Рептилија понаша према ВедСрбима?
Рептилија најжешће удара по ВедСрбима, зато што су ВедСрби Тајинствено Семе Божанске (Звездане) Расе!
Рептилија овако каже: Ако сатремо и затремо ВедСрбе, тада ћемо бити неприкосновени господари овога света!
Тада ће светом да завлада Тама, да завлада Дух Безнађа и Ништавила; неће у свету више бити ни устаника ни устанака, ни бунтовника ни буна ни побуна; завладаће башмебригизам и равнодушје, безосећајност и бесловесност, а на Мајци Земљи ће још само пребивати и обитавати нека човеколика битија која ће више нагињати животињама неголи људима.
Надасве, ми морамо да схватимо и освестимо (заиста, да освестимо!), да Рептилија није од Бога, није од Створитеља, није од Духа Стварања.
Рептилија је од праисконе правасељенске Таме, од праисконе правасељенске Студени, од праисконог правасељенског Зла!
Рептилија је богомрзац, човекомрзац и животомрзац!
То су мрачни ентитети без Живе Душе, без Живе Божанске Искре у себи!
Буђење и освешћивање ВедСрбства јесте Праскозорје Новога Неба и Нове Земље.
Буђење и освешћивање ВедСрбства биће победа Светлости и Истине, Доброте и Љубави, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима!
Буђење и освешћивање ВедСрбства јесте посвећење и обожење Мајке Земље. и свих бића и битија што на Њој обитавају!
Драган Симовић: ТАЈНА БОЖЈЕГА СЛОВА: О ПЕВАЊУ И О ПО(Ј)ЕЗИЈИ
Божански пре(т)ци Оних/Који/Су/Сишли/Одозго, у Праскозорје Света, на Бели Пупак Стриборије, звали су се Срб и Срба.
Срб и Срба јесу ПраРодитељи Словесне Звездане Расе.
СловоРециБог/СловоРециБога!
ВедСрби су потомци СРБови и СРБини.
ВедСрби су Пра-Род, Пра-на-Род од којега су постали сви словесни родови, сви словесни на-роди.
На Посвећеном Језику ВедСрба, Слово Срб, између осталог, означава и Словесног Човека; Слово Срб јесте ведсрбска пра-слика Божанског Присутног Суштаства.
Ако смо усаображени са Бићем Језика, онда ћемо, уместо Срб(ин), говорити и писати Срб; уместо Срб(кињ)а, казиваћемо и рисати Срба!
Мушком Началу Божанства (БОГ!) обраћамо се са: СРБе!; Женском Началу Божанства (БОГа!) обраћамо се са СРБа!
Духу ВедСрбског Језика више одговара Слово БОГа (за Женско Начало), будући да се при Слову БОГиња (због ња на свршетку Слова) умањује праисконо Божанско Дејство као и Божанско Суштаство Самога Слова.
БожеСРБе!; Бо(о)го СРБо!
Са Богом СРБом; са Бо(о)гом СР(р)Бом!
Слово/Реч происходи из Божјега Суштаства, а до Срца нашега, до Бића нашега, Слово/Реч стиже преобративши се у Божије Дејство.
Отуда је битно (уистини битно!), да свако Слово, да сваку Реч, изговарамо (а и кад пишемо, или рисамо, ми – ипак! – свако Слово, сваку Реч, свеједно изговарамо,
али, тада изговарамо у тишини Бића!), заиста, да изговарамо из Срца, из Божанског Присуства у нама.
Ову су тајну одувек знали песници посвећени!
Посвећени песници знаду тајну исцељујућег божанског дејства Слова и Речи.
Отуда Реч у по(ј)езији има стотину пута јаче исцељујуће (а и свако друго и другачије) дејство од исте/те/Речи у прози!
Ако освешћено и самосвесно изговарамо (из Срца и Бића) сваку праискону, сваку праизворну србску Реч (ако је изговарамо са божанским титрајима и трептајима, и васаображени са Божјим Суштаством), тада ће Слово/Реч бити Божије Присуство у нама, тада ће Слово/Реч бити Живи Бог у нама!
Напомена Песникова.
По(ј)езија није оно што се предаје и учи по школама (само једна од лепих уметности, само један вид књижевног изражавања!); по(ј)езија је много више од тога – посвећење и посвећеништво; по(ј)езија је разговор између БОГА и Човека; по(ј)езија је када БОГ говори из Срца Песникова!
