Светлана Стевић – Вукосављевић
Истакнути уметник
Винча, Србија

На почетку смо трећег миленијума по новом календару или смо у другој половини осмог миленијума по старом србском календару, или смо у небројеном миленијуму како сведочи србско Предање. А Предање каже, да се време мери, рачуна од кад је постало Сунце. Па ево једна од бројних приповести (како народ зове легенду) о постанку Сунца.

КАКО ЈЕ ПОСТАЛО СУНЦЕ

Бог је најпре створио Светле Небеске Даљине. И у њима је створио Рај – Земљу Рајску, најлепче нешто што постоји. И у Рају, Рајски Свет, Бели Рајски Свет. Там, у своје Рајске Битољине, и дан-дањи живе Анђели Вишњи. И свака лепота је одатле потекла.
У Рају је Бог имало Беле Пчеле, кај украс свега што је створио. И, Оне летеле по Рајске Цветова, а Њино дзујање увеличавало Рајску Лепоту. Имао је Бог небројено трмака. Па кад пчеле напунише саће медом, узе да реже трмке. А Свети Ранђо Му у свему помагаше, јел је Бог Њега одредио за Старешину Раја. Тако кад орезаше трмке, оцедише мед, напуни се божји ћуп. А восковарину што је остала од саћа, Бог метну у једноперо цедило и узе све што је потребно за топљење воска. Узе једну чамову дачицу, један крај потопи у карличичку с ладном водом, а други упре у себ. На дачицу положи цедило с восковарином. Свети Ранђо преливаше врелом водом преко цедила, док Бог једном липовом облицом претискаше и цедише. Восак само капаше, сливаше се у карличичку и издвајаше се над водом кај житки грумен. Бог завати тај житки грумен и брж га разли у калуп, у једну плитку паницу, нарочито за то урађену. И кад се восак стеже, Бог извади тај круг, тај сирац из панице. Он се светли, жути се, лепота једна; јел Беле Пчеле су давале восак светљи и жући. Загледа се Бог у тај сирац воска па рече:
„Како би било лепо да од овога сирца воска створим нешто и оставим свету, да му служи…
Сини Сунце!“ рече и нишну сирац воска унебо. Суну се Велика Светлос из Божје Руке. Засија Небо и Бог рече: „Буди углед и Радост свету! Вечно светли и греј! Буду снагу свему живом и буди га из сна!“ И тако занавек остаде.
А кад је постао свет на Земље, Свети Ранђо га у свему подучаваше и тако остави да се зна и поштује Време кад је Бог резао трмке и кад је постало Сунце – Син Божји. То се слави Свето Преображење, Дан – Беле Пчеле и постанка Сунца. Тад се режу трмке пре сунчевога изгревања, то је по Божје Заповеди остало, да се никад не заборавимо, од Кога смо и од Којега времена смо.
А ВРЕМЕ СЕ МЕРИ – РАЧУНА ОД ПОСТАНКА СУНЦА. То се зове ПРВО ВРЕМЕ – ВРЕМЕ ПОСТАЊА И ЗНАЊА. И сваки НАУК – ЗНАЊЕ је од тад.
Казивачи: Стојадин Глигоријевић, 70 год., Милатовац и
Милојко Ракић, 60 год., Изварица
(Општина Жагубица – средиште Хомоља)

А један СУНЧЕВ ДАН у предачком знању износи сто година живота човековог на земљи. Кад неко доживи сто година, каже му се: „Проживео си цео Сунчев Дан.“
Сунце је заузимало прво место у учењу хомољских стараца. Ево шта о томе каже чича Антоније Антонијевић, 85 год., из Милатовца:
„Нас Србе је Бог јавио овде у Првем времену, да чувамо ову лепу земљу и да се дивимо свему што је створио. Дао ни снагу и моћ највеће витезова, реч љућу од мача, а срце меко, дирљиво за свакога и дао ни огањ у срцу. Створени смо таки кај што је наши Старешина Сунце јарко, Светла Круна на Небу. Зато имамо највећу одговорност пред Богем од све народа.“
Наша одговорност се није односила само на памћење предачког знања, већ и на поступање.
Десетак година пре почетка овог несрећног рата и распада Југославије (боље речено, осамдесетих година прошлога века), догађала се једна велика драма над Србијом, коју су само ретки могли да сагледају. Била сам у Родном Милатовцу, у Хомољу, кад ми једног мајског преподнева дођоше да предахну после копања, Станојка Стојадиновић, 62 год., са својом снајом Надом. Станојка одмах рече мени и мајци:
„Јесте виделе Сунце? Плаче јутром и вечером. Ваздан жално греје, жали нас. Наш Старешина не може да нас заштити. Биће рат, страдаће Срби велико. Неваљалство овладало нама, псујемо Га, говоримо ружно, заборавили смо Га, а Оно нас воли и греје не, свакога јутра.Одсебили смо се од Бога. Неће добро бити.“
Јеремија Симић – Јеша Џодин, 56 год., одселио се са породицом из Милатовца у Стиг, али од осамдесете године често долази у село и упада у куће својих ближњих молећи их да изиђу напоље и гледају Сунце како плаче, да се моле. Видела сам га много пута; дрхтећи и плачући вапио је: „Људи моји, Сунце плаче, гледајте људи! Плаче наш Старешина, дрће и потреса се. Еј, шта ће бити с нама? Браћо, Срби, пробудите се, да се сетимо од кога потичемо. Ајде да се молимо свемогућем Богу!“ Падао би ничице на колена и молио би се.
Лета 83. године прошлога века, долазим у Београд и идем својој пријатељици на Нови Београд и видим њену мајку, г-ђу Јовановић на тераси. Старица крепка али имала је осамдесет и неколико година. Сунце, Мали Заранци (Сунце на заласку), видела ме је да долазим, али кад позвоних дуго је не беше да ми отвори врата. Најзад отвори и ја кликнух: – Нано, што те толко нема?
„Гледам Сунце, моја Светлана. Гледам Сунце, па ме девет грозница пробија.“
-Што, нано?
„Плаче Сунце, плаче Старешина рода србскога свеколикога, крваве сузе ваља, па крв капље на земљу, а мене девет грозница пробија.“
– Можда можемо да избегнемо?
„Говориш тако јел не знаш шта значи Старешина Рода србскога. Затра велика се спрема, страдаће Срби где год су, све до Косова.“
На молбу мојих казивача говорила сам о овим догађајима у медијима и на својим самосталним вечерима, како би се пробудило самосвесје. Јер, легенда о Приказању Косовског боја на небу говори о томе да Срби страдају онда, кад забораве и погазе веру своју, претке и предачке законе. Или, како народни певач каже: „Србин страда ако заборави шта је СРБСТВО и шта је КОСОВО.“
Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби. Сунце у србском Предању је најмоћније Божанско Биће, те ће можда моћи да заокупи пажњу будућих генерација.

Светлана Стевић – Вукосављевић, истакнути уметник – народни певач; рођена 15. 02. 1948. год. у Милатовцу код Жагубице. Завршила средњу Хемијскотехнолошко-техничку школу у Београду.
Више од 30 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу – Источна Србија. Објављивала радове: у Књижевним новинама, у Гласу југа – Косово и Метохија, у Митолошким зборницима Центра за митолошке студије Србије (Рача), у зборницима Института за експерименталну фонетику и патологију говора (Београд). Објавила ЦД са изворним песмама и говореним легендама под насловом Света Судбина Срба – Епупеја Косова, у издању ИПА Мирослав.
У припреми за штампу је „Антологија о Божуру“, Ратка Поповића са Косова и Метохије, у којој се налазе бројни текстови, легенде и песме о Божуру и Гори Божуровој, које је написала и припремила Светлана Стевић – Вукосављевић.

