Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: СРБСКИ УСУД
После свега, ваљда смо схватили, да наши западни непријатељи и нису тако моћни како нам се некад чинило.
Штавише, наши западни непријатељи уопште нису моћни, него смо ми сами, у ко зна где и када умишљеним и стеченим предрасудама својим, њима придавали некакву моћ, коју они никада, уистини, ни имали нису.
Једини наши непријатељи, гле, то је наша властита Сенка, коју ми дуго нисмо могли, или нисмо хтели, да видимо и препознамо као властиту Сенку.
Наша Сенка, то су они Срби који су се одрекли својих предака, својега порекла, и постали највећи мрзитељи Србства.
Наша Сенка, то су они Срби који су се из верских или идеолошких разлога одрекли Србства, да би одмах потом постали најгрознији непријатељи свега србског.
Управо такви, негдашњи Срби а сада Никоговићи, већ дуже од једнога столећа, воде против нас, на свим пољима бивствовања, верски и идеолошки рат до коначног својега а и нашега истребљења.
Ако уђемо у саму суштину србског питања, онда ћемо видети, и схватити, да наши западни непријатељи никада и нису смели да ратују сами против нас, већ су у свакој прилици, у свим ратовима, користили, превасходно, нашу властиту Сенку.
Наша Сенка је увек одрађивала оне најпрљавије послове за све ине непријатеље наше.
Будући да најбоље познаје све наше мане и врлине, да зна наш генетски и духовни код, да препознаје наш ДНК и светлосни запис, отуда је нама, одувек, бивало најтеже да ратујемо са својом Сенком, и често смо бивали пораженим управо онамо где смо најмање очекивали, јер нисмо, у својој наивности и болећивости, хтели да поверујемо да је толико зло Оно што је негда од нас отпало, Оно што је некада Србству припадало.
Морамо схватити, и освестити, да је наша Сенка, заистински, наш Србски Усуд!
Најтеже је, и најболније, свакоме народу да ратује са својом Сенком, зато што у том случају нису најпресудније оне видљиве битке на бојноме пољу, већ битке које се не виде, а воде се на умном и духовном ступњу, у оностраним и тајносаним световима.
За успешан рат против властите Сенке најважније је освешћивање.
Само висока Свест и Божанска Свесност једног народа може да победи властиту Сенку.
Рат са својом Сенком није чин, није нешто што се тренутачно и војнички решава, него је то процес, што што се на дуге стазе разрађује и освешћује, а бива, најчешће, у свему томе, и веома мучно и веома болно!
Драган Симовић: Путник на Путу
Владану Пантелићу,
Путнику на Путу
из ПраТијаније.
Ти си само Путник на Путу.
А тај Пут је Бескрајан и Вечан.
Пут без почетка и без свршетка.
Као и твој Живот.
Путујеш и путујеш; и свуда си Гост, и свуда у пролазу, и свуда на пропутовању.
Кроз звездана јата, кроз светове: појавне и непојавне, видљиве и јасновидљиве, мање видљиве и невидљиве.
Да, ти си само Путник на Путу!
Не везуј се за места, не везуј се за пределе, не везуј се за просторе, не везуј се за времена!
Јер, ако се за било шта ма и на тренут вежеш, онда ти престајеш бити Ти, престајеш бити Путник на Путу!
Одакле си дошао, куда идеш, и камо путујеш? –
то само Ти знаш, то само Твоје Суштаство зна!
Твоје је да путујеш и путујеш, да следиш Невидљиву Осу, да следиш Невидљиву Потку.
Да ти будеш Ти!
А када си ти уистини – Ти, онда између Тебе и Твојега Пута стоји знак једнакости.
Онда сте Ти и Твој Пут једно те исто Присуство, једно те исто Суштаство, један те исти Живот.
Заиста, Живот без почетка; заиста, Живот без свршетка!
На светим водама Словенског Дунава,
у позну јесен 7520. године.