Када се Песник из шутње низведе у тишину, тада, и само тада, БОГ може да говори и пева кроз (или на) Срце Песниково.
Славиша К. Миљковић: ОТКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕЗИКУ СРБА (5)
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
фебруар 5, 2013 — Небојша
Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
http://wp.me/p3KWp-644
Славишин текст за скидање са доњег линка је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.
Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст
5. САМОГЛАСНИЧКЕ ДВОСЛОВНЕ ОДРЕДНИЦЕ
(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.
Доле је табела самогласничких одредница. Одређене су значењимасрбских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света. Редослед одредница јесте у складу са бројчаним вредностима србских слова.
Свака одредница има значење у левом и десном читању што значи да је укупан број ових одредница 200. Та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу.
Уследиће неки примери левог/десног значења да би смо уочили препознатљив узрочно-последични однос:
– уб (заобљена удубљеност), бу (испупченост);
– ед (јед, јело), де (раст);
– од (одвајање/удаљавање, до (приближавање);
– ав (јав, принцип видљивог), ва (кретање);
– из (унутра), зи (споља);
– аж (светлост), жа (топлота);
– иј (одвајање), ји (припадање);
– ју (топлота), уј (свежина/хладноћа);
– ик (небо), ки (земља);
– ул (ватра), лу (хладноћа);
– ум (умност), му (давање);
– ен (јесте), не (негација, није);
– еп (затвореност, пе (отвореност);
– ич (ништа, ни мало), чи (све);
– су (вода), ус (горети/жарити/Сунце);
– ар (Јар/Сунце), ра (онај који даје);
– ет (повезивање), те (одвајање);
– от (↑); то (↓);
– аф (↑); фа (↓);
– ша (вода), аш (камен);
– шу (ваздух), уш (тврдоћа/испуњеност);
– ец (стар), це (млад);
– ач (јач: велико, тврдо, јако), ча (слабо, мало, меко, ситно);
– ур (господар, онај који је горе), ру (слуга; онај који је доле);
– го (усмерено кретање, →; голо), ог (кружно кретање; прекривено)…
Кад год неко од нас незваничних језикословаца/историчара, ухвати званичне језикословце и историчаре у незнању, лажи или злонамерју, њихова основна и једина одбрана се не састоји у изношењу чињеница, већ покушавају да наше доказе оспоре на потпуно ненаучан начин. Називају нас неоромантичарима, људима које не треба узимати за озбиљно, јер нисмо се школовали као они, или нисмо дипломирали као они, или нисмо дипломирали тамо где и они; тврде да ми не умемо извести научни доказ јер нисмо као они изучавали методологију и друге научне системе који почивају на логици. Неки злонамерни невољници типаРадивоја Радиће (византолог, предаје србским студентима) иду толико далеко да оспоравају читав систем необоривих доказа само зато што је неко у том доказивању погрешно употребио зарез у реченици или неко друго правописно правило.
У мојој првој књизи, Нови србски митоплошки речник, започео сам приказивање веома важних двословних (србских) сугласничких одредница. Тамо сам поставио следећа питања и дао одговоре:
- – ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
- – ако је Ки богиња земље старих Сумераца, како то да у свакој србској речи која садржи ки, то ки значи земља?
- – ако Ка у староегипатској религији значи пратилац, како то да у свакој србској речи која садржи ка, то ка значи пратилац?
- – ако у старој египатској религији Ба значи душа, како то да у свакој србској речи која садржи ба, то ба значи душа?
Поставио сам иста питања и за појмове Ра, Ку, ту, ус, Аб…
Ако би прихватили да смо појмове шу (ваздух), ки (земља), ка (пратилац),ба (душа)… добили од Египћана, Сумераца…, то би значило да пре тога нисмо у свом језику имали речи које су садржале шу, ки, ка, ба, ра, ку, ту,ус, аб… Значило би и да пре тога у свом језику нисмо имали ни речи које су садржале уш, ик, ак, аб, ар, ук, ут, су… јер ове двословне одреднице имају препознатљива узрочно-последична значења у левом/десном читању. Пошто ми нисмо Немци, већ Срби, првописмени и Богом глагољиви, јасно је да смо те појмове имали у језику одувек и да је читава античка египатска и сумерска култура изворно србска. У мојим књима пружам велики број доказа о томе. Међутим, овакву просту и свршену логику не признаје наше званична језикословно-историјска наука!
Зашто?
Па зато јер је логика! Зато јер наша званична језикословна и историографска наука не почива на истини и здравом разуму!
