МИ СМО ИЗВОРИШТЕ СВЕТСКЕ КУЛТУРЕ

Божидар Митровић, доктор правних наука, аутор капиталног рада «КолоВени (Словени) «Законоправило» Светог Саве или «Крмчија» (од српске речикрманити  «управљати се») од XIII века je први грађански кодекс Срба, Бугара и Руса хришћанског периода и данас је важећи црквени кодекс Српске, Руске и Бугарске православнe цркавe. То многи не знају а многи скривају. Реч је о уобичајеној западњачкој геостратегији намери  да нас провинцијализују, како не бисмо схватили да смо у култури и праву били извориште. Да смо били прва средњевековна земља  после Грчке која је «реинкарнирала» римско право, док су неке земље то учиниле тек почетком XIX века.   – Моје интересовање за право је део породичне традиције, јер ми је и отац дипломирао право у Београду. После завршених студија права у Београду и одбране магистарског рада, 1987. године, на основу сопственог пројекта «Анализа виших облика привредне сарадње између југословенских и совјетских фирми», отпутовао сам у Москву привремено, и остао до данас. Издавачка кућа «Јуридическа литература» је 1991. објавила на руском моју књигу «Рекламације у међународној трговини», која је практично означила повратак римског права у СССР – каже др Божидар Митровић, уважени српски интелектуалац и одличан познавалац древне историје Словена, говорећи о себи и разлозима који су утицали на то да се озбиљније посвети изучавању старих списа. – Докторирао сам на Московском државном универзитету «М. В. Ломоносова» 1996. с темом «Рекламационо право», што је нова примењена наука у оквиру уговорног права. Хтео сам да напишем малу књигу о фресци «Српски чудотворци» која се налази у Архангелском саборном храму у Кремљу, где је приказан Св. Сава и његов отац, преподобни Симеон – Стефан Немања а објавио сам историју Словена до VI, века на 756 страница у боји у формату 30 х 30 см. Руски историчари права признају да је право, односно римско право, у Русију стигло преко Србије, односно захваљујући «Номоканону» («Законоправилу»)Светог Саве. Међутим, званична историја каже да је право стигло из Западне Европе? – Тек сам у Русији сазнaо да је Законоправило (Кормчја књига Свјатово Сави Сербсково, како је Руси називају- «Кормчая книга» святого Саввы Сербского) било темељ права у хришћанској Русији. У Србији Крмчија је проглашена 1219. године, у Бугарској 1221. а у Русији 1272. године и то је био први српски, бугарски и руски грађански и црквени кодекс хришћанског периода. Ја подвлачим први кодекс хришћанскогпериода јер су научници у Ксанту на реци Србици пронашли старији кодекс на каменом обелиску који је исписан азбуком ликијског периода. Крмчија Св. Саве је у себе инкорпорирала неке основне норме римског права. У једној ТВ емисији 1999. године истакао сам да сам за огроман значај Крмчије сазнао тек у Русији када сам у часопису «Јус Антика» прочитао чланак Владислава Ципина, православног свештеника. У емисији сам навео да сам крив, јер можда нисам могуће добро научио, или сам те чињенице заборавио, али ми се јавио покојни Димшо Перић, који ми је објаснио да је он православни свештеник и професор црквеног права на Правном факултету у Београду, и да нисам ништа заборавио, јер у уџбенику «Национална историја права» од 400 страница има свега пет реченица о Крмчији. И данас, 2009. године, у новом уџбенику «Националне историје права» нема више од неколико реченица о Крмчији. Њен значај се, наравно, скрива. Зашто је то тако? – Због тога што на Западу неће и не желе да признају прави, истински доприносКрмчије, а наши полтрони такође не дају, или не смеју да дају, одговарајући простор да се не би открио огроман значај тог српског средњевековног акта за опште очување права. У суштини, ми смо прва средњевековна земља која је после Грчке, да се тако изразим – васпоставила римско право. До данашњег дана Законоправило је важећи црквени кодекс Српске, Руске и Бугарске православне цркве. То многи не знају, а многи скривају. Јер, ради се о уобичајеној западњачкој геостратегији – да нас провинцијализују. Не само да не допуштају да будемо први, већ не допуштају да схватимо да смо били извориште права и културе. Запад је све до 19. века уништавао и скривао текстове римског права. Фактички су уништавани извори римског права! Кажите нам разлог зашто је то рађено? – Немачки историчар Нибур је радећи у библиотеци Веронског сабора случајно тек1816. године (подвлачим у XIX веку), нашао уџбеник римског права, Гајеве «Институције» на пергаменту преко којег су биле исписане расправе Светог Јеронима («Epistole at Polemica»). Разлог није био само недостатак пергамента после распада Римске империје, намера је била да се сакрије имовинска форма геноцида у којој је, преко концепта несвојине и негирања имовине, католичка црква постала власник не само сакралне имовине на Апенинима него и претежне имовине богатих Римљана, чије су куће постале једнобродне католичке цркве. Тако данас секте делују у Србији. Али суштина скривања римског права на Западу  тиче се порекла тог права. Нас су учили да је римско право по пореклу грчко јер су Римљани наводно, прва знања о праву стекли у грчким колонијама на Апенинима. Али моја нова открића показују да је римско право по пореклу било етРуско и да су Римљани прва знања о праву сазнали од Етруских (ми неправилно говоримо «од Етрураца») који су себе називали РасСени (по данашњем Срби односно Руси). Етруски правни текстови су били написани азБуком етруског периода, као што показује и «Златна плочица» која је нађена 1961. године у градићу Пиргију. На тој плочици очуван је из IV в.п.н.е. назив КолоВени, који су глосатори (при транслитерацији тог етруског азбучногтекста на латиницу) погрешно прочитали као СлоВени. То објашњава зашто се инквизиција манијачки борила против хелиоцентричног система, који је био основ знања колоВенске цивилизације која је претходила грчкој и римској цивилизацији и култури. Али већ у време Римске империје све што је било колоВенско преименовано је у хел(В)енско и поистовећено са изразом грчко па је приписано или Грчкој или Риму. Када су, водећи Папске ратове на Апенинима, потомци Етруских покушали да обнове Пишу, Азически/родоВерни/пагански фалусни храм, којим се преносило знање о васкрсу живота оплодњом, Ватикан је забранио обнову и преименовао град у Пису. Тако је Ренесанса започета, не као обнова колоВенског/слоВенског, већ као обнова хеленског/грчког и римског знања и уметности! Због тога ни наши научници неће и не смеју да прикажу огроман значај Законоправила за обнову древног права, пошто је оно мост разумевања не само римског права, него и права које му је претходило. Мој чланак «Порекло и првобитно значење речи iustitia/јустиција и њена примена у Закону XII таблица» Руска академија правосуђа у Москви је објавила у Зборнику радова са научне конференције, где сам изложио ова открића, назвавши га правом научном сензацијом с поузданим доказима о словенском пореклу римског права. Тај чланак, са целокупним мојим излагањем, објавио је Пенсилванијски државни универзитет у свом годишњаку о праву. Ја сам објаснио зашто је тачна констатација руског научника Леонида Николајевича Рижкова да реч јустиција потиче од српске речи устити: у првоисточнику римског права – Закону XII таблица субјективно право није било подељено на пуномоћје и тужбу/actio већ је све било тужба у оквиру које је тужилац морао правилно да изусти божанску формулу тужбе као тест да ли је субјективно право, које потражује, основано. Руске и српске судије данас мисле да су они јустиција/правосуђе па се понашају као самодовољна каста. Они често и не слушају «божанско» устење тужиоца или туженог, него као тајна секта, пресуђују оно што они мисле да знају, али по природи судског спора не смеју да изусте у расправи, пошто је то двостран процес, па се судско решење појављује као чувена Хашка(тајна) оптужница. Од те самодовољности и несхватања суштине јустиције и потиче сва корупција у правосуђу. Али, иако потенцирам да је Ватикан и католички клер уништавао изворе права, па и изворе римског права и културе, јер су изворници претходили појави Рима, подсетио бих на једну недовољно разјашњену геополитичку игру Ватикана. Ватикан је преко своје агентуре из Пољске нудио Србима обнову Холмие*, да би подстрекао Србе на устанак против Турске, с надом да ће Србе покатоличити. Ватикан је знао да су се у прехришћанском периоду Балкан, Мала Азија, ЦисАлпинска и ТрансАлпинска Галија називали КолоВенија или РасСија. Да би то прикрили створен је мит о наводном граду Рас. А на италијанском и данас се Холм каже Collina што је скраћена форма од КолоВенија као и БосНија иМосКоВија/МосКВ–а. Тако се КолоВенија у речи повратници претворила у Холмију, која је и реализована као ЈугоСлаВија. Ја оцењујем да је после Косовске битке, коју Срби нису изгубили, у правном смислу Турска понудила преосталој елити Срба прављење породичне уније. Лазарева ћерка се на основу тог концепта удала за Бајазита управо по православном обичају. Али, испоставило се, они и ми различито схватамо дату реч, брак и породичну Унију. Као што се и данашњи улазак у Европску Унију може изродити у унијаћење. Кажете да и данас постоје две цивилизације?! – Србија није ни Исток на западу, ни Запад на истоку. Србија је остатак православно-словенске цивилизације. КолоВенска/слоВенска цивилизација родоВера (који верују у Род својих предака и потомака) разликује се од Западне, територијалне цивилизације у којој се припадност одређује територијом на којој неко живи. До 509. године пре н. е. персонална припадност роду био је основни принцип организовања друштва. До те године примарне привредне гране биле су земљорадња и сточарство. Била је то колоВенска/слоВенска цивилизација толеранције, која је истински поштовала и стимулисала различитости родова. Те, 509. године, Латини/Рамни као војна и трговачка олигархија, извршили су пуч и забранили све исконске, Азическе (паганске – паг значи род), родоВерне, колоВенске/словенске знаке – посвећене дуалном божанству Коло (кретање Мајке Земље и Сунца – Арила). Али је ипак очувано много тих знакова Кола. Најстарији очувани култ Кола (Аз – праИзвор) је у Лепенском Виру. Азически знак Кола у Лепенском Виру представља круг Сунца са два зрака – то је Аз/Ас, или «первоначало». Из речи култ Коло настала је и реч култура! Древни СлоВени тог периода су имали поглед на свет «Све је Коло» по којем су Сунце, Земља, природа ичовек – једна целина. Тиме што су уочили да се Коло као божанство/Бог/Боуки материјализује на пресеку дрвета у виду годова (једнина: год) одредили су годину дана као јединицу обнове природе. Захваљујући томе могли су прећи са номадског на седелачки облик живота. Древни Словени су крстом делили небо, па су према «кретању» Сунца у том годишњем циклусу, схватили да Коло дарује четири годишња доба. Из речи колоДар је и настала реч каленДар. КолоДар је било тајно знање КолоВена. Цивилизација КолоВена се од Лепенског Вира и Винче раширила брзо на цео «свет» управо захваљујући тајном знању: «Када сејати, а када очекивати летину». Али после 509. г.