ОБНОВА  СОКОЛСТВА

После пет деценија Соколски покрет  је из илегале прешао на легални рад.  Стари чланови су на скупштини у Београду 23.јула 1992. обновили Савез сокола Југославије. На скупштини усвојен је Статут заснован на изворним и традиционалним соколским принципима. Соко је ванстраначко витешко удружење за истовремено телесно, морално и народносно васпитање деце и одраслих. Независно од стања у земљи у иностранству је наставио да ради Југословенски соко као део предратног Савеза Сокола Краљевине Југославије. На састанку у Београду 8.5.2004. Југословенски соко у расејању ушао је у састав Савеза сокола Југославије. Седиште је у  Београду, у улици Сазонова 119. На Соколској академији у Југословенском драмском позоришту 1995. представљен 1 број обновљеног гласника Соколске жупе Београд „Око соколово“ (011/176-69-85). Од 1995. излазе часописи „Око соколово“ у Београду и Зворнику. Српски соко обновљен је у Републици Српској  и у Црној Гори. На иницијативу Мојсија Секуловића Српски Соко (www.srpskisoko.com ) обновљен је 1990. у Сарајеву и окупља 15 друштава.

Научни скуп „Улога обновљеног Соколства у телесном, здравственом, моралном и родољубивом васпитању младих и одраслих“ одржан је 1996. на Учитељском факултету у Београду. Скуп су организовали Институт за здравствену заштиту Србије, Соколска жупа Београд, Учитељски и Факултет спорта и физичког васпитања. На основу материјала и ставова са скупа приступило се писању „Идејне платформе рада соколске организације“ објављене 1998. у 1 књизи Соколске библиотеке.

У сарадњи са Образовном редакцијом ТВ Београд средином 1997. снимљена је документарна серија  „Лет сокола“. Серија приказује рад Сокола од настанка у Прагу 1862. до 1997. У Прагу Соко Србије учествовао је на Свесловенском конгресу 1998., на XIII (2000.) и XIV (2006.) Свесоколском слету. У оквиру слета 2006. одржан је састанак Светског Соколског Савеза и Изборна скупштина на којој је за члана Надзорног одбора изабрана др Гордана Рајновић, старешина Соко Србије. Соко Србије окупља 22 друштва са око 5.000 чланова.

Витешка организација Српски Соко Републике Српске приредила је Први Сабор и Витешке игре Српских Соколова 29. августа 1998. на градском стадиону у Теслићу. Учествовалоје 10 српских соколских друштава. Од 2003. у Новом Саду одржавају се слетови под називом  Дан генералне гимнастике. Четврти Дан генералне гимнастике одржан је 17 јуна 2006. на отвореним теренима Соколског друштва у Новом Саду. Учествовало је 400 учесника. Дан генералне гимнастике отворио је др. Божидар Ковачек, председник Матице српске.

Први слет Соко Србије одржан је  11.11. 2006. у Београду. Учествовало је 10 соколских друштава и 401 вежбач из Србије. На слету је учествовало 50 вежбача соколског друштва Бежиград (општина  Љубљане) из Словеније. У оквиру јубиларне прославе „150 година организованог телесног вежбања и спорта у Србији“ 22.11.2007. отворена је Изложба у Скупштини града Београда (Стари двор), одржана Свечана академија у Народном позоришту и одржан II слет Соко Србије у Спортском центру Шумице.  На слету су учествовала и соколска друштва из Словеније и Чешке. Изложба је сем Београда, обишла  Нови Сад и Косовску Митровицу. На трећем слету Соко Србије одржаном  14.11.2009. у Београду, учествовала су и соколска друштва из Словеније и Словачке. Соколи приремају 2012. прославу 150 година соколства. Више о томе на www.savezsokosrbije.rs www.sokomatica.com , www.sokosd.com  www.sokovrsac.in.rs Соко Србије ради уторком, средом и четвртком од 10 до 13 ч у Делиградској улици 27 (тел/факс.011/3613036) канцеларија бр. 309, Београд, e-mail: sokosrbije@beotel.net   Контакт и преко асоцијације „Спорт за све“ Београд, тел. 011/2659-534, канцеларија број 115, телефон/факс. 011/2643-296, e-mail: sportaso@sbb.co.rs

Савез Српских Сокола окупља 11 друштава,  www.sokol.org.rs  Једно од друштава учлањених у Савез Српских Сокола  је Српски соко Херцег Нови  (www.srpskisokohn.org) . О повести Соколства можете видети у Соколској књижници на Растку www.rastko.org.rs

Соко Србије припрема прославу 121 године Соколства у Србији. Свечана академија предвиђена је  23. 11. 2012. у   Дому Синдиката.  Соколски Дом у Обреновцу ових дана преузео је Пословни  простор општине Обреновац. Старешина Соколског друштва у Обреновцу, Бранислав Јовановић, обновио је Дом заједно са својим пријатељима из Канаде.

