Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: БИЋЕ СУШТО И ВЕЧНО
Нема више Светлости у свету; –
никада је ни било није!
Нема више Љубави у свету; –
никада је ни било није!
Залуд смо Светлост тражили у свету; –
Светлост је само у душама нашим.
Залуд смо Љубав тражили у свету; –
Љубав је, гле, у срцима нашим!
Ни Истине, ни Милости,
нити Лепоте –
никада не бејаше бивало у свету,
већ је то наше Биће Сушто
видело одсјај себе самог
у свету сенки и утвара.
После векова лутања светом –
тражећи снове своје у свету –
схватих, изненада, у трену једном,
да свет је саздан од обмана,
од привида и од опсена,
те да је Стварност једино у нама,
у Бићу нашем –
Суштом и Вечном!
САУЧЕСНИК
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске осионости наших дана.
Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?
Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“, настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности) у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?
Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?
Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?
И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима, погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.
Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.
На Савиндан 2013.
Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА
Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ
Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА
Драган Симовић: ЖИВОТ ЈЕ ЖРТВА ДАЖД-БОГУ
Живот је жртва ДаждБогу
Жар-Тица од жара ЖарБога
Песник Бели Срб
ЖдралСрб
ПроЈави се Онај
који Јави Светлост!
А
Ждрака Ждраком Ждраку
у Ждрело ДаждБога
и жње и жди и жњи
Живот про Жрвња
у Жар у Жир у Жњир
Жртву жњетвом Жрецу
Тишина дубоко у висини обитава!
Стварност је Лепота Богова!
Б
Вечерњи звон
над пољем широким;
и јасна Вечерњача,
што трепуша,
понад горја
у висини!
В
Тамо иза
свих привида,
варки и опсена,
тамо, гле! обитава
Бела Стриборија!
Г
Светлост
згуснута у Реч
путује, гле,
низа звездана јата
ка Жњуру
Пра Васељене!
Д
Твоји Богови, некад,
траже твоју помоћ!
Ђ
Ако занемариш своје Богове,
Они ће потражити некога другог
с ким ће да сарађују!
Е
Однос између Бога и Човека
јесте дејствујући – и Бог и Човек
заједно делују!
Ж
Учини оно што можеш сам,
а што не можеш – позови Бога!
Али, не призивај Бога
сваки час,
за послове што можеш
и без Њега да обавиш!
З
Ако си заиста од Рода
и Племена Белих Срба,
онда ти припадаш
Звезданој Раси.
Ти си Потомак Оних
који су, на Беломе Ветру,
сишли Одозго –
у Праскозорје Стриборије!
И
У свету овом
вечито бејах
туђинац, гле,
и незван гост!
Ј
Озарје Духа Живота
Душу моју исцељује –
над водама,
у сутон зимзелен –
док по горама,
гле, снези копне!
К
Са високих гора,
у сутон румен,
долази Онај –
на ветру белом –
што није од света,
и није за свет!
Л
После свега, гле,
као да све бејаше
један чудан сан,
у којему сам сневао
да живим свој живот!
Љ
Моји Преци кроз мене
неке будуће светове виде!
М
Сетна Душо Сетна,
с вечери у сутон зелен –
у пољу сред жита зрела –
кад изгрева Месец,
румен и жут!
Н
Нико појмити не може
сету и боли Душе
Последњег Песника
Белих Срба
што у туђему свету,
самотан обитава!
Њ
Ја сам Последњи Песник
Оних Белих Срба
што се из овога света
у свет дивотан селе!
О
У Књизи кедровој
стоји записано:
Срби
свим народима иним
Језик свој
подарише!
П
Постоји само Један Народ
од Ведских Богова
изабран и посвећен –
то су Бели Срби!
Р
Из Најдубље Тишине,
кренуће Милост Богова,
да избави и спасе
Последње Племе Белих Срба,
које у ропству
већ вековима обитава!
С
Надолазећа Пра Светлост
која исијава
из Језгра Пра Суштаства –
као Милост Богова! –
спасиће Бело
Србство у безнађу.
