Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Душан Буковић: Владика Дионисије као бранилац надбискупа Степинца
Међу мојим списима, и у мојој “архиви” нашао сам један чланак о владици Дионисију, који је изашао у листу “THE PITTSBURGH CATHOLIC NEWSPAPER”, од 31 октобра 1946, страна 8. Уз чланак је објављена и слика владике Дионисија.
Станимир Трифуновић: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ
У оној мери у којој је Устав положио испит времена, у истој мери Уставни суд не сме да оклева да учини исто. У тренутку бесконачно маленом за историју времена (и планете), али толико важном за историју Србије да превазилази границе времена, Уставном суду, сасвим нетипично спрам очекиваних, уобичајених и, рекло би се, редовних послова, али сасвим оправдано, и на жалост, нужно, спрам историјског повода и међународних околности у којима се земља налази, препуштена је на разрешење хамлетовска дилема опстанка територијалне целовитости Србије.
13.11.2012. Српски културни клуб, пише ФБР аутор Станимир Трифуновић
Мање је важно, у овом историјском тренутку, што коначна одлука Уставног суда аутоматски имплицира и правне репрекусије које се односе на оне који су се о Устав огрешили, ако јесу, колико је значајно уставобранитељски поступајући одбранити земљу од започетог растакања њеног територијалног интегритета. А потом, све по реду, ако буде било основа.
Елем, Уставном суду Србије, вероватно као ретко којем националном уставном суду у свету, припала је мучна и незахвална, али племенита дужност у руке, да исходом своје нормативно – контролне надлежности отвори правни простор за моралну рехабилитацију државне политике и опоравак националног самопоштовања са једне стрене, или пак верификује и „одобри“ средство за окончање процеса еутаназије сопствене државе, са друге стране. Уставни суд, јасно је, не може бити компензација за потпуно одсуство парадокса родољубља, врхунског начела одговорне оданости сопственом Отачаству, односно јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…) и зато се од њега не може очекивати одговор који представља свеобухватно решење, какво је могло бити издејствовано да је политичка класа на власти током протеклих пет година била повинована моралном императиву, тј. парадоксу родољубља, ако већ није била у дослуху са сопственим Народом. Највише што се може очекивати јесте хируршка правна прецизност у погледу предлога Демократске странке Србије о оцени уставности уредби Владе о бриселским споразумима, посебно стога што је реч о питању од највећег државног значаја у новијој историји Србије.
Специфичну тежину овом неодложном питању даје не само ванвремена актуелност косметске истине у нашем Народу, већ и његова присност са општом националном историјом насталој на њој (косметској истини) и његово (неодложног питања) проистицање из најдубљих, темељних основа националног идентитета. Постали смо, дакле, и на жалост, потоњих дана, болно свесни чињенице да последња линија одбране јужне српске покрајине неће бити видовдански код којим је Космет оплеменио своје потомке, па можда ни дуго најављивани консезус о Косметском питању, већ један формално-правни акт, Устав, односно, једна национална институција, Уставни суд Србије.
Оваквим расплетом догађаја на безпризорно неморалној политичкој сцени Србије (част доследно аутономним изузецима), Уставни суд, и нехотећи, постаје веома значајан чинилац даље судбине Србије а његове одлуке неће одредити само будућност наше државе и нашег Народа, већ, не треба то занемарити, и дизајн даљих непочинстава креатора свуда где је његова чизма ступила, и где још није. То је управо она круцијална околност, следећа после основне, коју би Уставни суд стално требао да има на уму док се буде бавио оценом уставности Боркових бриселских договора, ако не због епилога свог професионалног ангажмана овим поводом, а оно због властите, стручне и институционалне аутономије коју не сме да доведе у питање, без обзира на карактер своје одлуке. Када већ о својој политичкој (и моралној) аутономији нису бринули они који су га (Уставни суд) својим деловањем довели у положај да управо он мора пресећи Гордијев чвор. Ако мора.
Србију не занима пројекат који би могао да обезбеди извоз струје и апсолутну енергетску независност!!?
Бадњевац: Др.Владан Петровић направио соларну енергану
7. новембар 2012
Разочаран односом крагујевачких власти и наше државе, доктор Владан Петровић размишља да своју технологију понуди страним компанијама
Крагујевац – Прошло је лето, а сунце које је пржило и сушило усеве ишло је у прилог проф. др Владану Петровићу, власнику крагујевачког предузећа „Алтернативна енергија“. Пошто је у теорији већ „укротио сунце“, сада се показало да његова соларна енергана, коју је поставио на породичном имању у родном Бадњевцу, беспрекорно ради и у природним условима.
– Не морам више да бринем ни за струју, ни за топлу воду – каже овај научник који је заштитио 36 изума и објавио више од 50 стручних радова, највећим делом из области обновљивих извора енергије.
Овај седамдесетогодишњи Шумадинац, ипак, није сасвим миран. Брине га то што наша држава не показује нимало интересовања за пројекат који би могао да јој донесе „апсолутну енергетску независност“, па и профитабилне извозне аранжмане у којима би своје место, кроз израду делова, пронашао велики број наших малих и средњих предузећа.
Од марта ове године, када је „Политика“ објавила први текст о Петровићевој соларној енергани која ради „24 сата дневно 365 дана у години“, овај доктор машинства је свој пројекат представио у Врњачкој Бањи и Трстенику. Сарадња је, претходно, успостављана са Великом Планом, а сада је заинтересована и власт у Крушевцу.
Одговор није добио једино из Владе Србије, ни прошле ни ове, а ни из Крагујевца, града у којем је завршио машински факултет и чије је власти прво упознао са својим изумом.
Разочаран оваквим односом, доктор Петровић је сада близу одлуке да лиценцу за своју соларну енергану понуди страним компанијама, које су током ове године стрпљиво чекале на повољне вести из Бадњевца, и ових дана сунцем окупаног шумадијског села.
– Можда ме нису добро разумели, мени новац није потребан, нудим само сарадњу. Али ако надлежни у држави и Крагујевцу неће да разговарају са мном, ту су компаније из Немачке, Енглеске, Холандије, Индије и многих других земаља које су заинтересоване да откупе моју технологију – каже наш саговорник, показујући писмо о намерама хрватске фирме „Адрија Панос“, уверене у успех на изради система „и за централно грејање и за производњу струје“.
Професор Петровић је докторирао у Немачкој, где је у великим металским концернима, попут „Тисен круп“, био на челу тимова који су се бавили развојем нових технологија. Када је пре двадесетак година одлучио да се врати, његова једнина жеља је била да се стави „на располагање отаџбини“.
Иако у причи нашег саговорника има већ заборављеног романтичарског патриотизма, реч је о сасвим практичном човеку, који је прецизно израчунао колико шта кошта и какву би корист имала наша земља.
– Енергана у Бадњевцу је само прототип у који су партнери из британске компаније „Стор енерџи“ уложили 250.000 евра. За комплекснија постројења, попут оног у Великој Плани, са чијим сам властима договорио сарадњу, потребно је пет пута више новца, али таква енергана би се исплатила за највише четири године, имајући у виду цену гаса – наводи Петровић, објашњавајући да за разлику од свих соларних енергана у свету његова ради током целе године, без обзира на број сунчаних дана.
Петровићева соларна енергана састоји се од покретног концентратора са посебним огледалима и специјалног акумулатора ваљкастог облика. Пречник концентратора у Бадњевцу је 13, а пречник и висина акумулатора су осам метара. Енергана ове величине способна је да произведе струју и топлу воду за 60 станова површине од по 50 метара квадратних.