Саша Недељковић

Да је победио Тадић

14 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

 

Како у мом најближем окружењу нема гласача ДС-а, пред изборе 6.маја често сам имала прилике да чујем да је најважније склонити Бориса Тадића. Аргументи су били да је ДС превише пустио корење, те да би се његовом сменом цели тај систем уздрмао, а да би сви након њега били лакше сменљиви. Морам да признам, сумњала сам у то, а да ни сама нисам знала зашто… можда има нешто у тој женској интуицији. Сада, након што се смена догодила, дешавања на српској политичкој сцени, нажалост потврђују да су моје сумње биле оправдане.

 

ПОЛИТИЧКА ПОСЛУШНОСТ

 

Нисам баш присталица теорија завере, али сам сигурна да свака озбиљна и јака држава која има утицаја на дешавања у читавом свету, итекако анализира профил личности кандидата за важне политичке позиције, те да на основу тога и одређује коме од њих ће „пружити подршку“. Чак верујем и да, где год је могуће (нпр у окупираним државама каква је данас Србија), припрема, васпитава и поставља „своје“ људе.

 

Како је демократија најобичнија фарса, смишљена у циљу обмане широких народних маса, а чије је главно оружје привид да просечан грађанин може да одлучује (у које и чије обећање да верује, без икакве обавезе да се дата реч и обећање испоштују), јасно је да западним силама највише одговарају маркетинг политичари, без великог знања, али са доста вештина.

 

Зашто је Борис Тадић одговарао западу?

 

Лепушкаст и згодан, народно речено допадљив, рачунали су да ће имати велику подршку код женског дела популације. Није правило, али ове особине обично прати сујета. Да ли су оне разлог или не, тек у конкретном случају очигледна сујета била одлично средство за манипулацију бившим председником.

 

Углађен и фин, оставља утисак доброг момка, мирољубивог, са којим се свако може договорити и који ће увек радити искључиво „у интересу свог народа“. Овај тип политичара „вук у јагњећој кожи“ је попут масовног убице за кога је његова околина је убеђена да је он „човек без мане“, све док не изгуби самоконтролу. Кријући (од обичног народа, али не и од „великог брата“) своју мрачну страну, на тацни предаје безброј могућности за сопствену уцену.

 

Пристојна способност реторике, односно способност да увери људе да што дуже верују њему а не својим очима. Добре реторичке способности омогућују привид да се подобни кандидат разуме у све – од међународних односа до привлачења инвестиција (ма нема шта не зна, чак и краву да помузе, додуше само пред изборе). Ова најважнија вештина мора да буде испраћена непоткованошћу знањем и недовољном интелигенцијом, јер само у њиховом садејству, дотична особа верује у исправност својих уствари погубних одлука.

Уколико пак поседује довољну интелигенцију (мада је „довољна“ дискутабилан појам), мора бар да буде склона корупцији, како западни моћници не би остали без „кеца у рукаву“ при одржавању послушности.

 

Где је запело, па се послушни морао заменити послушнијим?

 

УНАПРЕЂЕЊЕ ПОЛИТИКЕ БОРИСА ТАДИЋА

 

Осам дугих година су срби више веровали Борису Тадићу него својим очима. Ако је и од нас, много је. Знали су то они који су три сата пре затварања бирачких места честитали Томиславу Николићу на победи.