Извор СВЕВЛАД

Видосава Вида Томић,
списатељка србска,
филолога и драматурга
Београд, Србија

Љубите завет оца Ора, природу и ближње своје и чувајте мир међу родовима.
Велeсова књига

Кроз читаво моје школовање, а било је и дуго и успјешно, стално сам се питала зашто нема наше старије историје. И у основним и у средњошколским уџбеницима било је само да смо дошли иза Карпата, били пагани (што је требало да буде нешто погрдно) јер смо имали више Богова од којих је најважнији био Перун, громовник, и да смо измицали непријатељу ронећи испод воде са трском у устима. По завршетку филологије заврших и драматургију, све о року и на вријеме, надајући се да ћу једном знати ђе то ми бијасмо у вријеме старе Грчке и како то с Немањићима одједном имасмо моћну и успјешну државу, а дотле нас ниђе нема.
И тако све до краја осамдесетих прошлог вијека, а онда се појави двотомно издање књиге Словени, професора са Сорбоне, Франсиса Конта, са којим ускоро направих емисију и он ми што шта занимљиво и важно рече о историји мога народа, што ја не научих током 20 година школовања, ђе спадају и моја два факултета.
Неђе управо у то вријеме док сам читала Контове Словене мој брат од стрица Ново Томић ми се јави телефоном и пита ме: “ Сестро шта радиш?“ а ја му кажем: „Ево се дивим како један Француз више воли мој народ и више о њему зна него ја.“ (заиста сам за сва времена захвална Франсису Конту за овај преокрет у мом животу). Онда ми Ново каже да је Олга Луковић Пјановић у Београду и да се већ упознао с њом, будући да је знао да ја већ трагам за њеном књигом Срби … народ најстарији, коју сам ускоро и набавила (двотомнмо Досијеово издање). Упознале смо се и наше истинско пријатељство трајало је све до њеног напуштања тела, а у моме срцу остало неугашено. Убрзо затим упознајем и исто тако драгог пријатеља, професора Рељу Новаковића. Ово двоје Срба коначно ми подарише знања за којима сам трагала пола свога вијека. Ову причу, и још неке, остављам за неку другу пригоду, али ми се чини да ни овај скуп не би био оно што очекујемо, да не споменух ова два имена.
Данас желим да са вама подијелим сусрет са неким трећим, ко је на исти начин дио ове приче и коме, сматрам, сви дугујемо велику захвалност за дјело које нам је оставио, а на несрећу с његовим раним одласком, остаде још много тога чиме је тек требало да нас обогати. У питању је, наравно, професор Радивоје Пешић, кога, на неки чудан начин, и наша па и она тамо, званична наука упорно прећуткује. Наш први сусрет био је посредан; наиме он је био један од три члана жирија на анонимном конкурсу за књигу поезије, на Радничком универзитету Ђуро Салај, које је управо моја књига Цват пјене, уједногласила да ми дају прву награду. И тако сам објавила своју прву књигу те далеке 1970. године, а да се нијесмо лично упознали.
Лист Српске православне цркве Православље, чији је главни и одговорни уредник био, такође драги пријатељ и сарадник, Слободан Милеуснић, са којим сам имала драгоцјену сарадњу на свим темема из Православља, 15. априла 1990. објављује први текст професора Пешића о Велесовој књизи насловљен: Једна непозната историја Словена, са поднасловом „Изенбекове дашчице“, „Влес књига“ или „Јасна“, тако да се тек касније устаљује садашњи наслов „Велесова књига“ што су прве ријечи на чувеној дашчици 16. „Влес књигу ову посвећујемо Богу нашему…“ итд. После тога појављују се текстови у Галаксији и Трећем оку (не знам да ли још неђе). Затим, неизбјежни, Ново Томић, крајем маја 1991. у Вечерњим Новостима објављује серију текстова о Велесовој књизи и, на моју молбу, води ме код Радивоја Пешића. Изразила сам жељу да са њим направим тв емисију, будући да сам радила у Културно образовном програму тадашње Телевизије Београд, сада РТС. Професор нам је показао четири сивкасте аутентичне фотографије. Биле су то: дашчица 16, коју сви знамо, друга има на почетку цртеж бика и борове гранчице и пуна је текста, а трећа и четврта су једна прилично, а друга сасвим мало, исписне. Замолили смо, у наближој фотокопирници направили копије, и одмах вратили, како фотографије не бисмо даље износили из куће. Фотокопирала сам и Ребиндерову књигу ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СЛОВЕНА ПРЕМА ВЛЕС КЊИЗИ (коју смо касније Ново и ја превели, а објавила издавачка кућа Мирослав) и нешто текстова дашчица које је, својевремено, објавио руски лист у Америци Жар птица. Такође ту је била и руком Мирољубова нацртана шема словенских Богова (руком нацртани концентрични кругови и између уписана имена Богова) на основу које је касније настао први постер пантеона словенских Богова, јер смо, на основу тога цртежа, за потребе емисије, г- ђа Марија Ћулум и ја, осмислиле па онда она нацртала, визуелно значајно обогаћену слику коју смо назвале МАТЕР СЛАВА (1). Тада смо направиле и упоредну шему писама (2): од винчанице до српске ћирилице, односно азбуке или србице, која је касније, заједно са постером, у првом издању Велесове књиге (ВЕЛЕСОВА КЊИГА, превод и коментари Радивоје Пешић, Пешић и синови, Београд,1997) забуном потписана као дјело професора Пешића. Међутим, професор је учествовао на промоцији овог постера уз који су ишли и моји текстови објашњења везаних за Матер Славу и све Богове, са свим атрибутима који су нам до тог тренутка били познати, и дао ми своје мишљење о овом подухвату. Промоција је била у Клубу новинара, у Кнез Михајловој, с јесени 1992. кад смо најавили скоро објављивање Велесове књиге, о којој је и сам професор говорио, а информацију је у Политици објавио Слободан. Кљакић. (3) Професор ми је рекао да је то умјетнички приступ и дао ми неке податке, а сав овај посао урађен је да бисмо визуелно обогатили тв емисију, јер мени колегијум није одобрио службени пут за Ахен, ђе је г-ђа Мирољубов чувала веома богату заоставштину свог супруга, Јурија Мирољубова. Касније смо за емисију направили и врло занимљиву играну реконструкцију исписивања дашчица, што је, и једно и друго, веома допринијело умјетничком ефекту емисије. Тако вам је то. Сиромаштво вас некад наћера на креативност и роде се понека самостална дјела која касније, самосвојно заживе у култури. Тако је МАТЕР СЛАВА, по свој прилици, први постер пантеона наших Богова у словенском свету, а такође и прво дјело које је издала издавачка кућа Мирослав из србске и словенске историје и културе, што је њена главна орјентација, и по чему је постала позната.
Нешто текстова је било на украјинском, а нешто у оригиналу. Био је потписан А. Кур, како се потписивао Куренков. За потребе емисије, што је могла, превела ми је г-ђа Људмила Поповић, са катедере за руски језик, нашег Филолошког факултета. Ступила сам, уз помоћ г-ђе Раде Горуп, Српкиње која живи у Америци, у контакт са Музејом руске културе у Сан Франциску, одакле ми је одговорио господин Браунс, као и са веома љубазном г-ђом Јоханом Мирољубов, супругом Јурија Мирољубова који је прекопирао и декодирао текст Велесове књиге. Г-ђа Јохана није могла тренутно да нађе текстове из Жар птице, али ми је послала фотокопије једног броја текстова са дашчица на украјинском, које је Мирољубов куцао на машини, a из Музеја у Сан Франциску сам добила још нешто фотокопија текстова из Жар птице.
Када сам први пут угледала фотографије дашчица професор ми је потврдио да су то руне, што се мени сасвим слагало са оно нешто мало што сам о њима знала.