ЛИЧНИ АПЕЛ- ПРОГЛАС ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ВЕЛЕИЗДАЈЕ У ЗЕМЉИ…
ПРОГЛАС ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ВЕЛЕИЗДАЈЕ У ЗЕМЉИ…
—————————————
СВЕ ОПОЗИЦИОНЕ ПАТРИОТСКЕ ГРУПЕ И ПОКРЕТИ, И ЊИХОВИ ЛИДЕРИ, У ЗЕМЉИ СУ САДА ВЕЋ ЈЕДИНСТВЕНИ У ОЦЕНИ ДА МОРА ДА СЕ СПРЕЧИ ПО СВАКУ ЦЕНУ, УСПОСТАВЉАЊЕ ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ НА ЈУГУ И СРБИЈЕ НА СЕВЕРУ. ТО ЈЕ САДА ВЕЋ ПИТАЊЕ ОПСТАНКА НАЦИЈЕ, И АКО БОГ ДА СВИ ЋЕ ЗАЈЕДНО И НАСТУПИТИ НА ВЕЛИКОМ ПРОТЕСТУ 10 ДЕЦЕМБРА У БЕОГРАДУ…
——————————————
У том смислу ја сам „реактивирао“ мој проглас поводом сличне велеиздаје Бориса Тадића, из фебруара ове године… Једино сам овде променио имена „актера“, пошто се ради о готово истоветном sсценарију издаје. Овај проглас по мени има много већи значај (односно потребан одзив на њега), јер напад на Уставни поредак државе Србије (у виду успостављања државне границе према Косову и Метохији) који данас спроводи издајнички трио: Николић, Вучић и Дачић- ако дозволимо да заживи, ће имати погубне последице за опстанак наше нације. Ово што се дешава данас у Србији је „дефакто“ питање „Живота или Смрти“, за целу Српску нацију!!!
У ОВОЈ СИТУАЦИЈИ ТРЕБА ПРАВИТИ БАРИКАДЕ СВУДА ПО СРБИЈИ, А НАРОЧИТО ОКО РЕЖИМСКИХ ПОЛИЦИЈСКИХ ИНСТАЛАЦИЈА, ДРЖАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА, ИЗДАЈНИЧКИХ СОРОШКИХ МЕДИЈА, А ПРЕ СВЕГА НА МАГИСТРАЛНИМ САОБРАЋАЈНИЦАМА, ПОСЕБНО ОНИМА КОЈИМА СЕ УПУЋУЈУ ИЗДАЈНИЧКЕ РЕЖИМСКЕ ЖАНДАРМЕРИЈСКЕ ФАЛАНГЕ ДА „ДОТУКУ“ НАШУ БРАЋУ НА КОСМЕТУ!
ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ СРБИЈА ПРОБУДИ ОДМАХ- СУТРА ЋЕ БИТИ КАСНО!!!
СРБИЈА МОРА ДА СЕ БРАНИ БАРИКАДАМА И ЦИВИЛНОМ НЕПОСЛУШНОСЋУ СВУДА И НА СВАКОМ МЕСТУ- И У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ, А НЕ САМО НА КиМ!
ЗА ПОЧЕТАК ТАКВЕ АКЦИЈЕ НИЈЕ ПОТРЕБНА МАСОВНОСТ ВЕЋ ОДЛУЧНОСТ МАЊИХ ГРУПА СРПСКИ ПАТРИОТА! ПОСТАВИТЕ ПРВЕ БАРИКАДЕ, ДЕЛИТЕ ЛЕТКЕ СА ПОЗИВИМА НА ЦИВИЛНУ НЕПОСЛУШНОСТ, ТО ЈЕ ВАШЕ ГРАЂАНСКО ПРАВО И ПО ЉУДСКИМ И ПО БОЖИЈИМ ЗАКОНИМА! САМИ НА ЛОКАЛНОМ НИВОУ ОРГАНИЗУЈТЕ МАЊЕ ГРУПЕ, И ЊИХОВ САСТАВ ДРЖИТЕ У ТАЈНОСТИ САМО ЗА СЕБЕ- НЕ ДЕЛИТЕ ТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ НИ СА КИМ, ПА НИ СА ДРУГИМ ГРУПАМА…
У АКТИВНЕ ОБЛИКЕ ПАСИВНЕ ФИЗИЧКЕ НЕПОСЛУШНОСТИ- АД ХОК БАРИКАДЕ, ГРАФИТЕ, ПЛАКАТЕ И СЛИЧНО (АЛИ НИКАКО НЕ ПРИБЕГАВАЈТЕ НАСИЉУ) КРЕЋИТЕ СЕ МАСКИРАНИ, АЛИ СВЕ ШТО МОЖЕТЕ СНИМАЈТЕ И ШИРИТЕ ОДМАХ НА НЕТУ…
ПОНОВО-НЕ ПРИБЕГАВАЈТЕ НАСИЉУ, ОСИМ У НУЖНОЈ ОДБРАНИ! РЕЖИМ И ЊИХОВИ ЕВРОАТЛАНТСКИ ГОСПОДАРИ БИ НАЈВИШЕ ВОЛЕЛИ ДА У СРБИЈИ ИЗБИЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ- ШТО БИ ИМ ДАЛО ИЗГОВОР ЗА ДИРЕКТНУ ВОЈНУ ИНТЕРВЕНЦИЈУ И ФИЗИЧКУ ВОЈНУ ОКУПАЦИЈУ. ТАЈ СЦЕНАРИО МОРАМО ДА ИЗБЕГНЕМО ПО СВАКУ ЦЕНУ.