 

Сада се враћамо на почетак текста и  моје сумње да би можда било боље да је победио Борис Тадић. Чак и мени то ненормално звучи кад изговорим, али…

 

Косово и Метохија

 

Иако још увек нисмо у могућности да видимо платформу, стратегију и „коначно решење“ које се најављује, прекршена предизборна обећања, попут оног о непризнавању „Стефановићевих“ споразума или оног да се од народа ништа неће крити (а испаде државна тајна),  али и многих других која су се односила на јужну српску покрајину, дају нам за право да отворено сумњамо у намере ове Владе да очува територију и правни поредак који гарантује највиши правни акт државе Србије. Чак, под изговором борбе против корупције, први заменик председника Владе, најављује промену Устава?!? Како ће САД И ЕУ правно решити отимање Косова остаје да се види у том „коначном решењу“, али то што Влада Србије неће изговорити да  признаје независност Косова, не значи да му исту неће омогућити.

 

Да је победио Тадић, СНС као опозиција не би имала одговорност да поштује обећања дата западним политичарима зарад доласка на власт, па би сасвим сигурно њихова реторика (не и убеђења која се свако мало мењају) пратила вољу њихових бирача, те Влада не би имала оволико простора (колико сада има) за спровођење, од стране запада одавно планираног, „коначног решења“ за Косово и Метохију.

 

Из садашње перспективе, СПС би по том питању имао највише користи. Свакако не би добио премијерско место, што би Ивицу Дачића „спасило“. Овако, време ће показати последице његовог састајања и преговарања са касапином кога би требало да ухапси, ако је по правди и закону.

 

Дакле, обзиром на светска политичка дешавања, слабљење запада а јачање других центара моћи, да је победио Тадић, „купили“ би још мало времена, а то нам је сада преко потребно. Како се, насупрот, западу жури, очигледно се зашто је до „промене“ морало да дође.

 

Економија

 

Потпуно погрешна економска стратегија која се у Србији већ годинама спроводи, није измењена ни за милиметар. И даље се задужујемо, а осим козметичких реформи (укидање безвезних такси које нису ни требале да постоје, а које ни приближно не оптерећују привреду колико неки други намети), системских реформи нема ни на видику. Колико је очајно економско стање у коме се наша држава налази, између осталог, говори и вест да је Србија добила од Кине милион евра бесповратне помоћи (милион евра је иначе око 2.500 просечних плата у Србији). Значи, почели смо с просјачењем. Ето, толико је црно.

 

Да је победио Тадић, катастрофална ситуација у српској економији и привреди, уз очигледну немоћ да покрене, па макар и фиктивну борбу против корупције, врло брзо би добила за последицу масовну народну побуну, већ поприлично љутитог народа. А то се није смело дозволити док се не реши питање Косова!

 

Поред тога, УРС не би добио на управљање комплетан привредни и финансијски систем државе. Минорним учешћем у таквој Влади, УРС би се полако, али сигурно изгубио са политичке сцене, а то се не сме дозволити јер је врло послушан пословни партнер запада.

 

И тако, пошто се економска стратегија неће мењати све док се, кроз задуживење, не поробе бар три будуће генерације, морао је доћи неко ко ће одмах кренути са замајавањем народа борбом против трећеразрених спроводилаца корупције, све док се не отме Косово! Шта ће после гладан народ да једе, уопште није важно. Уосталом, биће јефтине ГМ хране на све стране!

 

ЕУ

 

Шта рећи више о ЕУ? И да је победио Тадић, и то што је победио Николић, нема ама баш никакве везе: неће нас пустити у своје друштво никада, ни када признамо Косово, Војводину, Рашку и Београд!

 

Уосталом, ми и не желимо њихово друштво, што показују све (њихове) анкете које су рађене у последње време. Али ко нас уопште било шта пита (осим анкетара) и коме је важно шта ми мислимо?

 

ЕУ сва до гуше у финансијским проблемима, ни самој себи више не може да помогне, а камоли неком другом!

 

Досадна, излизана тема, која очајнички тражи алтернативу!

 

 

Политичка сцена Србије

 

За ових стотинак дана нове Владе, наслушасмо се разноразних политичких опција: од могућности расписивања ванредних избора до чекања разрешења ситуације у ДС-у како би дошло до прекомпоновања власти. Шта је тачно, видећемо.

 

Да је победио Тадић, бар не би било опасности од коалиције Вучић – Ђилас, која би у дубоком медијском, и сваком другом мраку, са великом већином и малим отпором, редом чистила Србију од сваког супротног, неподобног мишљења. А то би, чини ми се, западу највише одговарало – доста им је, бре, више тих непослушних срба!