За Велику Плану предвиђен је концентратор пречника 55 метара и акумулатор висине и пречника 22 метра, што је довољно да се осветли и загреје 5.400 квадратних метара, а да се цео Крагујевац снабде струјом и топлотном енергијом потребно је направити 392 таква концентратора и само један велики акумулатор, висине и пречника 90 метара.
Доктор Петровић је свестан да су овако велика постројења скупа, али напомиње да је реч о улагањима у будућност, од којих би грађани највише користи имали кроз очување природе у коју се више не би испуштао штетни угљен-диоксид.
________
Извор: Политика
http://srbin.info/2012/11/badnjevac-dr-vladan-petrovic-napravio-solarnu-energanu/
http://dijaspora.wordpress.com/2012/11/08/nepodrzavanje-nasih-vrhunskih-inovator-i-pronalazaca-izumitelja-visoko-rentabilne-tehnologije-je-dokaz-vise-da-je-drzava-pod-uticajem-stranih-faktora-da-deluje-u-interesu-tudjeg-profita/
Иван Иљин: Партијска изградња државе
Иван Иљин
Приредила: Весна Веизовић
Рекло би се, шта може бити природније и боље у слободној држави од слободног формирања партија? Слободни грађани траже своје истомишљенике, налазе их, организују и истичу на изборима као своје кандидате! То чини саму суштину демократије!..Ако тога нема демократија нема будућност… Није ли тако?
Међутим, историја последњих деценија је показала да се демократија распада управо због њене партијске природе :
Ако је формирање партија слободно, ко може онда да спречи људе да формирају партију која тражи монопол за себе. То није правовремено спречено у Русији; ни у Италији; нису успели томе да се супроставе ни у Немачкој, Аустрији, Пољској, Летонији, Естонији, Шпанији, Португалији. А сада Југославији, Мађарској, Чешкој, Румунији, Бугарској и Кини..А зар је Енглеска под социјалистичкој влади забранила англо – фашизам? А куда воде догађања у државама Јужне Америке, где партије већ сто педесет година воде грађански рат и сада само мисле о томе како да успешно понове „европске лекције“? Не леже ли само у основи партијске демократије она начела која ову руше и отварају врата десном или левом тоталитаризму?!…
Ми знамо зашто поборници партијске слободе најрадије не говоре о овом изопачавању демократије преко партијности, овој антидемократској епидемији, која је захватила савремене демократске државе: њима се само чини да је у питању низ „несрећних случајева“ или „скандалозних злоупотреба“, које у „пристојном друштву“ не треба помињати, као што се у кући обешеног не помиње конопац. Они се боје да кажу да савремен демократије пропадају управо због своје партијске природе и доктринарног либерализма. Боје се и не умеју да се боре. А ми ћемо покушати да из лекција историје извучемо одговарајуће закључке.
Партија је савез грађана који су се организовали како би узели државну власт у своје руке. Томе теже све партије и демократске и антидемократске. Разлике између њих је у томе што демократи сматрају да је неопходно поштовати правила устава, а антидемократи су склони да та правила игноришу. Међу овим правилима постоје писана и неписана (традиционална, „сама по себи разумљива“): поштовати све – значи „водити поштену игру“ („фер плеј“). Таква игра је, наравно, редак изузетак.
Тако, демократска обећања, партијашка кумства, мутно или просто нетранспарентно финансирање, инсинуирање против честитих људи из туђе партије, уз прикривање сопствених гадости, ометање противника да слободно говори и све уз махинације светске закулисне сцене – никако не представљају „поштену“ игру, али се практикују мање или више у свим демократским државама. И ето, демократске партије се боре да освоје власт, допуштеним или полудопуштеним путевима, а антидемократске дозвољеним и недозвољеним средствима. Прве – стим да после извесног времена обнове „игру“, то јест борбу, а друге – да униште друге партије, и сачувају власт за себе „за сва времена“ (што има наравно неће успети).
Само по себи се разуме да тоталитарне партије не заслужују ни најмање симпатије; ми смо се довољно нагледали тога како и од кога оне настају и куда воде. Међутим, сада морамо „ставити под лупу“ не само тоталитарне партије, већ идеју партије као такву, принцип партијски уопште.
Политичка партија је увек мали део целог, мали део грађана и ништа више; и она сама то зна, и зато себе назива партијом (од латинске речи pars, partis – део). Међутим она претендује на много више, на цело, на власт у држави, на њено освајање. Она тежи да наметне држави свој (партијски) програм у целини, упркос обећањима и жељама осталих грађана, који или уопште нису изашли на изборе (25% их апстинира), или нису гласали за њу. Већ због саме ове чињенице, свака партија представља мањину која намеће своју вољу већини. И већ само због тога сваки демократски систем би морао да формира само коалиционе владе, чији би задатак био да проналазе спасоносни компромис међу партијама („деловима“) , како би представљале „Цело“.
Али историја приказује да се при садашњем, страственом и распаљеном духу партијности такав договор постиже само уз велике напоре: партије не желе једна другу. Дакле, партијски поредак распаљује частољубље и партијско такмичење, и „делови“ потискују једни друге из власти. У најбољем случају, то доводи до штетних по државу осцилација: удесно, улево, удесно, улево – независно од стварних државних потреба: средишњи коњ, рукуничар, стоји у месту, побочни, логови, неизменце сурвавају кочије у најближи јарак, кочијаша или нема, или он изгубљено посматра, а путници са страхом гледају шта раде јогунасти запрежни коњи и стрепе шта ће им се десити…
При томе се полази од тога да је победничка партија, наводно, добила „већину“ на изборима. Каква је то „већина“? У најбољем случају, то је већина датих гласова, и при томе никако не увек – апсолутна већина тих гласова(више од половине), а понекад и релативна већина (то јест, више него код других партија). Али ретко се дешава да на изборима учествује више од 75% од укупног броја уписаних гласача; а дешава се да број оних који су гласали падне на 60 или 55% оних са правом гласа. Тада на власт може доћи партија која је добила између 38% или 28% гласова од укупног броја свих бирача, а можда и мање од тога. И то је формално-фиктивна „већина“, то јест неоспорна мањина претендује на власт у држави. А у неким државама ( на пример у румунији)њој се „у виду премије“, додаје на папир још 10-20% гласова (мртвих душа).
Али ако би пак нека партија и добила чак 51-60% гласова свих бирача, ту „већину“, обично, чак и у најстаријим и признатим демократијама, никако не би чиниле свесне и убеђене њене присталице.
Статистика избора је одавно показала да ствар решава непартијска, колебљива, „пливајућа маса“, која нема везе са партијским програмом, већ гласа „према расположењу“. Тако у Енглеској , победу увек доноси „талас“ друштвеног расположења: ако он крене удесно, покренуће се точкови конзервативног млина; ако крене улево, почеће да ради жрвањ (онај који све поново меље) социјализма.
Није ли поучно то, што на пример, у Швајцарској од 100% бирача, само 14% припада разним партијама, а 86% гласа према расположењу. Партијаски комитети у свим земљама знају то и зато бацају „мрежу за рибе“ што је могуће даље и шире, како би партијски злоупотребили све непартијске гласове.