ОВО О ЧЕМУ ЈА ПРИЧАМ СУ ПОПУЛАРНИ ОБЛИЦИ ГРАЂАНСКОГ ОТПОРА ШИРОМ СВЕТА И НИГДЕ У ЦИВИЛИЗОВАНИМ ЗЕМЉАМА НЕ ИЗАЗИВАЈУ ОРУЖАНУ РЕПРЕСИЈУ ВЛАСТИ… ДАКЛЕ ТО МОРАМО ДА ИЗБЕГНЕМО- ДА ИМ НЕ ПРУЖИМО ИЗГОВОР ЗА ТАКВУ РЕПРЕСИЈУ…
БУДИМО УПОРНИ, И ОВАЈ ТРУЛИ РЕЖИМ ЋЕ СЕ СРУШИТИ КАО КУЛА ОД КАРАТА… ВЕЋ СУ ПОЧЕЛЕ ЈЕДИНИЦЕ ПОЛИЦИЈЕ И ЖАНДАРМЕРИЈЕ НА ЈУГУ СРБИЈЕ ДА ОТКАЗУЈУ ПОСЛУШНОСТ- НАЋИ ЋЕ СЕ И МЕЂУ ВИШИМ ОФИЦИРИМА ЖАНДАРМЕРИЈЕ И ВОЈСКЕ НЕКИ „ОБИЛИЋ“, КОЈИ ЈЕ СПРЕМАН ДА ИЗВШИ СВОЈУ ПАТРИОТСКУ И УСТАВНУ ОБАВЕЗУ И СПРЕЧИ ДАЉУ ИЗДАЈУ И РАСПАД ЗЕМЉЕ!?
УБРЗО ЋЕ И ДРУГИ СЛЕДИТИ ВАШ ПРИМЕР!
———————————————–
КАКО КОНКРЕТНО ДЕЛОВАТИ…
СУПРОТСТАВИТИ СЕ ОВОМ РЕЖИМУ ИСТИМ СРЕДСТВИМА КОЈА СУ ОНИ КОРИСТИЛИ 5 ОКТОБРА 2000, ДА ПО НАЛОГУ ЗАПАДА ОСВОЈЕ ВЛАСТ- ТРЕБА ИХ ТУЋИ ЊИХОВИМ ОРУЖЈЕМ…
Као што рекох ово је позив на цивилну непослушност, пре свега онима који су се већ одлучили на дела- а режим их спречава да стигну на косметске барикаде- зато, по мени барикаде морају да постану главно средство одбране наших људских и националних права, и у нео-колонизованој Централној Србији…
Када се у земљи дешава оваква издаја и репресија (да не спомињемо социјалну, културну и економску репресију које трају већ целу деценију) нормално је да дође до спонтане реакције, ако не целог становништва, оно бар оног патриотски најсвеснијег дела…
Што се тиче полиције- они су данас у служби режима, и отворено се користе као репресивни апарат у служби прозападног режима- отворено крше устав ове државе, па чак и људске и моралне законе којe би морали да штите- они који то не чине, али ћуте у оваквој ситуацији постају такође саучесници…
Више не може да им буде оправдање да “само раде своје посао”- Треба, или да се супроставе својим налогодавцима и сами зауздају и обуздају “издајнике из својих редова”, или да напусте ту срамотну службу…
——————————————————————————————————-
ОСНОВАТИ „УДАРНЕ ГРУПЕ“ ЗА ЦИВИЛНУ НЕПОСЛУШНОСТ И КОРИСТИТИ СВА ЛЕГИТИМНА ГРАЂАНСКА СРЕДСТВА– УКЉУЧУЈУЋИ ПАСИВАН ФИЗИЧКИ ОТПОР- НИКАКО НЕ ПРИБЕГАВАТИ НАСИЉУ- ОСИМ У НУЖНОЈ САМООДБРАНИ,- СВЕ ФОТО И ВИДЕО ДОКУМЕНТОВАТИ И ОДМАХ ОБЈАВЉИВАТИ НА СОЦИЈАЛНИМ МРЕЖАМА… НЕПОСРЕДНО ПРЕ, ИЛИ ОДМАХ ПОСЛЕ (зависи од карактера акције)- СВАКЕ ВЕЋЕ АКЦИЈЕ- ОБАВЕШТАВАТИ МЕДИЈЕ- НАРОЧИТО СТРАНЕ…
У локалним срединама, у групама од највише пар десетина, блокирати контејнерима и другим физичким препрекама прилазе полицијским станицама, улице где су смештена седишта режимских партија, режимске институције… Деловати по герилском принципу- „удари и повуци се“… Саобраћајнице којима се крећу полицијска појачања према Слободној Српској територији на северу КиМ где нема довољно активиста блокирати физичким препрекама. Где има пуно народа направити живи зид! (ако има више повезаних група у једној средини- деловати синхронизовано и истовремено)… Иронично над нашом косметском браћом се данас надвија највећа опасност- не од шиптарских терориста или НАТО фашиста, већ београдских издајника и режимских слугу у жандармеријским униформама…
