На самом почетку, хајде да разјаснимо ове појмове, будући да све полази од Речи и Слова.

Реч богат одсликава онога човека који је усаображен са Богом, који живи по Божјему Закону, онога ко ствара и несебично предаје и даје.

Старији србски израз за сиромаха јесте убог, а упоредо с тим и божјак. Реч сиромах је много доцније ушла у србски језик, и нема то дејство нити суштаство које имају речи убог и божјак.

Реч уБОГ односи се на човека који је, такође, у Богу, али мало другачије, на неки свој, можда, чудан начин.

Значи, када уронимо у само Биће Језика наших Божанских Предака, онда у трену схватимо, да су наши Свети Преци, подједнако вредновали, да су истим очима гледали, и богатога и сиромаха, штавише, никакву разлику нису правили између онога ко нешто више има у вештаственом свету, од онога ко има мање или, пак, ништа нема.

Човек се у то Златно Доба Стриборије уопште није вредновао по томе. То Древно Знање се у Срба дуго неговало, чувало и преносило с колена на колено.

У неких србских племена, тај равнодушан однос према материјалном свету, сачувао се, скоро, све до Првога светског рата.

Човек се ценио по Вертикали, по Божанској Оси, по бистрини Ума, по отмености Духа, по Души и душевности, по Срцу и срчаности.

Ако ћемо бити у Истини, онда ћемо рећи, да то, управо то, и јесте одлика Срба Аријеваца, илити Расних Срба Стриборјана.

Овај болесни, настрани однос савремених Срба, који, уистини, и нису потомци Оних Расних Срба, ушао је у Србство пре једног века и, као што видите, за мање од једнога столећа посве је расточио и разорио Србство изнутра.

Многе су болести и настраности, за последњих стотину година, са Запада или преко Запада, ушле у Србско Биће, и још увек улазе, све нове и нове болести, и све горе и грђе настраности.

Све је то последица мешања међу народима, тартарска замисао Отпалих Синова и њиховога Господра Кнеза Таме, замисао давно преумљена и осмишљена, преко које намеравају да униште ПраАријевце, потомке ВедСрбских Богова.

Гомилање материјалних добара јесте последица болести Ума, Духа и Душе, и, само у томе светлу, може да се види куда иде, и где ће да заврши, ова болесна и декадентна западна цивилизација, цивилизација која и није то, већ сушта оречност самом Бићу Цивилизације.

Мајка Земља, Језгро Звезданих Јата, Велики Дух Стварања, и Сам Створитељ желе Новог Човека, Човека Ствараоца, за Ново Доба!

Они који се и даље буду везивали за вештаство, за материјална добра, биће, у Времену што је већ дошло, и прошло, заувек збрисани са Лица Земље.

То је Закон ПраВасељенски, који од нас, али убрзано, очекује корените унутарње промене, и наше усаображавање, у ходу, са Суштаством Свих Суштастава.

А приче о богатима и о сиромасима, јесу приче из далеке прошлости која никада и није била Садашњост!

Слободан Човек јесте Личност, а Личност обитава изван чопора, изван крда.

У крду су увек персоне, инсајдери, људи без Вертикале.

Хајде, за почетак, да разјаснимо реч инсајдер.

Ова туђица, као и све туђице, обично ништа не казује.

Ко користи туђице у говору, у писању?

Туђице користе персоне, надобудне, једва некако описмењене, особе које умишљају да су веома паметне.

Те персоне најчешће припадају техничкој интелигенцији, а техничка је интелигенција одувек била у служби власти, неке и нечије власти.

Техничкој интелигенцији је веома важно да буде у служби власти, будући да нема никаквих других вредности.

Јер, ако не служе власти људи који чине техничку интелигенцију, онда су они нико и ништа, безимени и никоговићи!

Следимо унутарњи редослед у разјашњавању речи и појмова.

На једној страни, имамо Слободног Човека, Личност и Ствараоца, а на другој страни, наспрам Личности, имамо чопоре, крда, инсајдере, персоне, безличне и никоговиће.

Слободан Човек живи по начелима Вертикале, Усправнице, Божанске Осе, усаображен са Духом Стварања.

Инсајдери су нествараоци, потрошачи, грабљивци и паразити. Они ништа не стварају, будући да су то пале душе, већ, из зависти и пакости, на све могуће начине гледају да ометају оне што стварају, оне који мисле и сневају, и, Оне Који Јесу!

Слободан, Словестан и Освешћен Човек никада не размишља о инсајдерима, о персонама, о људима из чопора и крда.

Слободан Човек следи свој Унутарњи Глас и путује властитим Путом.

Инсајдери, персоне лају око њега кано псине, али се он не осврће на њих, већ само путује и путује.