Тако се „већина“ гласова добија уз помоћ притисака (агитације), а зависи и од случаја, властољубивости и демагогије; често се већина остварује на најапсурднији и најнелојалнији начин. Једни верују демагошким обећањима, која се готово никад не испуњавају, јер се често ни не могу испунити; други се дају поткупити – испред биралишта се бирачима отворено дају чекови (види истраживање Брајса) ; трећи дају глас као слабовиди; четврти јер мисле да бирају „мање зло“; пети су застрашени; шести су подлегли масовној хипнози итд.
„То није важно – рећи ће нам: – он је дао листић за нашу партију, а остало нас не интересује…Ми не можемо да знамо зашто је он гласао овако, а не другачије: из страха, ради личне користи, из уверења, незнања или глупости. И шта се нас тиче његова свест о правима? Важан је листић у гласачкој кутији, а не свест бирача о правним нормама…“
И ето, управо су овакве празнине у свести о правима злоупотребљаване од стране тоталитарних партија: ако свести о правним нормама нема – онда зашто не организовати изборе засноване на чистој лажи , кукавичлуку, корумпираности и безочној демагогији?…
Ако чак условно и „заборавимо“ све то и сагласимо се да је та и та партија „стварно“ добила на изборима „већину“, онда остаје још да одговоримо на најозбиљније питање: зар је већина (аритметички тачна, крајње лојална!) заиста критеријум државног просперитета? Зар се исправност, вредност, квалитет, државност програма утврђује квантитетом? Зар историја не зна за такве примере када су бирачи гласали за тиране, авантуристе, тоталитарне партије, за прогон најбољих људи (Аристид), за смртну казну праведника (за смртну казну Сократу је гласало 300 од 500 људи)?
Наравно неко може заступати мишљење да је „`већина` гласова мера добра и зла“, „користи и штете“, „здравља и болести“, „спаса и пропасти“, али тешко се то схватање може прогласити за најумније, најпроницљивије и најдубље. Ми ћемо као Руси поставити себи питање: није ли управо мањина донела Русији реформу Петра Великог, ослобођење сељака, земско самоуправљање и Столипинову земљишну реформу? И зар није већином гласова 1917. Била изабрана Уставотворна скупштина, које ћемо се по злу дуго сећати?
Партијски принцип пролази у савременим државама кроз велику и дубоку кризу. Он своди политику на квантитет и на условне формалности. Он игнорише свест живих људи о њиховим правима, развија у народу дух грађанског рата. И то није све: он ће довести до пропасти формалне демократије која га је прокламовала. Ми не сумњамо у то да ће човечанство, раније или касније, бити принуђено да тражи нове путеве и решења, и што пре то тражење почне, биће боље.
Иван Иљин
„Наши задаци“ 15 јануар, 1950
Ања Филимонова: Русија – Србија: Економска и војно-техничка сарадња (I)
На савременој етапи, економски односи представљају прву и главну линију руско-српске сарадње. Њима је суђено да и убудуће одреде вектор, ниво и квалитет узајамних односа наших земаља. У целини, читав спектар руско-српског партнерства несумњиво носи карактер дубоко пријатељских симпатија. При том се као главна карактеристика може издвојити усмереност руско-српских веза на узајамно угодној трговачко-економској сарадњи, која несумњиво има блиставе перспективе, са поузданим тенденцијама раста и перспективама да та сарадња прерасте у истинско стратешко партнерство. Ипак, подвлачим, у овом тренутку стратешко партнерство је само могућност, чија реализација зависи од много фактора.
13.11.2012. Фонд стратешке културе, ФБР аутор и члан редакције Ања Филимонова
Размотримо економску сферу узајамних односа Русије и Србије у односу на 2012. годину. Потпредседник владе и Министар спољне и унутрашње трговине и телекомуникација Р. Љајић, изјавио је да најтежи задатак нове владе није питање Космета и то није питање евроинтеграција, него питање изласка из економске кризе. У том смеру Србија пре свега може да се ослони на Русију – солидна и мултидисциплинарна “акумулација” већ постоји. Тако је по резултатима Статистичког завода Србије, обим трговинске размене Србије са Русијом у јануару 2012. године износио 1855,6 милиона долара (истина то је за 15,5% мање него у истом периоду 2011. године). Руски извоз је износио 1323,8 милиона долара (мање за 21,5%) а увоз из Србије – 531,8 милиона долара (повећање за 4,5%). Русија по обиму трговинског промета са Србијом од јануара до августа 2012. године, заузима друго место међу иностраним трговинским партнерима Србије, са укупним уделом од 9,5% у њеном укупном спољнотрговинском обрту (прво место заузима Немачка са трговинским обртом од 2240,7 милиона долара и укупним износом од 11,5%). По обиму извоза у Србију, Русија такође заузима друго место са укупним износом од 10,7%.1
Како се предвиђа, руске инвестиције у Србију на крају 2012. године ће износити више од милијарду долара. Што представља продор, јер је укупан обим руских инвестиција у српску привреду у последњих 9 година био нешто већи од 1,1 милијарду еура. Ипак, на наш поглед, главно је следеће: у септембту 2012. године Владимир Путин је за време сусрета са Томиславом Николићем у Сочију изјавио да “Лукоил” и компанија кћерка “Гаспрома” представљају највеће платише пореза у Србији. Чиста добит “Нафтне индустрије Србије” (НИС), чији контролни пакет акција припада руском “Гаспромњефту”, износио је у првом полугодишту 2012. године 22 милијарде динара (230 милиона долара). Инвестиције НИС-а у производњу у том периоду су износиле 17,2 милијарде динара (179 милиона долара) – за 76% више него у првом полугодишту 2011. године. Већина инвестиција односи се на улагање у модернизацију Рафинерије Панчево и на еколошке пројекте (9,5 милијарди динара). Такође, на сусрету је било указано да је пораст укупног трговинског обрта у 2011. години порастао за 42% а на дневном реду је и реализација узајамно корисних пројеката у области обојене металургије, машинства, туризма, банкарског сектора. Руски Председник је изјавио да су руске компаније спремне да наступе као партнери у модернизацији Електропривреде Србије (успешни примери такве сарадње већ постоје, између осталог реконструкција подземног складишта гаса “Банатски двор”, који је подмирио потребе за гасом у абнормално хладном периоду). Према прелиминарним проценама, реализација најкрупнијег руско-српског енергетског пројекта “Јужни ток” омогућиће отварање око 2 200 нових радних места у Србији и привући ће око 1,5 милијарди еура директних инвестиција. Да додамо и узајамну сарадњу Министарства за ванредне ситуације Русије са својим српским колегама, по питању стварања хуманитарног центра у Нишу, преко кога је руска авијација у летњем периоду 2012. године радила на гашењу летњих пожара у Србији и другим балканским земљама. У оквирима те сарадње остварен је свеобухватан рад на разминиравању српске територије – у периоду 2011-2012. године очишћена је од мина територија површине веће од милион квадратних метара. Да не заборавимо и на подршку Православљу у Србији и на Космету – Русија помаже у обнови српских православних светиња на Косову и Метохији.
Ради поређења – када је реч о попуни буџета или о задовољавању кључних потреба земље, Србија очекује већу подршку са Запада. Тако је за 12 година, почевши од 2.000. године, земља добила више од 2,5 милијарди еура, од којих више од 1 милијарде отпада на Немачку, 1 милијарда на САД, а остало – на друге државе ЕУ.2 Осим тога, Србија рачуна и на новац ММФ и Светске банке. Међутим, међународне финансијске институције и западне земље, додељујући финансијску помоћ, постављају пред Србију доста жестоке не само економске, него и политичке услове, чије испуњење доводи у питање суверенитет земље, пре свега када је у питању проблем Космета.