НИКОЛИЋУ ЈЕ НАРЕЂЕНО ДА НАШУ СРПСКУ БРАЋУ И СЕСТРЕ ИЗ „ГЕТОА“ НА СЕВЕРУ КиМ ПРЕДА У РУКЕ ШИПТАРСКИХ КРВОЛОКА И ТРГОВАЦА ЉУДСКИМ ОРГАНИМА… СВЕ ЗА СМРДЉИВУ ЕУ КАНДИДАТУРУ- КОЈА ЋЕ МОЖДА БИТИ ДОДЕЉЕНА СРБИЈИ- АЛИ СЕ СРБИМА КАО НАЦИЈИ НЕЋЕ НИКАДА ДОЗВОЛИТИ ДА УЂУ У ЕУ- МОЖДА ЈЕДНОГ ДАНА КАО „ИНДИЈАНЦИМА“ СМЕШТЕНИМ У РЕЗЕРВАТЕ У ВЛАСТИТОЈ ЗЕМЉИ… СВЕ ТО ПОД УСЛОВОМ ДА ЕУ ТАДА ПОСТОЈИ…
Ове ад-хок акте цивилне непослушности изводити по приниципу “гериле” (удар и повлачење)… По могућству сликати и одмах твитовати и објављивати на Фејсу и другим социјалним медијима…
Позивати и прозивати Синдикалне вође и опозиционе политичке партије и покрете који се декларишу као патриотски, да организују протесте и дају логистичку помоћ… Телефонирати и слати поруке свим још постојећим националним институцијама (СПЦ, Академија Наука, УКС и другима) да се јавно изјасне по овом питању, и ставе на чело грађанске ненасилне буне.
Или ако нисте спремни на одлучније акције- онда бар лепити летке и делити писане материјале, писати графите- износити истину коју јавност у Србији не зна…
Против њих је најјаче оружје истина и активна “грађанска герила”… Ето идеје, крените у акцију и потписујте се ка “Српска Грађанска Герила”… СГГ
Они који организују „ударне групе“ нека чувају њихов идентитет само за себе- могу да се повезују са другим „вођама група“ цивилне непослушности- али нико не сме да зна идентитет чланства… Нека себи одреде заменике, у случају да их режим ухапси, да одмах неко други заузме његово место… Када изводите ноћне акције, и на изолованим локацијама, покривајте лице марамама и фантомкама. Обратите пажњу да ли на околним објектима или саобраћајницима постоје камере за снимање. Избегавајте да дођете у кадар „демаскирани“. На великим јавним скуповима и јавним местима, где изводите „обичне“ демонстрације будите без маски. Имајте код себе флашицу са водом да исперете сузавац из очију (никако их не трљајте, само исперите чистом водом, у случају да се нађете у окружени димом, дишите преко марамица навлажених водом, или користите „гас-маске“… Носите дебеле кожне рукавице да можете да баците назад полицији сузавац и друг отровна хемијска средства, ако их користе против свог народа. Понављам не посежите први за насиљем, и не користите никакво оружје, то ће им дати изговор за крваву репресију!!!