Опширно о значењима свих (200) двословних сугласничких одредница говорим у другом делу књиге Одгонетање србског језика 1.
У наредним наставцима говорићу опширније о појединим двословним одредницама.
Извор: Бели Србин, Небојша Јовановић
Немања С. Мрђеновић: СРБи, ви не говорите СРПским, већ СРБским језиком!
СРБи: Ви не говорите СРПским језиком, већ СРБским
фебруар 5, 2013 — Небојша
Аутор: Немања С. Мрђеновић
Извор: http://www.czipm.org/
ПАР РЕЧИ О СРБСТВУ И СИМВОЛУ
Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, “симВoл” и тaкo дaљe, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски и симВoл.
Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa:
“Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.
Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџићкoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди:
“…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.”
Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa:
“…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.”
Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe”:
… да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.
Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe:
“Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”
Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.
Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy?
Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe “Вyкoвe Рeфoрмe“, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.
Дрyги примeр кojи смo y yвoдy пoмињaли, рeч “симВoл”, je тaкoђe y вeзи, дoдyшe пoсрeднoj, сa oвoм “рeфoрмoм”, aли гa je дaлeкo лaкшe и jeднoстaвниje oбjaснити. Симвoл je кoд нaс зaмeњeн рeчjy симбoл, кoja никaкo ниje нeпрaвилнa, сaмo ниje нaшa. Рeч “симвoл” je грчкoг пoрeклa и ми je изгoвaрaмo (a и пишeмo) y прaвилнoм oбликy (симВoл) jeр сe слyжимo прaвилoм витaцизмa. Oднoснo, изгoвaрaмo грчкa слoвa y oригинaлy, oнaкo кaкo их и сaми Грци изгoвaрajy: aлфa, витa,… a нe aлфa, бeтa… кaкo тo идe кoд Лaтинa, пo бeтaцизмy. Taкo oни кojи прaтe витaцизaм знajy зa: Визaнтиjy, Вaрaвy, jeврejски,… дoк oни кojи прaтe бeтaцизaм имajy Бизaнтиjy, Бaрaбy, хeбрejски…
Видимo дaклe дa oбa примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe oбa свoдe нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм a нe србским, нити штo кoристe симбoлe a нe симвoлe, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.
Србуљаши против срписта
Извор: http://bit.ly/Usa05H
Уводно слово
Ко су србуљаши?
Србуља јесте древна књига Србскога народа још од искона писана словима наше старе азбуке СРБИЦЕ (буквице или познатије као ћирилица и глагољица). Замешатељство око имена писма, именаслова и историје наше писмености најзад треба да се разреши то јест одврзе. Ми који радимо на одврзивању разних замешатељства кроз векове, проучавањем србуља, старих записа и натписа, називамо се србуљашима. Проучавајући старосрбско слово и србуље, из љубави према слову и нашим прапретцима, писцима и преписивачима дошли смо до духовности која је дар Духа Светога, Богу хвала и слава!
Ко су срписти?
То су они који не разликују срп од СРБА. Наши стари су писали од Светога Саве првог архиепископа србског од када је наша Црква постала самостална (аутокефална) 1219 г. Србски:
, а понекад и сербски, писало се све до 1868 г. када се прелази на српски правопис који је подстакнут 1818 г. објављивањем “Српског рјечника” који је потписао Вук Караџић. Највеће замешатељство се догодило током 19. века. Али, хвала Богу научили смо се од Константина Философа да се гршке поправљају онако како су и настале, писањем.
Говор је дар Божји. Разумете ли говор ових слова? Ова слова нам нешто слове – говоре тј. глагољају:
ИСКОНИ БИ СЛОВО И СЛОВО БИ К БОГУ И БОГ БИ СЛОВО
Како су изговарали наши прапрeтци ова слова и како је то звучало ми то не знамо и не чујемо, али зато веома добро можемо да видимо и разумемо како су словили: ришући у камену и глини или клешући у стенама и шарајући по зидовима, дељући у дрвету, писајући у књигама од пергамента или штампајући на папиру. Као што се ми данас користимо умреженим рачунарима да бисмо пренели неку поруку, мисао или осећање, на електронски начин, тако су и они имали потребу, у своје време, да нам кажу све то на неки од њима распосоживих и приступачних начина. Говор се преноси са генерације на генерацију и чува тајну дуже него папир који лако изгори или стена која се распадне или дрво које сатруне. Живо предање и наше просвећење откривају нам тајне света и писма. Светци, светитељи они који виде целину то јест све то (све-то) су пример и главни оријентир у нашем раду је Свето Писмо. Као првога споменућемо Светога Николаја Жичког, новог Златоустог, 77. Србина светитеља као и многе друге просвећене и продуховљене Србе: П.П. Његоша, државнике и краљеве Милутина, Драгутина, Лазара, цара Душана са титулом на латинском Rex Rasie Stefan Imperator Romanie (Краљ Рашке Стефан Цар Византије) по све до Светога Саве (Растка Немањића) првог архиепископа Србског, и још даље до равноапостолних светоучитеља Кирила и Методиа. Па још дубље у прошлост све до античких срба Илира и Трачана ( Illyrer Thraker) то јест Рашана или Етрашана (Etrusker) – Пелазга који су оставили своје писане трагове. Поменимо и Лепенски вир, Винчу, Бањицу и остала археолошка налазишта која су повезана у винчанску културу, винчанским писмом, СРБИЦОМ.