Поред сектора нафте и гаса, да поменемо и друге перспективне и веома значајне пројекте, који су почели да се развијају почетком 2012. године. Тако је Русија постала прва земља са којом је Србија почела преговоре о потенцијалном стратешком партнерству у управљању металуршким комбинатом, “Жељезаром Смедерево”. У Београду су од 21 до 23 августа одржани преговори између делегација ЗАО “Зарубежстройтехнология” и АД “Железнице Србије” о заједничкој реализацији инфраструктурних пројеката по питању изградње и модернизације жељезничке инфраструктуре Србије, на рачун руског државног извозног кредита у износу од 800 милиона долара. На преговорима који су одржани 21-23 августа у Москви између Првог Потпредседника владе и Министра одбране Србије Александра Вучића и заменика Председника владе РФ Димитрија Рогозина, била су размотрена питања војне и војно-техничке сарадње, укључујући и заједничку производњу специјалне технике, која ће се извозити на тржите трећих земаља као и размештање руских поруџбина у фабрици за производњу војне опреме која се отвара у Србији. Шири се сарадња холдинга машиноградње “Прва петолетка” из Трстеника са “Камазом” (предузеће “Хидраулика” које се налази у саставу холдинга, произвело је и испоручило у августу ове године за потребе руске аутомобилске индустрије, производе у вредности од 230 хиљада еура и по речима генералног директора српског холдинга Л. Панића, руско тржиште је главно тржиште за његову компанију). Са “Камазом” раде погони “Сервоуправљача” и “Кочионе технике” који производе аутомобилске цилиндре, хидрауличка устројства и кочионе системе. Трговинска представништва РФ разматрају могућност куповине АБС Минел од стране руских инвеститора. Руска компанија “ЕКФ” почела је са припремама за испоруке на српско тржиште електроопреме руске производње. Одржани су преговори са српском компанијом «GLK GROUP» D.O.O. о могућностима извоза обуће на тржиште РФ.3 Осим тога, Трговачко представништво РФ у Србији одржало је низ преговора. Са директором ХЕТ “Ђердап” Станковићем , разговарало се на тему реализације пројеката реконструкције и модернизације поменуте хидроелектране, које остварује руска компанија ОАО “Силовые машины”. Са руководиоцем лабораторије Нуклеарног Института у Винчи Н. Нешковићем, разговарало се о реализацији пројекта за инсталацију и пуштање у производњу малог циклотрона за производњу радионуклеида. Са представницима српског предузећа “Ниш ауто” разговараало се о питањима сарадње са руским фирмама у снабдевању руског тржишта пољопривредним производима и могућностима отварања дистрибутивног центра на територији РФ. Са руководством једног од најкрупнијих српских предузећа за производњу каблова “Новкабел” (Нови Сад) разматрано је проширење сарадње, имајући у виду да је основно тржиште за главни производ компаније, руско тржиште. Са председником српске компаније “ЕК групе” разматрана је могућност реализације изградње у Русији стамбено-пословног комплекса са укупном површином 1,2 милиона м² и друго.4 Народна Банка Србије је 10. октобра 2012. године уврстила руску рубљу међу конвертибилне валуте са којима се могу спроводити трансакције на међубанкарском девизном тржишту и дала је овлашћење финансијским и монетарним институцијама у Србији да врше трансакције са руском националном валутом. Ова мера ће допринети наглом јачању српско-руских трговачко-економских веза.5
У целини, напори РФ су усмерени на брз раст економског потенцијала у Србији. Природа узајамних веза са Русијом је дијаметрално супротна од приступа Запада, који је усмерен на то да се максимално “исцеде” из Србије, како економски тако и политички уступци, који корак по корак кидају суверенитет земље. За Србију достигнути ниво економске и војно-техничке сарадње, подвлачим, равноправне сарадње са Русијом, има стратешки значај и потенцијал који је тешко проценити. На основу ње, Србија такође може са своје стране да заиста да допринос, реалан допринос, формирању регионалног економског и геополитичког дневног реда.
Важно је напоменути да је, по последњој информацији, 11. новембра текуће године, на иницијативу српске стране дошло до телеффонског разговора између Председника Србије и Председника Русије. Разматране су перспективе билатералне сарадње у оквиру споразума постигнутих у Сочију 11. септембра 2012. године…
1 http://www.ved.gov.ru/articles/2035
2 http://www.svobodanews.ru/content/transcript/24693604.html
3 http://www.ved.gov.ru/news/5550.html
5 http://www.ved.gov.ru/news/6092.html
Александар Мезјајев: КО ЋЕ ЗАШТИТИ СРПСКИ НАРОД ОД ХАШКОГ ТРИБУНАЛА?
МТБЈ је створен као оружје за вођење рата на територији бивше Југославије и да би учврстио резултате рата у корист победника. Постепено је трибунал достигао задате циљеве: “освештан” је рат НАТО против Југославије, уништен је политички и војни врх земље, оправдани су злочинци који су починили масовна зверства над Србима у Босни и данашњој Хрватској, оправдано је руководство терористичке ОВК са циљем оправдања сецесије Косова и Метохије…
13.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев
Све те радње немају ништа заједничко са међународним правом. Напротив, те радње престављају рушење међународног права. У вези са тим, важно је погледати како се понашају други чиниоци међународне заједнице? Да ли је било ко стао у заштиту Србије и Срба?
Одговор ће бити фрустрирајући. У заштиту Србије стао је ништавно мали број држава. На жалост, за Резолуцију СБ УН о стварању МТБЈ, у мају 1993. године, гласала је тада и Руска Федерација. Међутим, после смене отворено прозападне власти и доласка на руководеће место у земљи В. В. Путина, ситуација се променила. Делатност МТБЈ почела је да добија објективну оцену. Почетком двехиљадитих, Русија је почела јавно износити повреде у раду тог трибунала. Она је прва иступила са протестом против антисрпског усмерења у делатности МТБЈ. Дата је изјава о политизацији делатности тог суда, а такође и о томе да се у низу процеса повређују норме важећег права.
На заседању СБ УН у јуну 2012. године, представник Русије је изнео оштру критику на рачун наставка коришћења МТБЈ за притисак на Србију, чак и после тога кад је она испунила све захтеве Запада и његове судске креатуре (чак и оне неправедне, злочиначке и неморалне – попут испоручивања српског хероја Ратка Младића). Тако је руски дипломата истакао да је влада Србије последњих година предузела важне напоре за сарадњу са МТБЈ, међутим, тужилаштво Хашког трибунала наставља да “врши притисак на српску власт, како би активно истражили због чега су неки оптужени успели толико дуго да се скривају на територији Србије”. Представник Русије је најозбиљније препоручио тужилаштву Хашког трибунала “да се фокусирају на питања која се директно односе на надлежност суда” и приметио је да Србија води националну истрагу која нема никакве везе са процесима у МТБЈ и успешно спровођење Резолуције 1966 (2010.г).1
За време разматрања делатности МТБЈ на Генералној Скупштини УН, представник РФ је 15. октобра 2012. године, поново био једини који је подвргао критици покушаје Хашког трибунала да створе слику како се он труди да испуни резолуцију СБ УН, него и даље све ради по свом нахођењу.2 Крајем 2011. године, руски представник Виталиј Чуркин је наступајући у својству Председника СБ УН рекао председнику МТБЈ Теодору Мерону, који је тада био у сали. “Процес над Војиславом Шешељем је постао гнусан, представљени извештај нема везе са реалношћу, рок који сте навели – 2016. годину – за завршетак разматрања апелације је неприхватљив, молим вас да у следећем извештају изнесете ствар подробније”.3 И какав је резултат тога? У следећем извештају Мерон је процесу над Шешељем посветио још мање пажње него у претходном.4
У вези са тим, РФ треба да примора трибунал да испуњава како своје обавезе, тако и захтеве сталног члана СБ УН. Тако на пример треба ставити вето на следећу резолуцију за (бесконачно) продужење пуномоћја појединих судова у сваком конкретном случају. Или да се откаже финансирање те фабрике за фалсификовање историје. На крају крајева, учествујући у финансирању рада МТБЈ, све државе сносе одговорност за оправдање злочинаца и демонизацију жртава тих злочина.