п.н.е. територија је постала основни принцип организовања друштва. Зато је, наводно плебс, после 509. г.п.н.е. тражио да се обнародује каленДар. Указујете на велике разлике тих двеју цивилизација? – Једна цивилизација је била првобитна – родоверна, где је род као субјективни елемент, био основни постулат цивилизације. Она друга, успостављена 509. г.п.н.е.,је територијална цивилизација. Римски пуч односно Римска револуција  постао је могућ када су се стекле друштвене околности да трговина постане основна привредна грана, па се Рим ширио као територијална и трговачка целина. Рим је постојао докле год је могао да се шири и да увлачи у своју «мрежу» нове територије. Зато је и данас Кока-Кола један од најскупљих брендова – зато што изражава тај римски концепт. Сада се и Америка нашла у истој ситуацији као и Римска империја. Може да постоји само ако се шири. Америка би, милом или силом, да «заузме» Сибир како би продужила своју територијалну концепцију свемоћног центра, која се претвара у агонију. Зато се Обама овако с љубављу односи према Медведеву, као Антоније према Клеопатри. Али тај императив територијалног ширења, као услов америчког опстанка само је спољни ефекат проблема пред којим се нашао и Рим. Реални аспект је, као и код Рима, оно што је израз савремене кризе: фетиш новца – фикција «реалне» размене добара у окупационим односима или, како су Римљани говорили, «Ve victis/Право победника», које подразумева неједнака давања јер моћник даје безвредан папир стварајући осећај перспективе код пораженог а потлачени даје реална производна добра, према «европским стандардима» као новим методом окупације. Упозоравате нас и на процес романизације Србије? – Процес романизације се своди на процес провинцијализације Србије, а води унијаћењу и покатоличавању. Запад улаже милионе евра и безвредних долара да створи код Срба психолошку представу да су ови простори били део Рима. Са тим циљем је у области Венето недавно организована изложба «Римски логори на тлу Војводине – континуитет културе». Туристичка организација Србије нетачно представља православне једнобродне цркве као романику (иако су оне изникле из форме родоВерног стећка), јер то намеће и плаћа «Транс Романа» из Беча. У Виминацијуму је стављен акценат на римски период иако (Винимацијум) садржи и далеко вреднији и старији колоВински период. Римски логори су били, заправо, прекид континуитета наше културе и цивилизације. Ту су биле окупационе јединице, као данашњи «Бондстил». С једне стране имамо извориште древне цивилизације Винче и Лепенског Вира, што је био извор и центар културе целог света, и наше, српске културе. То је тај прави континуитет. Са друге стране, Запад, Ватикан, САД и Немачка покушавају сада у свести Срба да покажу и докажу да је српска територија била само саставни део Рима и да је била Римска провинција! То се не представља као нешто негативно него као највећа част за Србе. Али то је провинцијализација у најцрњем смислу те речи, пре свега зато што су пре римских логора на овом простору постојале далеко веће културне вредности, то што је било извориште културе, коју су те војне, окупационе хорде свесрдно уништавале као родоВерне (паганске), као израз по њима застареле културе и Азичества (паганских обичаја). И данас нам Запад огњем и мачем али и «позитивном» стимулацијом намеће да заборавимо сопствену прошлост и историју. А ми јесмо, заправо, извориште културе, не само сопствене него културе целокупне Европе. Облик романизације Србије је и брисање азбучних натписа са београдских излога и улица. Београд је данас као у првим данима аустро-угарске окупације у Првом светском рату, када су окупатори забранили употребу азбуке на улицама града. Сада покушавају перфидно да прикажу како је и латиница српско писмо. АзБука је настала из Азическог погледа на свет древних КолоВена, из култа Аз Лепенског Вира. Латиница је настала из азБуке етруског периода, али не треба да буде наше писмо јер је увек била средство потискивање Срба, СлоВена и средство уништавања трагова КолоВена!   Шта је најбитније да српски народ схвати? -Наша историја не почиње са неким VII или VIII веком. Ми Срби живели смо на овим просторима одвајкада, али под другим именом, као КолоВени, односно СлоВени. Наши преци су живели под називом Венети, Вини, КолоВени, Венди, Коловенти, у преводу – Сунца венац/род, чак и на Апенинима, у Малој Азији где има и доказа, и записа, пронађених азбучних назива. Све је то била једна цивилизација која потиче из Винче, Лепенског Вира. То је наше исконско извориште. Али, на жалост, ова истина није доступна српском народу. ТВ Србије то не сме да објави у вечерњим часовима највеће гледаности. Биљана Живковић       Антрфиле: Понављање галских ратова Да ли је случајно ово што се дешава српском народу више од 15 година? – Наравно да није случајно. Рат који је био на подручју бивше СФРЈ није ништа друго него понављање Галских ратова. НАТО је само применио оно је што је радио и забележио Гај Јулије Цезар у својим «Записима о Галском рату». Цезар је завађао словенске родове (Гале, ХелВете/КолоВете) и користио их – једне против других. Подударност је више него очигледна. Видите ли како су поделили српски народ на неколико «суверених» земаља. Све је било припремљено још за време Броза. Рат деведесетих година вођен је да би се испунили Напуљски услови, према којима земља која преживи грађански рат не враћа већи део добијених међународних кредита. А СФРЈ је узимала међународне кредите јер због «Хладног рата» Запад није хтео да купује нафту од СССР, па смо ми као тампон зона, Западним кредитима куповали на Западу фабрике да би испоручивали у СССР конфекцију, одећу, обућу, кондиторску и другу робу широке потрошње, а из СССР-а повлачили за Запад нафту. После окончања «Хладног рата» нисмо више били потребни као тампон зона. А питање отписа тих кредита је остварен испуњавањем Напуљских услова али тако да је Запад, на рачун српског народа као заложника, остварио и своје геополитичкециљеве да потисне Србе преко Дрине и поново успостави на српским просторима римске (окупационе) логоре у виду Бондстила. Ватикан, који све ово и реализује, одлично познаје наш родоВерни принцип различитости и толерантности, због кога у Србији не важи принцип успостављен од стране Римског сената: «Сви грађани Рима су Римљани», који данас важи у свим земљама Запада, па су «Сви грађани Француске Французи» и «Сви грађани САД – Американци». У Србији никад «Сви грађани Србије неће бити Србијанци» на основу чега нас и парчају, деле, уништавају јер у Србији свако зна од којег је српског или другог рода. Не схватајући темеље наше родоВернекултуре толеранције различитости они сматрају за своју обавезу да деле Србију, да је регионализују. Али не разумеју да у цивилиазције родоВерја не постоје границе. Србија је свуда где год да је један Србин. Зато Руси с љубављу говоре: СербИја, што на руском и значи Србин сам и ја.     *«Зет-а и ХолМија су два облика исписивања израза Коло/Холо, Кол(оВен)ија чиме се и Ватикан погрешно руководио и плаћао емисаре који су дизали Sрбе (КолоВене) на побуну против Турака ради обнове ХолМије – КолоВеније» («КолоВени/СлоВении континуитет културе и права» – изводи на: www.bozidar.ru).     Вакрс предака На Тргу чудеса или чаролије (Piazza deli Miracolli) поред «колоКољне/звоника» у Пиши/Пизи налази се скулптура деце, коју су језуити назвали Три Амура јер су пропали сви њихови покушаји да је замене на статуу Пизана или Галилеа, што потомци Пишана/Кур… (одакле и реч курија – Скупштина мушкараца) нису допустили јер би то изменило смисао композиције: васкрс предака се остварује рађањем деце, те су РасСенке/Српкиње рађале најмање троје деце   Глоса: Наша историја не почиње са неким VII или VIII веком. Ми Срби живели смо на овим просторима одвајкада, али под другим именом, као КолоВени, односно СлоВени. Наши преци су живели под називом Венети, Вини, КолоВени, Венди, Коловенти, у преводу – Сунца венац/род, чак и на Апенинима, у Малој Азији где има и доказа, и записа, пронађених азбучних назива. Све је то била једна цивилизација која потиче из Винче, Лепенског Вира. То је наше исконско извориште. Али, на жалост, ова истина није доступна српском народу. Глоса: Процес романизације се своди на процес провинцијализације Србије, а води унијаћењу и покатоличавању. Запад улаже милионе евра и безвредних долара да створи код Срба психолошку представу да су ови простори били део Рима. Са тим циљем је у области Венето недавно организована изложба «Римски логори на тлу Војводине – континуитет културе». Туристичка организација Србије нетачно представља православне једнобродне цркве као романику (иако су оне изникле из форме родоВерног стећка), јер то намеће и плаћа «Транс Романа» из Беча. Глоса: Србија није ни Исток на западу, ни Запад на истоку. Србија је остатак православно-словенске цивилизације. КолоВенска/слоВенска цивилизација родоВера (који верују у Род својих предака и потомака) разликује се од Западне, територијалне цивилизације у којој се припадност одређује територијом на којој неко живи. До 509. године пре н. е. персонална припадност роду био је основни принцип организовања друштва.   Извор ГЕОПОЛИТИКА