Често су ме питали зашто је писано испод црте. Није црта да би се лакше писало, већ то имамо и у санскрту што је обично повезивање слова А којим се завршава сваки слог, јер је Деванагари слоговно писмо: ја, ра, ла, ва…. а Аима облик правог угла како га је Пешић и препознао и записао у свом Буквару Лепенског Вира.
Ја сам касније препознала и један рунски монограм на уломку облутка са Власца и „прочитала“ га логиком србског језика, примјењујући санскритско правило, да свако писмо има 12 слојева, а ми сада читамо углавном први или „фонетски“ (једно слово, један глас) а архетипска логика ми је показала да србска ћирилица, боље речено азбукаили србица, има директан корјен у овим графемама, јер је сачувала највише визуелних симбола који нас воде до најдубљих слојева архетипа кроз времена овог простора, па сам их, сходно томе, назвала србске руне. То ми потврђује и нордијски бискуп Дитмар који и оне руне, које су се најдуже задржале код нордијских народа много каснијих времена, назива Wendischen Runen, што ће рећи Вендске руне, а већ је више пута доказано да су Венди, Винди, Венети, Вани, све имена којим сјеверни народи називају Србе. (Глас Сорбоне 4. Олга Луковић Пјановић, Срби… народ најстарији итд.). Такође ћете у свакој књизи о рунама (чак и оним најмањим приручницима за гатање, наћи да су Нордијци добили руне од Бога изворишта Водана. (Шта би ту Србин имао да преводи). Још је познатији Црноризац Храбар који нам потврђује да су наши преци „будушчи пагани (не зато што су били, него још док су били пагани) писали и гадаљи чртами и резами“ (Преже убо Словbне не имеху книгъ но чрьтами и резами чтяху и гадаху..). Иначе, руне су веома озбиљан систем прорицања и, као основне 24, чине комплетну концепцију Космоса. А и сама Велесова књига нам то потврђује: „Грци говоре да су нам дали своје писмо, а ми смо примивши га своје изгубили. Памтимо оног Илара који, у жељи да нашу децу подучава, мораше се крити по домовима да не сазнамо како наше писмо учи и нашим боговима жртве приноси.“ (Пешић, Д – 24 : 8,9,10.) Такође, и у Панонским легендама, у биографији Светог Ћирила и Методија, у причи о Св. Ћирилу се каже да, припремајући се за пут у Моравску: дође он на Крим ђе му дадоше „чаславац и псалтир на сурском, руском илирасском (зависно од преписа) језику, који је он разумио“. А праћењем рунског писма, које се србском логиком чита, пратимо пут једног дијела народа који са Лепенског Вира и Винче, одлази на исток, преко Памира, спушта се у Индију и неким дијелом, послије дугих времена, враћа се својој браћи Илирима, Илмерима или Лирима који су „наша браћа и говоре нашим језиком“ како каже Велесова књига, и „који нас бране“. Има логике тврдити да су ови таласи повратника из Индије схваћени као она чувена сеоба Словена иза Карпата, а уствари, они су се само враћали својој предачкој земљи и својој браћи, која је никада нису ни напуштала, а именују се Илири, Трибали, Далмати, Трачани, Дарданци, Пелазги, Тројанци…, о чему нам свједоче оне многе народне пјесме које је сакупио Милош С. Милојевић2, изузетни србски историк илити паметариста (како он то лијепо каже), а доказују нам Олга Луковић Пјановић, Реља Новаковић и Радмило К. Стојановић, Теодор Метохит, као и многи други.
У мојој емисији Велесова књига (којом и започиње серија Траг у времену, која је трајала 10 година) професор Пешић каже да, осим основних 36 дашчица, постоји још 9, које се називају готске и које говоре о Србима, како он каже: “ Кад се говори о Србима, говори се да је то једно веома јако и веома велико племе…“ Питала сам га, и рекао ми је да ће те дашчице бити у књизи, и наравно, нисам питала ђе се оне налазе. Такође, у емисији је рекао да је извјесни Филатов у руским емигрантским новинама у Америци, Русское новое слово, објавио да је Изенбек, будући извјесно вријеме у Београду, одакле је отишао у Париз, па затим у Брисел, некој од наших националних установа понудио на откуп ове дашчице, али да до откупа није дошло, што су 1923. забиљежиле руске новине у Београду Новое время, а што је, можда и срећа, ако је у питању била Народна библиотека, коју су нам „културтрегери“ здушно спалили. Пре снимања емисије ишли смо заједно у Народну библиотеку, али, нажалост, неких бројева није било; управо оних из периода који смо тражили. Но, у сваком случају, остаје потврда господина Филатова да су дашчице постојале и да су, заједно са Изенбеком, „прошле“ кроз Београд, и, наравно, то искључује сваку помисао да је Мирољубов могао бити фалсификатор, како инсинуирају неки руски научници, иако их је он први пут видио у Бриселу, а и иначе та прича о фалсификату тешко да „пије воду“ како би рекао народ, јер терба бити поприлично генијалан па измислити све оне податке, три различита стила (јер је по свој прилици било три хроничара) а нада све и ону технологију уписивања слова, па још и сва оштећења самих дашчица, поготово кад нам Ребиндер касније исприча и ону причу о напитку старе грофице Задонске, у чијем дворцу је, вјероватно Изенбек и нашао дашчице. А све показује да је то управо сурица, сурутка и одређене траве са медом, ферментиране на сунцу три или више дана, што је био и жртвени напитак Богова, а сама књига нам каже да је тајну ферментације Бог Велес повјерио нашему претку Квасуру. Судећи по свему овоме, била би заиста велика част и признање генијалности бити проглашен фалсификатором (аутором) Велесове књиге.
С друге стране, једна анегдота нам показује колико је Изенбек био свјестан вриједности дашчица. Ни под којим условима није дозвољавао да се дашчице износе из атељеа у коме је живио, па је Мирољубов свакодневно долазио код њега. Овај би га закључавао и одлазио на посао и Мирољубов је могао да оде кући тек кад би се Изенбек вратио. Тако се једном догодило да се Изенбек неђе задржао два дана, а заборављени Мирољубов га је за то вријеме, закључан, чекао. Ево шта нам сам Мирољубов поручује (4): “Као и при преписивању текстекстова, и у овом случају строго сам се придржавао копија, направљених тридесет седме године код умјетника Изенбека, ни слова нисам додао, нити одузео, али видећи тешкоћу читања, оставио сам непромијењен текст, како би неко други, успјешнији, него Ваш слуга, могао разумјети и објаснити што је мени самом нејасно.
Мој утисак је овакав: у питању је један од ишчезлих старо-руских (словенских) дијалеката другачији од познатог нам старословенског текста. У архаичност дијалекта нема сумње, као и у изворност такође, јер начин изражавања указује на извјесну закономјерност. Што се тиче изворне старости Дашчица, за сада не могу ништа да кажем, јер нисам стручњак…“
Јуриј Мирољубов. 13. октобра педест треће године. Брисел, Белгија.“(4) Емисија је премијерно приказана јануара 1992. Било је приговора да је то ненаучно, али дотични научници нису хтјели у живу емисију са питањима гледалаца, што сам ја одмах понудила. Касније су ишле и многе репризе које су гледаоци увијек дочекивали с великим интересовањем.
Нажалост, о Новој години 1993. Професор Пешић нас је заувијек напустио. На овај или онај начин, изгубили смо огромно културно-историјско благо, како у спознањима која је имао, тако и у дијелу заоставштине који је ишчезао. Његова ћерка, г-ђа Весна Пешић, објавила је све што је успјела да сачува, и тако је, са првим издањем Велесове књиге 1997. заживјела и издавачка кућа Пешић и синови, која је до сада издала и остала професорова веома значајна дјела: Винчанско писмо, Оптужујем ћутање и Завера ћутања, као и запажен број књига из области које нас интересују. Нажалост, тзв. готских таблица, очевидно, нема, али, ваља се надати да оне ипак неђе постоје.