Т
Богови Предака мојих,
обасјајте Душу моју
у овај тешки час,
кад Тама
влада Светом!
Ћ
Доћи ће;
морају доћи,
пријатељи ми незнани,
и драги!
У
Свакога часа ишчекујем,
да ме изненада посете
незнани пријатељи,
од Бога изаслани!
Ф
Долази, долази,
и већ је дошао,
Онај што није
од овога света!
Х
Онај што је
Већи од Највећих,
у твојему Срцу, гле,
нечујно обитава!
Ц
Твоји су ближњи, гле,
огледало твоје
живо!
У њима се твој лик
јасно указује.
Ч
Ми долазимо и одлазимо,
и снова се враћамо.
И све је са Вишим Смислом,
који ми,
тек понекад,
само слутимо!
Џ
Страх је узрок
свих наших страдања!
Савладати страх –
може само онај
који је
још пре смрти
умро!
Ш
Бог Човека
види
као –
Бога!
Зато
и Човек Бога
види
као –
Човека!
Драган Симовић: ЖИВОПИСАЦ БЕЛЕ СВАРГЕ
Песнички запис о Љубивоју Јовановићу,
живописцу посвећеном, и сликару праисконом.
Имао сам у детињству дивотне снове, које сам и будан сневао. Био сам дечак налик вилењаку, витак и вижљаст, лака крока и још лакшег скока. Тада сам обитавао високо у брдима понад Ариља, подно планина Небеске и Вијенца. По вас цели дан био сам упућен на Природу, дружећи се са потоцима и ветрима, са змијама и орловима, са облацима и тајинственим модрим буковим шумама. Мој свет бејаше свет вила и вилана, свет шумских духова и патуљастих чувара извора и врела, који су свагда и увек певали и свирали и плесали спрам пурпурних сунчевих зрака, што кроз крошње букава просијавају.
Да, тада сам обитавао у Праискону, на Родној Груди, на Родини својих Великих Предака, где све биваше у песмама и кажама, у чудесним причама и сликовитим Предањима.
Сунце и Месец, Вечерњача и Зорњача, сазвежђа и звездана јата бејаху моји пријатељи с којима сам, некад гласно грловито, а некад посве тихо, или у дубокој тишини, вазда разговарао, казујући им своје снове и своје детиње душевне боли.
Виђао сам своје Велике Претке и виђао Богове својих Предака. Испрва нисам знао ко је ко, али сам их доцније препознавао. Појављивали су и Сварог и Перун и Световид, обично с вечери или кад наиђу тмасти облаци, и кад стану севати муње и праштати громови. Весну сам и Ладу најчешће виђао у прамалеће, кад се горе прелију зеленкасто–плаветним ваграма, кад све титра и трепти од умилне светлости, кад дивотна вилинка обавије шуму и свете гајеве.
Те детиње сне и снове, и данас, будан сневам.
Зашто, песнички надахнуто, пишем, и певам, о Љубивоју Јовановићу?
Зато што у свету слика Љубивоја Јовановића препознајем и свој свет, препознајем своје праисконе снове које никада нећу престати и будан да сневам и снујем.
Све оно што сам сневао и сновао, то је Љубивоје Јовановић осликао. Некад ми се чини да је Љубивоје управо ушао у моје снове, и да их изнутра живопише и осликава. Његове слике су, уистини, слике из сна Пра Србског, Пра Словенског песника и певача.
Оно што сам одмах препознао, кад сам први пут стао испред Љубивојевих слика (а то се догодило у Ариљу, давно!), јесу оне чаровите и тајинствене, исијавајуће и титрајуће вагре, прасловенске плаве и праисконе пурпурне. До тих вагри може да дође само Србска, Словенска Душа. То су вагре Родине, Пра Родине, то су вагре словенских шума на Далеком Северу, где су и снези плаветни и зеленкасти и руменкасти и ружичасти.
Осећам, а однекуд и знам, да је Љубивоје Јовановић живописац Беле Сварге. Он се, после толико векова и светова, снова низвео мед Ведске Србе и Беле Словене, да, као негда давно, поново осликава и живопише Праискону Душу Словенску.