 

 

Једноумље влада Србијом; једноумље влада Европом; једноумље влада Светом.

Једноумље и безумље, бездушје и безличје, безверје и безнађе, гле, запљускује све народе, све државе, све владе, све установе, све људе и све појединце!

Узрок свега овога јесте праискони страх од Нове Инквизиције која је, овога пута, потуљено скривена и прикривена иза људских и грађанских права; иза рептилске и американске демонократије; иза политичке коректности и подобности; иза равноправности полова и раноправности иних корисних идиота, а све то са једном једином сврхом –

да се васпостави страховлада рептилских медиокритета и банкстера; умоболних и душеболних владара из сенке; тартарских и ариманских синова мрака (који не припадају нити људској нити човечанској раси), што већ вековима покушавају да васпоставе Нови светски поредак; поредак у којему би се укинула свака стваралачка слобода, свака стваралачка самобитност и самосвојност, свака критичка свест и свако критичко мишљење, размишљање и промишљање.

Србија је земља корисних идиота, оних послушника и доушника који су распоређени по невладиним организацијама, по разним и различним електронским и писаним медијима, да би припремили тле за васпостављање страховладе медиокритета и човекомрзаца.

Корисни идиоти шире страх по Србији, страх од слободног, критичког мишљења и промишљања; они су преторијанци Великог Инквизитора који је у Србији открио расадник корисних идиота.

Корисни идиоти су на свим порталима, на свим блоговима, на свим сајтовима; они су дежурни коментатори, они су дежурни србомрсци и човекомрсци, они прете и застрашују све слободомислеће и самосвојне ауторе; они шире праискони страх и праискону мржњу према свему ономе што се не уклапа у њихове

ватиканско-коминтерновске брошуре и приручнике за светску страховладу једноумља и безумља.

Одувек сам Апокалипсу овако замишљао –

умирање свега узвишеног и божанског у човеку!

Јер, Апокалипса није нестанак и поништење физичког, материјалног илити вештаственог света; Апокалипса је нестанак свега душевног и духовног у свету; престанак и нестанак сваке човечанске самобитности и самосвојности; престанак и нестанак свега онога што човека уздиже ка Вишим Духовним Световима.

Апокалипса се већ догодила!

Апокалипса је Овде и Сада!

А нестанак материјалног и вештаственог света нико неће ни приметити, зато што је ова прва, духовна Апокалипса (која се давно догодила!) много страшнија и грознија, много језивија и ужаснија.

Од људи је још преостала само љуштура, и грозота пустоши и бесмисла.

А кад буде дошло Видело Истине, које је на помолу (иза Обзорја Дешавања), тада ће се распршити сенке и утваре једноумља и безумља, и родиће се Ново Небо и Нова Земља за Новог Словесног и Самосвесног БогоЧовека.

 

НОВО ПИСМО И АЗБУКА

Већ одавно се зна да је Константин саставио нову азбуку, чиме је, практично раширио писменост, не само у црквеним круговима, него и међу лаицима. Већ се одавно „зна“ да је Константин за нову азбуку узео већину “грчких“ знакова, који се скоро подударају са грчком азбуком. Та заблуда „грчких знакова“, који се скоро подударају са српском азбуком. Та заблуда о „грком писму“ трајала је све док професор Пешић није открио Винчанско писмо. После тог открића, постало је јасно да, и грчки алфабет потиче од Винчанског писма, штавише, сам Константин је морао бити фрапиран кад му је један Самарићанин, становник Херсона донео на поклон неке књиге написане на језику Самарићана. Константин је са чуђењем закључио да он те књиге може читати, и да чак разуме њихов садржај! “Самаритски језик“ ми не познајемо, бележи М.Николић, али знамо за самаритско писмо “које је идентично са Винчанским писмом“ србицом, закључио је 2003. године професор Радивоје Пешић. Језик који је Константин чуо од мештана у Херсону, М. Николић назива „Рош“ или „рос“ језик, а то је рашански језик, односно српски. Мада је ова тврдња дискутабилна, ми се њоме нећемо бавити на овом месту. Истини за вољу, прва српска држава се зове „Рашка“, а главни град „Рас“ али порекло ових термина захтева још дуже проучавање. Арапски велики путник Иби ер Недим, који је путовао по Русији, у IX веку приметио је да Руси имају сопствено писмо које урезују на дашчице. Х.М.Френ понавља “Нордијску науку“, да је то писмо, које помиње Ел Недим уствари, оно које је Русима саставио Константин Филозоф, али промашај је потпун: то писмо нема никакве сличности са грчким писмом! “Нордијска теорија“ о некаквом монаху „Ћирилу“ кога је позвао „Моравски кнез“ Растислав није ништа друго, него намерни, или ненамерни фалсификат. Срби и Руси би морали ујединити научне снаге и капацитете, те да ове недоумице извду на чистину. Да се не би појавио неки нови „Ћирило“ који би 200 година после Вука и 6 500 хиљада година после Винчанског писма, Србима и Русима „саставио“ ново писмо.