Без обзира на регионални карактер његовог назива, МТБЈ је створен не ради локалних већ глобалних циљева. Приликом процесуирања у том суду, трибунал је почео да крши постојеће норме универзалног (то јест, створеног од стране свих чланова међународне заједнице и у корист свих њених чланова) међународног права и чак да ствара нове. При том, користећи англосаксонски приступ доношења одлука као норму права, почело се постепено формирати ново међународно право, које носи регресиван и репресиван карактер. Уз помоћ тог новог, паралелног права, могуће је оправдати агресију, “освештати” геноцид, уништити највише државно руководство замењујући га својим људима, и на тај начин једноставно освојити читаве земље и себи потчинити читаве народе.
У вези са тим, све земље света морају подићи свој глас против незаконите делатности МТБЈ. Престанак рада МТБЈ 2013. године, неће затворити то питање зато што је створен његов клон – Међународни резидуални механизам за кривичне судове (МРМКС). Више руководство и судије МРМКС-а су у својој основи иста лица из МТБЈ. То значи да ће МРМСТ наставити где је стао МТБЈ. а то захтева и наставак борбе против МРМСТ-а. Штитећи Србију и Србе, те друге државе ће заштити и себе. Јер после потпуног слома важећег међународног права, неће остати ништа што ће моћи заштити следећу жртву западне агресије.
1 См. стенограмму заседания Совета Безопасности ООН №6782 от 7 июня 2012 г., // Официальный сайт ООН в интернете: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/PRO/N12/362/99/PDF/N1236299.pdf?OpenElement
2 См. документ ООН: GA/11301 от 15 октября 2012 г.
3 См. документ ООН: S/PV.6678 от 7 декабря 2011 г.
4 См. документ ООН: A/67/214–S/2012/592 от 1 августа 2012 г.
Српска застава и транспарент подршке Србима на Косову на челу традиционалног "Марша независности" у Пољској
На челу традиционалног „Марша независности“ који пољски родољуби организују већ четврту годину за редом, поводом Дана независности Пољске, ове године ношен је транспарент подршке Србима на Косову и Метохији организације „Пољаци за српско Косово“ и државна застава Србије. СНП Наши вaм преносе извештај пољског хуманитарца и представника Иницијативе „Пољаци за Српско Косово“ Марека Скавинског.
13.11.2012. српска.ру, за ФБР Биљана Диковић
Варшава
– Већ по трећи пут Иницијатива „Пољаци за српско Косово“ учествовала је у Маршу независности којим све патриотске средине обележавају годишњицу обновљења пољске државности 1918 год. Поново смо били и у Комитету за подршку Марша. Марш, организован по четврти пут окупио огроман број од више од 100 хиљада људи. Прошли су они читавом планираном рутом, упркос полицијској провокацији, употребе сузавца и гумене муниције против младих људи, деце и ветерана.
Сасвим на челу Марша, поред главног банера, смо корачали ми са нашим банером, који је у протекле четири године био на многим местима на Косову и Метохији: на Газиместану и у Грачаници, у Високим Дечанима, у Пећкој Патријаршији, на Косовском Поморављу, у Сиринићкој жупи, у српским енклавама северне и јужне Метохије, на барикади у Лепосавићу.
Када ми, Пољаци сада мислимо о нашем повратку на карту Европе након 123 година ропства и у исто време суочавамо се са све брзим смањењем слободе, поновом постепеном губитком независности због јаког утицаја Берлина и Москви, такође памтимо о томе шта било је учињено Вама – браћо Срби, шта била Вам је одузета Ваша колевка, Ваша света земља – Косово и Метохија – стоји у поруци коју је поводом „Марша независности“ Скавински упутио СНП Наши.
Драган Симовић: СМИСЛОМ ПРОТИВ БЕСМИСЛА илити Освешћеним родољубљем против глобалистичког нихилизма
Смисао је покретачка снага словесног, самосвојног и самобитног човека. Али, смисао није нешто што се само једном у животу тражи, те, када се нађе, онда је та суштаствена ствар са смислом решена за сва времена; смисао се свагда изнова тражи, из дана у дан, из часа у час; за смислом се, уистини, трага од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.
У овом времену глобалистичког поробљавања ума, највећи изазов, зацело, и јесте налажење смисла у свету бесмисла! Глобализам (то већ види свака освешћена личност!), и почива, и јача из трена у трен, управо на убијању и поништавању смисла, како појединаца тако и народа. Глобализам је само друго име за светски нихилизам, а нихилизам је последица непрестаног и дуготрајног бесмисла, који се са сврхом ствара, производи и прослеђује преко масовних медија, односно, из глобалистичких центара моћи, будући да поробљавање човечанског ума и не би могло да се догоди без употребе и злоупотребе масовних медија, без свих тих видова специјалног парапсихолошког рата. Што значи, да би могла да се успостави потпуна планетарна страховлада, морају сви народи бити завађени између се, морају све нације бити у вечитом рату једне против других, јер само на том вечитом рату свију против свих, и може да функционише тај глобални тероризам.
Последица глобалне страховладе јесте сужење свести и самосвести, не само у појединаца, већ и у свеколиких народа и нација. Први пут се, у повесници човечанства, васпоставља светска тиранија, против које нема побуне нити осмишљеног словесног устанка.
Зашто је то тако? Зашто сви добровољно пристају на ропство?
Зато што се догило преумљење илити ментално декодирање, не само појединаца већ и свеколиких народа, па и великих самобитних нација. Све је то, дакле, давно осмишљено и испланирано у неким светским центрима, у неким планетарним лабораторијама човеколике расе гуштера и гмизаваца, који су одувек били против, како појединачног и личног тако и против општег и свеколиког светског добра, којима је, штавише, одувек највише и сметао светских мир и сарадња међу народима и нацијама добре воље. Захвањујући масовним медијима, који су продужена рука глобалних и глобалистичких центара моћи, огромна већина човечанства и није свесна да је у ропству, да је духовно, умно, културно, и у сваком другом виду, одавно већ поробљена!
На другој страни, мањина свесних и самосвесних бива потиснута на друштвену маргину; тако да између мањине освешћених, који знају шта се дешава на глобалном плану, и огромне већине неосвешћених, који пристају на ропство не знајући да су у ропству, као да, у овоме часу, нема додирних тачака, нема међусобног прожимања, нема, дакле, никакве духовне и културне сарадње у смислу буђења и освешћивања народне множине. Отуда је свим друштвима, свим народима и нацијама, завладала погубна и растакајућа апатија, саморазарајући нихилизам, илити бесмисао, безверје и безнађе.
Шта нам је чинити? Како да се одупиремо глобалистичкој тиранији, тој тартарској страховлади синова таме који носе праискону мржњу према словесном човеку?