Нарочито треба блокирати све саобраћајнице којима режим шаље жандармеријску паравојну помоћ шиптарским терористима и НАТО окупаторима.
Једном када у Србију уђе “Вирус Слободе”, почеће да се шири попут пламена- нажалост још увек владајући вирус изгледа да јесте “вирус страха”- ОСЛОБОДИМО СЕ ТОГ ВИРУСА…
Потписујте се као “СРПСКА ГРАЂАНСКА ГЕРИЛА- СГГ“… и легенда ће почети да се шири…
Ово о чему овде говорим су акти цивилне непослушности- релативно ниског ризика- али ова борба не може да се добије без икаквог ризика и личног жртвовања…
Сви треба да се замислимо- која ће бити цена и алтернатива нашег “нечињења” (овој ноћној мори у коју нас је довео овај издајнички режим), не само као нације, већ и као појединаца…
Промене морају да крену од нас самих- не очекујмо да неко други заврши посао- то се неће десити…
—————————————————
СРПСКА ГРАЂАНСКА ГЕРИЛА (СГГ)
——————————————————
„Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.“
———————————–
Драган Симовић: Свет нас поштује онолико, колико ми сами себе поштујемо!
Ако ми не поштујемо сами себе, зашто би нас било ко поштовао!
Ако смо изабрали да живимо без достојанства, поноса и слободе, што се онда жалимо на оне који нам заврћу уши и лупају чврге!?
Порука из Хага јесте веома јасна: Срби су народ без и једног јединог зрна части, па им се све може чинити.
Што год да им чинимо, они ће, свеједно, да ћуте и трпе.
Никада се Срби неће побунити, никада се на устанак дићи, никада на силу неће одговорити силом.
Тако нас виде, и тако нам суде.
И после свега тога, после свих понижења, после свих подсмеха, ругања и спрдања са нама, наши државници, наши политичари, и даље причају несувисле приче о Европској унији.
Заиста, тако нам и треба!
Поједини наши вајни државници иду толико далеко у својој самопонизности, у својему најјаднијему јаду, да јавно, са званичног места, изјављују како нам, ето, нема живота без оних који су нас до скота понизили, без оних који су нас на пасја уста извређали, без оних који су се намерили да нас, на све могуће и немогуће начине, сатру и затру!
Благо нама, и благо нашим вајним политичарима!
Нико нам није крив; за све смо сами криви.
Можемо и даље да причамо несувисле приче, да се вајкамо и жалимо, да се правдамо на овај или онај начин, али, после свега, јасно је, да нешто није у реду са нама, да ми самима себи не ваљамо, па што би онда неко други ваљао нама?!
Зашто да нас било ко поштује, ако ми сами себе не поштујемо?!
О ЖУДЊИ ЗА ИМПЕРИЈАЛНИМ ДАРОВИМА ИЛИ, МАЊЕ ОД НИШТА
Фотографија: плетеније словес
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада, жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења) још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију. Постоји, међутим, стање ствари, када потцењена и према томе извргнута руглу срачунатог медиокритета ( а какав би уосталом другачији могао бити медиокритет?) она (истина) задобија статус неодговорне похвале лудости (говорење), или сасвим супротно, кукавичког интелектуалног опортунизма (ћутање), већ према потреби, упркос снажној и неумољивој аргументацији коју промовише. Наравно и без дилеме, сматра апарат (знамо који), обе треба „упристојити“(еуфемизам) просветљујућом обзнаном, скврчалом уму простог пука недоступног сазнања, или још једноставније, ваљаним нихилистичким пострањивањем из јавног дискурса. Али шта се догоди када просветљујућа истина (само)посвећеног генија љупко окује сопствени Народ, а вредност гласне или мукле истине, спутане изузетношћу неприкосновене, једне и једине, апсолутне (еуфемизам) истине, ипак обезгласе конформистичке (еуфемизам) амбиције „упристојавајућег“ утишиавања? Шта се деси када неопозива смелост (еуфемизам) система невидљивом робустношћу суптилног инструментаријума којим располаже-насрне на невидљиву смелост речи, изговорене или неизговорене? Заиста, шта се збије када глас утихне а тишина заћути? Ако утихне, и ако заћути?