 

 

СРБИЈА ЈОШ УВЕК НИЈЕ ДОТАКЛА ДНО

 

И тако, дотерало цара до дувара. Али то још увек народ не види, још није крај. Кад нам отму Косово уз нашу сагласност, па виде да могу још да парчају Србију, кад престану да нам дају кредите јер не можемо да их враћамо, кад не будемо имали новца ни за ГМ клип кукуруза, тек тада ћемо схватити да смо дотакли дно и да ћемо морати напорно да радимо првенствено на духовној обнови, а онда и свакој другој!

 

Ех, да Тадић није победио те далеке, 2004.године!

Јован Пејин, архивски саветник о тренутном стању у Војводини и односу српских политичара према аутономашком питању

 

 

Узбуна међу аутономистима!

 

 

Корхец-Пајтићев Статут као политичка а не уставно-правна категорија је доживео бродолом нашавши се пред судијама којима је важнија струка од политичких намера неких партија – каже  Јован Пејин

 

 

 

   Очигледно је да се у Војводини, и у држави Србији, са другачијом политичком климом распреда аутономашко војвођанскo „клупко”. Уставни суд Србије поништио је делове одредаба Статута Аутономне покрајине Војводине, управо оне које постављају темеље парадржавности, а које, ако заживе, могу да доведу до даљег дробљења Србије. У сваком случају, велика је „узбуна” међу првацима у аутономашким редовима у Војводини, Новом Саду. То нам каже на почетку разговора мр Јован Пејин, ахривски саветник и бишвши директор Архива Србијe, говорећи о актуелним приликама у северној српској покрајини.

 

  Господине Пејин, шта је, према Вашем мишљењу, Статут АП Војводине, каква је његова улога у растурању Србије?

Статут АП Војводине је сепаратистичко штиво, настало да задовољи политичке медиокритете, њихове сујете и жеље. Део је једне шире антисрпске активности и представља правни политикантски мазохизам. Наводи нас на сумњу да је потребно извршити психоанализу аутономаша како би се утврдило њихово ментално здравље. Очигледно да је Статут део антисрпског деловања остатка кроатокомуниста, боље рећи франкокомуниста у Новом Саду, Београду, и Суботици у савезу са мађарским мањинским странкама. Ово је разлог зашто потпуно прихватам и поштујем одлуку Уставног суда као највише судске инстанце у Србији. Међутим, судијама је много времена било потребно да изврше анализу одредаба предложеног Статута, који је одмах по објављивању 2008. наишао на осуду стручне и политичке јавности и широких  друштвених кругова у целој Републици који знају да политички мисле. Овај став јавности у северној српској покрајини и другим деловима Републике потекао је из чињенице да су неке одредбе Статута директно супростављене Уставу Србије! Ко такав Статут може да прихвати? Прихватили су га они који су свим силама радили на задовољењу интереса кругова моћи који не желе Србију као државу, нити опстанак српског народа. Грубо је речено, али је истинито! То што су се јавили политичари, отписани и актуелни, из Новог Сада и изразили незадовољство радом и одлуком судија Уставног суда показује да не разумеју шта је држава, устав, уставно право а шта је политичка одлука која може да буде наметнута институцијама система. Политичка одлука усвајања Статута у покрајинској скупштини супростављеног Уставу Србије прошла је кроз Народну скупштину после дугог чекања, само гласовима „жутог картела” који није усвојио примедбе правника који знају шта је уставно право. Корхец-Пајтићев Статут као политичка, а не уставно-правна категорија је зато доживео бродолом када се нашао пред судијама којима је важнија струка од политичких намера неких партија. Као Банаћанин, мој став је да нам не треба никаква аутономија у северном делу Србије! Војводини као делу Републике потребна је држава која ће бити у служби грађана а то је развијена локална самоуправа. Републици није потребан прегломазан државни апарат, поготово, да се дуплира на једном њеном делу. Потребан нам је јефтина држава! Увек сам говорио и говорим о Војводини залазећи дубље у њену прошлост, односно у прошлост српског народа на простору Баната, Бачке, Барање и Срема на ком су се током векова до 1918. мењали разни окупатори. Недавни испад политичара припадника кроатокомунистичке елите, или боље речено франкокомунистичке, бившег СКЈ до 1988. године и њихових наследника као социјалдемократа, само подгревају сумњу да не познају прошлост нити политичке идеје сопственог народа, ако му уопште припадају! Никакву федерацију ти Срби нису предвидели 1918. са Краљевином Србијом. Једноставно су, у Руми, Сремци и у Новом Саду, Банаћани, Бачвани и Барањци, прогласили уједињење народа и територије без услова и без поговора са Краљевином Србијом. Никакву Војводину нису помињали! Уосталом, 1944-1945. године КПЈ је заокружила програм разбијања Српства зачет у центрима моћи Бечу, Берлину, Будимпешти, Лондону а дефинитивно, уобличен у Коминтерни почетком двадесетих година 20. века – указује историчар Пејин.

