Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Сабахудин(ко) илити прича о (ауто)шовинизму
Да покушамо да замислимо да нека позната јавна личност из Србије, рецимо новинар, напише нешто овако о Сарајеву:
А град је сређен и дотјеран, не може се рећи. Ал чим мало чачнеш, обратиш пажњу на људе који сједе на клупама поред Миљацке схватиш да је споља гладац а унутра тешки јадац. Људи чудних физиономија и неартикулисаног језика једу нешто на тим клупама……………..У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи……..
Наставите читање
Драгомир Анђелковић: Никада се не сме заборавити интерес државе
БЕОГРАД, 5. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Историчар из Београда Драгомир Анђелковић изјавио је Срни да је у вишепартијским системима нормална ствар да опозиција напада власт, укључујући и предсједника државе, али да никада не смије да заборави шта је државни интерес.
Наставите читање
Бранко Радун: Блекбери и покушај пуча у Србији
Некако је све кренуло низбрдо за Ивицу Дачића – од оне скандалозне скривене камере која је обишла планету па до довођења у везу са људима блиским Шарићу кроз медијски удар таблоида. То све јесте врло скандалозно и компромитујуће но питање је ко стоји иза једне такве кампање.
Драган Симовић: БОГ СРБ ТВОРАЦ СРБСКОГ ПИСМА
Бог Срб је ВедСрбима подарио Писмо.
Писмо се зове Србица.
Будући да је Бог Срб Творац Србског Језика и Србског Писма, онда се то Писмо не може звати Ћирилицом, јер се Бог зове Срб!
ВедСрби нису имали никога ко би се звао Ћирило!
Зашто би ВедСрби туђинска имена давали икоме своме од Рода својега?!
ВедСрби су имали ведсрбска имена.
Писмо, које се зове Србица, створено је пре стотину и осам векова.
Србица је постала пре свих писама.
Богови су Творци ведсрбске Србице.
Свако се име у Потку Народа и у Потку Звезданих Јата златним светлосним зраком уписује.
Име твори и Душу и Усудбу.
Име је звучни и светлосни запис у Суштом Бићу Рода.
Биће је Име, и Реч, и Слово.
Ако се нечије име преимени, преиначи или изокрене, онда се у Поткама Народа и Вечности нарушава звучна и светлосна равнотежа.
Нарушена ранотежа Звука и Светлости јесте узрок болести Душе и Бића Народа.
Болест Душе и Бића Народа ВедСрба јавила се онда када су ВедСрби преименовали Србицу у Ћирилицу!
Србица је од Бога Срба (од ВедСрбског Бога!), а Ћирилица је, вероватно, од (НеСрбског) Бога који се Ћирило зове!
У Речи и Слову све је Јасно и РазЈасно.
У Речи и Слову Бога Срба јесу све Тајне од Бога Срба за ВедСрбе!
Бог Срб, ПраОтац ВедСрба, Својим ВедСрбима, тајне и тајинствене поруке Своје, шаље преко Својега ТајноПиса, преко Својега Тајног Писма које се Србицом зове.
Ако је Србица већ у Бога Срба, онда Србица мора бити, и заувек остати, и у Роду Срба!
Драган Симовић: САМО ОВАЈ ТРЕНУТАК
Ако нисмо свесни
Овога Тренутка –
у сваком часу,
у сваком тренутку –
онда ми, заиста,
не живимо живот,
већ живот,
мимо нас,
без нас,
живи самог себе!
Овај Тренутак
јесте Само Овај –
у Бићу Времена,
у Срцу Вечности!
Сви тренуци
што творе
дане и године,
векове и вечност,
стају, до последњег,
у Овај Тренутак!
Овај Тренутак
јесте Само Овај –
Један и Једини!
И нема тренута;
прошлих ни будућих;
до Само Овога –
Једног и Јединог –
који је Тренут
мимо све тренуте!
Тек када и сам
биваш Овај Тренут,
само тада живиш
живот у Животу!
Славиша К. Миљковић: ОТКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕЗИКУ СРБА (4)
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
фебруар 4, 2013 — Небојша
Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст
4. ЗНАЧЕЊА СРБСКИХ СЛОВА
Славиша К. Миљковић
(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења
физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.>
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово
и свака србска реч.
Иако су приче о значењима србских слова веома занимљиве, било би преобимно када бих овде причао причу о сваком србском слову (кога те приче занимају, наћи ће их у књизи Одгонетање србског језика 1).