Једини, а и најбољи, најсврсиходнији, начин опирања и борбе против светскога зла, јесте у ширењу поља свести и самосвести, како на личној разини тако и на разини народа и нације, јер само самосвесне личности као и пробуђени народи могу успешно да се одупиру, до коначне победе, овој глобалистичкој страховлади која је намерила да поништи сваку словесност, сваку духовност, сваку самосвојну културу у свету.
Освешћено родољубље, илити самосвесни и самобитни национализам, може бити плодотворан вид и начин борбе против милитантног и деструктивног глобализма. Родољуби свих народа, освешћени националисти свију нација, морају схватити да у овоме часу имају једног јединог заједничког непријатеља, те да удруже умне, духовне и сваке друге снаге, и да се сложно боре против глобалних тирјана.
Ако се ово не догоди, ако народи буду и даље ратовали једни против других, онда ће, зацело, завладати потпуни глобални мрак, а то значи, свеколико потирање човечанске стваралачке словесности. И, уместо словесних стваралачких бића, уместо људи добре воље, имаћемо човеколике животиње и звери, које ће се између се јести и сатирати!
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (6. Део)
13 новембар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
БОРАЦ ТЕРОРИСТИЧКЕ ОВК И РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ ДР КРЕГ ЈУРИШЕВИЋ (трећи с лева)
6. ВРЕМЕ ПОЛАГАЊА РАЧУНА: „ДР ЗВЕР“ ПРИКРИВА ТРАГОВЕ, ПОКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ ОДГОВОРНОСТ, ШАЉЕ ПРЕТЊЕ ФБР РЕДАКЦИЈИ, НАРУЧУЈЕ „САЈБЕР НАПАДЕ“…
У првом наставку овог фељтона смо указали на повреде кривичног закона СР Југославије, Републике Србије и Аустралијске државе, као и на грубе повреде Женевске конвенције (под свим тачкама које се односе на медицинско особље у ратним условима) – које је др Крег Јуришевић свесно починио у време „Косовског конфликта“ 1999. Сва та кривична дела и тешке повреде Женевске конвенције др Јуришевић је починио у статусу добровољног борца терористичке „Ослободилачке војске Косова“, носећи сво време оружје и униформу те илегалне паравојне формације (која је до почетка Косовског конфликта 1998-1999, била класификована као терористичка организација од стране америчке демонстрације- да би у време када је донешена одлука о војној агресији НАТО савеза против СР Југославије, напрасно постала амерички савезник!?).
Поред ратних злочина које је починио са оружјем у руци против припадника Војске Југославије и Територијалне одбране Србије, др Јуришевић је описао у својој књизи, и многобројним интервјуима медијима- свој „рад“ за Америчке специјалне снаге, за чије је потребе наводио НАТО бомбардере на „Српске циљеве“ на Косову. Приликом тих напада, такође је убијен већи број припадника ВЈ и ТО, и сравњено је више села у рејону Паштрика и Кошаре, где је такође убијен и осакаћен већи број цивила (др Јуришевић је описао те своје криминалне активности у својој књизи „Крв на мојим рукама“ и у више интервјуја Западним медијима- на пример у свом интервјуу Новозеландском Хералду, од 3 јула 2010, остале примере можете да нађете у референцама на крају овог прилога).
У својој књизи „Крв на мојим рукама“(297-300) др Јуришевић је такође описао лично убиство више Српских ратних заробљеника, који су претходно били тешко рањени у борби са члановима терористичке ОВК (терористима којима је припадао и др Јуришевић) и постоји велика вероватноћа да су неки од њих били рањени у току борбе од стране самог др Јуришевића. Др Јуришевић их је потом физички ликвидирао хицима у главу. Он та убиства назива „еутаназијом на бојном пољу“. Да ли ико нормалан може потом да прихвати објашњење др Јуришевића да је те исте људе (које је пре свега неколико тренутака сматрао „смртним непријатељима“) убијао из милосрђа, да би им (по његовом тумачењу) скратио муке- у складу са неком његовом уврнутом лекарском „етиком“!? На западу се то зове „кофликт интереса“ и аутоматски искључује сваку „непристрасност и етичност“, на које се упорно позива др Јуришевић…
У овим конкретним случајевима ради се о особама (жртвама) које је сам др Јуришевић сматрао непријатељима и против којих се борио са оружјем у руци. Истовремено он је у више прилика јавно изразио „осећај гађења“ према Србима, називао их „болешћу“, и чак је сликовито описао у свој интервјују „Аустралијанцу“, 8 маја 2010- како није желео да спречи линчовање и убијање Српских ратних заробљеника од стране припадника ОВК у његовом присуству, јер су по њему Срби били „болест“!?
—————————————————————–
Сва (не)дела која је др Јуришевић починио у „име еутаназије“ у ванредним околностима и на бојном пољу, су супротна законима у већини Западних земаља и постоји више примера где су лекари, медицинско особље или војници који су убијали рањене ратне заробљенике и друге немоћне пацијенте под „надзором“ војног медицинског особља, због таквих кривичних дела били судски процесуирани. Ево неколико примера:
– Мајкл Кук (Биоетика бојног поља- http://www.mercatornet.com) у свом тексту од 30 марта 2011, као пример „криминалне еутаназије“ наводи пример „убиства“ 9 пацијената од стране лекара и две медицинске сестре, који су током урагана „Катрина“ 2005 оставили тешко болесне пацијенте да умру у напуштеној болници. Лекар и обе сестре су изведени пред суд и оптужени за убиство…
Сузан Њухаус из Медицинског Журнала, у примерку из августа 2011- наводи два примера „криминалне еутаназије“ (убиства заробљеника) на бојном пољу:
– У првом случају ради се о канадском официру капетану Роберту Семроу, који је хицем из пиштоља усмртио рањеног припадника Талибана у Афганистану, наводно из „милосрђа“. Капетан Семроу је у 2010 за то кривично дело судски процесуиран и оглашен кривим…
– У другом случају, током 2004 године, наредник америчке војске, Џони Хорн је дотукао хицем у главу наводно тешко рањеног ирачког тинејџера (16 година старости) у Багдаду. Он је такође судски процесуиран у Америци и оглашен кривим за то кривично дело…
У ова последња два случаја је јасно да ни канадски, ни амерички суд, нису прихватили правдање војног особља, да су након ватреног окршаја са „герилцима“, своје заробљене рањене противнике убијали из „милосрђа“. У оба случаја ови западни официри су се позвали на инструкције војних „медика“ (медицинског особља), али то њихови судови нису прихватили. Није тешко закључити, да поред тога шта та дела, чак и да јесу били форма „еутаназије“, ипак била у супротности са кривичним законима те земље- у овом случају су била и веома очигледан пример „конфликта интереса“, где војно и медицинско особље „убија из милосрђа“ властите непријатеље!? Наравно да све ово горње може, и мора да се примени и у случају др Јуришевића, који је свесно и добровољно заменио свој стетоскоп за оружје, и отишао и корак даље, учествујући у војно-извиђачким активностима за потребе НАТО агресора током Косовског конфликта!