Размишљала сам доста о текстовима, како у издању са коментарима професора Пешића, тако и господина Асова,Русские веды3 госпође Н. В. Слатине, Влесова книга4, и мислим да на дашчици Д – 10 (издање Пешић и синови, пошто су преписи самог Мирољубова) можда ни он сам није добро раздвојио ријечи Древљани и Срвше па се друго и ( I ) залијепило за С и тако дало ријеч Крвше, што је он декодирао као Кривићи, а чини ми се да логичније произилази Древљани и (од мајке која се зове Скрева) Срвше што би могло да има значење Србље, а ово нам потврђује и дашчица 15 А, превода из Жар птице која каже: „… и кренуше на дворечје до земље Срштие“ (дворечје би могло бити Сава и Дунав а Срштиа – Србија.) ( мада се србско име налази и под именом Срблои, Венди, Анти… Суре, Суренже што опет долази од имена Бога Сурије или Суријана) као што ме и Древа и Древљани асоцирају на србску династију Дрвановића или Дрванића, која је владала Србством више вјекова прије Немањића, а о којој пише Милош С. Млојевић у Одломцима историје Српских – Југословенских – земаља…5, а и на моје племе Дробњаке, које ми старији људи називају Древњаци, што ће рећи или Древни или Древљани, а то, наравно, само значи да јесмо браћа и да смо свуда имали иста имена, као што то, уосталом и србско име Раси, Рашани и руско Руси Расија, произилазе из имена нашег Бога сунца Ра, онога који твори Рај а на Земљи нам и данас тече Ра река, односно Волга. Ради се само о томе да је име Словени много млађе од од имена као што су Срби, Венде, Венети… Трибали, Илири, а Етрурци, такође, себе називају Рашанима или Расенима. А може се рећи да је већ прихваћен и став Олега Трубачова, који се позива како на прастару ономастику, тако и на Нестора Часног Кијевског, који каже да је Средње Подунавље колијевка Словена и да су се одатле распрострли на све стране, што све више добија потврду и у сазнању да су ти наши преци собом носили и духовност и писмо, баштинивши их од Лепенског Вира и Винче. Ти се трагови веома успјешно могу пратити, како писмом, тако и значењем написаног. Па и сама Велесова књига (Асов текст II 156, стр. 173.) „Вначале мы были там, где заходит Солнце а оттуда пошли к Солнцу до Непры / реки…“ што значи из Средњег Подунавља.
Посебна вриједност Велесове књиге је и врло детаљан приказ наше предачке религије и Богова које смо сматрали својим прецима. (Ко воли да потиче од мајмуна, нека му га. Ми знамо чији смо.).
Борис Ребиндер, руски емигрант који је живио у Француској, осим што нам у својој веома значајној књизи ЖИВОТ И РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА ПРЕМА ВЛЕС КЊИЗИ скреће пажњу на то да одбијајући лажне оптужбе о приношењу људских жртава хроничар каже: “ Ми својим Боговима приносимо плодове својих поља и свога рада: просо мед и млеко, а само за Коледо и дан Црвене планин (Карпати) приносимо јагње“, што и данас радимо за Божић и Крсну славу. Наравно, заједно с Боговима пије се и неизбјежна сурица (амброзија или нектар код других).
Друго врло важно Ребиндерово запажање:“ Дашчица број 30 објашњава нам како Словени разумевају тајну Тројства и Једноте Свевишњег Бога са осталим боговима, који су били само појаве Бога Сварога у разним облицима.“ па наставља: „Чак су и духови, који су оживљавали све елементе природе, подражавали појаву Врховног Божанства. Али најбоље је да се прочита превод редова 31-35 са дашчице 30:
“Ако се нађе неки заблудели, који побројава богове, желећи да их одвоји од Сварога, он мора бити протеран из племена, јер ми немамо богова изван Сварога они су једно мноштво, као што је Бог један и мноштво, и не дели се, а нико не може да потврди како ми имамо више богова, јер Вишњи је у нама и ми ћемо се њиме поносити.» цитира он, скрећући нам пажњу на онај део хришћанске доктрине око којега смо се „разишли“ са католицима, па наставља:“ За оне који не разумеју реч filioque (и син), ево једног кратког објашњења. У православном веровању Свети Дух потиче од Оца (али не од Сина), док у католичком веровању он потиче и од Оца и од Сина: (filioque).“а све ово потврђује и реченица са дашчице 11 линија 18, која гласи: „Велика је тајна како то Сварог бива у исто време и Перун и Свентовид, јер обојица су владари на небу “ на шта Ребиндер додаје:
“ Тако бог Свентовид потиче од Сварога, али не и од Перуна.“
Ја сам се још 1999. бавила именом Сварога па је најбоље да цитирам: „Ако се позабавимо етимологијом речи Сварог или Сварга, што на санскриту, који има неоспорну везу са српским језиком, значи – небо, и рашчланимо је на слогове добићемо: Сва-рг-а. Будући да слог рг настаје преглашавањем од слога, односно речи –рч што, и на санскриту и на српском, значи реч, онда би Сварга значило Сва реч , што значи реч у којој се садржи све, дакле:Сведржитељ. Као што знамо, и у Хришћанству главни атрибут Господа Бога је Сведржитељ, па Јованово јеванђеље почиње мишљу: ”В начале бје слово. И слово бје в Бога. И Бог бје слово”.
Такође се за Христа каже да је Логос тј.(на грчком) -Реч.
Дакле Сва реч, кад се прегласи даје – Сварга или СВАРОГ.“ 7
Нема сумње да смо имали прецизно дефинисану религију, која се не може називати ни паганством ни многобоштвом. Зато би се могло рећи да је Православље, као још суптилнија религија Божанске Љубави, на неки начин наставило наша вјеровања, што треба посматрати и проучават као континуитет веома дубоке духовности. А да смо имали веома развијену духовност и културу потврђује нам дашчица Д 3 (Жар птица) где се каже : « СЛАВЦЕ БЗЕ НАШIА СПЕВОI НАШIЕ I ПЛЕНСОI IГРАЩА А ПОЗОР I ШТIА» Славимо Богове наше спевовима, нашим плесним играма и позориштем. Као што видите у питању су развијене три жанровске категорије а као посебна спомиње се позориште.
Живот је дивно чудо. На странама 84. и 85. Ребиндер носталгично размишља о једној малој земљи ђе су вјековима живели људи „проливајући реке крви да одбране своје земље, али никада нису покушавали да освоје земље својих суседа. Схватили сте да је то Црна Гора.
Ако можете, препоручујем вам да одете и да је посетите.
Планине нису црне као што изгледа из даљине, али кад се нађете у тој земљи запазићете да је сиромашна али предивна. Ако ступите у везу и поразговарате са обичним сељаком запазићете неку наивну и ведру древну мудрост која даје лепоту и текстовима Влес књиге. Они не говоре руски, али ако им се обратите на руском разумеће вас. Питам се да ли би разумели транскрипције Мирољубова.“
Ето, управо двоје од ових Блота (Blotti, како их он назива „према белешкама у Влес књизи“) што ће рећи Црнгораца, и то правих Његошевих Срба, преведоше његову књигу и, колико могаше, помогоше да транскрипције Мирољубова буду и схваћене и прихваћене у васцијеломе Србству и Словенству.
Ко ће као БОГ.
___________
1. ВЕЛЕСОВА КЊИГА, превод и коментари Радивоје Пешић, Пешић и синови, Београд,1997.
2. Песме и обичаји УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ, сакупио и издао, М.С. МИЛОЈЕВИЋ, у Београду, у државној штампарији, 1869.
3. РУССКИЕ ВЕДЫ, А. И. Асов, Китежград, Москвa 1992.
4. ВЛЕСОВА КНИГА, Н.В. Слатина, Русская Правда, Москва.
5. Милош С. Милојевић, Одломци историје Српских – југословенских – земаља…, Државна штампарија, Београд 1872. Репринт- фототип, Никола Пашић, Београд 1996.