Значења србских слова јесу у вези са њиховим именом. Овде упоредо дајем и изворне бројчане вредности србских слова које условно одређују редослед слова.
- 1 А = Ја Који Јесам (Бог; ја; светлост).
- 2 Б = Бог (онај који је у плодној парности са Мајком Земљом).
- 3 Г = глагол/говор/реч.
- 4 Д = добро; Δ-облик.
- 5 Е = јесте; потврдност.
- 6 В = знање/вид.
- 7 З = земља.
- 8 Ђ = д ј = добра спојеност; ђ/дј = спојеност/спајање. (К = веома,врло, силно; д з = добро земља; добра земља; дз (изговор ова два сугласника јесте сливен) = спојеност/спајање).
- 9 Ж = живо(т), живети.
- 10 И = спајање; кретање ради спајања; │-облик (игла; линија).(Ј =спајање/спојеност).
- 20 К = пратилац (Ка); како.
- 30 Л = људи/човек; усмерење ↑ (човек јесте духовно и физички усправно биће). (Љ = л ј = људи спојени; љ (лј) =истуреност/одвојеност).
- 40 М = вода/мислити.
- 50 Н = наш/рођење/Прав. (Њ = н ј = наш/рођењем спојен; њ (нј) =истуреност/одвојеност).
- 60 СТ = спојеност/спајање; с т = слови/закони потврдно.
- 70 О = он; О–облик; Сунце.
- 80 П = покој, мир.
- 90 Ч = низак/ниско.
- 100 Р = кретање.
- 200 С = слово/закон (слово = књига = закон).
- 300 Т = тврдо/потврдно (само тврдо може бити потврдно – трајати у времену и простору). (Ћ = т ј = потврдно спојен; ћ (тј) =истуреност/одвојеност).
- 400 У = ученост/плодност/∪–облик.
- 500 Ф = вртеће кретање.
- 600 Х = небо/ваздух/спојеност.
- 700 X = ⊔–облик, усмерење ↓; дж = спојеност/спајање.
- 800 Ш = земља/основа/површина.
- 900 Ц = цеђење (танко, слабо, дуготрајно, издужено, споро, бушно, ↓).
Пошто сада имамо значења србских слова, можемо вршити основно одгонетање, тј. само одгонетање системом слово по слово (постоје и одређења у којима се упоредо користе значења двословних и трословних одредница, али о томе касније).
Србско званично језикословље тврди да се речи састоје од основе/корена и префикса и(ли) суфикса; корене речи, основе и просте речи обједињује чињеница да се не могу даље растављати.
Да човек не поверује да су нам језикословни званичници толико “мудри”! Обратите пажњу на ову величанствену “умност”: немогуће је разложити на саставне делове реч која се састоји од слова?!
Јасно је: кад изговарамо реченице које описују нека дешавања или стања, користимо речи које директно или посредно описују та дешавања/ стања. Према томе, ни речи не могу бити грађене елементима који их не описују. То је елементарна логика. Од ње сам пошао утврђујући значења србских слова, двословних и трословних одредница.
Ево неколико простих србских речи за које наше званично језикословље тврди да се не могу даље растављати:
- – спор (слабо покретљив, тром) = с (слово/закон) + п (мир) + о (он) + р(кретање) = слови/закони мирним он кретањем. Истовремено, с(слово/закон) + О (Сунце) + р (кретање) = слови/закони Сунчевим он кретањем (Сунчево небеско кретање јесте веома споро, оком примеђујемо то кретање само док Сунце излази или залази);
- – мир (стање супротно немиру) = м и р = водом спојено кретање (вода јесте најважнија људска потреба јер смо преко 80% састављени од воде; жеђ јесте најважнији људски немир, најчешћа људска потреба јесте вода; најпре смо мирни ако нисмо жедни);
- – год (круг на пресеку дрвета) = г О д = глагољи кругом добро.
- – дом (кућа као место живота) = д (Δ-облик, онај који попут бада/трна пружа заштиту) + О (Сунце) + м (вода) – јасна србска порука: дом штити, окренут је Сунцу и у близини је воде.
Видимо да су ове речи и те како сложене и да њихова значење проистиче директно из изворних значења србских слова; та значења најстроже су забрањена унутар нашег званичног језикословља!
Међутим, причу овде не можемо завршити јер постоје на стотине хиљада страних речи чије значење директно проистиче из значења србских слова или графике србских слова! Да ли су такве речи стране (несрбске), или су изворно србске?
Јесу изворно србске јер је је србски језик Мајка Језик!