Др Јуришевић се сам потрудио да добро документује ову претходну тврдњу. Као што смо већ навели у претходним наставцима- на форуму Легије странаца, где је био оптужен да је „терориста“, др Јуришевић је сажето и јасно описао своју улогу у оквиру терористичке ОВК, његове речи: : „Ја нисам ратовао са терористима као што ти тврдиш. Ја сам ‘РАДИО’ заједно са ОВК и Специјалним америчким снагама у операцијама против Српских снага…“
——————————————————
Др Јуришевић је у више интервјуа Западним медијима нагласио да се више не осећа „безбедан“, истовремено су приметни његови покушаји да себе прикаже као „жртву“. Јавно истиче да као последица свега оног што је чинио као припадник ОВК, има психичке трауме- односно да пати од „ратничког синдрома“ (PTSD- post traumatic stress disorder). Истовремено одбија било какву терапију- такво понашање је генерално неприхватљиво у аустралијском друштву, посебно за лица која врше одговорне функције. Овде конкретно говоримо о Крегу Јуришевићу, лекару-хирургу и резервном официру Аустралијске армије. Неко ко има озбиљне психичке поремећаје, како он сам тврди и истовремено обавља тако одговорне функције у аустралијском друштву, је не само „претња“ сам себи, већ пре свега својим пацијентима и колегама у униформи. Веома је чудно да се неко од аустралијских власти није заинтересовао за др Јуришевића са овог аспекта. Ја лично сам склон да верујем да је прича др Јуришевића о властитим менталним проблемима више у функцији стварања потенцијалног алибија у случају легалне акције против њега (менталне некомпетентности) него што представља „здравствени проблем“.
Уосталом по повратку са Косовског ратишта, др Јуришевић је наставио са „војним авантурама“- придружио се резервном саставу Аустралијске армије, службовао у оквиру исте у Источном Тимору, Афганистану, Борнеу… Врло необично понашање за некога ко пати од „ПТСД“ синдрома?
У прилог мојој теорији- да др Јуришевић (који је вероватно и сам свестан неминовности легалне истраге у вези његових криминалних активности) покушава да створи неку врсту алибија, уколико би био изведен пред суд- И прилог томе иде и чињеница да он сам у својим интервјуима покушава да „законски легализује“ своје криминалне активности.
Рецимо „Курир“ од 30 августа 2010 у чланку под насловом: „Аустралијски хирург убијао косовске Србе да им помогао?!“ цитира речи др Јуришевића: „Све је то по законима (мисли на убијање рањених Српских ратних заробљеника) Ја као члан комитета Међународног црвеног крста добро познајем закон“. Што наравно није тачно, ми смо већ демонстрирали у претходним наставцима да све што је радио др Јуришевић представља грубе повреде домаћих и страних закона, као и тешке повреде Женевске конвенције.
Уосталом овде др Јуришевић поново сам себи скаче у стомак са потпуно друкчијом изјавом другом медију (The Age- 9 октобар 2010), из интервјуа са др Јуришевићем: Он не жали зато што је убијао на Косову, али признаје да је то било илегално- речи др Јуришевића: „Еутаназија није била легализована у тадашњој Југославији, дакле то је онда представљало кривично дело. То је аргумент који су користили многи Српски новинари. Називали су ме криминалцем зато што сам убио јадну албанску жену. Ја сам им одгворио- ‘Добро, ко је довео ту жену у такву позицију пре свега’?“ Из овог свађалачког тона, који је иначе типичан за др Јуришевића, се очигледно види да он и не покушава да негира своју легалну кривицу (по нашим законима), али да га то истовремено много не брине, и малтене исмејава своје саговорнике када покрећу то питање!?
Иначе др Јуришевић ових дана води интензивну кампању да легализује еутаназију у Аустралији , очигледно је да му се свидело убијања пацијената током Косовског конфликта ( и ко зна где другде, где још није раскринкан)?
————————————
Да све ово што је изговорено у овом и претходним наставцима има своју тежину, и озбиљно забрињава др Јуришевића и још „неке“ у његовом окружењу потврђује и недавни догађаји на нашем сајту. Поред претећег писма др Јуришевића нашој редакцији, где нам он прети поновним бомбардовањем, наш сајт је био озбиљно „поремећен“ учесталим „сајбер нападима“, који су углавном „лансирани“ из Аустралије и Хрватске, али и са неких других локација. Чак су успели за један дан и да „оборе“ ФБР сајт. Ми немамо конкретних доказа да се у случају „сајбер напада“ ради о др Јуришевићу, али временска и локацијска коинциденција су очигледне.
Сајбер напади су уследили одмах након претећег писма др Јуришевића од 27 октобра (утврђена је тачна локација његовог ИП репетитора, координате: -34°55’60″S 138°35’60″E). Такође смо идентификовали и једну од адреса у Аустралији са које је уследио главни „сајбер напад“ – у Мелбурну, са ИП репитора удаљеног 4 км од резиденције извесне породице Јуришевић(?) (координате: Address -37°48’50"N 144°57’48"W -37.814, 144.96332 ). Признаћете да је веома чудна таква „ко-инциденција“ да нам овакви кукавички „сајбер напади“ и анонимне претње стижу са ИП локација две породице Јуришевић. Још је чудније ако знамо да у телефонском именику Аделаиде постоји само једно презиме Јуришевић, док их је у вишемилионском Мелбурну свега 9- и оба су се нашла у ужој зони ИП репетитора са којих је послат претеће писмо, и лансиран „сајбер напад“ (које смо лако лоцирали на основу ИП адресе, која идентификује попут уникатног „днк“ све линкове који стижу на наш сајт)…
—————————————————-
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА…
Мислим да смо у претходним наставцима јасно указали на све аспекте кривичне и друге легалне одговорности др Крега Јуришевића за његова (зло)дела. Непосредно смо демонстрирали да је он подједнако кривично одговоран и по нашим кривичном законодавству, као и по аустралијском, и у оквиру Женевске конвенције. Комплетирању ове „медијске оптужнице“ је највише допринео сам др Јуришевић својим егоцентричним медијским наступима, и недоследним изјавама разним медијима… Он је дословце признао да су његове главне активности у оквиру терористичке ОВК биле „рад са ОВК и Америчким специјалним снагама у борби против Српских снага“.
Он је у детаље описао убиство српске држављанке албанске националности, на територији тадашње суверене СР Југославије. Др Јуришевић је такође сам описао у својој књизи властита убиства Српских рањеника- ратних заробљеника. Потом је описао бруталне ликвидације Српских ратних заробљеника од стране терориста ОВК, у његовом присуству, које је по речима др Јуришевића он одобравао- а није им се супротставио на шта га обавезивала Женевска конвенција.
Он је такође супротно Женевској конвенцији пришао једној зараћеној страни, и са оружјем у руци се борио против друге. Др Јуришевић је такође, поред закона о еуатаназији, прекршио и друге аустралијске законе- као аустралијски држављанин пришао је страној војној формацији у чијем саставу се борио, чиме је повредио аустралијски закон о држављанству!?
Али оно што је најважније за нас овде- др Јуришевић је према властитом признању као припадник илегалних и агресорских страних војних формација, на територији Србије (Косова и Метохије) учествовао у више стотина убистава припадника Војске Југославије, Територијалне одбране и Српских цивила- навођењем ваздушних НАТО напада на Српске и положаје ВЈ, у директним оружаним обрачунима као припадник Атлантског батаљона ОВК, као и погубљењу Српских ратних заробљеника. Те наводе је он сам директно или индиректно потврдио у својој књизи,у безбројним интервјуима и на интернет форумима. Такође, те наводе потврђују и неки припадници терористичке ОВК и страни плаћеници- директно га доводећи у везу са нападом (и убиствима) на патролу ВЈ у рејону Кошаре…
Такође др Јуришевић је боравио на локацијама концентрационих логора где су држани отети Срби, не-албанци и нелојални Албанци, где је је по властитом сведочењу био сведок неких аномалија (у Кукешкој болници). Такође смо овде показали да су у време његовог боравка у Кукешу и логорима Кахан, Паштрик и Хелшан- тамо већ пристизали први киднаповани заробљеници терористичке ОВК, у оквиру операције илегалне трговине људским органима- као и да је Унмикова истрага непобитно утврдила форензичким методама ликвидацију најмање једног киднапованог мушкарца, у ОВК логору Кукеш почетком маја- у време када је у том региону увелико боравио др Јуришевић.