Видосава Вида Томић рођена је у Горњој Буковици код Шавника. У Београду завршава студије jугословенско-свјетске књижевности, на Филолошком факултету и драматургије, на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, после чега ради на Радио Телевизији Београд у којој остварује око четири стотине ауторских емисија, углавном у Образовно-научном програму; од којих су неке добиле веома висока домаћа и свјетска признања („Златна боровница“, “Златни пастир“, „При Италија“).
У многим њеним емисијама, по први пут је говорено о темама, које до тада, углавном, нијесу биле отваране у нашем културно-образовном животу, нпр. корјени српскога језика у санскрту, најстарија историја србског народа, палеографска истраживања од Лепенског вира до савремености итд. Захваљујући томе остали су видео забиљежени неки веома значајни посленици србске и словенске културе међу којима Десанка Максимовић, Рашко Димитријевић, Олга Луковић Пјановић, Радивоје Пешић, Реља Новаковић, Радмила Маринковић, Радмило Стојановић, Ђорђе Костић, Милија Станић, Олег Трубачов, Франсис Конт …
Објавила је седам књига пјесама, бавила се есејистиком из струке. Заједно са Живојином Андрејићем, један од идејних твораца Центра за митолошке студије у Рачи. Највећи број својих научних радова објавила је у зборницима Центра за митолошке студије: “Језик и идентитет – суштина архетипског кода“, “Његошев вијенац рода избавнику“, “Чујете ли коло како пјева“, “Књиге староставне или Љубите Љубав“, “Таинства Лепенског вира“…
Сада ради на палеолингвистичким истраживањима праисторијских култура (Лепенски вир, Винча, Мохенђо даро, Харапа, Челарево итд).
Члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Удружења филмских и телевизијских радника Србије итд.