Ево неколико таквих речи (у Одгонетању сам их набрајао на хиљаде):
- – уеā (локва, улегнуће, кин.) = ⋃ е а = рупа/удубљење јесам ја;
- – уеŏ (гнездо, јазбина; улегнуће, кин.) = ⋃ е о = ⋃-облика јесте он;
- – јú (шоља, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (шоља управо има тај облик);
- – јù (тамница, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (изворно, тамница јесте под земљом и управо има тај облик);
- – аме (киша, пљусак, јап.) = а м е = ја вода јесам;
- – ме (око, очи, јап.) = м е = водене/влажне јесу;
- – нé (рођен, фр.) = н е = рођење јесте; наш јесте (наш се најчешће постаје рођењем);
- – орбис ((свака) округлина, круг, лат.) = О р б и с = округлим кретањем Божјим спојена закони; округло кретање Божје спојено законом (Бог је васпоставио Васељену унутар кружног кретања);
- – φαος (светло, светлост, грч.) = ф а о с = вртећим кретањем Божјим оно слови/закони; ф а О с = вртећим кретањем ја Сунчевим словим/законим (основна светлост долази нам од Сунца).
Све ове речи имају и одређења унутар значења двословних одредница. Значења двословних одредница проистичу из значења србских слова.
У наредном наставку говорићу о двословним самогласничким одредницама.
Извор НЕБОЈША ЈОВАНОВИЋ
Драган Петровић: Америчка политика на Блиском и Средњем истоку, после реизбора Обаме
Након реизбора Барака Обаме, читав свет, укључујући посебно Блиски исток је могао макар делом да одахне, јер су катаклизмични сценарији ширења ратних сукоба и политичких регионалних, па и глобалних криза извесно смањени, у односу на алтернативу да је нови председник САД постао у својим концептима и предизборним изјавама мање помирљив Мит Ромни.
Слободан Јарчевић о књизи Милутина М. Јаћимовића: ТРОЈА – СРПСКА ПРЕСТОНИЦА СКАДАР
| Политичке анализе |
07. април 2010. |
||||||
|
—————— Одавде можете копирати текст ——————-> Књига Милутин М. Јаћимовић отвара или решава дилеме где се налазила Троја „Троја – српска престоница Скадар“ На почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити – да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:
„Ако је веома тешко да се открију нове истине, још је теже, да оне буду примљенеиприхваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“. Јаћимовић нам пружа потпуно нову истину о Антици. Ломи њоме ту окошталу лењост људског духа – о којој изнесе свој уверљиви суд славни песник Волтер. Истина у књизи Јаћимовића није везана за неки (мање или више важан) садржај историје једног народа или једне области на неком од континената, него је везана за целокупни антички садржај Цивилизације. Садржај који краси уџбенике – од основне школе до универзитета. Јаћимовић нам каже, да „Одисеја“ и „Илијада“ нису поеме о грчким државама, грчким краљевима, грчким јунацима… него да су то поеме о српским државама, српским краљевима и српским јунацима… Међу античким ликовима из времена славне Троје је и Ахил, плавокоси Србин, о којем је сачуван податак – да је јахао расног коња „Шарца“, онога којег је српски гуслар новијег доба (у десетерачким епским песмама) даровао Марку Краљевићу. Срби чувају још једну одлику јуначког Ахила, а и она упућује на Ахилову припадност српском народу. Археолози су нашли више керамичких посуда, на којима је угравиран лик Ахила – с мушком античком хаљином. А та Ахилова хаљина је окићена крстом с четири оцила! Само су Срби у Европи сачували четири оцила и уградили га у своје државне и ратничке грбове. Наравно, Јаћимовић није једини истраживач који доводи у питање историјске чињенице из времена другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1200. године пре Христа и та чињеница је подстакла многе писце, да одбаце тумачење о грчком освајању Троје, јер постоје поуздани извори, да су Грци населили јужни део Балканског полуострва у 7. или 8. столећу пре Нове ере – 400, или 500 година после Тројанског рата. Само ова чињеница је била довољна за преиспитивање европске античке историје и била је драгоцен путоказ за извођење нових закључака о Тројанском рату. А та преиспитивања су и на страницама књиге Милутина Јаћимовића. Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ – да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану. Географске одлике Троје су око Скадра Милутин Јаћимовић каже, да се са Шар планине, или с Кораба, могу видети: Проклетије, Троја и морска обала Јадрана – како то описује и овај стих „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику. На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. Аутор нас упућује још на једну бесмислицу у вези с природном околине наводне Троје на Хисарлику. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, коју је Јаћимовић препознао као реку Дрим, а сигуран је – да је антички Скамандар данашња река Бојана. Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“. Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику: „А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река, Онде где Симонет и Скамандар здружују вале, Ту заустави коње белорука Богиња Хера, Од кола испрегне њих и маглом покрије густом, А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.Поуздано сведоче стихови „Илијаде“ – да је Јаћимовић у праву, а да то Шлиман није. У једном од њих се каже да Ахил разби Тројанце и једну групу гоњаше низ поље, кад је прешао мост (брод) на једној од 8 река, Ксанту, између града и поља: „Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту, Реци вировитој, што Див је бесмртни роди, Онде раздвоји Тројце Ахилеј, те гоњаше једне“.Још једну одлику реке поред Троје, уочава Милутин Јаћимовић. Налази је у стиху „Илијаде“. Нема речи, да би се она могла налазити на Хелеспонту. Препознатљива је та одлика у реци Бојани. Зна се да морске јегуље, кад полажу икру, то чине у рекама Средоземља, па и у Бојани. То не би могле чинити у потоку на Хелеспонту, у којем вода често пресушује. Погледајмо, јегуље пливају у Бојани, поред Троје (Скадра) – у Антици, као и данас: „Метиљке почну да горе и брестови, а с њима и врбе, Лотос горети стане и сита, а с њима и кипир, Све што уз лепу је реку на брегу у обиљу расло. Јегуље и друге рибе у води стану да гину, Што су овуд и онуд у лепој пливале води“.Стихови „Илијаде“ су с драгоценим садржајем, уверава нас М. Јаћимовић. Они откривају и најприсутнију одлику реке Зете у Црној Гори. Верује да се Зета, у време Тројанског рата, звала Есеп, а долина кроз коју је текла – Зелија. Стих каже, да Есеп протиче поред најниже стране Идске планине, а Јаћимовић види, да је реч о Проклетијама, јер се према Зети надноси најнижа страна ове планине. Још једна особина Зете се препознаје у стиху „Илијаде“ – вода јој је тамна (црна) због изобиља алги, које су условљене њеним спорим током. Погледајмо: „Који од Зелије беху, од Идске најниже стране, Имућни људи што црну Есепову пију воду, Те Тројанце син Дикаонов вођаше светли, Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.Стране света у „Илијади“ упућују на Скадар Српски погребни обреди у „Илијади“ „Млади ми изгуби живот мој војно! Удовицу мене У кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић, Којег несретно родисмо ми, а не мислим да ће он До коња дорасти; с врха пре ће се овај срушити Град, јер неста бранича му – тебе, а ти га брањаше, Честите жене му брањаше и луду му децу!… Хекторе! А највећи бол ће остати мени, Јер ми ниси руке са самртног пружио одра, Ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек Сећала ње, обдан и обноћ ронећи сузе!“ Поред тужаљки, при сахрани Хектора се описује још један савремени обред код Срба – даћа. Она је, знамо, незаобилазна. Упражњава се данас, као и у Средњем веку у Србији. А ето, о томе сведочи „Илијада“ – упражњавана је даћа и у античкој Троји. „Илијада“ нам открива и начин сахрањивања у доба Тројанског рата. И то сведочанство упућује на начин сахрањевања код Срба од 4. до 6. столећа после Христа. У „Илијади“ је описана Хекторова сахрана, после које је споменута и даћа. Био је спаљен, па су остаци његовог тела сахрањени у громилу (гроб): „А кад се искупе већ и сви се заједно нађу, Најпре руменим вином угасише ломачу целу, Свуда куда је снага силовитог допрла огња, Потом беле, браћа и другови, сакупе кости, Ридајућ’ и сви грозне низ образе роњаше сузе. Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег, Гримизним покровима и танким покрију ковчег, У раку ископану тад спустише њега, а озго Камења крупног, они навалише – један на други. Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре, Да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим. А кад подигну хум, тад враћат’ се стану и потом Лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу Онде у дворима Диву драгога Пријама краља. Тако су они погрербли коњомору Хектора борца“.Проф. др Ђорђе Јанковић је овакво сахрањивање препознао испод громила у околини Грахова и Книна. Написао је књигу о томе и тврдио да су то српски гробови, од 4. до 6. столећа после Христа. Али, то се није свидело званичним српским интелектуалцима, па су га удаљили с Филозофског факултета у Београду, с образложењем да Срби нису у 4. и 5. столећу живели на Балкану. Хомров језик је пун српских речи Скадар српска средњевековна престоница Да не бисмо читаоце ставили у недоумицу, обавестићемо их да је на Међународном конгресу историчара: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, у Санкт Петербургу, од 12. до 14. маја 2008. године, италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано прочитао реферат о дешифровању линеарног А и Б писма са Крита – помоћу словенских језика. Закључио је, да је Минојска држава (основана 2000 година пре Нове ере на Криту) српкса, а не грчка – како се то у свету учи на свим нивоима образовања. Ово је било изненађење, али више није. Све више научника се слаже са српским (словенским) староседелаштвом на Средоземљу и у другим деловима Европе. Милутин Јаћимовић је, на основу свог рада о Троји у Скадру, прочитаном на конгресу историчара у Санкт Петербургу – 2009, проглашен дописним чланом Руске академије наука у Санкт Петербургу. Осврт написао: Слободан Јарчевић Извор СРПСКА ПОЛИТИКА |