 

Шта је за Вас –  Војводина?

Има нас који знамо шта је Војводина и који је не везујемо за кроатокомунизам него за оно што она јесте. Војводина је само један мит који поштујем као српску идеју националног одржања, ослобођења, обнове државе и уједињење Српства. То је њена суштина! Војводина је Европа колико и Србија јужно од Београда! Политичари не смеју да измишљају или да прихватају туђе идеје о Војводини и српском народу које сада проглашавају за грађане  Војводине и за Војвођане, ово мисле у националном смислу и чине по истом рецепту како су стварани „национални Црногорци“,  као што чине они што себе називају „аутономисти“. Политичари, ако мисле добро држави и народу, треба да буду национални људи. Не смем да употребим израз националисти због поништења његовог позитивног значења који је красио Светозара Милетића, Јашу Томића, Аркадија Варађанина, Мишу Димитријевића, Михаила Полита Десанчића, Јована Суботића, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, браћу Милутина, Жарка и Васу Јакшића, Милоша Црњанског, Георгија – Ђорђа Видицког,  Фрање Сударевића, Мије Мандића, Милана Кашанина и многе друге Банаћане, Сремце, Барањце и Бачване.

Политика мора да буде везана за национализам као што је везана у САД, Великој Британији, Немачкој, Француској а да не помињем Мађарску, Аустрију, Турску и друге земље у непосредном окружењу. Национална идеја покреће народ, утиче на духовни, политички и привредни развој  народа с циљем унапређења његових веза са другим народима на бази једнакости, међусобног поштовања и одбране националних интереса. Срби имају оно што други народи у окружењу немају, Срби имају оригиналност ослободилачке и државотворне идеје кроз завет светог кнеза Лазара, и не узимају ништа туђе, док се њихово безобзирно пљачка и присваја уз непрекидно понижавање српског народа. Ово је нарочито изражено од Видовданског устава 1922. и у разним облицима се приказује до данас! Чак је и замена имена државе 1928. проглашење Југославије је било понижење за Србе. Бахатост неартикулисаних људи, завичајних политичара, који су иза себе оставили пустош, чији је век прошао, који не може бити избрисан из страница историје, практично пада у заборав. И да нема  остатака „таквих”, односно да нема њихове осветничке реторике, поводом одлуке Уставног суда, не би више ни били присутни у јавности.

 

 Познати сте у јавности по тврдом ставу према аутономији Војводине. Указујете, такође, да идеја за аутономним статусом не потиче од војвођанских Срба. Позивате на државно јединство!