Извор СВЕВЛАД

/одломак/

Мр. ак. сликар Љубивоје Јовановић
Ариље, Србија

Матер Слава – птица. Најстарији митови говоре о постанку у чијем средишту је Богиња птица или богиња која лети, из чијег јајета ће се излећи сав живи свет, али из кога ће настати планете, звезде и друге твари. Имена ове богиње поред грцизираног имена Еуринома сачувана су у разним верзијама, код Руса и већине Словена Матер Сва или Матер Слава. Код Срба Рода, Кумрија – гугутка, Бијела пчела, Бела голубица. Мајка богова појављиваће се у митовима и у другим именима, као Црнокрила Ноћ, Свевишња, као риба Дагона, у бајкама Златна рибица, Змија итд. Она ће се појављивати у четири своја лика, а данас је најчешће препознајемо у тројној улози како управља Јавом, Навом и Правом.
Овај календар је настао током развоја „културе облутка“ на простору Подунавља, а врхунац те културе препознајемо у култури Лепенски Вир. Открићем живота у јајету започета је ова прича. У митологији и веровању народа посебно место има прво јаје – проносак. Оно са даје мушком детету да поједе, па кад порасте да буде први међу људима. У Херцеговини проносак се разбије и сва чељад у кући намажу очи да их не би болеле. Проносак се користи и у чарању против града. Јаје се употребљава и као жртва у разним ситуацијама. Што се тиче Ускрса, слављење и фарбање јаја је толико оптерећено хришћанским веровањем да о томе нећемо посебно говорити. Коротна јаја (офарбана у црно ако је кућа о Ускрсу у жалости) се износе на гробове предака.
Чудотворно пиле – грифон је митолошка животиња која је у древним веровањима код Срба имала важну улогу у служби добра. Она је уздизала добре људе у велике висине, а лоше људе би са висине пуштала да падну и разбију се и онда би их прождирала. Ова животиња се легла из јајета које снесе црна кокош без белега, или певац који наврши одређен број година (седам, девет, дванаест). Такво јаје се стави под пазухо, на одређено време, и из њега се излеже чудно створење које доноси срећу ономе ко га је излегао или чија је кокош. Овај ђаволак по скоријем веровању служи свога господара до краја живота, а на крају господар њему уступа своју душу. Ђаволак се може излећи из јајета сваке птице. Онај ко га носи под пазухом одређен број дана (седам, девет, четрнаест, како се где верује), не сме се за то време прати, чешљати, нокте сећи, ни богу молити, ни у цркву ићи, ни икону држати, па ће му се излећи ђаволак (цикавац, базилик – мали краљ), он ће му испуњавати сваку жељу, али о томе не сме никоме говорити. Верује се кад певац престари, он снесе јаје, из кога се излеже овај базилиск који личи на петла са змајевим крилима, орловским кљуном, гуштерским репом, и са круницом на глави јер је краљ међу змајевима и живи стотине година и бива све већи. Зато се петли код Срба морају клати док су млади, пре св. Илије јер се верује да ако стари петао прекостане св. Илију да газда неће.“Године 1474. Градски савет у Базелу осудио је једног једанаестогодишњег петла на смрт зато што је снео јаје. Августа 4. му је одсечена глава и бачена у ватру, а јаје свечано спаљено“ (14.стр.94).
Месец роде. Негде на овим просторима, Матер Сва у свом прибитку, изнад великог црвеног облутка, са јајетом под пазухом, загледана у јужно небо из чије даљине се чује клепет крила и гласови које само она разуме, седи између два орла или сове, које је сама излегла прошлих времена испод пазуха и прориче окупљеном народу. Ових дана устала је пре сунца и пробудила своје племе и причестила, јер није добро да птица која управо долеће превари (пребије), или да омрси, јер онај кога рода, коју чекамо, ласта или кукавица, превари наштину, крчаће му црева, смрдеће му из уста, а девојка се те године неће моћи удати. Ево управо долеће Лелек, света птица рода, родитељица, доноси срећу. Матер Сва пита народ какве је боје: Да ли је бела? Сви у глас одговарају: Није, него је чађава! Добро је, одговара она, биће родно лето!!! Народ се диже на ноге да поздрави роду, јер онај ко је на ногама кад рода долеће, биће здрав те године, а ко лежи, биће болестан. Граја народа који поздравља роду заглушила је глас Маје, која је и даље прорицала.
Овако би почињало ново лето, доласком рода. Народ у нашем крају верује да је рода постала од човека и да ју је грехота убити (14. стр.51). Она је света птица, јер сваке јесени иде у хаџилук и у пролеће се враћа. Није редак случај да се по нашим крововима кућа и кошара гнезди рода. Стари Београђани памте, док је Србима боље ишло, на оџаку старе Доситејеве школе, у сред Београда рода је свила гнездо у коме су се излегле генерације рода (14. стр.51). Ако рода брижљиво наткриљује младе у гњезду, биће кише. Рода се не сме убити нити њено гњездо растурити.
И ластавица припада првом месецу нове године. И ја припадам овој птици, она је тотем мога рода (племена). Раширено је веровање да су ластавица, кукавица и змија три сестре, онога Лазара што га је Христос четврти дан после смрти из гроба подигао (14. стр.21). Ластавица се често доводи у везу са сунцем. Прича се како је некада на небу било три сунца, па је два змија испила, а треће је ластавица сакрила под своје крило. Зато је благословенија од сестре јој кукавице. И она исто кука само својим гласом и зато ове две птице је грехота убити. (14. стр.23) Ластавица се гнезди у кругу људских станишта и верује се да оној кући на којој прави гнездо доноси срећу. Зато готово код свих народа ласте се свечано и жељно дочекују. Гром не удара у кућу на којој је ластавичије гнездо. Ујутру, у овом месецу, треба чим устанете, нешто ставити у уста или попити мало воде да вас ласта, рода или кукавица не превари и прва се јави. Ласта је симбол плодности и чистоће.
Још једна птица, кукавица је симбол почетка новог лета и припада првом месецу у години. По свом карактеристичном гласу (ку-ку) добила је своје име у свим словенским језицима, па и у већини језика. Од свих веровања најчешће је оно које говори да је кукавица била девојка и кад јој је умро брат јединац, кукајући за њим претворила се у кукавицу. У Алексинцу се прича како је сестра имала краставог брата па га је жалила. Тако једном усни неку прилику и ова јој рече шуму у којој има извор. Ако јој се брат окупа у том извору, излечиће се. Она наговори брата да оде да се окупа у том извору. Он пође и успут обележи дрвеће крвљу од краста да би се умео кући вратити. Али падне киша и крв сапере, и он не нађе пута натраг. Сестра пође да га тражи и како га није могла наћи, умоли бога да је претвори у птицу, како би могла даље тражити. Бог јој услиши молбу и она и данас лута шумом и кука за братом (14. стр.4). У народу верују да кукавица кука од Лазареве суботе до Петрова дана. Верује се, да су кукавице кћери цара Лазара које у име сестара кукају за погибијом браће девет Југовића на Косову. Задржало се и старо веровање да се у јесен кукавица претвара у јастреба, копца, а понекад и у орла и гаврана.
Данас када говоримо о календару који је настао у палеолиту, не можемо тачно одредити трајање месеци, јер видели смо да зависе не само од климатских токова и констелације небеских тела, већ и од дана долетања рода, значи не свуда у исто време. У месецу роде устоличаван је нови краљ, а стари је био жртвован и приношене су жртве за плодност. Овом тајном управљала је Богиња Мајка. Месец Роде, птице пролећне равнодневнице завршавао би се у ноћи пуног месеца око 18. априла и наступио би месец препелице.
Месец препелице. Други месец препелице или јаребице је месец љубави и распеваног пролећа. Ове птице долазе у наше крајеве кад храст олистава и доносе лепо време и пролеће. Својим понашањем и цвркутом препелице, јаребице, наговештавају обреде плодности па су и симболи женствености и љупкости као и ускрснућа – поновног рођења. Њихово месо, иако табуисано, у јелу је афродизијак, изазива љубавну похоту. Касније ће ове птице добити негативну симболику због своје еротске репутације. Хришћани, што је и разумљиво јер ове птице припадају паганској симболици, сматрају их симболом искушења и пропасти, опседнутим демонима. Овом месецу припада голуб дупљаш, гнезди се у дупљама, јер има карактеристичну песму, коју народ прихвата као наредбу, да сеје поврће. А прво се сеје лук, јер овај голуб гуче; сиј лук! сиј лук! сиј лук! тако знају да треба лук сејати. У складу са симболиком препелице – јаребице, голуб својим гукањем позива на поштовање морала. Народ кад слуша гукање голуба гриваша преводи његову песму овако: „Ко ту седи, у густој међи, на туђој жени? Шта ти ту чиниш, проклети попе, код туђе жене, код туђе деце?“ (14. стр.37).
Месец патке. Трећи месец би почињао вероватно у ноћи пуног месеца око 16. маја по нашем календару. Овај месец би припадао патки, гуски, лабудовима, шеви и дрозду. Свака од ових птица својим понашањем говори о јединству земаљског и небеског света, израженом код лета шеве, због својих високих узлета и наглих падова према земљи где свија своја гнезда, а својом песмом шева изазива радост.
Гуска је веза дивљине и човека, тиме што по узору на птице из претходног месеца носи архаичну симболику. Својим кретањем поручује девојкама да не узмичу пред изабраником и нека му предају своју чедност. У народу се често чује од младића кога одбије девојка за плес, да јој овај узврати : „Гуско једна!“. Зато су гуске и патке због своје везе са партнером, стално иду заједно, симбол брачне везе и брачне среће. Оне су непогрешиви водичи кроз живот, добро се сналазе у води, на копну и у ваздуху. Гуске су сунчане животиње као и шеве.