|||||||
Милутин М. Јаћимовић: АРИЈЕВЦИ – ВИНЧАНСКА КУЛТУРА И ОТКРИЋЕ ТРОЈЕ
Аријевци – Винчанска култура и откриће Троје
септембар 14, 2012 — Небојша
Професор биохемије на Харвардском универзитету Анатолиј Алексејевич Кљосов, у свом раду „ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И ‘ИНДОЕВРОПЉАНИ’? ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА“:Линк( – објављеном на српском језику у часопису Узданица (2010, VII/2, стране 59–86), проучавајући хаплотип R1a1 – Источних Словена (Руса и Украјинаца) за који је израчунато да им је заједнички предак стар најмање 4.500 година (2.500 година пне.), утврдио је да је прадомовина Аријеваца (Јаријеваца) – такозваних Индоевропљана, односно Прасловена – територија Подунавља и Балкана, односно данашње земље Срба – територија Винчанске цивилизације. Он каже: „Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. Испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине ‘Индоевропљана’, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.
ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски, балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали. Али пре око 6.000 година започела је велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала.
А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1а1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.
И даље су кренули да се разилазе таласи миграције рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и изБуковине (Трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере“.
Узимајући у обзир прецизност ове методологије истраживања мутације мушког (Y) хромозома и радове лингвиста, као што је Олег Николајевич Трубачов, као и археолошке налазе на простору централног Балкана и Подунавља, можемо са сигурношћу рећи да је овај простор прадомовина Аријеваца (Јаријеваца), такозваних „Индоевропљана“, односно Прасловена, а то значи и самих данашњих Словена, код којих Срби и Руси представљају носеће стубове ведске традиције и вере, што је основа хришћанског (православног) погледа на свет и живот. На овај начин може се сматрати да је решено још једно веома важно питање из историје цивилизације.
Наравно, ови докази за одређивање прапостојбине аријевског прасловенског и словенског народа, које је дала генетика, у свему су сагласни са другим доказима из других грана природних и друштвених наука. Јасно се уочава да су преци Аријеваца, који су пре антлатидске катастрофе, пре око 10.500 година, поред Балкана и Подунавља, према археолошким налазима насељавали и север Евроазије, морали да се због наглог захлађења, промене климе у тим просторима, спусте на југ, а пре свега на полуострво Хелм (Балкан), европски мали потконтинент, сличан Индији, на обале великих река и плодне низије, где су мирно живели око 6.000 година, без већих сеоба.
У том дугом временском периоду учвршћен је и усавршен ведски систем веровања, развијан још раније и на далеком северу Евроазије.
Тешко се може прихватити мишљење Кљосова да је ерупција вулкана Тера на острву Санторини у Егејском мору око 1630. године пне. и дуготрајно захлађење и умањење сунчеве светлости изазвано избацивањем око 60 кубних километара пепела у атмосферу – што је приближно време када су Аријевци из града Аркаима на јужном Уралу отишли у Индију, тачније око 1600. године пне. – разлог због чега се у индијским ведама толико пажње посвећивало одсуству изласка сунца и дугим ноћима, те да је то почетком прошлог века довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца представљају услове живота на Арктику. Сасвим је разумно закључити да су верска веровања описана у Махабхарати и начин одмереног живота, усаглашен са ритмом природе и задат од вишњих сила, праћен бројним ритуалима, настали много раније, још за време живота на северу и у време зрења и стабилизације култа на Хелму (Балкану) и у Подунављу. Такав обиман систем веровања, разрађен и дубоко усађен у биће (ј)аријевског човека, није могао настати у кратком времену, већ је постојао хиљадама година, преношен и записиван од свештеничко – просветног сталежа, све до записа у облику ведских индијских спевова. Такав систем веровања био је присутан у Винчанској култури, са јасним знацима (ј)аријевске, тј. прасловенске, српско-словенске припадности. Ведска „свастика“ (кукасти крст) на предметима из Винче и украшавање кућа главом и роговима бика, само су неке од ознака изворне (ј)аријевске културе, која је достигла свој пуни развој у земљи Срба.