Слике Љубивоја Јовановића надахњују Песника Румених Облака. На тим сликама (и у њима самима, а и иза њих!), јесте наше свеколико живо Предање.
Дубоко је Љубивоје заронио у Пра Србско и Пра Словенско Биће! Он сам, Собом сам, јесте и бива то Предање.
Случај је удесио (а случај је само друго име за тајинство које још нисмо освестили!), да и Љубивоје и ја, у исто време и доба, обитавамо у истим брдима ариљским, подно Небеске планине; само што је он обитавао са осојне а ја са присојне стране. Он у Сјеверову, а ја у Врањешима.
Да, Небеска је планина Пупак Пра Васељене!
На светим водама Словенског Истера,
у јесен кад ветри источни дувају, 2011. године.
Љубивоје Јовановић: БОГОВИ СЛОВЕНА /СРБА/
|
Љубивоје Јовановић
|
|
БОГОВИ СЛОВЕНА /СРБА/
|
 |
|
ДАЈБОГ – Дажбог
|
|
један од прве четворице Сварогових синова. Срби га сматрају својим родоначелником Богом отцом, а Руси својим дедом.
|
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, део слике/
|
 |
 |
|
|
/део слике/
|
/детаљ/
|
|
|
СЕРБИ ГРАДЕ ХРАМ ПЕРУНУ
|
||
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год/
|
||
 |
|
МОРАНА, господарица доњег света – Нава
|
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, детаљ са слике/
|
 |
|
ПЕРУН, уз помоћ Сварога створио и народу даровао живу ватру.
Идол срушен у Кијеву, када је кнез Владимир примио хришћанство 6506. год. /998/ |
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, детаљ са слике/
|
 |
|
БЕОГРАДСКИ ПАНТЕОН,
храмови Световида, Дајбога, Перуна и Велеса |
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, део слике/
|
 |
|
РАДГОСТ,
Радгостов храм у Ретри срушили су католици 6574. год. /1066/ |
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, део слике/
|
 |
 |
|
|
/део слике/
|
/детаљ/
|
|
|
ГЕРОВИТ – Рујевит, бог витез, бог Правда, замишљени храм из Ретре,
разорио га је Отон Бранбершки 6636. године /1128/ |
||
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год/
|
||
 |
 |
|
/детаљ/
|
/детаљ/
|
|
СВАРОГ, родоначелник богова и људи код Словена
|
|
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год/
|
|
 |
|
СВЕТОВИД – Бели Бог, храм замишљен на основу литературе, из земље моћног племена Рујана. Разорио га је дански краљ Валдемар 6676. год. /1168/
|
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, део слике/
|
 |
 |
|
|
/део слике/
|
/детаљ/
|
|
|
ВЕЛЕС, округли храм из Кијева, разорен 6506. године /998/, када је кнез Владимир примио хришћанство
|
||
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год/
|
||
 |
|
ЖИВА – Сива, веома поштована богиња код свих Словена
|
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, део слике/
|
 |
 |
|
|
/детаљ/
|
/детаљ/
|
|
|
ЖИВА – Сива, веома поштована богиња код свих Словена
|
||
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, део слике/
|
||
 |
|
ВОДЕН, капиште
|
|
/темпера картон, 70х100, 7511. год, детаљ са слике/
|
 |
|
БОГИЊА СИВА, светилиште
|
|
/уље на платну, 70х100, 7512. год, део слике/
|
 |
|
ХРАМ БЕЛЕ БОГИЊЕ – Злате Маје, култура неолита
|
|
/уље на платну, 80х100, 7513. год, део слике/
|
 |
 |
|
|
/детаљ/
|
/детаљ/
|
|
|
БОГ КОЛЕДО – Числобог, код Грка преименован у Крона, храм, идол из друге половине 4. миленијума п.н.е., Сегвар-Тиквеш код Сентоша |
||
|
/уље на платну, 80х100, 7514. год/
|
||
 |
|
БОГИЊА ЛАДА, светилиште, култура Граветијанаца
|
|
/уље на платну, 70х100, 7512. год, део слике/
|
 |
|
БОГИЊА ЛАДА,
|
|
кућни олтар, Предионица код Приштине, Винчанска култура
|
|
/уље на платну, 70х100, 7513. год/
|
 |
 |
|
|
/део слике/
|
/детаљ/
|
|
|
БОГИЊА НАНА – Маја, кућни олтар, Слатина, Дреновац, Винчанска култура |
||
|
/уље на платну, 70х100, 7513. год/
|
||
 |
|
ОГЊИШТЕ – средиште култа, најранији до сада откривени идол предака и Жртвеник; култура Лепенског Вира, колевка евроазијских Словена
|
|
/уље на платну, 80х90, 7513. год, детаљ са слике/
|
 |
|
ПРЕСТО БОГА БАКА – Белог Бога, са идолом Дагона и опљачканим Ковчегом знања
|
|
/уље на платну, 70х100, 7514. год, део слике/
|
 |
|
БОГИЊА МАЈА ЗЛАТОГОРКА – Лада, кућни олтар у Чаршији поред Београда, Винчанска култура.