Можда проклија наоко плодотворни мир којим свевидећи и заобзорни (еуфемизми) самољубиво корача кроз пределе властитог света дивећи се не само сопственој прозорљивости већ и тишини која влада. Ова последња, међутим, није тек пука колатерална штета ванвремених димензија блиставог ума свевидећег (неколико еуфемизама), већ базична, рекло би се насушна, егзистенцијална потреба истог. Управо она темељна арматура личности без које не би постојала њена актуелна јавна надградња, и још више, њен смисао.
А тај прохладни, ослобађајући (еуфемизам) мир испуњен очаравајућом лепотом празнословља која више говори празнином него лепотом (еуфемизам), и мање ћути неизговореним него изговореним, мир којем тек недостаје узвишена интимна (еуфемизам) предаја целокупног задивљеног живог (и покојног) света који нечујно дише у његовој сеновитој идили како би (мир)могао бити божански (еуфемизам), елем, можда сасвим невино, тај несвакидашњи васељенски творчев (и шегртов) мир којим је кратковиди Народ незаслужено подарен (еуфемизам) и није оно што му историјски и цивилизацијски припада а свакако је само привремен као што вечан није ни онај који њим самоуверено корача.
Када глас утихне а тишина заћути, наравно, свака стварност је привид и само блиставоумни уживалац (еуфемизам) дисциплинованог мука у привиду препознаје стварност. У тако аутистичном друштвеном амбијенту двеју паралелних реалности, свако (не)изговорено слово, свака (не)прозборена реч разуму супротстављене стране која је себе самопромовисала у свеобдарену, задобија посебан историјски и временски волумен, управо како се догодило и са изјавом првог подпредседника владе, господина Александра Вучића када је, поводом ослобађајуће хашке пресуде Харадинају и његовим сарадницима, лаконски издекламовао пресуду своме Народу, хладно и безобзирно рекавши: „Србија ће наставити свој пут ка ЕУ… јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“.
Посебан облик ове врсте обоготворења самоперцепције (јер шта је друго могло понукати дотичног господина да изусти ове „узвишене“ речи до грандиозно провиђајуће искуство достојно Господа ?), у којој воља једног човека, са или без харизме, постане највиши разлог изнад којег нема даљег критеријума, онај облик обожења себства који се надахнуто (еуфемизам) појављује у доба великих криза и националних потреса, представља аутократија. Она у случају наречене изјаве Александра Вучића није само индикатор самољубља и самовоље натприродним особеностима обдареног појединца, већ више од тога, мера безпризорне количине потцењивачког и презирућег односа према свом Народу. Или љубави и посвећености истом, како хоћете. Она мера осионости која и сасвим несвесно, и можда посве нехотећи, пружајући руке и ширећи дланове, разобличава потајну жудњу за империјалним даровима, болно подсећајући на свеприсутност задремалог (али не и вечно уснулог) духа потчињавања. Оног кобног духа самопорицања и самоодрицања којим би волшебно да оправдамо епохално бездно личне и колективне недораслости времену које се ни по чему круцијалним не разликује од времена силних кад су војно- ратничке и друштвене подвиге следила морална и политичка посрнућа. Зашто и ова генерација Србаља не би искористила право на своје лицемерје којим ће оснажити слутњу о поствидовданској шизофренизацији најдрагоценије и најблиставије властите врлине, ако то већ неће бити ни историјски ни национални преседан? Ко смо ми у ствари да се позивамо на косметски мит чија је златна нит проткала сваки трен и сваки ген сваког новорођеног Србина након 28. Јуна 1389. године, ако нам већ свирепа, понављајућа историја неумољиво и изнова подмеће племенитију вредност – егзалтирано и опчињено подавање туђину? За оно мало дарова који не значе ни живот, ни смрт, па чак ни презриви подсмех, до само, голо и хладно – ништа.
У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада, жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Зато баш, дужност је сваког од нас да не престане да говори и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава.
Повезани текстови: ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА
Повезани текстови: ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Повезани текстови: СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ
Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ
Драган Симовић: Битно и Небитно
У сваком трену да распознаш и разлучиш Битно од
Небитног.
Биће од Небића, Живот од Неживота, Суштаство од
Несуштаства.