Тек сада се може разумети у пуном обиму и чињеница да тројанска цивилизација, или како неки кажу илионска, која је такође (ј)аријевска и налази се у земљи јужних Срба, односно јужних Раса (јужних Руса), представља у Европи најстарију цивилизацију, описану у најстаријим историјским изворима, спевовима Илијада и Одисеја. Град Илион, свети град Тројанаца и уопште свети град античког, рашког света на Хелму (Балкану) јесте тврђава – Скадар, престони град српских краљева и царева у средњем веку и античком периоду.
Ако је песник Илијаде и Одисеје писао непосредно после Илионске војне, у којој је очигледно учествовао, што је једино могуће с обзиром на веродостојност описа догађаја и природе, коју нам може дати само очевидац, а који у Илијади каже да не зна старост града, те да су Илион градили богови Посејдон и Аполон, онда се може слободно рећи да је тврђава Илиона (Троје), коју сам лоцирао својом књигом Троја – српска престоница – Скадар, стара најмање 4.000 година, из времена расељавања (Ј)Аријеваца са Хелма (Балкана). То је време и Ниновог (Небродовог) похода на Исток преко Мале Азије.
(Ј)Аријевци се крећу приближно у исто време на исток преко Карпата и преко Мале Азије, а обе скупине се сусрећу у Персији, Авганистану, Таџикистану и Индији.
Из горе наведеног је јасно да је светлост цивилизације (Ј)Аријеваца, Прасловена, односно Словена, упаљена у Србији, у времену 8.000–4.000 година од данашњег времена, да је та култура, укључујући писменост, зрачила на све стране света, те да се оваплотила у Тројанску цивилизацију, тројанску државу, са центром у најстаријој тврђави Словена и (Ј)Аријеваца – светом и славном граду Илиону (Троји) – величанственом граду-тврђави Скадру.
Историјска улога Словена је препознатљива, на основу већ реченог, то је улога просветитеља људске цивилизације, улога бранитеља ведске вере уграђене у темеље православља (хришћанства), односно богоносца и носиоца побожности. Видљиво је да је та улога дата небеским одређењем аријевско-православној, а сада словенској цивилизацији с јасним циљем. Тај циљ је спасење цивилизације и човечанства од антицивилизацијског покрета који се развија кроз миленијуме и векове до наших дана. Тај план развоја цивилизације постао је посебно видљив последњих векова, узимајући у обзир хришћанско Откривење апостола Јована Богослова, који је у другој половини првог века забележио пророчку визију, добијену од самог Спаситеља (Сина Човечијег) – Господа Исуса Христа, односно Речи Божије (Логоса Божијег) кроз кога је постао материјални свет (Природа), трећег лица Свете Тројице – (Сина Божијег).
Овде ћу само нагласити историјску улогу Словена, а посебно Руса и Срба, који су у великој мери и генетски исти народ по свом пореклу, и потичу из прапостојбине, свете земље Србије – Русије – Рашке, да задржавају и сузбијају развој зла на земљи. То се уочава још у прадавном времену, како би рекао Владимир Иванович Шчербаков, при сукобу Атлантиде и Прасловена, још пре 11.000 година, када су Прасловени као (Ј)Аријевци већ живели на Хелму (Балкану).
Велике прасловенске државе створене на Хелму (Балкану) и осталим деловима света, попут државе Нина (Неброда) пре 4.000 година, државе другог освајача Истока, Сербона пре 3.350 година, великог царства Александра Македонског у четвртом веку старе ере, затим Римска империја у којој су Прасловени и сада већ Словени имали значајну улогу, као и наследница Рима, Ромеја (Византија) која је трајала више од 11 векова, па све до оснивања нове руске и српске државе протеклих векова, представљају највећа достигнућа у државно-правном развоју у светској историји. Треба се подсетити да су Срби и Руси вековима одолевали нападима непријатеља словенске цивилизације – Монгола, Турака и германских Франака, а последња три светска рата (почев са Наполеоновом најездом) организована су и вођена да би била уништена словенска цивилизација.