|
|
/уље на платну, 80х100, 7514. год, део слике/
|
Драган Симовић: ЈЕДАН БОЖАНСКИ НАРОД
Један древан народ, народ од којега су постали сви потоњи народи, никада не може нестати.
Један словестан и самобитан народ, народ који је свим потоњим народима подарио језик и писмо, уметност и знање, никада не може нестати.
Један освешћен и самосвестан народ, народ од којега су сви потоњи народи учили да слове и мисле, да сневају и стварају, никада нестати не може.
Један господствен и племенит народ, народ који је помогао свим иним народима да се од животиње уздигну до човека, и од човека до Бога, никада нестати не може.
Један божански народ, народ који није од овога света (народ који је мимо све ине народе!), који се сећа својих Богова и памти своје Велике Претке, никада не може нестати.
Тај народ, о којему певам и словим, који увек изнова побеђује свет и који вазда снова из пепела васкрсава, јесте народ који је Богу мио.
Упркос клеветама и лажима света, упркос мржњи и прогонима света, тај народ Небесима бива све дражи.
Драган Симовић: МОЛИМ СЕ!
(МОЛИТВА ВЕДСРБСКОГ ПЕСНИКА)
Молим се!
да овом светом земљом
слободно ходају
деца моје деце,
и она далека деца
све далеке наше деце!
Молим се!
да овим светом,
као и свим иним световима,
непрестанце влада
Велики Дух Стварања,
и да сва бића,
у свим световима,
буду благословена
и радосна!
Молим се!
да сви словесни људи
усаображени буду
са Великим Језгром
Златне Светлости,
и да без престанка
творе дела Духа
Светога!
Молим се!
да наша Велика Мајка Земља
снова буде девичански чиста,
и да обавијена
плаветним прозирним овојем
у смирењу и у љубави
плови низа далека,
и духовна,
звездана јата!
Молим се!
Теби се молим,
Велики Створитељу!
да Лепота, Доброта
и Дивота
овлада свим световима,
видљивим и невидљивим,
знаним и незнаним!
Молим се!
јер у овоме часу,
једино то
умем и знам!
Драган Симовић: ДИВОТА И РАДОСТ СТВАРАЊА
Дивота и Радост
Стварања,
у душама нашим
беше уписана,
пре него ли ишта
створено
бејаше било!
у Времену
што бива и не бива
Време;
у Простору што није
и јесте
Простором!
Дивота и Радост
Стварања –
изводи нас,
и вазноси:
из Трулежности
у Нетрулежност;
из Пролазности
у Непролазност;
из Времена
у Вечно Сада;
из Смрти, гле,
у Живот
вечан!
Фотографија: Фонд Слободан Јовановић
Драган Симовић: БУДИ ТАМО ГДЕ ЈЕСИ!
Буди тамо где јеси.
Али, заиста, буди!
Најбоље је тамо где јеси.