Такође смо указали на чињеницу да је др Јуришевић уведен у борбени састав терористичке ОВК посредством вишег команданта ОВК, извесног „доктора“ , са којим је др Јуришевић био близак. То се све дешавало у време када је у Северној Албанији била увелико организована логистика за будуће крађу људских органа, углавном из тела Српских заточеника- и када је тамо било значајно присуство „лекара“, који се нису бавили пацијентима, већ заточеним Србима и другим киднапованим особама. Данас сви знамо да је то било у оквиру једног од најмонструознијих злочина у модерној историји- касапљењу ратних заробљеника и консеквентној црној трансплантологији. Мислим да би ту др Јуришевић могао да одговори на многа питања….
Сматрам да би у том контексту Српско тужилаштво за ратне злочине морало да подигне оптужницу против др Јуришевића за његове ратне злочине и злочине противи хуманости, и да изда налог за његово привођење као потенцијалног сведока „трговине органима“- и сабсеквентно тражи његову екстрадицију од Аустралијских власти.
Аустралијси државни органи су јасно показали да су по таквим питањима отворени за међудржавну сарадњу- конкретно на случају њиховог држављанина српског порекла Драгана Васиљевића, познатијег као „Капетан Драган“ (иначе такође резервног официра Аустралијске армије)- за кога су донели решење о екстрадицији Хрватској (по убрзаној процедури) и то за много „блажа дела“ од оних које је починио аустралијски хирург хрватског порекла др Крег Јуришевић.
Ја овде нисам имао намеру да се бавим легалним доказивањем кривице бившег терористе ОВК и страног плаћеника др Јуришевића, али сам имао намеру да иницирам такав поступак од стране Српских правосудних органа, јер сматрам да за тако нешто има више него довољног основа. Тако нешто са правом очекује и наша Српска јавност, и родбина многобројних припадника ВЈ и српских цивила, за које се др Јуришевић данас неометано „хвали“ како је заслужан за њихова убиства, или сакаћења- и ако то није сувише, он чак и профитира на том злочину продајом своје књиге „Крв на мојим рукама“ (где иронично, чак и у наслову књиге „признаје“ своју кривицу)!?
Наши правосудни органи треба да знају да је и нечињење „чињење“- и њихов евентуални пропуст да пред легални суд изведу ратног злочинца Крега Јуришевића, резултираће неминовно у њихово извођење пред суд јавности. А ја им тада не би био у кожи, јер наш народ је безброј пута доказао да уме дуго да памти неправду, чак и онда кад она код свих других падне у заборав…
КРАЈ ФЕЉТОНА
————————————————————————
ПОВЕЗАНИ ДЕЛОВИ…
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (1. део)
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (2. део)
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (3. део)
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (4. део)
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (5. Део)
РЕФЕРЕНЦЕ:
http://www.theaustralian.com.au/arts/craig-jurisevic-crossing-the-line/story-e6frg8n6-1225861993729
http://www.wilddingopress.com.au/Books/Blood-On-My-Hands
http://www.kurir-info.rs/australijski-hirurg-ubijao-kosovske-srbe-da-bi-im-pomogao-clanak-46781
http://www.wilddingopress.com.au/Authors/Craig-Jurisevic
http://libertals.com/kronike-e-vetepromovimit-finok-te-genjeshtarit-craig-jurisevic/
http://papermask.blogspot.ca/2010/06/on-jurisevic-ross-knight-and-anonymous.html
http://papermask.blogspot.ca/2007/08/accc-strikes-again.html
http://papermask.blogspot.ca/2007/08/bleeding-hearts-in-private-hospitals.html
https://www.facebook.com/pages/Craig-Jurisevic-Blood-on-My-Hands/354095313597
harmony./www.mercatornet.com/articles/view/battlefield_bioethics
http://rt.com/news/kosovo-serbs-barricades-ultimatum-065/comments/
http://www.upiu.com/articles/serbian-war-prosecutor-hunts-aussie-doctor-on-facebook
http://howtocleanseyourbody.com/tech/surgeon-at-arms/
http://www.abc.net.au/local/audio/2010/06/02/2915815.htm
http://www.nzherald.co.nz/armed-forces/news/article.cfm?c_id=123&objectid=10656104
http://www.abc.net.au/local/audio/2010/06/02/2915815.htm
Surgeon at arms
http://howtocleanseyourbody.com/tech/surgeon-at-arms/
http://www.nzherald.co.nz/armed-forces/news/article.cfm?c_id=123&objectid=10656104
Притисните за приступ Ethics-ch-23.pdf
https://www.mja.com.au/journal/2011/194/6/battlefield-euthanasia-courageous-compassion-or-war-crime
http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-Juri%C5%A1evi%C4%87
http://pravoslavnisrbi.com/istorija/ne-daju-se-srbi-moji-ne-mogu-im-nista-kauboji.html
https://maps.google.com/?ie=UTF8&ll=-34.93333,138.6&spn=0.676851,1.235962&z=10
http://www.cervens.net/legionbbs123/archive/index.php/t-10582.html
http://z10.invisionfree.com/Ignis_Ardens/ar/t7054.htm
http://www.militaryphotos.net/forums/showthread.php?182466-Albanian-Army-and-territorial-units-engage-Serbian-Special-forces-in-1999!!!/page2&p=5063290#post5063290
http://www.youtube.com/watch?v=mihTLZjUYwU
Горан Полетан: РУСИЈИ
РУСИЈИ
Горан Полетан
Русијо, ти си још једина нада!
Очи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
једва се држимо још за твоје скуте.
Топи се морал из старије’ дана,
нестаје мудрости, негдашње, из глава,
дјеца нам бивају индоктринисана,
несвјесни, јадни, шта им се дешава.
Они осјећају да нешто не ваља,
ал’ не знају ко је за то кривац прави.
Што више науче, мудрост им је даља:
испиру им мозак на школској настави.
Њима мозак пуне свиме и свачиме
само да би били од суштине даље
и затупљују их, у учења име…
Интелектуалце праве, од дјеце, богаље.
Кога упитати, ко да их научи,
шта је прави живот, шта је мудрост права…?
Не знајућ’ одговор, учитељ се мучи,
питања о томе вјешто избјегава.
Ово мало наде, што на селу има,
ова луча свјетла која срца грије…
што сељаци чуваше, наши, вјековима
једва да се јавно и поменут’ смије.
Русијо, искро, посљедња у тами,
којој су упрте руке милиона
и очи из таме, које свјетлост мами,
паднеш ли још и ти, паст’ ће и сва она
традиција што се чува стољећима,
по којој су истина и Бог изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће једном сунце огријат’ и њега.
Русијо, ако стварно си Русија,
храбрих Запорошких и Донских Козака,
нек из тебе стара слава сад засија,
спаси свијет од Западних окова и мрака.
___________
http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/knjizevnost/poletan_starevatre.html#rsji