Персијанци би рекли: Пси лају карава пролази!

И, на концу, да закључимо, и заокружимо.

Освешћен Стваралац и не примећује персоне и ине инсајдере; Он је у Бићу Стварања, и сви светови, и сва звездана јата, Њему припомажу при Стварању

Србска Влада и Србски Председник морају да победе властити страх, и да окрену Лице Србства према, Истоку, према Русији!

Ако, пак, немају храбрости и достојанства за то, време је да нам кажу оно што ми слутимо, а можда и знамо.

Они морају, сви одреда, и јавно, пред Народом, да признају, да се плаше сенки и утвара са Запада, да су уцењени и купљени, па да ми онда лепо, како и доликује, идемо на нове изборе, те да изаберемо личности које се никога и ничега неће плашити.

Не знам зашто се, и чега се плаше?!

Вероватно стога што су слични!?

Јер, Запад је давно огрезао и мржњи и злу, у разврату и  пороку, у лажи и блуду, тако да више личи на лешину која се распада, него на цивилизацију достојну поштовања!

Запад је одавно мртав, мртав од самог рођења, у сваком погледу, на свим пољима, и тамо Срби, заиста, никада и нису имали шта да траже.

Сви западни политичари, који долазе у Србију, више личе на звери него ли на људе.

Штавише, они ничег људског и немају у себи.

Довољно је само да освешћен човек погледа њихова лица, и да све у трену схвати.

А та њихова лица казују да су они без душе и без срца, без савести и без свести.

Из њихових очију, из њихових унезверних погледа, зјапи празнина, црна рупа, вековна тама, грабеж и отимачана, лажи и лицемерје.

Просечан западни политичар јесте најобичнији медиокритет који се користи са неких триста речи; медиокритет који не зна ништа, не само о другима, него ни о себи самоме; уистини, никаквога појма они ни очему немају!

Такви нама не требају, а они којима требају, нека их позивају у свој дом, на своју дедовину, али не и у Србију!

Слабе, неостварене и неосвешћене особе, које називамо персонама, увек се окупљају у гомиле, у чопоре и у крда, и одатле удруженим гласовима, будући да су већина и множина, и удруженим снагама (јер само слаби показују снагу!), подмукло и лукаво и прљаво, нападају све оне самосвојне личности које иду својим путем и не пристају на задат живот.

Те персоне су најчешће заговорници декадентне и деструктивне демократије и грађанске опције друштва, али оног душевно и духовно болесног друштва, иза којега се, негде у невидљивој и затамњеној позадини, прикрива потуљена и дубока мржња према свему самосвојном и самобитном, према свему аутентичном, оригиналном и самониклом у оном изворном значењу речи.

Таквима је демократија, са грађанским правима, најбољи изговор, и најбоље покриће, за угњетавање и прогон свих оних слободних и самосвојних, свих оних који не желе да се истопе и пониште у њиховим крдима и чопорима.

Али, они су већ прочитана књига, и њихове приче без покрића више не пролазе. У времену које је већ дошло, свету су потребне управо слободне, самобитне и стваралачке личности.

Време персона је давно минуло, будући да су управо персоне и медиокритети и довели човечанство до руба пропасти и самоуништења.

Персоне и медиокритети јесу основни носиоци потрошачког друштва које они називају демократским друштвом. Ако уђемо у саму суштину ствари, онда ћемо одмах схватити, да су демократско друштво и потрошачко друштво скоро синоними, штавише, да су они једно те исто.

Потрошачко друштво јесте у самој бити паразитско друштво, будући да у том друштву човек престаје бити стваралац и постаје најприземнији, готово животињски потрошач, а то значи паразит и дебил, који више и не зна зашто живи, надасве, који више и не зна да ли уоптште и живи!

Е, видите! О таквом друштву, и о таквоме човеку, све време без престанка, говоре наши демократи, наши неолиберали и наши европејци, који се вазда и свагда позивају на права, а ни један једини пут нити спомену своје дужности, своје задатке, своја дела, своје жртве за ближње и суближње, своје подвиге и жртве за породицу и род, за народ и отачаство, за човечанство и Планету.

Не знам како се то догодило, када се и где зачело, али Београд је, некако преконоћ, постао стециште тог и таквог полусвета: полусвета демократије, полусвета грађанских права, полусвета србомржње, полусвета сваке врсте мржње, полусвета деградације и декаденције!

Тај београдски полусвет, који себе још назива и културном елитом, посве је разорио и уништио све оно здраво и племенито, узвишено и стваралачко у србском човеку, и у србском друштву.

Вероватно сте, негде већ видели ову фотографију, а можда и знате ко је овај декица?!
Ако нисте, ево сада је прилика да се мало боље упознате са декицом !

Наставите читање →