Где већ јеси!
Немој умишљати да је боље
негде онамо где ниси.
Где ниси, гле, ничега нема!
Нигде није боље него ту где јеси.
Нигде није горе него ту где јеси.
Све је савршено ту где јеси.
Све је неизвесно ту где јеси.
Само ти буди!
Буди будан.
Буди свестан.
Буди свој.
Пупак је Света управо ту где јеси.
А где би другде могао бити?!
Нека се други крећу у Простору; а ти се крећи у Времену.
Нека други путују од града до града, од земље до земље; а ти путуј, и сневај, низа звездана јата!
Ти си Ти, а Они су Они.
Нити Ти можеш бити Они, нити, пак, Они
могу бити Ти!
Буди тамо где јеси.
Али, заиста, буди!
Драган Симовић: БЕЛИ ПУПАК СТРИБОРИЈЕ
Бела тишина и плаветно–зелена светлост у пурпурном венцу Звезде Разјаснице.
Девичанска белина снега и леда, и вечерњи звон ледених звончића, у крошњама сибирских кедрова.
Брезе пуцају и прште на мразу, на пропланку подно пунога Месеца, што распршује
сребрнасту и сетну светлост,
понад румена горја,
под снегом.
Ово је Пра Родина, Тајносана Домаја, Бели Пупак Света, Родна Груда мојих Великих Предака, Белих Срба, Стриборјана, Арјеваца.
На језику – пра језику
мојих Светих Предака, реч Арја, значи отмен, племенит, достојан, узвишен човек!
Бели Срби Стриборјани бејаху били Синови Неба, Ратници Свтлости.
Биваху, и јесу, уистини, људи–богови!
У њих све бејаше узвишено, господствено, арјевско.
Високи, витки,
танког паса,
ждралинског врата,
висока чела, орловског носа,
очију топлих, бадемастих.
Заиста, сви потомци Белих Срба Стриборјана и данас имају топле, умилне, бадемасте очи.
У очима је светлосни запис Србонових синова и унука, посвећених Сварожића Стриборјана.
Очи су наша праискона веза са Првотном Светлошћу Великог Триглава.
Створитеља!
Великог Духа Стварања.
Сви Стриборјани бејаху свети ратници.
И све Стриборјанке бејаху свете ратнице.
Имађаху само две касте.
Касту ратника и касту духовника.
Уистини, бејаше само једна каста!
Каста ратника–духовника.
Живели су живот људи–богова.
Посвећени у тајне Неба и Земље.
Следили су Сварожницу, Сунчеву Осу.
И били посвећени чувари Мајке Земље.
Мушкарци и жене бејаху по Божјему Провиђењу васаображени.
Ова древна светлоносна реч сведочи, да између мушкога и женскога начела владаше божански, правасељенски склад.
Усаображеност!
Живот у прожимању и узајамном
душевном и духовном оплемењивању.
Без распри, без трвења!
Нису ловили животиње.
Нису убијали.
Нису јели месо.
Стриборјани, Бели Срби –
Народ Белог Коловрата!
Народ Беле Ауре!
Белог Светлосног Венца!
Замислите Велике Ратнике који не убијају!
Али, онај ко може да се уздигне у Пространства Беле Сварге, видеће и схватиће, да Велики Ратници, уистини, никада не убијају!
Такви бивају ратници људи–богова!
Сушта супротност Овим Ратницима, јесу назови ратници људи–животиња и људи–звери.
Ту, заиста, нема поређења!
Верујем и знам, да моји Велики Преци и данас обитавају на Родној Груди Стриборији.
На Крајњем Северу, у Прстену Вечерњаче.
И данас бдију над Мајком нашом – Земљом!
И данас бдију над свима нама; па и нада мном, и над родом мојим.
Над свим потомцима Белих Срба.
Верујем и знам! Зато што сам светлосним нитима повезан са њима.
Они обитавају у Петом пространству.
Тамо где се Велике Душе, за Треће Небо подвизавају.
И ова моја песма, догодила се, гле, по Милости, Великих Предака мојих!