ШЛИМАН СВЕТСКИ ПРЕВАРАНТ

Међу преварантима који су у светској науци оставили негативне последице Ханриху Шлиману, несумњиво припада почасно место. Све преваре, мање-више нeстану, трају извесно време, па се најзад открију. Шлиманова превара откривена је после два века али није још окончана. Високе европске научне институције, Немачеке, пре свега још неверују да је тај човек преварант, јер „још увек се не зна ко је у праву“. На универзитетима у Европи и Америци још увек професори “доказују да је Троја лоцирана“ заслугом великог археолога Шлимана. У енциклопедијама, у научним делима, школским уџбеницима још увек славе „великог археолога-проналазача Пријамове Троје“.
Игнорисање најновијих открића претвара се у заверу ћутања и прећуткивања, а јавно и институционално Шлиманово “откриће“ -стоји чврсто. Та завера ћутања и прећуткивања, чак ни за сто година није прихватила открића научника светског реномеа о превари која се лако открива. Шлиман је, очигледно историјски споменик под заштитом државе.
Истражујући трагове Јасонових и Одисејевих путовања, писац ових редова дошао је дозакључка да су оба ова путовања несумњив историјски догађај, и да су се одиграла на источној обали Јадранског мора између Боке и ушћа Цетине. Ову чињеницу аутор је доказао уз примену десет егзактних научних дисциплина: геологије, археологије, наутике, економије, итд. А за ту књигу у Европи (Немачка, Француска, Британија) врата издавача су тврдо замандаљена.
Завера прећуткивања је претворена у солидарни принцип, који не значи негирање, него мргодно прећуткивање. “Господине, ваша књига је врло интересантна, али…“ тако почињу одговори издавача. Под оно “али“ најчешће се „са жаљењем“ каже да „тај случај“ неспада у обим наше издавачке делтности, и томе слично.*

ШЛИМАН О СВОЈИМ ОТКРИЋИМА

Према својој козметички улепшаној аутобиографији, Шлиман је, боравећи у Холандији као шегрт за три године научио шест језика, а међу њима чак и седми-руски. Због тога га је запазила фирма „Шредер“ и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико „добро отворио“, да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тога успеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави фирме “Шредер“ због проневере. Али органима гоњења Шлиман је био „недоступан“. После тога у домовину више није навраћао. Пошто му се један брат скрасио на Дивљем западу у САД-у Шлиман креће у „освајање“ тог континета. После више покушаја и бродолома коначно му је „пошло за руком“ да се искрца на америчко тло. Пут је наставио преко континета и стигао у градић Сакрамнето, који је, као и читаву Америку тресла златна грозница. Шлиман, наравно није испирао злато као и сав тамошњи свет него је отворио банку. За ситне паре куповао је златни прах од копача-људи неуких и неписмених и за кратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је три пута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио „продато злато“. Успео је, ипак, да побегне и да се докопа Вашингтона. Као богатог и као „угледног“ бизнисмена имао је част да га прими чак и председник Америке, али му је ускоро, по свој прилици и Америка постала “тесна“ коју наврат-нанос напушта.
Вративши се у Европу Шлиман је далеко заобишо своју домовину пошто га је тамо чекала потерница. То је почетак педесетих година кад Француска и Енглеска припремају агресију на Русију-догађај познат у истрорији као „кримски рат“.

СЛУЧАЈ КЛАЈПЕДА

Кримски рат је магнетном снагом привукао Шлимана,па се поново нашао у Русији. Обе сукобљене стране имале су велике потребе: Русија за оружјем, а савезници за храном. У таквим околностима виспрени трговац плива као риба у води: Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља, а овима опет продаје руске намирнице. У то доба, захваљујући Шлиману, балтички градић Клајпеда, иначе познати трговачки центар са могим фирмама и складиштима, начисто се прославио јер је био центар робног промета између Русије и Европе. Тада се и догодио случај који је ушао у све Европске криминалистичке архиве: за једну ноћ изгорела су сва складишта у Клајпеду! Само је Господ сачувао свога „миљеника“Шлимана -његово складиште пуно разне робе остало је нетакнуто. Он је, затим, брзо и уносно распродао робу и на брзину нестао из Русије. Царски органи гоњења показали су се недосетљивим и спорим. Потрагу за њим истовремено су расписали и савезници пошто су се, коначно „досетили“да им је Шлиман за њихове паре продавао њихове топове. Као и Руси и савезници су остали празних шака.
Шлиман се већ увелико налазио на путу око света преко Средоземља, Индије, Кине итд. За то време завршио се велики рат, па се на „подвиге“ великог комбинатора већ било и заборавило. Европа је сад Шлиману доступна, али му је домовина још увек била „врућа“. Стигавши у Лондон Шлиман је сазнао сензационалну вест да је један британски лорд платио незамисливу суму од 74.000 фунти стерлинга за неколико украса са Партенона. Као виспрени “мајстор“ одмах је схватио да се пред њим отвара златни рудник.

ПЉАЧКА АНТИЧКИХ ГРОБНИЦА

У историјским аналима добро је познато да су египатски фараони и други владари сахрањивани у гробнице са пуно драгоцености које ће владару послужити „на оном свету“. Они што су „остали“ на „овом свету“, такође нису били без памети па су закључили да покојнику „тамо“ не треба ништа, а да ће његово благо боље послужити живима него мртвима. Тако је настала, још у доба египатских времена уносна „делатност“ пљачке богаташких гробница. Шлиман је одмах схватио да се предмети из античке Хеладе на западу продају по незамисливим ценама. А, будући даје краљ Пријам, по легенди био баснословно богат, Шлиман је одлучио да потражи његову гробницу, пошто му је судбина поверила ову историјску мисију. Истини за вољу, он је већ био толико богат да му је мање било стало до злата, а више до научне славе. Међутим, био је свестан да је полуписмен и да је реч „археологија“ чуо први пут. Стога је решио да прво постане „учени археолог“. Стом намером ускоро се нашао у Паризу. Једном таквом “таленту“ није, наравно тебало пуно да уђе у велику научну дисциплину. Чак, брже него што је за три године “научио“ седам језика -стекао је диплому археолога у Паризу, па пошто га је судбина одредила да открије Пријамову престоницу, запутио се у малу кнежевину Грчку, која се тек пре двадесетак година ослободила од отоманског јарма. У његовој аутобиографији пише да је тамо дочекан као месија, која ће открити загонетке славне грчке историје. Прво је, наравно пожурио на Одисејеву Итаку, и чим је мало чепркао, открио је гробнице не само Одисеја и Пенелопе, него и већине хероја -учесника тројанског рата. Шта је он стварно“открио“ то се никад није сазнало, пошто никад нико није контролисао његову делатност.
Још пре доласка у Грчку нико у Европи није био расположен да му пружи гостопримство. Мада није до краја разјашњено, али по свој прилици ускоро је и у Одисејевој домовини постао непожељан. Па, пошто не би било никакве логике да на грчкој територији “пронађе“ Пријамову престоницу, Шлиман баца око на Турску. На том ступњу његове делатности појављује се личност која му је учинила огромне услуге. Био је то Франк Калверт -амерички конзул у Цариграду. Пре него што ће Шлиман уз помоћ Калверта купити брежуљак Хисарлик, немачки археолог фон Хан већ је вршио ископацање на оближњем локалитету Бунарбаши, покушавајући да тамо откопа Пријамову Троју. Пошто се показала бесмисленост Ханових ископавања, Шлиман се устремио на Хисарлик. Он није оклевао: за две године „открио је“ Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света.
Годину дана пре него ће Шлиман започети ископавање „Троје II“ појавола се прва негативна реакција на његова „открића“. Године 1877 појавила се у Лајпцигу омања књига под насловом „Geschichte von Troas“, чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада је био велики таленат двадесетогодишњи Мејер није био кадар да озбиљно уздрма Шлиманова „открића“.
А, велика сензација привукла је много радозналаца на Хисарлик. Мејер је у међувремену постао професор универзитета у Хале-у, где је 1880 објавио своју чувену књигу „Geschichte von Alterum“, која се, додуше мало бави Шлиманом али из ње није тешко закључити да Шлиманова “открића“ немају никаква упоришта у стварности.
Тежак ударац Шлиману и његовој домовини задао је немачки официр Ернст Бетихер које је, 1883. године посетио Хисарлик и Шлиманову Троју и закључио да та „Троја“ није била ништа друго него обичан крематоријум. Његов извештај тешко је уздрмао Шлимана поготово у Немачкој у којој су се историчари и археолози фронтално окренули против њега. Али ни Шлиман није седео скрштених руку. Годину дана пре своје смрти он је на Хисарлику организовао велики научни скуп и окупио најчувеније археологе. Учествовали су Карл Хуман, Чарлс Валдстеин, фон Дун и наравно Вихров и Франк Калверт. Скуп је, 30 марта 1890. сачинио један „протокол“ којим је окривио немачког официра за клевету!
Један тако еминантан научни скуп није могао донети „погрешну
одлуку“ -могла би бити резултанта јавног мнења у Немачкој. “Пријамова Троја“ на Хисарлику донекле је „учвршћена“, али је у Шлимановој домовини остала превише климава. Ипак, уместо науке, на сцену је ступила политика. Не треба заборавити да је жеља за уједињењем немачких државица у велику империју добила снажан замах после њене велике победе нед Француском, нешто раније. Државни интереси су налагали величање свега што је Немачко. Још више је опстанку Шлимана допринела чињеница да су према њему осећали симпатију Кајзер и Бизмарк, који су раније у неколико наврата срдачно примили. Шлиман је умро 1890. године, а његово дело наставио је његов сарадник Дорпфелд, који је наставио чепркање на Хисарлику.
Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје “дефинитивно решен“. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година,и по свом признању „ништа ново није открио“! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је „потврдио“ да је Шлиман „дефинитивно решио проблем светог Пријамовог Илиона“.
Kрај.

О аутору:
Професор др Милан Ристановић је доктор филолошких наука, професор Сорбоне у пензији, члан Удружења књижевника Француске и преводилац. Активно познаје десетак језика.

Проф.др. Милан Ристановић

 

ВЕЛИКЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРЕВАРЕ

УВОД:

Историографија не може бити наука из више разлога, којима смо ми у нашој предходној књизи посветили читаво поглавље.*На страну чињеница што, због волонтаризма, “утврђене истине“ се не могу проверити као у егзактним наукама. Чињеница да добар број изнесених тврдњи, уопште није могуће проверити, још више погоршава њен кредибилитет. Озбиљни научници историју прихватају у њеном буквалном значењу .** Догађаји брзо добијају обраду у којој учесници као и сами догађаји добијају нове димензије. Тај поступак даје велике могућности за манипулацију стварним догађајима. Херодот, на пример каже да он пише о догађајима у којима је и сам учествовао а и које је „од других чуо“. Та „друга рука“ може бити, а најчешће и јесте „обрада“ стварног догађаја, или још горе, појава са одређеном намером. Врло често иза „намере“ стоје крупни фактори као што је држава.
Из многобројних примера историјских фалсификата ми смо одабрали два примера из старе и из новије историје. А како се легенда претвара у „историју“ набоље сведочи случај чувеног египатског фараона Тутанкамона. Као „велики владар“ он је, наводно, „проширио и учврстио“ империју. У филмовима он је бесни витез који у брзој приколици са мачем у десници сече непријатеље као купус. Отац његов Екнатон-први једнобожац у старој историји, ожењен чувеном лепотицом Нефертити родила му је великог наследника. Легендарна “љубав“ Екнатона и Нефертити множила се у романима у виду амеба што ни до данас још није престало.

________________________________________________
*М.Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана“ / „Toison d`or de l`Adriatique“
**Изворни облик грчког је порекла у значењу:прича,приповетка

И, ко зна колико би још та бајка трајала да је егзактна наука није подвргла испитивању. Екипа египтолога под управом проф.Зових Хавас подвргла је ДНК анализама телесне остатке фараонске породице. И, дошла је до невероватних закључака: “Велики витез“ Тут-Анкх-Амон био је болешљиви дечак, слабоумна креатура рођена у инцесту између Екнатона и његове рођене сестре, а она „величанствена лепотица“ -Нефертити била је нероткиња.
Још баналнији пример је најчувенија на свету Да-Винчијева „Мона Лиза“, чији је „загонетни осмех“ изазивао поплаву сапуница у виду малограђанских романа, па чак и „научних радова“. Научници су данас утврдили да та „фатална Мона Лиза“ са „загонетним осмехом“ -уопште није женско. Слика, по свој прилици приказује аутопортрет маестра Леонарда из ране младости!
Оваквих примера има безброј. А, та чињеница сугерира озбиљном научнику идеју да је историографија истинита у оној мери у којој успева да сакрије истину. А то потпуно оправдава наш закључак да се та дисциплина не може сматрати науком. У сваком случају, ова појава захтева велики опрез приликом истраживања.
Прилика је да цитирамо врснога истраживача у области археологије г.Ненада Гавриловића из Париза, аутора изврсног рукописа „Универзална хронологија“, која има директне репекусије на овај рад.
„У последњим деценијама прошлог века поједине научне дисциплине, а пре свега археологија, направиле су на западном Балкану тако велике научне продоре које западњачка наука није могла направити хиљадама година. Буржоаски научници на Западу једва да су нешто начули о Гомолави, Старчеву, Грапчевој Шпиљи, Бутмиру, Црвеној Стијени и осталим налазиштима неолитске културе. То је разлог због кога ми постављамо питање: имали смисла вршити истраживања на просторима, којима је западњачка наука лутала без икаквих опипљивих резултата, а занемарити потврђене налазе и резултате, који врше потпун заокрет у историји човечанства, и руше све оно што је западњачка историјографија предходно утврдила на простору Подунавља и Јадранске обале. Они базирају своје закључке на климавим доказима, захтевајући императивно да се њихове хипотезе прихвате као научна истина, која у ствари, нема никакве везе ни са науком, нити са стварним стањем ствари. Они, додуше понекад помињу подунавску културу, а да предходно не знају како су се поједине етничке групе и племена са тих простора расељавале, и у којим правцима су се кретале по континету.
Што се тиче раса и језика, ми добро знамо да су монголоиди говорили алтајским језиком, док је евроидна раса говорила архаичним индо-европским. Огњиште Индо-европљана, дакле треба тражити око Карпата и Црног мора. Без икаквог мудровања није тешко закључити да се огњиште индоевропских етничких група налазило у троуглу Карпата, Дунава, и Дњепра.

ЛАЖНА ИСТОРИЈА
С ПОДЛИМ НАМЕРАМА

Према „нордијској“, а пре свега аустријској историографији, народи који они називају „Словенима“ ништа и не чине од свог вековног постојања, него се само некуда селе и пресељавају. Али, оно што највише нервира „нордијске историчаре“, јесте чињеница што се ти народи претерано много „размножавају, а то велике империјалистичке стратеге силно забрињава. Испада тако да те „Словене“ стално треба држати под контролом и смањивати њихов природни прираштај.
Тај разлог је, вероватно и узроковао бројне ратове и најезде које су „нордијци“ предузимали против Словенских народа. Најбољи доказ за ову тврдњу јесте понашање Аустро-Угарске окупационе силе у Србији у почетку Првог светског рата. Аустријски војници, по наређењу предпостављених вршили су масовне злочине над српским цивилним
стaновништвом, такве историја није запамтила ни у најцрње дане Турске окупације. О томе нам најбоље сведоче масакри које у Аустријанци спровели у Мачви у почетку рата. По нечијем наређењу војници су убијали, не само све мушкарце, него чак и малолетне дечаке испод десет година. И не само то.
По нечијем наређењу војници су дечацима тупим предметом разбијали лобање и вадили мозгове. Чак су тако извађене мозгове употребљавали да хране војничке псе. Очевици сведоче да се само мали број дечака успео сакрити у густим шумама Мачве и западне Србије. Нема ни говора о томе да су ове одвратне злочине чинили војници по сопственој вољи. Постоје чак докази да су, у оквиру војних јединица послали специјалне “Ајнзац“ групе које су извршавале ова гнусна дела по наређењу предпостављених старешина међу којима је било добар број генералштабних официра.
Тај смишљени и добро организовани, нељудски и геноцидни поступак присилио је Српску војску да у колони преко завејаних албанских клисура поведу са војском више од 40 000 српских дечака углавном испод 15 година. Због ужасних услова овога повлачења велики број ових малолетника страдао је од глади, зиме или од куршума албанских зликоваца. Сувишно је и говорити о томе да је та категорија становништва била неборачка, која никоме није могла никакво зло учинити.
Овакво понашање једне империјалне војске чак ни после њеног пораза никад није подвргнуто под међународну кривичну одговорност оних који су наређења за овај геноцид издавали. По рецепту фалсификовања историје испало је да је за Први светски рат крива Немачка, а да је Аустрија, безмало испала жртва. Они историчари који не знају суштину збивања у то доба никако да се присете да је католичка Аустрија миљеница Ватикана ништа мање него Хрватска. Нико од њих није ни покушао да уочи тај велики историјски превид. Уосталом, што се тиче Србије, војска Немачке није ни учествовала у операцијама на територији Србије! А јесте Аустро-Угарска у којој је већина борбеног састава припадала католичкој вери. Малобројни мобилисани православци никакве злочине чинили нису, јер је више команде нису „поверавале“ овако одговорне задатке.

КАКО СУ СЕ СЕЛИЛИ СЛОВЕНИ

Највећа и најподмуклија превара и подвала које је „нордијска“ „наука“ проповедала вековима јесте она о пореклу Словена и о њиховом сталном некаквом пресељавању. Та теорија мање погађа западне словенске народе али зато немилосрдно погађа јужнословенске.
Оно на шта нас данас упозоравају историчари Светислав Билбија и Миленко Николић, може уочити свака писмена особа, под условом да влада ћирилицом. А на ту чињеницу пре више од 20 година снажно је упозорио врсни историчар и Србин Светислав Билбија: “свака особа која влада ћириличким писмом, без обзира на степен образовања, може,без упоређивања одмах установити колико је очигледна сличност између винчанских слова и ћириличног писма“.
Миленко Николић справом упозорава да оваквих размишљања пре Билбије није било: “Уместо тога измишљена је бајка о некаквом „Ћирилу“ који је за народе досељене са некаквог „Кавказа“, требао да састави једно писмо, због чега је касније још морао постати и светац. Ми не познајемо никаквог „Ћирила“ као особу која је измислила слова. Али знамо за Апостола Ћирила који је живео пуно касније, а познајемо његовог брата Методија*. „Ми о овој браћи данас знамо, мање-више све. Константин је био гласовити историчар, филозоф и филог свога времена, који је стекао високо образовање у школи патријарха Фотија, а са само 25 година стекао је звање филозофа. Као великог научника Византијски цар га је слао у својству мисионара у удаљене крајеве са задатком да шири хришћанску догму. Он је то тако успешно обављао да је постао узор сваком мисионару…“ (С.Билбија)
У својој мисији Константин није измишљао никакво „ново“ писмо, јер за то није имао никакве потребе, стога што је то писмо постојало већ најмање пет-шест хиљада година, а било би наивно помислити да га он није познавао. Бајка о „Словенским народима, који су се доселили са Кавказа, неодржива је измишљотина. Све до 1600. године, историја не познаје никакве “словене“. Нестор Часни, додуше на једном месту помиње једно племе под тим именом на далеком северу Русије, у сибирским тундрама.
Недоучени „нордијски“ историчари имали су прилике да начују нешто о некаквим сеобама са Кавказа, па су, у свом великом незнању, тамо стрпали и „Словене“. По тој једначини руска племена су кренула у „миграције“ са Кавказа на север, и то преко моћних суседних царстава Хазара и Половаца. А руско-половачки ратови трајали су, мање-више хиљаду година, и то увек по истом сценарију. Половци нападају с југа, а Руси -са севера. Ми постављамо питање, које има своје лочично оправдање: ако су се Руси било одакле “доселили“, ко је онда пре тога живео на руској земљи? На то питање никаква наука не би могла дати одговор због тога што он и не може постојати.

________________________________________________
„Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Ciril der spil gelebt haben muste und lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift…Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinen Bruder“

Велике сеобе народа са Кавказа јесу историјска чињеница коју потврђују многобројни докази, а пре свега јерменски и грузијски хроничари. Епископ Леонти Мровели бележи катастрофалан земљотрес у месту Двину који је прогутао за једну ноћ 220 000 људи. Истина је да су народи бежали с те „огњене земље“ у раздобљу од 1500 година у правцу Црно море -Босфор-Медитеран, и даље -пут Европе. Али у тим огромним сеобама нигде и никаквих „словенских народа“ нема.*
М.Николић поставља епохално питање: “са којим је народима Константин Филозоф био у додиру и које су писмо имали“, па закључује: народ који је на овој територији живео био је српски народ, а писмо-српско писмо.(Николић,стр 41.).
Константин у пратњи свога брата Методија, прокрстарио је читав Балкан, Малу Азију и егејски архипелаг. Сви народи на овим земљама већ су били примили хришћанство. Истовремено на огромним просторима на север од црноморских обала, хришћанство још није било ухватило чврстог корена. И Цар, и Патријарх византијски, свесни тежине ове мисије упутили су Костантина на Крим, у грчке провинције са задатком да у том огромном простору уведе једнобожтво.
Константин Филозоф био је најученија глава Империје у рангу академика. Цар и Патријар били су свесни да је само он способан да изврши велику мисију. На северу од црноморских обала, на огромним просторима живела су безбројна племена и народи над којима руски владари нису имали скоро никакве власти. Већина тих племена су милом или силом, већ примила хришћанство, али је оно с тешком муком хватало дубље корене. Владарка-књегиња Олга приликом посете византијском цару, жали се како има велике проблеме због отпора, који новој вери пружају полудивља племена. У суштини, према њеном казивању, главни проблем није у отпору који, местимично пружају поједина племена према новој вери. А главни проблем јесте недостатак „светих“ књига, из којих би мисионари и проповедници и сами научили суштину проповеди и црквеног ритуала. Све те „књиге“, су додуше, њима биле доступне, али их они нису могли читати, пошто су биле написане на страном-грчком језику. Ништа није помагало што су руски владари већ били искрени хришћани као што је била књегиња Олга. Било је бесмислено оца руске писмености“ и народног хришћанства.
Нема никаквог спора да је Константин филозоф обавио мисију од историјског значаја за све народе који данас живе на територији Русије. Али, нас од свега више занима, не квантитет, него квалитет обављене мисије. Ми данас знамо резултате његовог четворогодишњег рада. Он је, пре свега превео са грчког псалтир и стари или нови Завет, који су већ вековима били у употреби у византиском царству, чиме је дао моћно оружје у руке свештеницима проповедницима нове вере. Наука је тачно утврдила и број и количину те литературе, па да то не понављамо….и некорисно нову веру проповедати на језику који нико не разуме.
По задатку који је добио од Цара и Патријарха, Константин се на Криму задржао пуне четири године и обавио епохалан посао због чега је и добио захвалну титулу “

 

 

Ма шта људи мислили, Љубав све побеђује.

Љубав је већа од света.

Љубав је јача од смрти.

Онамо где ништа не помаже – помаже Љубав; онамо где нико не успева – успева Љубав; онамо где сви бивају поражени – непоражена бива Љубав!

Тешко ономе ко бежи од Љубави – тај неће познати Живога Бога!

Тешко ономе ко убије Љубав – тај се из Књиге Живота исписао!

Љубав је највиша Сила; Љубав је највећа Снага; Љубав је најлепша Истина.

Где нема Љубави, тамо ни Светлости нема!

Љубав је Светлост која се у срце настанила.

Светлост из пречистог срца обасјава сва срца.

Топлина из пречистог срца греје све светове.

Највиши Закон јесте Закон Љубави.

Планете, звезде, сазвежђа и звездана јата, гле, крећу се по Закону Љубави!

Љубав и од највеће кукавице чини најхрабријег ратника; Љубав и од највећег грешника чини највећег светитеља.

Све врлине човечанске и божанске бивају ништавне, ако Љубави немамо; све мане човечанске и световне једино Љубав може у дивот-врлине да преобрати.

Љубав је Оно што остаје иза нас.

 Љубав је Оно што је било пре нас, и Оно што ће бити после нас!

Све друго је варка, привид и опсена.

Како у овоме свету, тако и у свим иним световима.

Највиши Закон јесте Закон Љубави.

Сви Други Закони бивају подређени Највишем Закону Љубави!

 

Хвала нашим пријатељима

Русима, Кинезима, осталима

Да су нас у задњи час

Великодушно подржали,

Морално-духовно људски.