Да распознаш, препознаш, схватиш и освестиш!
У сваком трену, у Овом Трену.
Време истиче, Време је већ истекло.
Немаш више Времена за небитне ствари!
Све небитне ствари већ су иза тебе,
већ су далека прошлост
која се никада ни догодила није.
Буди Будан, буди Сабран, буди Свестан!
Битно је само Једно.
Заиста, Битно има само Једно Име, а то име јесте Овај
Тренутак!
Ти увек и вазда Буди, Овде и Сада.
Буди у Бићу, Буди у Суштаству!
Нема ничег вреднијег од Овог Тренутка.
Овај Тренутак јесте Живи Бог!
Живи Бог у теби Јесте.
Сиђи у најдубље Дубине својега Бића,
да се са Живим Богом сретнеш!
Да Будете Једно, Живи Бог и Ти.
Најдубље Дубине јесу Највише Висине.
Што дубље силазиш, све се више успињеш.
Када до самога Дна сиђеш, знај да си у Највише Небо
успео, и, да већ Јеси, гле,
Сушти од Суштога!
Драган Симовић: Све је, заиста, Све, гле, Само Једно Духовно Биће!
Све је, заиста, Све, гле,
Само Једно Духовно Биће!
Сва бића на Земљи,
сва бића у Лучезарном
Прстену Сунчевом,
сва бића тајинствена из свију звезданих јата,
и сва бића ина у свим световима –
никада појмљеним и никада схватљивим –
јесу Само Једно Духовно Биће.
И То Само Једно Биће Суштаства
плеше без престанка;
трепери,
дрхтури,
титра,
зрцали
и љеска;
творећи вечно изнова Себе;
творећи из Себе
Унутар Себе
снова Сушто Себе
у Себи Суштоме.
Све је, заиста,Све, гле,
Само Једно Духовно Биће!
И То Само Једно Духовно Биће
јесте Створитељ,
Творац и Стваралац,
Отац и Мајка,
Дух и Суштаство.
Све је, заиста, Све, гле,
Само Једно Духовно Биће!
И ми, Сва Бића –
понаособ и у скупинама,
у ројевима и у јатима,
у најмањим множинама
и у највећим мноштвима,
бивамо То Биће,
Једно и Сушто;
бивамо Творац, Створитељ и Бог,
а да не знамо
(О, како да знамо!?),
већ само негда,
у часима неким,
тек издалека,
са страхом и зебњом –
чини нам се! –
као
да слутимо То!
О СУДУ ПОБЕДНИКА И КАЗНИ ПОРАЖЕНИХ
пише: Миша Матић
Не зна Младен тачан број привођења и саслушања у народној милицији, Озни, Удби… Није водио евиденцију свог страдања. Водили су је они који га чинили страдалником. Први пут су га испитивали крајем `44. Тада је, представљајући се као избеглица из Босне стигао у Пироман, родно место његових предака, са конвојем совјетских војника. Када је његов отац 14. октобра ослободио Крушевац од Немаца, није био ни свестан да ће му мајка Веселинка бити ухапшена, а отац Драгутин гоњен од совјетских и домаћих бандита, још од истог поподнева. Када се то десило, морао је у Пироман. Никад није био у том селу близу Обреновца. Рођен је у Котору, где му је отац био на служби. Стричеви су му живели у Пироману.
Мајка Веселинка је остала у Крушевачком затвору две године. Била је жена пуковника Драгутина Кесеровића. Две године робије је била казна за то дело. Са 15 година није био сигуран колика казна предвиђена њему као сину, па је кренуо ускачући у воз са онима који су му гонили оца према Дрини и Босанској голготи. Стигао је у Пироман. Тада су га први пут испитивали. О оцу, наравно. Није знао где је његов отац, није знао где му је брат, ни сестре. Неко их је чувао у околини Крушевца, још је тад било добрих људи, да децу пуковника Драгутина и утамничене Веселинке, сачувају од освете. То су биле породице бораца Расинског корпуса.
У Пироману су му забранили да учи школу у оближњем Убу. Рекоше му нови властордшци да се нису борили, да би се четничка деца школовала. За брата Ђорђа и сестре Верицу, Наду и Милену је успео коју годину касније да замоли једног од комшија који је припадао црвеним победницима. Тај је рекао да се он деци не свети и да могу да добију место у школском интернату. Било је људи и међу њима, мада то није била већина и то није био пожељан модел понашања. Али да није било тако не би од поражених и од савезника изданих, остао ни камен, а камоли дете.