Опширни цитат професора Кљосова, са почетка текста, апсолутно је сагласан моме ставу о овом проблему и доказује чињеницу да су Аријевци уобличени као народ и култура на Балкану и северној обали Црног мора, за шта постоји обиље доказа археолога, антрополога, етнолога и лингвиста, при чему је територија савремене Србије централна и најбитнија у овом простору.
На територији Хелма (Балкана), бели човек кромањонског типа живи најмање 40.000 година, према истраживањима антрополога, академика Србољуба Живановића. На овом простору налази се огроман број станишта палеолитског човека, а још више станишта из периода неолита. Према неким демографским проценама најмањег броја становника, у Европи је на почетку неолита живело најмање 40.000 становника, од чега 37.000 на Балкану (Хелму). Од тога најмање 35.000 на централном Балкану (подручју касније Винчанске културе). Ова процена сразмерне густине насељености, узимајући у обзир велику бројност станишта и повољност климатских услова на Балкану, може бити приближно тачна. Наравно, могуће је да је број становника био и знатно већи, неколико пута већи.
Све ово указује да је долазак човека на Балкан из Анадолије био истовремен са насељавањем Велике руске равнице, преко Кавказа и Средње Азије, при давној миграцији из Африке. На Балкану је, поред источнословенског хаплотипа (R1a1), присутан и динарски хаплотип (I1b) у већем проценту, који даје обележје балканским Аријевцима. То је неопозиви доказ да није било никада тоталне сеобе на Балкан Срба и Хрвата (Словена), како доказују бројни истраживачи (код Срба: Деретић, Јарчевић и Антић – књига „Измишљено досељавање Срба“, „Ганеша клуб“, Београд, 2012).
Бројни истраживачи доказују, попут академика Македонске академије наука, професора Антонија Шкокљева, да је целокупна олимпијска митологија (богови Олимпа), настала у Србији, односно у Подунављу, на простору Винчанске културе, а коју су описали Хомер и Хесиод. Она је, као и писменост, преузета од касније насталих Хелена (Грка), који су настали симбиозом Аријеваца (Пелазга) и Хурита, од аријевских прастановника Балкана. Лажна историја о досељавању Аријеваца (Словена) на Балкан учи се на основу дописаног (фалсификованог) текста „О народима“ уз спис „О управљању Царевином“ (De administrando Imperio) Константина VII Порфирогенита.
У најкраћим цртама и назнакама, јер мали простор то не дозвољава, ово су најбитније историјске, религијске, цивилизацијске одлике Балкана. Због тога и није чудо што је овај простор називан Веригама света (Catena mundi) – ланцем света. Вериге у српском језику означавају ланац о ком је окачен котао над ватром, над огњиштем, па тако Балкан очигледно и представља ланац на ком је окачен котао светске цивилизације, у којем се кувају народи и њихове културе. Греда за коју је везан овај ланац је само Небо, односно Бог Сведржитељ. Од судбине овог ланца (Балкана – Хелма) у великој мери зависила је и зависи судбина света!
Редовни члан
Петровске академије наука и уметности
из Санкт-Петербурга (Русија)
Милутин М. Јаћимовић
(011) 3061-656 – посао (Београд)
(064) 8622-318 – мобилни
Преузето са србског сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА
Драган Симовић: О БИЋУ СРБСКОГА СУШТАСТВА
Поробљавање Србског Бића одвијало се преко лажног србског духовног племства, илити онога што се зове
(а користећи измишљене речи туђина!) културном елитом.
Будући да Србско Биће није могло споља, извана, да се пороби (као што се ниједан Словестан Народ не може споља, од туђинаца поробити!), требало је за ту намеру, међу неосвешћеним Србима, изабрати оне изданке који су подобни за духовно декодирање, односно, оне особе које се могу лако обрадити и преокренути да дејствују противу Бића својега Народа.
Такви су потом (најчешће!) о трошку Државе, слани на велике школе (по правилу!) у земље и градове вековних непријатеља Србства.
На тим великим школама, у градовима и земљама туђинаца, вршен је потпуни преображај (душевно и духовно преобраћење илити преумљење) још неосвешћених младих школараца из Србије, будући да је сврха свих тих школовања, у иностранству, ишла у обрнутом и изокренутом смеру.
Они су школовани, нема сумње, стога, да би по повратку у свој Народ и у своју Државу, свесно или несвесно (чешће несвесно) радили противу Бића својега Народа, а за науме и намере вековних непријатеља Рода и Племена.
На тој замисли и промисли, наши душмани раде, ево, већ два столећа!
Све оно што је, противу Србства, чињено почетком деветнаестог века, то се и данас-дањи чини, на сличан или истоветан начин.
Србски школарци, који су школовани у Пешти, Вијени, Берну, Женеви, Берлину, као и другде на Западу, лагано су, и неприметно, готово тихо, радили на подривању Србских Темеља, како Народа тако и Државе.
Подривање Србских Темеља одвијало се кроз тобожњу науку и преко назови науке –
најчешће су то били свршени језикословци и повесничари, јер Биће Народа и почива на Бићу Језика и Бићу Предања, мада та два Бића најчешће и творе једно те исто Биће Суштаства Народа.
На свим кључним местима у Држави (од стваралаштва, преко образовања, културе, повести и уметности па до књижевности) налазе се оне умишљене личности (а најчешће су то особе илити персоне!) које немају развијену свест и самосвест о величини и значају Бића Народа, Бића Језика и Бића Предања.
Вајни србски језикословци, уместо да величају Језик и Писмо Срба, говоре и пишу о томе како је Србски Језик млад језик, како је неразвијен и неразуђен, и како је пун туђица из разних туђинских језика –
штавише, како се на том језику ( а мислећи на Србски Језик!) не могу изрећи и изразити неке суштаствене философске, песничке, уметничке, умне и духовне истине и лепоте!
Упоредо с тим, вајни србски историчари, повесничари и паметарци, непрестанце причају и приповедају о томе, како су Срби мали и безначајан народ, те како уопште немају никаквог удела и утицаја на свеколика светска збивања.
Да све ово песнички разјасним.
Нико такве фрустрације и комплексе (комплексе безначајности илити инфериорности) није наметнуо Србству, као ови на Западу свршени србски школарци!
Е, видите! Ови, управо ови, и овакви, чине и представљају, већ скоро два века, вајну србску културну елиту!
Они су академичари србски; они су повесничари и језикословци србски; они су предавачи на србским школама и свеучилиштима (свеучилиште је чиста србска реч, и ваља је користити уместо туђице универзитет!); они су у уредништвима водећих издавачких кућа србских; они кроје културну и сваку другу политику у Србији.
Сада, када знамо све то што знамо – што нам је чинити?
Што или шта да чинимо, ми који смо све то препознали, појмили, схватили и освестили?
Ми ћемо чинити управо оно што и происходи из тог познања – из Поља Свести, из Поља Свесности! – ми ћемо такве игнорисати; односно, нећемо их уважавати, нећемо их примећивати; јер они за Нас, за Србство, за ВедСрбство, уистини, и не постоје!
Ми ћемо васпостављати у Пољу Свести, у својему Бићу Суштаства, нове србске установе, нове србске издавачке куће, нова србска свеучилишта, нову Србску Академију. Када свако од Нас (од Нас Словесних и Освешћених!) све ово васпостави у својему Унутарњем Бићу, онда ће се, верујте, све ово, у трену једном, променити и у нашему окружењу!
Напомена Песникова.
Молим све вас, Словесне и Освешћене Србе, да сва ова дивна и суштаствена писанија на СРБСКОМ ЖУРНАЛУ, извучете на својему штампачу; да их поредате и у књигу уобличите (можете да начините избор радова по својој вољи, па нека то буде ваш ЗБОРНИК!); да их затим понесете у најближу књиговезницу (тврд повез књиге стаје око триста динара!), те да их потом, на концу свега, чувате у својему дому, за оне, вама најмилије, који ће после вас доћи! Да их предате својој деци, као и деци своје деце!
Јер, истина о Србству и Србима, управо се Овде и Сада обелодањује!
Један Словестан Народ не може да живи без Истине о себи, зато што је Истина сама Светлост Бога Живога –
а Светлост је наша духовна храна!
Зашто вам ово препоручујем?
Зато што сам се ја, ја који пишем ово, већ уморио од објављивања књига.
Годинама сам скоро просјачио (права реч за тражење дародаваца, спонзора и донатора!), да бих на свет изнео књиге, о Србству и за Србство, на којима сам новчано најчешће губио.
Али, да ово писаније наше не би било као писаније по води (како на Истоку кажу), стога вас и молим, да то, што је вама вредно, у књигу уобличите.
Наравно, да ово не пишемо са сујете и таштине наше, већ писанијем овим остављамо сведочанство о себи за оне који после нас морају доћи.
Сведочимо о себи као Словесном и Божијем Народу!