Хвала Богу, Исусу Христу

поклонише нам довољно

довољно преко потребне

        ,, ХРАНЕ “

голи опстанак потребне

 

поклонише великодушно

За једну читаву деценију

Да можемо равноправно

Да разговарамо, мање

нашим уљезима, изродима

Петоколонашима, издајницима

Екуме-пистама ,, Ири не Јима “

Више са нашим окупаторима

Душманима, зверима, не људима.

 

Џелату Про Палог За Пада

Од твог неславног краја

само један делић секунде

ти на располагању стоји

молим те  Гољо, зло и бедо

молим те искористије

не за твој спас, касноје

али за спас твоје унакажене

измрцварене, измучене Душе.

 

Бог свемоћни

поклони је теби чисту као суза

недужну као рођено дете

како је теби дошла

тако мора Господу да врати!

 

Џелату Про Палог За Пада

Господу се обрати

Први и задњи пут

У твом јадном и бедном

бесмисленом животу

учини нешто добро

Не за тебе, касноје

За спас твоје душе.

 

Како, како ?

један делић секунде

није довољан за спас

то је немогуће

Гољо, јадо и бедо За Пада

Све је могуће

само се свемоћном обрати

 

Он Бог може све,

зауставиће време –

шта је за њега свемоћног

делић једне секунде

у односу на све,

на све што је прошло

што ће проћи.

Гољо, јадо и бедо,

Њему свемоћном

Окренуо си леђа

Момента када ти

твојом личном вољом

усадише зло,

Ти га прихвати за паре,

будимо искрени ,, ДОЛАРЕ“!

 

Гољо, јадо и бедо

Искористи сад и овде

Господа Бога милост,

делић секунде пред крај,

исповеди се, реци све,

не криј ништа

за спас душе…

али, али ….

СРБине шта да кажем ?

Ја то незнам

за тако нешто

нисам умно способан

као Ти васпитан…

помози  

спас душе ми је важан…

 

Гољо, џелату, јадо и бедо,

Про Палог За Пада

,, НИШТАВИЛО“,

 

Помажем ти радо

не због тебе

спаса твоје душе

Бог ти је чисту дао

чиста као суза вратила..

Гољо, џелату говори:

Господе Боже,

Неба и земље Творче,

Користим

овај делић секунде

за спас моје душе.

 

Окрећем лице према Теби

окрећем лице, прљаво

ка Светлости не тами,

добру не злу

миру, благостању

не сили, насиљу

СРБима – Светосавцима

као пријатељ, не окупатор

 

Господе Боже

Ти си силана и моћан

стојим ту пред тобом

јадан и бедан

са свим греховима

почињеним злочинима

не мислим на себе

не тражим опроштај

не тражим милост

свемоћни Боже

само спаси моју душу.

 

Ја, Гоља, Џелат, ништавило

Про Палог За Пада

Молим те спаси моју душу

Мене по мојој вољи

жељи и молби

претвори у прах и пепео

Али га растури ,,свемоћни “

Свуда по свету

 

Као знак мира

слоге и благостања

највише нека стигне

до СРБије,

непокоривог Сербског Народа

мог пријатеља

,,СВЕТОСАВЦА“

који ми речи поклони

и ја Гоља душу спаси

речи изговорене у делићу

једне секунде,

која ми дође као вечност

променише мене самог

 

Господе свемоћни

желим као честица

знак мира и поштовања

Да будем гост

у његовој башти.

Да му негујем

заливам руже и божуре

берем, крушке и јабуке

Печем ракију, шљивовицу

 

Као његов анђео чувар

дању и ноћу будем ту

крај њега, пријатеља

Који спаси душу

Гоље и окупатора

Да будем дању, ноћу ту

 

Не дозволим, пакости

злоби, љубомори

неразумних, несретних

изрода,уљеза, издајника

лошим мислима истих

да до њега дођу

 

Да сам ту поред њега

за мене је велика срећа

Место његовог рођења,

живљења

простор и место

Исуса Христа Васкрсења

Простор и место

Где је рођена

нова цивилизација

 

,, СВЕТОСАВЉЕ “

 

главни град

,, БЕОГРАД “

Духовни центар

,, КОСОВО И МЕТОХИЈЕ “

СРБско

Древно, старо благо, Светиња.

 

У ИМЕ ОЦА, СИНА, СВЕТОГА ДУХА И НЕПОКОИВОГ срБскОГ НАРОДА. АМИН !

 

Пише : Синиша Радосављевић

Раб Божији

Место : СРБ и ЈА

Датум : Овде и сад

Одобрава : Истина, Правда

Божија воља, Исус Христос

 

 

 

Читаоцима Србског журнала представљам родољубиву поему Синише Радосављевића, под насловом ДОБРОНАМЕРНА ПЕСМА, која је објављена у издању Удружена Србских писаца Швајцарске, 2012/7520. године.

Поема је, како и сам Песник каже, песнички одговор на ПРКОСНУ ПЕСМУ  Добрице Ерића.

Д. С.

 

 

 

 

Пакао је ваш вечни дом

ако тако наставите.

Пођите у сусрет Богу

Сину Исусу Христу

Окрените прљаво лице

Руке огрезле у злочинима

Крвљу недожних жртава

Не до лаката, до грла

Окрените прљаво лице

светлости, не тами

добру, не оном што није

Миру и благостању

никада сили, насиљу

Непокоривом Сербском

Милостовом Божијем

      ,, НАРОДУ“.

Будите сугурни,

једино могуће решење

које вам доноси оно

вама сада најпотребније

 

       ,, СПАСЕЊЕ “.

 

СРБи се не плаше смрти

Црне вуге

Не прихватају ропство

Не желе бити слуге,

Здравље је њихово богаство

Које цене, брижљиво чувају.

Смрт је нормална појава свуда

Само под условом

да је силом не донесе

Про Палог За Пада

Бомба или ракета!

 

Појава позната како свуда

Тако и код нас СРБа

Део је живота

као што су пролеће, лето, јесен, зима

И није страшнија

Од суше, поплаве, земљотреса, мраза

Кад је човек сретне на свом добру

Зна да је део живота

У односу на време муње бљесак.

Мене СРБина-Светосавца

Наследника праоца

Исуса Христа Назарећанина

Нећете разапети на врху планине.

Колац и конопац поклањам Вама

мојим, нашим душманима

убицама, злочинцима, џелатима

Да пресудите себи самима

 

Ја ћу да гледам

А ви зажмурите

Лакше ће те патње, муке

Тежину грехова

на грбачи да носите

да поднесете…?

Море суза, бола

Фамилија жртава

Прати овај ужасан чин

 

Само, пожурите

Нестаните што пре

Зора, јутро дан најављује.

Дан свих дана

васкрсења

Исуса Христа

Чије је место,

хвала Богу

очекивано : СРБија

Земља у којој се роди

 

,, СВЕТОСАВЉЕ “

 

нова цивилизација

Гољо, џелату, јадо и бедо

Про Палог За Пада

Твојих потомака

Обећана земља

Гаранција нашег, њиховог

 

     ,, СПАСЕЊА“

 

Ја, СРБин-Светосавац

Дар, слуга Божији

Одан, мајци СРБији

Вери, часном Крсту

Слави, Светом Николи

Косову и Метохији

Древном благу, Светињи

Знам сваког трена

Које у мом срцу,

православној души,

ко стоји поред мене.

 

Гољо, јадо и бедо

Ко стоји иза , поред тебе?

Нико!

То није истина,

где су мега капиталисти

из сенке владари

најодговорнији џелати

које подржава

Римска бела капа

негде прочитах у прави час

пошла је у нови поход

Крсташки рат

пошла је на часни крст

моју, нашу крсну славу

Светог Николу

као гуска у маглу

незнајући

да је чека будан

пробуђен, сложан уједињен

Сербски народ

Духовно јаки ,, СВЕТОСАВЦИ “

на раскршћу и мосту

,, ДОБРА и зла“.

Они нису сами,

Бог је у срцу,

Исусу Христос у души,

сви славни претци

сада једно биће .. СРБИ “

Једно и непобедиво!

 

Познато је да бела капа

има мали милион проблема

са годинама, заблудама

понајвише илузијама

познатим у гресима огрезлим

робовима, жртвама капитала

Он бела капа

Јадник и несретник не зна

оно што знам ја

На своју Марио Нету

нашег грешника

ладику Или не Ја

његовог источног Екуме-писту

медерног Мантијског капиталисту

који се радо возика у Џипу,

време проводи на сплаву,

иде код тај куна на славу

што раје глад осећа

муку мучи

да састави крај са крајем

то он Ладика Сербски

чисте савести до бесвести

радо препушта џелату

вечитом неподношљивом

морално-духовном мраку.

 

Он, бела капа, не зна

Оно што знам Ја,

Да не може да рачуна

На нашег грешника

Ири не Ја,

његову познату свиту

изроде,уљезе, издајнике,

Они се увелико спремају

својом кривицом,

не вољом

Да пођу у сусрет чарима

Беле Капе,

Про Палог За Пада

познатог статуса азиланата.

Боже, господару свега

свега што постоји

Молим-о те помози им

да до њега ,, АЗИЛА “

Стигну што пре.

Први зраци сунца

милују нежно решетке

познате клинике Блуднице

     ,, NEW YOURK “

Ти се будиш, знаш где си!

Лепа плава Планета – Земља

неће од грехова, злочина пући

али историја бележи све

Спасиће је Бог, Исус Христос,

СРБи ,, СВЕТОСАВЦИ “

Ми остајемо и  на њој живимо,

тебе стрпљиво амбис чека –

Место твог,

вашег боравка вечног.

Много си важна Србијо

Земљо моја, наша мила

да те нападе не једна

него чак 19 држава.

Ти и Твоје сестре,

Два света анђела –

Истина и Правда

СРБе, тебе,

уздигоше до небеса.

 

Наше ђубре,

окупатори, душмани

На Косову пољу

Морално и духовно

 

,, НЕСТАДОШЕ “!

 

Нестадоше у магли

Заблуда, илузија,

Мору, издаје, злочина

Суза, туге и бола!

Велика сила рат је изгубила,

Кривда се њима приписала,

Неправду, Правда заменила.

 

На овим просторима

Никада неће бити џихадија,

Крсташа, фармера.

На мосту, раскршћу

Добра и зла

Светлости и таме,

Морала и неморала,

Правде и неправде,

Мира, слоге, благостања,

Пљачке и насиља

Чекају, сложно, одлучно

 

Будни, пробуђени

Сложни, уједињени

Целог света и севера Косова

СРБкиње, СРБи

Са Богом у срцу

Исусом Христом у души

Једно ,, БИЋЕ “једно ново

Једно ,, НЕПОБЕДИВО “.

 

 

На овим просторима

Никада неће бити џихадија

Крсташа, фармера

Оличење, знак, зла и беде.

Они могу доћи,

Једно време остати,

Поражени сигурно одлазе

 

Синовима и кћерима

Беспомоћним, усамљеним

Могу да ваде органе,

Да их себи пресаде

Не били постали ,,МИ “

Сада сложно Биће ,,СРБи“!

 

Органе су повадили,

душе зверски узели

Са ових простора себе

За вјекове, вјекова

    ,, ОДУВАЛИ “!

Узалуд  беше све:

СРБин не  постаде нико,

почињен злочин остаје,

прати џелата као сенка

сигуран доказ

пред очима целог Света

да постоје не само људи

ВЕЋ И СВЕТУ ПОЗНАТЕ

 

    ,,  ЗВЕРИ “.

 

ЗВЕРИ које очигледно

подржава Империја зла

      ,, АМЕРИКА “

,, АМЕРИКАНИЗАМ “

Нацизам и фашизам

новој модерној форми

само другој ,, УНИФОРМИ“!

Цинизам, Ароганција

лицемерна полит мафија,

циљеви остају исти :

Исток, ресурси,

природно благо

које више не поседују.

 

Звери које подржава

Злогласна Ђа-Вола кухиња

    ,, ПЕНТАГОН “ 

стоји Вашингтон, Капитол         

Берлин, Париз, Лондон

Рим,Римска Бела Капа

Срамом и стидом обогаћен

Неутрални (?) Берн,

Стокхолм, Хелсинки

Беч, Будимпешта, Рига

и остала ситнурија

 

Под познатом маском

Демократија, слобода

Људска права

Која чудом не мају ,, СВИ “

Нису привилеговани

Гоље, ништавила,, ЏЕЛАТИ“.

 

Господо тужиоци,

Лажни суци и џелати

Жеља вам је писање

ваших глупих заповести

по мојим зеницама

најфинијем стаклу

то вам не успева

Са Богом у срцу

Исусом Хрстом у души

доводим душмане, окупаторе

домаћу јаду и беду

до милосрдног безумља

Лудила, патњи и мука

Са Богом, Исусом Христом

својом Вером, Славом,

мојим Светим Николом

могу се одбранити свега

Империје зла ,, АМЕРИКЕ“,

Про Палог За Пада

    ,, НИШТАВИЛА“!

Са СРБима се не може

никад више тако,

тако арогантно поступати!

 

Они су спремни пострадати,

Али и вас са собом

у што већем броју повести!

СРБе као народ морате

такве какви су прихватити

разумети, искрено помоћи

Против њих и Бога

сваки рат је бесмислен

за вјекове, вјекова изгубљен.

Три елемента

које убице, злочинци

земаљски џелати, гоље

Мега капиталисти,

из сенке владари

Требају, увек користе,

да могу несметано да живе

а то није могуће без:

ваздуха светлости, воде, мене.

Хвала, хвала Ти Господе!

Ти си, Ти си тако силан

тако моћан, мислио си на све!

Шта би ми СРБи и овај Свет

без Тебе, твоје милости, љубави

Твоје преко потребне помоћи.

 

Моја лепа слика

Осмех на лицу, сјај ока

ехо хармоније, душе, срца

упућен домаћој издаји

јаду и беди

окупатору, душманима

коју узалуд тражите

као суманути јурите 

она је фантом, сенка
вашег неизвесног сутра,
то сам ЈА, споља и изнутра

Ви то моје ЈА нећете имати

ни данас, још мање сутра!

Моје Ја је привилегија,

ваша непознаница,

ускраћено џелатима,                                         

Про Палог За Пада гољама!

 

Про Палог За Пада

јадо и бедо, душману,

и поред твојих хиљаду руку

У СРБији бићеш потучен до ногу

Заједно са слугама,

слушкињама лажи.

Хтео си да ми узмеш дедовину

и би потучен, Гољо

на Косову пољу, светињи

нашој културној баштини

потучен, морално и духовно

ваш задњи изгубљени рат!

Ко изгуби један такав рат

изгубио је све!

 

Гољо, јадо и бедо

Спаси своју недужну душу

Бога чисту поклоњену

Себе, почињене злочине

Правди његовој препусти

Сербски Народ, народ Божији,

Један је народ  ,, МИЛОСТИВ “

КАО И САМ ГОСПОД,

Сербског Народа пријатељ!

 

Гољо,

тражи опроштај, милостињу

тамо где треба -На Косову пољу

Достојанствени, непокориви

СРБкиње, СРБи своју груду

снагом удружених умова

подршком правих пријатеља

Руса, Кинеза и осталих

одбранити могу!

 

Моји, наши, потомци

неће пити јед и чемер,

они су јаки, сложни

тако васпитани да им

такви напици нису потребни.

Твоји су већ напојени

Црвеном бојом, крвљу

недужних жртава

почињених грехова.

За крвав ,, ДОЛЛАР “, Евро

плаћаш џелате и слуге

савест ти неда мира,

гони ко стоку,

али не на пашу, ка понору

заблуда, илузија, злочина –

терате да опереш недужну крв

са твојих прљавих

до лаката у крви огрезлих руку,

 

Олтар правде стоји пред тобом,

жели недужну крв да види

какав си гољо, лично увери

а Бог је ту

ту, да ти праведно суди

један такав мени

Србину, Православцу

Светосавцу, Шумадинцу

не може никад

одузети,

још мање

распродати дедовину.

 

Савест те мучи,

прогања, дању, ноћу

милосрдно, савесно,одговорно

облачи лудачку кошуљу

да се мало отрезниш,

да се увериш, где си.

 

Гољо, јадо и бедо

буди сигуран :

лепа плава планета Земља

неће морати да пати,

да се стиди

Бог је са нама

у нашем срцу, души,

правду Божију осећаш

свакодневно на својој

љигавој кожи,

Нажалост,

тога ниси, нисте свесни.