пуковник Драгутин Кесеровић (1896-1945)
Драгутина, оца петоро деце, осудили су на смрт после такозваног судског процеса против „политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића“, у коме је суђено и осуђено свих двадесетпеторо оптужених и који је трајао од суботе 28. јула до понедељка 6. августа. Укупно 10 дана, радили су и недељом. Ако се изузму, први дан када је тужилац Милош Минић, самозвани потпуковник, поднео оптужницу и осми дан када је Минић читао завршну реч, остаје да је за доказивање кривице и одбрану пред већем самозваног потпуковника Михаила Ђорђевића, остало осам дана. Када би се то поделило на број оптужених, произилази да је мање од једног дана трајало доказивање кривице и одбрана за по троје оптужених. Одбрану су чиила четири адвоката, што говори да је сваки од адвоката бранио бар шест оптужених. Опонашање овакве правде, траје до дана данашњег. Данашњем правосуђу треба 6 година да у ванпарничном поступку рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, прогласи мртвим генерала Михаиловића и то са нетачним даном смрти. Тај поступак улази у седму годину свог постојања. Мањи је број дана требао да се утврди кривица за 25 људи, од којих је 7 осуђено на смрт, него година да се утврди само датум смрти човека који је убијен од стране власти по судској пресуди.
Драгутин Кесеровић је убијен 14. августа 1945. на непознат начин и на непознатој локацији, негде у Београду. Највероватније заједно са Војиславом Лукачевићем, Војином Војиновићем, Бранком Гашпаревићем Гаром, Јованом Грковићем, Момиром Петровићем и Антуном Шварцом. Најчешће се као стратиште помиње београдско Центарално гробље.
Младен је одслужио војску, као војник ЈНА. Служио је 3 године. Војни суд те војске осудио је његовог оца Драгутина на смрт стрељањем, на трајни губитак свих политичких и појединих грађанских права. Младену нису одузимали права судским путем. Њему су грађанска права одређивали и дозирали преко комитета и месног одбора партије на власти, а посредством милиционера или Удбиних доушника, према прилици и потреби. Онима који су били само средство Младен никад није замерао. Рачунао је да су и они ипак људи иако су средства. Ни онда када су му долазили на врата и хвалисавим и претећим гласом говорили како су били део стрељачког строја који је окончао живот његовог оца. Радили су свој посао. Нису никада говорили о месту на ком су извршавали казну над командантом Расинске групе корпуса. Хвалили су се злочином. Прилазили су му и на улици и кафани, како би се похвалили унижавањем четничког сина, пред публиком расположеном да снагом масе сможди униженог појединца. Покушавали су да испровоцирају сина, како би се светили зарад оца. Младен није тражио рехабилитацију за свог оца. Још увек нема од кога. Од комунистичког идеолошког потомства неће. Не зна ни начин уморства свог оца. Сведока нема. Нема ни доказа. Чак ни записника са извршења казне. Није записао адресе оних који су се представљали као убице и хвалили убиством. Зар такве да зове за сведоке?
Београд, 30. новембар 2012.
Драгомир Анђелковић: Евроатлантско пумпање тензија у БиХ
Западни кругови, који се агресивно мешају у послове БиХ, заправо раде против њене стабилности. Ту чињеницу, као и то да је једино право решење у аутентичном дијалогу са Србима, управо ради будућности своје националне заједнице, крајње је време да схвате и разумеју муслимански политичари
Бранко Радун: У евромрежи са хиљаду нити
Недавно су ме представници једних новина замолили да дам изјаву у вези разлика између ставова, Председника и Патријарха са једне и Премијера са друге стране, а у вези ЕУ. Председник Томислав Николић изјавио је да Косово не може да буде отето од Србије никада и да би био ред да почнемо преговоре са ЕУ, или да нам Европа каже за колико година то можемо да очекујемо. Његов саветник Оливер Антић оценио је да се може закључити да ЕУ нема велику жељу за прикључењем Србије, док је Патријарх српски Иринеј рекао да Србија не треба да иде у ЕУ ако нас условљавају Косовом. Са друге стране Дачић је изјавио, коментаришући ово, да Србији нико неће вратити Косово, ако и одустане од ЕУ.