Ако се деси да се само нешто заборави или погрешно протумачи било случајно или злонамерно онда генерације наслеђују и уграђену грешку, а као прву гршку навешћемо пример у следећем тексту из прошлог броја “Права на реч” са насловом СРБ или СРП.
ЈАЗУ (Југославенска Академија Знаности и Умјетности) која данас 2004. г. не постоји под овим именом, основана је у Загребу 1866. г. уз новчани дар од 50.000 форинти бискупа Јосипа Штросмајера. Привремено укинута од усташких власти 12.07.1941. обновљена 1946-47. Поред низа издања из области историје и књижевности и др., већ од 1878. започиње Ђуро Даничић (срписта) рад на Рјечнику хрватског или српског језика, који је настављен у каснијим годинама комунистичке диктатуре и лажног братства (српова и кравата), а како се завршило видимо сада: размножио се на неке „нове“ језике. Ми србуљаши тврдимo да је увек био само Србски. А што су се хрвати одрекли свога и примили наш то је већ њихов проблем. Они сада покушавају да кваре помало не би ли изгледало мало другачије али словокрадице остају то шта јесу: кривотворци. ЈАЗУ је променила име 1991 г. у ХАЗУ (Хрватска Академија Знаности и Умјетности) Ако би смо сада тумачили Даничића значило би и да је Хрватска и Српска то јест Хрватска или Српска, значи Српска Академија Знаности и Умјетности! Ако они могу да замене југославенску за хрватску онда по том принципу и ми можемо с правом је звати хрватскосрпска или српскохрватска то јест српска.
СРБ или СРП
Српски језик је веома оштар језик, јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.
Одакле то да Б пређе у П? Како је Буки постало Покој?, када у старосрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито, али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма, направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.
Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:
„Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао јеКопитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.
Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?
Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА стр. 862.:
„КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих, нарочито словенских језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”
С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи: СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем: СловоРециПокој.
Образложење
СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мењати. Ако се измени корен мења се и смисао.
Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!
Србски је исправно – српскочекићарски није!
Богу хвала и слава.
*****************
Књигу Милослава Самарџића: “Тајна Вукове реформе” можете скинути саовог линка. Можете је и читати у доњој постави.
Милослав Самарџић: “Тајна Вукове реформе”
Приказ старих србских књига где у наслову постоји придев “срБски”…
Извор: http://www.jezik.rs.sr/arhiva
Србски љетопис за 1860. годину:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1860.jpg
Србаки летопис за 1864 годину:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1864.jpg
Србски летопис за 1865 годину:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1865.jpg
Луча Микрокозма 1845 година:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/mikrokozma.jpg
Разговор – Доситеј Обрадовић 1867 година:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbska_dositej.jpg
Србске јуначке песме 1886 година:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbske_junacke_pesme.jpg
итд … итд …
Раније сам и ја на ову тему написао нека своја запажања, међутим то је било на неким другим текстовима или коментарима. Интересантан је овај детаљ, историјски факт. На Буки блогу нашао сам једну фотографију старог Београда која датира између 1876. и 1878. Буки ју је назвао: „Хотел Српска Круна“, међутим на фотографији пише овако:
“Гостионица код СрБске Круне”
Гостиона код СрБске Круне. Кликните на слику да је видите у правој величини
На тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику, Буки, док је прави власник слике “srebrnastopaperje” како је Буки објаснио.
Кад кликнете на фотографију и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код СрБске круне“, а не „СрПске“.
Преузето са србског сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА
