Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Вељко Ђурђевић: АРНАУТИЗАМ
Вељко Ђурђевић: АРНАУТИЗАМ
Шиптари су најконтраверзнија етничка група на српском националном простору. Они представљају најневероватнију мешавину народа проистеклу из остатака римских сточара, тешких физичких радника и робова, затим арнаутизованог српског и грчког становништва који су спас од терора поробљивача ових простора налазили у приклањању овом етносу. Основну групу овог етноса чине римски заробљеници са разноразних ратишта, који су у једном од римских ратних похода доведени на простор садашње Албаније где су остали до данашњих дана. Поразом римске легије која их је довела на ове просторе, они су као цивили постали слободни. Пошто су генетски, етнички и је-зички чинили чудесну мешавину, трудили су се да се међусоб-но споразумевају латинским језиком, онако како су знали и ко-лико су га разумели. Тако је произведен хибридни „Албански језик“ који нема никакве везе са Албанијом на Кавказу из које су наводно дошли на балкански простор. Да је тако Албански језик би спадао у исту групу са Турским, Мађарским и Финским а не у групу Романских језика. А да су староседеоци Балкана као Срби онда би се на простору и од Трста до Скадра гово-рио Латински или Шиптарски а не српски. Као основа садашњег шиптарског језика користи се књижевни опус једног броја „Албанских“ писаца, који сами за себе кажу да су у потпу-ности свесни свог српског порекла и да се осећају искључиво као Срби, због чега су им албански националисти и екстремисти небројено пута угрожавали живот.
Прво прикључивање Српског народа овом етносу усле-дило је када је Византија са Немањићима кренула у радикалну христијанизацију Српског народа. Христијанизацију народа ко-ји је натуцао латински језик, Византија и Немањићи су смат-рали правом и обавезом Рима и отуда је један део овог етноса примио католичку веру, без много обавеза и насиља. Међутим основна карактеристика овог етноса робовског и слушког порекла је приклањање окупаторским силама и слугарски однос према свим новим господарима. Због тога су сви Луциферови синови који су освајали наше просторе у Арнаутима имали си-гуран ослонац и сигурног савезника за уништавање српског народа, српске вере и српских држава.
Приликом успостављања равнотеже византијских и срп-ских снага на Балкану један број Арнаута приклања се православљу. Међутим, Отоманском окупациом Српске државе они се масовно окрећу исламској вери и исламизацији личних имена. У време отоманске власти један део српског живља потра-жио је спас у овом етносу који је невиђено лојалан Турцима уживао њихову значајну наклоност. Доказ овог невероватног разрођавања српског народа су и садашње српске етничке ску-пине са арнаутизованим и исламизираним именима које још увек говоре старосрпским језиком у својим изолованим насеобинама попут Горанаца, становника Призренске Жупе, затим још неколико таквих групација у самој Албанији које броје ви-ше десетина хиљада становника. Садашњи јастребови Алије Изетбеговића их својатају и призивају у новопроглашени Бошњачки национални простор што их наводи у нова беспућа која само убрзавају њихову арнаутизацију. Овоме свакако огроман допринос даје и Византијски став који сумануто и самоубилачки бранимо и који нас је готово довео до самоуништења, – да су Срби само они који су примили хришћанску православну веру. У овом тренутку врши се насилна алба-низација њиховог језика од стране великоалбанских наци-оналиста који нису свесни да се управо налазимо пред великим албанско-абанским расколом у коме ће они сами уништити све што су као хибридна етничка заједница створили. Због чињенице да се ради о генетској, језичкој и етничкој мешавини од ко-јих ни једна карактеристика није доминантна на Божијем путу, већ представља само ново настојање да се прилагоде новим моћницима и окупаторима ових простора, у тренутку када Луциферова снага новца у њиховим рукама надјача њихов стваралачки потенцијал на Божијем путу, чиме ће почети ве-лика међусобна пљачка и отимачина, они ће ући у беском-промисан међусобни обрачун у коме ће свако у сваком препознати припадника непријатељског табора, што ће њихову шизофренију довести до највишег стадијума, а луциферовим синовима дати оправдање за раздржављење и увођење при-нудне управе као на Орвеловој фарми. Једини излаз из ал-банског ћорсокака биће им приклањање свом матичном народу у циљу преживљавања духовних и материјалних „благодети новог светског поретка“.
Један број Грка, нарочито у јужном делу садашње Алба-није такође се арнаутизовао из истих разлога као и Срби. Међутим задојени вековном византијском мржњом према Српском народу и потребом разарања српских националних интереса на Балкану, водећи јастребови садашње политичке елите Албаније су управо грчког порекла; доказ томе је и њихово занемаривање чињенице да Срби као народ никада нису били непријатељски настројени према албанцима као етничкој групи већ искључиво према окупаторима ових простора, према којима су албанци по правилу били лојални као према Турцима, Немцима или пак Италијанима. Какав је данас њихов однос према промотерима „новог светског поретка“, није ни потребно коментарисати. У овом тренутку они су ближи Луциферу и од самих луциферових стегоноша, по чијим налозима и касапе српски народ и срп-ску државу.
Највећа шиптарска грађевинска достигнућа су параноич-на изградња бетонских бункера широм Албаније за потенцијалну одбрану од потенцијалних напада на њихову државу, који се историјски никада нису ни десили, а на Косову и Метохији то је до перфекције развијен нагон за подизањем високих оградних зидова око својих дворишта. Овај нагон развијен је из оправданог страха да се домаћини не врате и не истерају их из својих, српских кућа, које су напустили у великој сеоби Срба предвође-ни патријархом Арсенијем Чарнојевићем, а у које су се Шипта-ри уселили уз велику турску наклоност. На напуштена српска имања и у нетакнуте српске куће, Арнаути су дошли из планинских предела садашње Албаније, као исламизирани и невиђено лојални турским окупаторима. И дан-данас Шиптари на Косову и Метохији и у Македонији подижу зидове страха око туђих кућа у које су се настанили, као лисице у напуштене вучије јазбине, које на тај начин желе задржати за себе.
(Одломак из књиге ШИЗОФРЕНИЈА)
Вељко Ђурђевић: КАКО СУ ЗАТИРАНИ СРБИ
– Уочи Првог светског рата Броз је имао двадесетак година а Аустро-угарска се спремала за свој последњи јавни империјалистички поход. Током деветнаестог века Аустроугарска се наметнула Србији као главни партнер. Извршили су реформу српског језика и писма чиме је пут српске будућности трасиран искључиво кроз остварење аустроугарских интереса на свим просторима које су тада насељавали Срби. С друге стране овим реформама институционализовани су нови српски расколи и трасиран пут будућих крвопролића.
Мајским превратом 1903. и доласком династије Карађорђевић на Српски престо, Аустро-Угари су изгубили своје пријатељско упориште у Српском народу, па су осигурање својих интереса на Балкану покушали да остваре путем рата. Кара-ђорђевићи су били окренути својим туторима, Енглеској круни и Француској као анестезиологу српске душе у двадесетом веку…
Аустроугарски официри су сматрали да су савршено добро спознали српску душу и све механизме битисања овог народа, како због огромног броја Срба у самој Аустро-Угарској тако и због нових сазнања прикупљених у анексираној Босни…
У тренутку анексије Босне, Срби су у једном делу своје душе, на истоветан начин, били равнодушни како према одлазећем окупатору Турској, тако и према долазећем присвајачу Босне, Аустро-Угарској. После првог пописа становништва и ма-теријалних добара Аустро-Угари су били фрапирани чињеницом да Босну насељава преко 70% православног живља, и да Турци нису успели да за готово 400 година владавине, наметну Ислам као главну религију, а да су Срби остали потпуно само-стални у односу на царевину која је са њима окрутно владала.
Сва сазнања о Србима саздана су у једну војну доктрину и ратне планове са циљем:
– војничког освајања и окупације целог Балкана,
– недозвољавања компактизације српске нације,
– потискивања остваривања Енглеских и Француских интереса на овом простору, и
–међусобном завађању, истребљивању и расељавању етничких и верских српских група.
Међу Аустро-Угарским војницима који говоре српским језиком, прикупљани су одважни и одани, за будућу инвазију на југоисток. Обучавани су и сврставани у специјалне јединице за дејствовање дубоко у позадини српске територије. У једну од таквих јединица био је одређен Јосип Броз, као један од најуспешнијих у дисциплинама које су пред регруте биле постављене. Предавања која су нарочито импресионирала Броза, била су казивања високих Аустро-Угарских официра о карактеру и основним разлозима опстанка српске нације и поред страховито дуге и окрутне тортуре и зулума Турских освајача. Затим деструктивна дејства, стратегија и тактика за разбијање српске нације и српских националних интереса, које је Броз усвојио као највиши војнички циљ и које никада у свом животу није напустио.
На тим предавањима о српској вери говорено је као о не-хришћанској, јер је задржала врло много обележја предхришћанске српске религије…. За српске попове, да имају ауторитет и проповедника и просветитеља и владара и лекара а у исто време и за најмању грешку бивају излагани најоштријим критикама и прекорима целокупног српског народа, почев од највећих сиромаха и просјака…. Породичне и сеоске славе и само њима знани светци, важнији су Србима од свих државних празника, рођења или умирања владара или слично… Разноразни хајдуци, устаници и бунџије опевани су и опричани код Срба више од свих царских војски и војсковођа… Срби се називају шизматицима и отпадницима од хришћанске вере, да би се код Аустро-Угарских војника створила представа да се спремају за рат против неевропског народа и дивљих хорди које не заслужују никакву милост, и да би се међусобно супротставили католизираним и исламизираним Србима…
Последице оваквих учења можемо и данас уочити у односу „еуропљана“ према српском народу и држави. (У најстаријој Енглеској енциклопедији Срби се дефинишу као „дивији народ који насељава простор Балкана и који се храни отровном биљком која се зове паприка“.)
Као главни разлог економске независности српског народа у односу на царевине и цареве који њиме владају, наводи се гајење козе, домаће животиње која изузетно добро подноси и најоштрије зиме а испашу налази и у најпасивнијим камењарима и трњацима. У народу је постојала и пословица „пусти козу у копницу а циганку у село, па се не бој за њих, снаћи ће се“. Чак је и лошије стојећи српски сељак имао бар пет коза а то је седморо-осморо јаради годишње, чијом продајом или клањем задовољава своје најосновније потребе за новцем, Бадњачком (божићном) печеницом, потребном количином меса за славе и остале благдане а поред тога још неколико литара млека и сира дневно, током целе године.
Колико је Броз био импресиониран овим предавањима говори и чињеница да је током његове револуције, нарочито толерисано рушење и паљење српских цркава и убијање српских свештеника, а већ 1946. непуну годину после завршетка Другог светског рата, донео је декрет о забрани гајења коза и наложио њихово истребљење. Овај својеврсни злочин оправдавао је причом да је током рата гинуло много партизана због тога што су козе брстиле ниско растиње и на тај начин нису дозвољавале подизање гушћих шума, тако да његови борци нису имали где да се крију, приликом извођења својих ослободилачких и рево-луционарних акција. Све то било је поткрепљено Титовом паролом: „Живимо као да никад више неће бити рата, а спремајмо се као да ће већ сутра почети“.
Козе су бивале конфисковане и одвожене на кланице а онај ко је покушао кришом да их држи, бивао је најстрожије кажњаван као највећи државни непријатељ. Једна од кланица коза била је у Мељинама код Херцег Новог, одакле је река крви текла у море од свакодневног клања стотина и стотина недужних животиња. Подухват истребљивања коза трајао је дуги низ година. Месо је коришћено за исхрану војске ДФЈ, затим за ис-помоћ Бембелине револуције у Алжиру, док нам Французи нису потопили бродове којима смо шверцовали месо и наоружање, а преостало је бацано у море, само да би се што пре затрала животиња коју је Броз сматрао битном препреком за успостављање власти над српским народом и његовом привођењу пролетаријату и социјалистичкој изградњи… (Један локалитет у Јадранском приобаљу од тада се поспрдно назива „Козије гробље“.)
После завршетка Аустро-Угарске обуке 1914. Броз је са својом групом био пребачен у Србију где су се „прославили“ убијањем регрута који су одлазили на мобилизацију и низом других саботажа и злочина на подручју Љубовије и Бајине Баште. Убијањем регрута који одлази на мобилизацију, постизали су два циља. Код цивила, сумњу у способност војске и оправданост одбране са толиким војничким жртвама, јер је породица сматрала да јој је син погинуо као војник, а код војске се стварала сумња у неодазивање позиву и дезертерство. Постоји не-колико забележених случајева да је војска откопавала новосахрањене регруте да би се уверили да сандук није закопан празан а регрут сакривен да се не одазове позиву.
За успешно изведене акције ове врсте Броз је добио највише одликовање Аустро-Угарског цара које му је са великим закашњењем уручио велики лични пријатељ Курт Валдхајм, приликом једне посете Републици Аустрији.
После слома Аустро-Угарске, своје умеће мржења Српског народа и разарања Српских националних интереса Броз је уновчио код нових господара света, Енглеза, радећи за Енглеску обавештајну службу у Комунистичкој Интернационали, а ис-товремено радећи за Совјетску обавештајну службу као „човек од великог поверења“.
Колико је Броз добро изучио занат деструктивног деловања и саботажа, говори и прича о његовом учешћу у Шпанском грађанском рату на чију територију је у то време долазио у више наврата и под различитим именима, а где му је уточиште пружала лично другарица Долорес Ибарури Лапасионарија. Још увек је историјски, а и у сваком другом смислу остало неразјашњено зашто је Броз на овом ратишту организовао сопствено убиство и сахрану? Ко је сахрањен у гроб на коме је исписано његово име? Какву је улогу у Шпанском грађанском рату и комунистичком покрету имао тај чије је убиство требало прикрити именом Јосипа Броза и како се поново под истим именом појавио у Паризу, а затим преко Москве и Истамбула у Београду где је на невероватан начин Гестапо ликвидирао Херцеговца, Мустафу Голубића, изузетно храброг и одважног Српског добровољца из Балканских и Првог светског рата, Совјетског генерала и вођу и миљеника Београдских комуниста? Његово Со-вјетско револуционарно име такође је било „Тито“? На његово место долази Јосип Броз у готово сваком погледу. Лична секретарица, љубавница и верна сенка Броза постаје другарица Даворјанка која се од њега није одвајала све до смрти 1946. године. Ова партизанска лепотица била је опчињена Брозовом харизмом и осталим моћима и потенцијалима „Великог мага“, кога су од милости прозвали Стари…
После мајсторски организованог убиства Мустафе Голубића ипак почиње да се јавља сумња у Броза и његову улогу, јер је Голубићево убиство повезано са новим вођом радничког покрета, револуције и антифашистичке борбе. Броз је приметио ове сумње међу Београдским комунистима а нарочито код В.М., жене која је изузетно добро а можда и више од тога, познавала Голубића и због тога је задужује деликатним партијским задатком координације и одржавања везе са Београдским комунистичким покретом. Њима Броз наређује појачавање револуционарних и борбених активности а користећи исти обавештајни канал као и у случају ликвидације „друга“ Голубића организује познату Београдску провалу комунистичког покрета у којој од стране Гестапоа страдају све кључне личности и огроман број симпатизера и помагача. Као главни кривац за ову лажирану провалу, на смрт је осуђена В.М., иначе мајка председнице једне утицајне политичке партије из времена Слободана Милошевића. Кључни тутор ове осуде и ликвидације била је управо њена сестра Даворјанка, која није бирала средства да као „класно свесна“ и до ушију затрескана, брани покрет, револуцију и магичног вођу.
У овој причи о Јозефу Хабзбургу „Брозу“ нарочито је интересантно поменути његов обрачун са књигом. О којем никада нико до сада није проговорио ни реч. Одмах по успостављању комунистичке власти, специјално обучени агенти кренули су буквално од куће до куће, молећивим тоном тражећи да им се на позајмицу дају све књиге које поседују, без обзира на садржај и тематику којом се баве. Затим је следило образложење да су нам злочасти Немци и домаћи издајници, попалили све библијотеке а да нова „народна власт“ креће у велику акцију штампања свих књига које су сачуване код савесних и поштених домаћина, те да ће им одмах по штампању бити враћен њихов примерак уз једну новоодштампану књигу. При том нису пропуштали да истакну како ће нова власт знати да цени гест „добровољног позајмљивања књиге“, или пак како не би ваљало да неко од рођака пријатеља или познаника накнадно дојави да је неко сакријо неки примерак. Никада ниједна овако „позајмљена“ књига никоме није враћена, а мало која је преживела ово брозно „прештампавање“. Каква је стварна судбина огромног књишког фонда који су прикупили Брозови књигомрсци до сад је остала потпуно нерасветљена… (Један број „безвредних“ књига партиски комесари су користили за подлагање ватре у канцеларијама општинских комитета – нарочито добро, горели су листови Библије и других старих књига које су биле посебно импрегниране воском и ланеним уљем ради дуговечности).
Ово Брозово уништавање књига представља само понављање у историји већ виђених злочина уништавања српских културних и духовних добара. Ово брисање српске прошлости дало је за право оним афористичарима који комунистичку ин-терпретацију српске историје описују речима: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда дођу Немци и све нам униште, после рата Тито организује ОРА, СОРА и МОРА бригаде и на братству и јединству изгради Социјалистичку самоуправну несврстану фе-деративну заједницу народа и народности“. (Ни ова Брозова интерпретација историје није историјски оригинал. И дан данас о нашој историји и владарима с почетка прошлог миленијума го-воримо као о Дарвиновим претечама који су похватали бића која су се мајмунисала по Балканским гранама, привели их духовности и људској цивилизацији и тако од њих направили Србе. Као да пре тога није било ни Срба ни српског језика ни српске културе ни српске цивилизације, па ни самог Бога.)
Серијал лажи, превара и подвала везаних за стварање Титове Југославије је неисцрпан, и зато је творевина саздана на њима и уништена у онаквом крвопролићу и самозатирању. Суштина Хашког трибунала и јесте у томе да се за злочине убистава у YU-YU рату међусобно окриве Срби, Хрвати и новонаправљени Бошњаци, а да се историјски прикрију смрдљиви трагови управо окончане етапе уништења Српског национа, дуге више од сто година, а у режији Луциферових синова и њима потчињених религијских и политичких система који владају светом, и Аустро-Угарске царевине која и дан данас илегално постоји и која се грчевито и немилосрдно бори за свој опстанак и своју варијанту владања светом.
Драгомир Анђелковић: Врхунац Дачићеве мизерије
До јуче сам мислио да када се ради о негативном односу према својој држави, Чеда Јовановић, Соња Бисерко, Наташа Кандић – немају премца. Међутим, сада видим да није тако. У погледу легитимитета већ екс-премијер Дачић, очито је гори од њих!
Наставите читање
Ахтисаризација Космета или Речник капитулације
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, односно, данас, скупштинском процедуром изгласаном, тзв. Резолуцијом о Космету, зготовљеном, сва је прилика, много пре њеног промовисања, односно, тренутка када ће угледати светло дана, и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву директну најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Или Резолуцијом?
Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи поводом садржаја Резолуције о Космету, остаће, показало је то данашње заседање националног парламента, на жалост, изнуђени, помирљиви консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасним, али искреним западним силама. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, до интегрисаног управљања границама, суморни пејсаж (анти)српског становишта уистину је сам себи укинуо сваки национални и државнички хоризонт потањајући још дубље у живи песак неутаживе евроунијске мочваре.
Стога, уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава који је Резолуциојом морао бити обезбеђен, није никакво изненађење, још мање ново разочарање, што смо се током потоњих сати скупштинског заседања о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.
Сувишно је, међутим, наглашавати да ко оде и педаљ даље од претходног неће истог само превазићи по непочинствима, већ ће га амнестирати највећег дела историјске одговорности која му припада након што је прихватањем мисије ЕУЛЕКС започео саучеснички процес одржављења наше јужне покрајине до овотренутног степена потпуне функционалне независности. И не само то, биће одговоран и за данас озвучени речник капитулације којим је образлаган и брањен (?) злослутни предлог Резолуције о Космету у српском парламенту, необјашњиво и опасно сличан Ахтисаријевом рукопису. А шта је то, до, коначно помирење са реалношћу и стављање де јуре печата на де факто стање.
Зато баш, обавеза је сваког од нас да не престане да говори истину и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава. А да се то не би заиста и догодило, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине, најпре морамо бити свесни да смо се данас растали од сопствене историје. Можда ће ова околност бити довољан мотив да се коначно и окупимо као национ и замолимо за опроштај. И сопствену повест. И Космет. И Народ наш на њему којем данас окренусмо леђа.
Марко Ковачевић: О Изложби „Моје Јадовно“ у КЦНС
У тренутку проласка кроз врата Културног Центра, моја рука је инстинктивно скупила три прста и кренула према челу. Унутрашње биће осећало је да напуштам некакав свети Храм и да би, пре него утонем у вреву празнично украшених новосадских улица, требало да застанем и дубоко се поклоним ономе што сам видео. Изгледа да сам први напустио Изложбу. Журио сам кући да загрлим своје вероватно збуњено дете, да му опипам руке и ноге – да ли су читаве, и да се загледам у његове окице – да ли су још на месту.
ВИ СТЕ ДОБРИЦЕ, ЈЕДНА МАЧКА У ЏАКУ ( Исидора Секулић )
пише: Миша Матић
Отац нације је изродио нацију као дисидент. Док је био само калемар или комесар, није му на памети било да ће он бити тај који ће нацији бити отац. Знамо како се отац постаје, па нећемо ваљда учити оца како се праве деца. Нађе се мајка нације, па је онда оплоди отац и настане нација. Тако то бива са настајењем у данашње доба, сем ако се не узме у обзир и Дарвинова теорија, па је онда и нација настала од мајмуна.
Када су од лажног дисидента почели стварају оца нације, знали су стару пословицу: какав отац, таква и нација.
Било је у то доба и других противника режима, али нису били дисиденти, па нису својим профилом одговарали за то место. Уместо на пример једног Милоша Црњанског, за оца нације пројектован је човек који за себе каже: „Ја нисам ништа озбиљно прочитао, нисам имао времена, нисам учио гимназију, нисам учио граматику, ништа што се зове историја литературе. У мојој нижој пољопривредној школи није се учила књижевност“. Када је прочитао један текст будућег оца нације, потоњи дисидент Борислав Михаиловић Михиз ( вероватно због склоности ка хазарду и неопходне помоћи Ратку Дражевићу у будућим плановима, а вероватно и због неоспорног талента, није долазио у обзир за место оца нације ) рекао је да „то ништа не ваља“. Будући отац нације о том догађају касније бележи: „Желео сам да упознам човека који, без икакве обзирности, једном омладинском функционеру изриче тако страховиту критику. И те вечери смо постали пријатељи за свагда.“ Како „партијци у њему виде компетентног марксистичког критичара“, Елију Финцију се обраћа будући отац нације за коментар свог писања и од њега добија следећи одговор: „Друже, то што си написао, обично је говно с млеком.“ Толико о оцу, нацији и најтиражнијем српском писцу.
Пројекат са дисидентима је имао за циљ, да кад генерација најгорих, по свим природним и Божјим законима, престане да обитава са горње стране земље и пресели се под њу, на њено место дођу, такође најгори. Да је све фабриковање говори чињеница да је будући отац нације, Брозов сапутник на Галебу, 1968. постао његов опозиционар, а већ 1970. члан САНУ. Са Галеба међу академике, преко опонирања Брозу. Тешко изводљиво без пројекције. Пројекција, као и све антисрпске пројекције, настаје на релацији Лондон – Београд. Један од првих дисидената, као фабрикат те релације је био друг Ђидо. Пропали студент, или како би га данас представили: црногорски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент, антикомуниста и писац из Црне Горе , укратко – оно што је рекао и марксистички критичар Ели Финци за писање оца нације. Сећају још увек преживели изгладнели затвореници из Сремске Митровице, да су хватали и јели коре од лубенице које је из своје затворске собе почетком 60-их бацао друг Ђидо, пишући „Разговоре са Стаљином“.
Академик и четнички син Матија Бећковић каже на откривању спомен плоче: Сви српски писци заједно, од светог Саве до данас, нису због оног што су писали робијали колико Милован Ђилас. Зар ти исти потоњи дисиденти због писања не убише Светислава Стефановића, Григорија Божовића,… не прогнаше и из земље и из уџбеника Слободана Јовановића, Јована Дучића…не утамничише Симу Пандуровића…. а сада се ти богоборци као фабрикати стављају у исти контекст са Светим Савом, кога су прогнали са зидова школских учионица и покушали да избаце из памети нације којој су онога с почетка натурили за оца. После четворогодишње робије у Сремској Митровици Ђидо после годину дана добија пасош и одлази право у Лондон, а потом и у Америку. О трошку лондонских пријатеља школује и сина Алексу.
У Лондону се касније од тих пријатеља формира Нова демократска алтернатива са Ванетом Ивановићем, Десимиром Тошићем, Алексом Ђиласом…. Фабрикује се у Србији једна стална екипа која ће од својих партијских другова тобоже бранити утамничене Србе који су се огрешили о закон о заштити лика и дела Јосипа Броза Тита, а којој је стварни циљ био убацивање ухапшених у ред такозваних дисидената и контролисање тих људи по изласку из затвора. Тако испада да су ауторе антикомунистичких текстова или дела о генералу Дражи Михаиловићу, пред јавношћу бранили Загорка Голубовић, Небојша Попов, Никола Баровић, Предраг Палавестра, Борка Павићевић, Борислав Михаиловић Михиз, Соња Лихт, Филип Давид, Јован Ћирилов, Зоран Ђинђић, ДрагољубМићуновић…. кога год су бранили и тражили његово пуштање на слободу није прошао без затворске казне. Кога они бране тај заврши иза решетака. Једино су они, фабриковани дисиденти и њихови браниоци имали право на слободу изражавања мисли. Имали су право и на учлањење у САНУ.Они који им се после одсулежене казне нису придружили, морали су или да ћуте или да поново иду на одслужење у Казнено поправни дом, да се поправе. Ако су им се придружили били су део пројекта који на чело доводи Слободана Милошевића, а они постају његова омиљена опозиција. Лондонски пројекат: слаб Милошевић на власти и јака фракција демократских комуниста у опозицији постаје наша стварност. Када су схватили да су црвене демократе још горе од Милошевића уследила је рокада на власти у коју сви хрле, па после неколико међуфракцијских обрачуна у свим комунистичким партијама у Србији ( других и немамо, са реално јаком политичком снагом ) добијамо ово што сада имамо. А од комуниста смо добили оца нације и државу истучену споља и урушену изнутра. Што би реко марксистички критичар Ели Финци…., а од тог се ни пита не прави, а камо ли држава.
Београд, 3. јануар 2013.
Извор: http://srboslov.info/komentar/kritika/779-ish-ic-vi-s-d-bric-dn-c-u-dz-u
ВАМПИРИ СУ МЕЂУ ЊИМА!!!
пише: Миша Матић
Када се од Обреновца крене према Убу,на петнаестак 
километара наиђе се на село Пироман. Насељава га нешто више од хиљаду душа, мада је у прошлости тај број био и већи. Пред крај II Светског рата, октобра 1944. совјети и комунисти су заузели село у коме је рођен четнички командант Расинско – топличке групе корпуса пуковник Драгутин Кесеровић, а већина мештана рат је провела под командом Светислава Трифковића и Саше Михаиловића у Београдској групи корпуса ЈВуО. Совјети одлазе, а Србија постаје плен домаћих победника. Они су насеља градирали према броју припадника у ЈВуО, па што је њихов број био већи, то је казна коју су најавили Броз и Ђилас била суровија, ревноснија и дуготрајнија. Негде, као на пример у Београду, та казна траје и данас.
После првих стрељања и хапшења, на ред је дошла мобилизације омладине за Сремски фронт. То је био посебан вид казне за Србију, како би остала без преостале омладине која није била доспела за рат у периоду четири године пре.
Добривоје Шоботић је био честит домаћин, солунац. Ни богат, ни сиромах, што би се рекло „средњак“. Нит је расипао, нити гладовао. Као побожном човеку нису му били мили они који су дошли да истерају Бога по наређењу комесара, али шта се ту може – сила Бога не моли… Тако мобилисаше за Сремски фронт и његовог сина Гроздимира. Већина његових вршњака се или није вратили у своја родна места или су их остарели родитељи доносили на воловским запрегама у плаво офарбаним мртвачким сандуцима, направљеним, углавном, од тараба и плотова. Гроздимир се вратио у Пироман, са завршеним политичким курсом и црвеном књижицом у џепу. Постао је члан партије, а самим тим и учесник у власти и дељењу народне правде према онима са којима је дојуче делио судбину… Први је ту правду искусила кућа Гроздимировог оца. Упао је у кућу и опоменувши оца да је на политичком курсу од комесара чуо да Бога нема, угасио је и изломио славску свећу. Госте је пиштољем истерао напоље и пуцао кроз прозор за њима. Срећом никог није погодио. Постао је након тог догађаја и секретар месног одбора комунистичке и једине партије, Бог и батина у селу. Његов отац, плашећи се синовљевог гнева, за крсну славу није позивао госте, а свећу је палио на тавану и тамо проводио тренутке слављења заштитника свог дома. И тако скоро три деценије. Док није умро Гроздимир. А Гроздимир је млад умро, пре навршене педесете године. Туберкоулоза. Сахрањен је на сеоском гробљу.
Зиме у већини српских, па тако и посавских села, какво је Пироман, пролазе спорије. Сељаци су се шесдесетих и седамдесетих година прошлог века скупљали по кућама, дељући сланину и љуту ракију, убијајући доколицу зимских вечери. Политички су и даље били подељни, па када би неко од победника свратио у кућу оних других, настала би тишина, која би престахала одласком госта који је желео да чује оно што није било намењено његовим ушима. И тако се у тим разговорима пронела вест која је за једно вече обишла куће оних који се нису дружили са сеоском влашћу и месним одборима и комитетима:
У селу Пироман појавио се вампир!
Страх је прекрио село, морало се брзо деловати. Вампир је ходао по таванима и лупао на прозоре сељака сваке ноћи после дванаест сати. Неко је чуо кораке изнад собе, а жене су причале и да су чуле лупу по прозорским стаклима. Никакве штете, а ни жртава није било. Само страх. Морало се предуприти то стање и што пре ухватити вампир. Ново окупљање је заказано за сутра увече, у строгој тајности. Да не чује зло и месни одбор. Ако они чују, спречиће хватање вампира, а после ко зна шта би све могло да се деси ако вампри крене да хара и чини шта му је по његовој вампирској вољи. Тако и би. Сељаци су се састали да прво утврде ко је то могао да се повампири. Почеше да редом помињу покојнике из села:
– Да није овај?
– Није, он је био крштена душа, а и поп га је опојао.
– А онај… ?
– Ни он не може бити, опојан је, крст му је још на гробу.
– Ма, да није …. ?
– Није, то је био солунац, стар, поштен човек, што би се он повампирио….
Како је ноћ одмицала, број потенцијалних вампира се смањивао, кад се један од сељака сети и узвикну:
– Па људи, знам ко је, не може бити нико други! Покојни Гроздомир је вампир!
Он није опојан, нема крста на гробу, већ ону лопату, а и оцу је изломио славску
свећу, па је мученик славио славу на тавану цео век. А био је секретар одбора и
у комитету, па није примао свештеника у кућу. Једино он може да буде вампир!
– Гонио нас је жив, па му није доста и даље би да нам пије крв.
– Тако је!
Сви су се сложили, само покојни Гроздимир може да буде вампир.
– Нико други. Нико нас више није гонио и мучио од њега, од кад се вратио са
фронта са партијском књижицом. Од њега није горега било. Како ћемо му
доакати?
-Једино глоговим коцем!
– Сутра у поноћ да Радосав, Милисав и Добросав донесу глогов колац и три пута
да забоду у Гроздимиров гроб. Тако ћемо га се решти.
Тако је и било. Када је на Пироман пала ноћ, одабрана тројка је у оближњем забрану отесала подужи колац од глога и упутила се ка гробљу. Када нађоше вампиров гроб, без крста, свом снагом забодоше глогов колац, колико год дубоко су могли. И кад трећи пут забодоше, нека мачка или ласица је искочила из грмља и шушнула, а тројица ловаца на вампира побегоше оставивши колац у гробу секретара месног одбора друга Гроздимира Шоботића.
Вампир се више није појављивао. Тај проблем је решен, али настао је нови за ту исту групу, која је село спасила од вампирске пошасти. Настао је прогон прогонитеља. Освета вампира. Кад нису успели да спасу село од живог секретара месног одбора, бар су га спасли од повампиреног. То су ипак нечисте силе. Али траг који је остао на вампирском гробу и вероватно неко убачено уво међу организаторе прогона, одвео је чланове партије право до тројке која је село ослободила од повампиреног партијског секретара. Позваше и милицију из Обреновца. Локална милиција није била довољна за толике реакционарне снаге. Радосав, Милисав и Добросав нађоше се у затвору, а потом и на суду. Оптужба је била застрашујућа. Као да је састављао неки заштитник вампира или сам нечастиви: Скрнављење гроба борца НОР-а! Као да се није радило о вампиру, који има своје место у народу и његовим обичајима, за разлику од комитета. Осудише Радосава и Добросава на по два, а Милисава на три месеца затвора. Милисав је био снажнији од свих, па су предпоставили да је он забио колац. Зато је добио више. Одробијали су у Падинској Скели. Нису се ни жалили ни бунили. Није им то било битно. Битно је да вампира Гроздомира више нема.Нема га ни данас, да плаши сељаке Пиромана ходајући у зимским ноћима по њиховим таванима и лупајући им на прозоре.
Сада их плаше неки други, који као да не знају да је у пироманским и српским забранима још глогова, само да се отеше коље.
Београд. 10. јануар 2013.
Извор:
http://srboslov.info/reportaza/putopis/791-ish-ic-v-piri-su-du-nji
Од Космета до Достојевског и – натраг
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
“Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била окупрана”
Српска националан историја чува универзални кључ за дешифровање појма Слободе, о томе не треба расправљати. Свидело се то некоме или не. Изливајући га сосптвеним страдањем у косметској ковачници опште повести она је извршила до сада најдалекосежнији филогенетски искорак цивилизације на путу сусретања са истином. Са оним нечим од чега управо безглаво бежи онај што се жели творцем представити јер у њој препознаје сву антицивилизацијску настраност властитих изопачености. И због чега још настоји да исти тај кључ прогласи одговорним за отварање пандорине кутије савремене европске епохе…
Елем, својим жртвеним видовданским уздизањем до потпуног одрицања од овоземаљског постојанства, сасвим супротно творчевом поимању смисла живота, смрти и Слободе, српски Народ је као колективитет постао богоносац управо на начин на који је Достојевски уочавао мисију појединца у трајној борби против искушења зла. Пут до Слободе је, дакле, обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, односно Народ, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења.
Та конституционална национлна вредност нашег Народа је понајпре у општем сазнању да Слобода, која је увек најскупља, не може бити условна, делимична, оскрнављена, половична – већ једино целовита и недељива, управо зато што је већ плаћена давнашњом одлуком да се ослобођење постигне мучеништвом и жртвом. И када се страдање за Слободу чини излишним, и када се о њему говори подругљивим тоном као што је то данас уврежено, боље је и то поднети него се огрешити о врхунско начело.
И зато, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу окупацији и измени смисла појма Слободе којој смо подвргнути и споља и изнутра, служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда творчев пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.
За те сврхе, далеко је одмакао пројекат разједињавања и десаборизације национа. Оно чега морамо бити и остати свесни јесте, међутим, искуствена спознаја да се слућено окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално дегенерисаних и споља организованих и подржаних реалиста и одрода. Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг.
Важно је зато, независно од тога хоће ли и када започети ново окупљање српског народа, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине очувати, проширити и ојачати све формално-правне коридоре према националном Уставу којима се оснажује косметска неотуђивост и интегрисаност у српско државно ткиво.
Но, и пре Устава и после Устава; и без Устава, још је важније имати свест о месту Космета у нашој колективној и појединачној историји. Устав у том случају представља само правни контекст у којем је смештен наш лични и национални морални императив.
Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја деце у школским двориштима; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је Олуја која не престаје, хладна ноћ на барикадама… Отаџбина – све је!
…МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Инспирација за текст: „Хтели су да убију Џона (Ленона)“. Јоко Оно, интервју поводом годишњице смрти Џона Ленона.
Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ
Повезани текстови: КОРИДОР КА УСТАВУ
Повезани текстови: ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ
Драган Симовић: ПОЋИ ЋУ ДА НАЂЕМ ЗЕМЉУ СВЕТИХ ПРЕДАКА
Далеко тамо иза плаветног горја;
иза пурпурног обзорја тишине;
иза свих мена, варки и опсена –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Далеко тамо иза свих даљина;
иза утихлих врхова под снегом;
тамо где нема туге, ни сете,
ни боли душе што будна снева –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Далеко тамо, и све даље,
у даљинама сутона модрих шума,
где трепере јасике и певуше иве;
где је румен венац Звезде Вечерњаче –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Поћи ћу да умрем
На Земљи Светих Предака!
На светим водама Словенског Дунава,
кад цвату шљиве и јабуке, 7520/2012. године.
Драган Симовић: ПРЕДАЊЕ О ВЕЛИКОЈ РАСИ
/ОТКРИВЕНО У ВЕДСРБСКОЈ АКАШИ/
Само неки имају Тајна Знања о Великој Раси.
Тајна Знања о Великој Раси Богова, Раси која на Земљи, негда давно, тајинствено, мед људима обитаваше.
Све људске расе, уистини, јесу само једна Нижа Раса крволочних указања која су, по свему, ближа зверињу него ли словесним бићима.
Између Велике Расе и Ниже Расе постојаше у Древности и Прелазна, Човечанска Раса, Раса која повезиваше Небо и Земљу.
Велику Расу чињаху потомци Свебоха Дике, који бејаху били носиоци и творци свега племенитог и узвишеног што је на Земљи створено.
Без Велике Расе, без духовног дејства Велике Расе, Нижа би Раса још по пећинама и раселинама обитавала.
Човечанска Раса, коју још можемо звати и Расом Вилењака, биваше посредником између Божанских Бића и Нижих Земаљских Раса.
Вилењаци су, у Древној Прошлости, били заветни примаоци и чуваоци Божанских Знања, која су од Велике Расе Богова изравно примали.
Они су, између осталог, били и чуварима Мајке Природе и Велике Мајке Земље.
Тако је на Земљи владао Божански Ред и Склад, васпостављен Свебохом Диком Триглавом и Сварогом Сваруном, као и Божанствима званим Сварожићи –
Перуном, Свевидом, Даждбогом, Ладом и Мокошом.
А потом су се, изненада, појавиле религије Синова Таме, које су срушиле Ред и Поредак на Земљи, стварајући пометњу и неред, раскол и раздор, грозоту и ужас, на свим путима својим.
Пред најездом Синова Таме, најпре се Повлачи Велика Раса, а потом, неколико векова доцније, и Раса Вилењака, препустивши Нижим Људским Расама свеколику владавину над Мајком Земљом.
Од тада почињу грозни ратови свуда у Свету; ратови без Сврхе и Смисла; ратови свих противу свију; ратови сваког противу свакога; ратови до коначног свеопштег истребљења.
И тако ће све бити до поновног васпостављања Реда и Склада, до поновног доласка ВедСрбских Богова.