Дивљу патку глувару, припитомљену још у праисторији, њена фенолошка правилност чини календарском птицом. Ове птице одлазе почетком зиме, а појављују се чим се лед почне топити. Овакво понашање није било тешко запазити, па је наша Матер Сва могла по њој прорицати време оживљавања вегетације, родност и плодност због њене везе са партнером. С обзиром да су људска станишта била крај воде, водени птичији свет био је близак палеолитском човеку. Хранљива јаја и врло укусно месо, висока плодност и погодност за припитомљавање, гајење и размножавање.
Овом времену припада и кос – косовка , птица из породице дроздова, за коју се верује да је научила људе говору, јер њена песма својим звуком, ритмом и лепотом подсећа на љубавни разговор. Предвече, кад испраћа сунце, њена песма божанске лепоте подсећа на говор о богу и његовој моћи, а када свиће у рано јутро, пред излазак сунца, приповеда о божанској љубави према роду. Њену песму највише разумеју свети људи и заљубљене девојке.
Месец орла. Четврти месец је месец орла, царића и петла. Ово је месец сунца јер је тада сунце најјаче. Орао је његов симбол. Петао га најављује јутарњом песмом и он је симбол богова сунца. Царић својом веселом песмом најјаче пева при изласку сунца и сматра се царем међу певачицама. Орао је у хералдици задржао своје место још од Матер Све, сада као двоглави Бели орао симбол је царске и божје моћи, али и као црни орао симбол је ратничке снаге (Немци, Албанци). Код Срба беле боје, код Руса златне боје, а и код неких других словенских народа симбол је сунчеве снаге, светлости и истине. Орао је представник Сварога на земљи и симбол Видовог дана и сунцостаја, он је цар међу птицама. Мада постоји прича да орао и није цар међу птицама, него птица царић, која се беше сакрила под орлово крило, па кад се пред богом орао такмичио за престо, и кад је највише узлетео од осталих птица, он застане уморан, а царић излети испод крила одморан узлети више и постане цар птица пред богом. Ипак у народу још увек постоји веровање да је грех убити орла. Верује се да орао дуго живи и да се подмлађује мењањем перја, а други опет да се подмлађује водом са Јордана. „Јер веле кад остари, иде на Јордан на воду, тамо се воде напије и одмах се подмлади (14.стр.46). Лој од орла је добар против реуме, а канџе су добре против урока, па се пришивају малој деци, нарочито мушкој, да им зле очи не би наудиле. Јаје орла је добро за заварчивање.
Месец јастреба. Пети месец почиње у ноћи пуног месеца око 13. јула и припада јастребу, копцу и ћуку (врста сове). У овом месецу ове птице се оглашавају карактеристичним писком. Јастреб и кобац, из породице орлова, дању, а ћук, из породице сова, ноћу. Велики су непријатељи птица певачица те оне у овом месецу престају да певају. Велики број птица страда у канџама ове три птице. Јастреб и кобац су весници јесени и сматрају се соларним птицама, симболима сунца. У античком добу јастреб је Аполонова птица. Ове птице о Петровданском посту пиште на небу. Наводно, кад је бог стварао свет, он нареди орлу да очисти изворе. Орао (јастреб, кобац) очисти изворе и пође да каже богу, успут сретне свраку. Она га приупита куд је пошао. Он јој све исприча. А сврака му рече: „Куд ћеш такав блатњав пред бога, него се опери!“ И док се он чистио од блата, сврака се намаже блатом и прва пред бога и каже да је она очистила извор. Бог видевши свраку сву умазану, а орла чистог, поверује свраки и прокуне орла да по највечим врућинама воде не окуси. Зато ове птице у овом периоду цвиле на небу од жеђи.
Ћук је птица из рода јејина (сова) и у главном се чује ноћу. У једној причи се говори да је ћук постао тако кад су се делила два брата око земље, па старији брат ископа рупу и у њу стави свога сина, па кад ујутру буде и дође са братом да упита земљу чија је, да му син из земље одговори „твоја сам“. Син послуша оца, али се у земљи претвори у кртицу. И кад је отац следеће ноћи дошао да га откопа, он не нађе сина, него кртицу. И од тада отац ноћу обилази шуме и тражи сина. Бог га је претворио у ћукавца и тако дан- данас ноћу тражи сина и виче: ћук!ћук!ћук! (14. стр. 41).
Народ верује да у крају где се чује ћук да ноћу ћуче, нечија жена или девојка је остала у другом стању, али не са својим другом. Ово је разумљиво ако се зна да је ово време подесно за швалерацију, лепе, топле и звездане летње ноћи па се љубавници проналазе у природи помоћу овог звука који се најлакше имитира.
Месец голуба. Седми месец је месец голуба и кумрије (гугутке), почиње око 10. аугуста, у ноћи пуног месеца. То је време преображаја природе. У праискону ове птице су имале симболику духа богиње. Еуринома се претворила у голубицу. А кумрији се обраћамо као Богородици, „Маријо, мори кумријо“. То је време успења Маје Златиборке (убирање хлебног зрна), а Дајбог се жени Мораном. Обе ове птице народ сматра светим птицама и грехота их је ловити и убијати јер су благородне. Сакупљају се на гумнима после вршидбе. Зрно је атрибут Златне Маје, а Велика Мајка се претворила у голубицу. У овом месецу се и данас слави Богородица. Добро је у кући хранити голуба јер доноси срећу, то важи и за кумрију. Ако се голубови перушају и бишту као кад се купају, биће кише. Биће кише и ако се касно врачају из поља. Голубије срце се користи као лек, а у Копривици, данас у Хрватској „девојка која хоће да је неки младић заволи и ожени, распори живог голуба, извади му срце, па га посуши на сунцу, истуће на прах па га даде појести у колачу или попити у вину оном младићу, па ће он за њом лудовати“ (14. стр. 38).
Кумрија, или како је другачије народ зове гугутка или грлица, припада породици голубова. Тврди се да су њена природна станишта у Индији и североисточној Африци. Али она је код нас антропоморфизована птица, постала од људи и сматра се светом птицом. Нарочито је поштују муслимани. Пуно је верзија да је гугутка била људско биће па ју је бог претворио у кумрију.Тврди се да се доселила у ове крајеве са Турцима, ја не верујем.
У врањанском крају се прича: „Била је то лепа девојка. Турци су је гонили да се потурчи, али она никако није хтела. Они јој потурче брата и назову га Немет. Она је за братом кукала: Гут гуте! Немете! Због тога је Турци обесе. Огрлица коју она има око врата траг је од конопца којим је вешана.“ (14. стр. 34).
Месец свраке. Месец јесење равнодневнице припада свраки и сеници и почиње 8. септембра. У народним причама свраку је створио ђаво од своје пљувачке и оставио је да чува сунце током Михољског лета, после кога сунце нагло слаби. А већ смо испричали и како је преварила орла да би се додворила богу; али је бог открио превару и проклео је да врше трње. Сврака због своје брбљивости, сматра се птицом песника,а овај месец се сматра и месецом песника, зри грожђе и друго воће, почиње да превире у алкохол и изазива пијанство код оних који га једу. Зато је сврака жртвована Дионису, због вина, да би се уз вино језици развезали и открили тајне.
Сеница, као и сврака, у овом месецу предосећа јесење дане и приближава се човечијим стаништима. Чворци и још неке селице у јатима се окупљају и нападају усеве и винограде што наговештава промену времена.
Месец ждрала. Осми месец је месец ждралова, патака, гусака и рода. Ово је месец када се завршава седам родиних месеци, рекосмо да је родила седам синова. Почиње друга половина године од бербе јабука и одласка роде до Ускрса, празника јаја и повратка роде. Кад птице селице полете, то је знак да убрзо долази зима. Кад ждралови лете на југ, народ процењује, ако лете у јатима, биће велика зима, а ако лете у поретку, биће блага зима. Због поретка којим долећу или одлећу народ их одушевљено дочекује и испраћа.“Путуј ждрале с мора на Дунаво“ или „Путуј ждрале с Дунава на море“.
Месец сове. Месец сове почиње око 3. новембра. Ово је месец богиње живота и смрти и смрти у животу коју представља сова, која симболише одлазак богиње (рода одлази на југ) јер се сова повлачи са дневне светлости, лови ноћу. Симбол је сете и туге пред суморним јесењим данима. Као месечева птица она је водич душа на онај свет показујући у правцу земаља залазећег сунца. Она припада прецима и као таква симбол је мудрости и искуства. Она је амблем муње на краљевским барјацима и атрибут богиње Атене, супротна орлу Аполону, Атенином брату. Верује се да је сова постала од жене. „Кажу, све су птице биле девојке, и све су спремале дарове за удају, само је једна била лења и није хтела спремати. Кад су је испросили она зађе ноћу, па овде украде чарапе, онде кошуљу, и тако накупи доста дарова. Али на свадби девојке познадоше свака своје дарове, па се пожале богу и бог се наљути те је претвори у јејину (сову) (14.стр. 40). Сова је била атрибут богиње Лилит, прве Адамове жене. Она је била молитвена птица, лешинарска богиња смрти и регенерације. Она је касније постала вештица, па је била врло моћна (11. стр.55).
Месец гаврана. Око 1. децембра, у ноћи пуног месеца, почиње месец гаврана, вране и чавке. Због своје црне боје, врана је више птица ноћи и совиног месеца. Ово је месец када се вране и чавке у јатима окупљају и бучно гачу, јадикују за годином која у овом месецу умире. Ово је месец гаврана. Он је птица лошег предзнака, извештава о смрти ( у овом случају о смрти године). Он је божански посланик, извештава Ноја да ли се земља појавила. Гавран је као и орао и лабуд један од ликова сунца. Он је птица Аполона, а врана Аполонове сестре Атене. Гавран је и Перунов гласник. У Жепчу је забележена прича „да је гавран био најпреча птица код бога, и бјељи од снега, али кад је био потоп, Бог (Ноје) га је послао да види има ли где суве земље, а он оде и нађе много људских лешина и почне чапати и јести, те се тако забавио да се за три дана није вратио. Онда Ноје пошаље голуба и он оде и падне на земљу и до кољена загази у крв, зато су му ноге, веле, остале црвене, а гаврана је бог проклео те је поцрнео и увјек лешину тражи да једе.“ (14. стр.53).
Гавран је птица која припада „нечистим“ табуисаним птицама у Левитској књизи са орлом, кукавицом, лабудом, црвеном луњом, ејом, ишаром, дивљом гуском, родом, чапљом, вивком и још неким птицама. Морана – Богиња смрти, трећи лик Велике богиње, често је узимала лик гаврана.
Месец орлића. Месец зимске краткодневнице би почео око 29. децембра, у ноћи пуног месеца, припада орлићу – орлу, и царићу. Видели смо пре, гавран је атрибут старог, изнемоћалог зимског сунца. У овом месецу се рађа ново сунце – Божић, то је млади Орлић. Он је бљештаво бео као светлост и снег. Орлић је млад, виђа се у овом месецу високо на небу кад сунце просијава, он је новорођени млади бог Сунца. Својом бојом царић је душа спаљеног младог храста бадњака, гарав као што су гарава чељад око огњишта или као спаљени храст од удара Перуна. Гарав као деца што прескачу Ивањске ватре. Спаливање живог орла у Хелиополису, својевремено је замењено у време биљног календара, спаљивањем бадњака. У Египту се дуже задржао обред спаљивања орла.
Месец сокола. Дванаести месец овог календара почиње око 26. јануара и даље припада породици орлова – ловаца сокола и петла. Соко је као и орлић симбол небеског почетка, младог сунца, због своје снаге и лепоте, он је краљ птица. Он је атрибут Хорса, бога небеских простора. Он је небески ловац. Његов божански лик је човек са главом сокола. Соко је као и певац симбол излазећег сунца. Симбол је надмоћи и победе, над богињом смрти. Морана се бори са Кирком – Соколицом, пророчицом која улива наду онима који живе у мраку.
Месец креје. Последњи месец Матер Све – Богиње птице је тринаеста лунација месеца која почиње око 22. фебруара и припада креји, жуни, детлићу и чворку. То је месец хладних ветрова и оскудице у храни. Креја је најбучнија птица у овом периоду. Креће се у близини људских станишта, краде храну и јаја домаће живине. Својим гласом имитира многе гласове животињског света из природе. Верује се да је научила људе да говоре. Поред врабаца и ситних птица, које се крећу у јатима око људских станишта, у овом месецу доминирају пузавице из реда детлића. Трагајући за храном, црвима и инсектима испод коре дрвета, стварају врло карактеристичне звуке. Ти карактеристични звуци ударања кљуна о дрво наговештавају крај зиме.
Нова година „календара по птицама“ је почињала о Ускрсу, у ноћи пуног месеца, после пролећне равнодневнице и месеци би се смењивали сваким следећим пуним месецом, месец би имао 28 дана, а година 13 месеци, плус један дан.
Тако би први месец био месец Роде и почињао у овој 7515. години у 21.03. и трајао 28 дана до 18.04. Припадале су му ластавица, кукавица и ждрал. Други месец је био у знаку препелице, јаребице и голуба од 18.04. – 16.05. Трећи је месец патке – гуске од 16.05.- 15.06. а прати их шева и дроздови ). Четврти је месец летњег сунцостаја у знаку орла од 15.06.- 13.07. Пети месец припада јастребу од 13.07.- 10.08 а прате га кобац и ћук. Шести месец је месец голуба од 10.08.-8.09. а прати га гугутка (кумрија). Седми је месец јесење равнодневнице и припада свраки од 8.09.-6.10. а прати је сеница и друге ситне птице. Осми је месец ждрала од 6.10.- 3.11. а прате га селице, патка, гуска и рода итд. Девети је месец сове и почиње од 3.11.- 1.12. прате је вране и чавке. Десети је месец гаврана од 1.12.- 29.12. Једанаести месец зимске краткодневнице је месец орлића и царића. Почиње 29.12. и траје до 26.01. Дванаести месец је месец сокола од 26.01.- 23.02. прати га петао. Тринаести месец је месец креје од 23.02.- 21.03. прате је жуна, детлић и чворак.
Идеју о “календару по птицама“ пронашао сам у југозападној Србији на простору где живим, пошто сам спознао развој „културе облутка“ и неколико старијих митова о постанку света. О Богињи птици говоре и бројни антички митови, и бројни савремени истраживачи, Марија Гимбутас, Роберт Грејвс и други.
И тако смо добили реконструкцију „календара по птицама“ или бар потврду да је овај календар некада постајао код европеида, а да му је порекло са простора „културе облутка“, јер смо већ утврдили да је рећ о култури са простора Балкана, одакле потичу и освајаћи Британије, Пелазги, Филистејци и Крећани. И да је за разлику у „Балиматовој књизи“ у Подунављу година почињала доласком роде, што се може поклопити са првим пуним месецом после пролечне равнодневнице кад птице почињу да легу јаја у времену Ускршњег поста и Ускрса.
Народ у мом крају, који још чува своје тотемске претке у именима птица, што је верујем, старија верзија тотема од животињских и припада времену сакупљача, који је морао знати и орјентисати се у времену, још и данас користи прастара искуства. Кроз читав низ обичаја, обреда и веровања он се орјентише у времену, предвиђа климатске промене, обавља одређене послове у зависности од понашања птица. Упоређујући табуисане птице из „Књиге левитске“ са табуисаним птицама у Енглеској, Грејвс је претпостављао да су је Израелци преузели од Филистејаца, намерно не помињем Кумријце, који су заузели Велс (Кимерија, најстарија словенска земља – Асов) , и да је вероватно записана у 9. веку п.н.е. А да су ови табуи у Енглеску морали стићи пре, са освајачима или имигрантима из Мале Азије.
У књизи „Индоевропљани“ Војислава Трбуховића: „Сви елементи материјалне и духовне културе најранијих историјски познатих ИЕ- Лувита, пореклом су из области наше Стицхбанд – керамичке културе и то потиске и винчанске групе. Ово је нарочито видљиво на материјалу из Чатал Хуyук-а, Алаца Хуyук, Буyук Гуллуцек-а и других налазишта Мале Азије. Могли бисмо чак и детаљније рећи да су ИЕ народи у ову област дошли баш из оне области винчанске културе у југозападној Србији, где налазимо не само аналогије за покретни археолошки материјал, него и архитектонске објекте који су везани за одређена религијска, дубока духовна схватања. Такође треба нагласити да је баш у језичком смислу, та област врло блиска подацима првих писаних извора о области у којој су живели и језику којим су се служили Лувити. (10. стр.300)
Коначно, идући за надимцима, презименима, топонимима и веровањима у мом крају дошао сам до Грејвса, Лувита или Левитског закона табуисаних животиња и птица, оних истих Лувита које проналази Војислав Трбуховић на просторима Арзаве у Малој Азији насељених из области југозападне Србије, где теку четири реке с именом Рзав. Спаићева на просторима одакле Грејвс сматра да су дошли освајачи – имигранти у Енглеску, налази Српску гору (Ђебел Сербал) и брдо Небо. И баш у југозападној Србији, чије воде сабирају Рзави, налази се планина Небеска (Небо), а народ са споменутих простора још увек чува своје тотемске претке – птице и по строгом се држи греха убити и јести : орла, јастреба, гаврана, врану, сову, ћука. Селице: роду, чапљу, лабуда, ласту и плус оне које су племенски тотеми.
Планина Небеска, на којој сам рођен и данас живим у њеном подножју, окружена је Орловачом, Соколицом, Кукавицом, Голупцом, Сврачковом, Врановином, Вранама, Вранешима и Жунићима. На овом простору живе бројна племена са надимцима по птицама. Моје племе Јовановићи, испод Орловаче, носи име по ластавици, Радојевићи, где живим, су орлићи, Миловановићи су креје, Јевђићи су ћукавци (врста сове), Остојићи су јејине (сове), Драшкићи су кукавице, Радојчићи су дроздуље, Тешовићи и Алексићи су цицикури (врапци), Брковићи су жуне, Милићи су кукавице, Петровићи у Вранама су свраке, Симеуновићи у Погледи су соколови итд.
Читав Подунавски простор и централни Балкан познају жртве перади, „птичије жртве“. Све до преласка Словена у хришћанство, па и после тога, приношене су бескрвне жртве Богу свемира и целе природе и плодности Богу Роду (9. стр.209). Род (можда Рода) је било најстарије словенско божанство.

Љубивоје Јовановић, рођен у селу Северову 1950. године, општина Ариље, Србија. Школовао се на Академији ликовних уметности у Прагу, бив. Чехословачка република. Активно се бави сликарством. До сада је излагао више од 35 пута самостално и исто тилико колективно. Сликарски опуси: Улице, Маслине, Време сумрака, Богови Словена.
Десет година је предавао предмет историје ликовне и музичке уметности у Образовном центру у Ариљу, а на Педагошкој академији у Ужицу држао два семестра предмет ликовна култура. Директор Културног центра у Ариљу 1996-2002 године. Истраживањем српске и словенске прошлости се бави од осамдесетих година.
Контакт: ljubivoj@gmail.com

Извор СВЕВЛАД