Више пута сам указао на корен идеје аутономије регија у Европи, која је потекла из Немачке после Првог светског рата како би на просторима источне Европе заштитила своје колоније настале у 18. веку и касније пре усмеравања исељавања Немаца у прекоокеанске земље. Поновићу још једном – код нас је ову идеју прихватила политичка елита у Загребу пошто је имала намеру да натури Србима свој концепт федерализације Краљевине Стрба, Хрвата и Словенаца/Југославије која национално није била конституисана а Србија разорена, опљачкана и без школоване и друге омладине која је остала на бојним пољима 1912-1918. године. Овде се умешала Коминтерна са захтевом да се нова држава уништи и направе совјетске републике и прогласила нове нације, те је и простор данашње Војводине добио своје место у овим комбинаторикама. Довољно је да подвучем шта је Лав Троцки, један од оснивача Коминтерне, као ратни ивештач бечких и других листова, на почетку Првог балканског рата, октобра 1912. године, који је у то време био члан Аустријске социјалдемократске партије, написао о понашању српске војске на ослобођеној територији. Видео је издалека док је путовао возом за Скопље, дим за који је „написао” да је из спаљених  „арбанашких села” (!) и пијане „српске” војнике пљачкаше и силеџије како малтретирају Арбанасе на железничкој станици у Скопљу! Неколико година касније био је у Коминтерни упарво „онај” који одлучује! Умешали су се и Британци својом визијом уређења балканског простора, који је био сличан данашњој прекомпозицији српских земаља. Ситон Ватсон, британски историчар је приликом посете Загребу између два рата у разговору са Мачеком, Крњевићем и другима прихватио је хрватски предлог прекомпозиције Југославије што се огледа у Споразуму о хрватској бановини а затим федерализацији Југославије коју је спровео Тито са Шубашићем, баном хрватске бановине проглашене 1939. Чак лично сумњам да је некаква Салцбуршка декларација о Војводини самозваног емигрантског друштва „Војвођански покрет“ из Салцбурга где је, иначе, био један од центара британске обавештајне службе, британски пројекат. Савремени војвођански идентитет поништава српски. По Војвођанима, пардон Војвођанерима, нема мултикултурне и мулстиконфесионалне заједнице, него ми се чини да је у питању нешто, већ виђено, између два рата у Трансилванији/Ердељу када је протежирана идеја нације у ердељизму! Ову нацију Румуни су одмах одбили! Србима се сада подмеће војвођанство као друго јаје исте кукавице. Зато морам да подвучен Војводина није мађарска ствар, није хрватска нити је у питању румунска или немачка. Срби не могу да прихвате, а и неће,  мађарски мит мултиетничког завичајног патриотизма што се огледа кроз израз војвођански народ, сада често употребљаван у дреки око одлуке Врховог суда. Противуставни Корхец-Пајтићев Статут или „грундгезец“, предвиђа војвођански народ кроз државотворност Војводине. Државност Војводине ствара федерацију са мањинским заједницама. Када кажемо мањинске заједнице, Срби преко Статута, Корхец-Пајтићевог „грундгезеца” нису народ, они су национална заједница, ни народ, ни национална мањина!! Зато овај Статут који је прво усвојила покрајинска скупштина 2008, па затим, због отпора у Новом Саду и Београду се „киселио”, као тесто за штрудлу, да би га 2010, „жути картел”   прогурао у Народној скупштини а потом, у политичкој трци „љоснуо“, опружио колико је дуг 2012. године одлуком Уставног суда Србије. Статут Корхец-Пајтић, за који се говорило у Новом Саду, када се појавио, да су га припремали и академици Мађарске академије наука, у ствари представља остварење тзв. „Салцбуршке изјаве“ некаквих Војвођана из новембра 1958. пре првих амандмана на устав федерације 1962. године. Југославија се толико брзо развијала политички, да су јој били потребни амандмани на устав како би се развој још поспешио, односно још више убрзало њено конфедерализовање и разбијање српског националног корпуса. „Салцбуршка изјава“ коју су потписали анонимуси у Србији др Еуген Јоцић, професор Адалберт Карл Гаус и др Корнел Филиповић „првоборци за једно савремено и целисходно правно политичко решење проблема у Средњој Европи и уопште војвођанског проблема посебно“ предвиђа у Војводини „српску етничку групу“. Они Срби који нису старинци, односно који нису живели на њеној територији пре 1918. године треба да буду исељени!! Како је то исељавање било, видели смо 1941. у Бачкој, Барањи и Срему како су то хортијевци и усташе спроводили. Исељавањем Срба решава се проблем у Средњој Европи, а војвођански п
роблем – посебно! Оволико о интернационализацији питања Војводине….

 

Упозоравате на својеврсно комунистичко светогрђе!

Ово што ћу вам рећи, по мом дубоком уврењу, јесте светогрђе; КПЈ/СКЈ су прогласили Србију за заосталу земљу а народ да је примитиван. Исти тај народ, који је астроугарски престолонаследник Франц Фердинанд на вест о рату на Балкану 1912. године назвао „…гомила лопова, убица, олоша и хулигана…“  направио је државу, успоставио модерну државну управу, основао школе и војску, универзитет, академију наука. Тај исти народ развијао је агроиндустријски комплекс, развијао је индустријски комплекс и то све до 1914. године! После 1918. оболео је од братства јединства и југословенства са којим се поистоветио и бранио га. Одбацио је националну државну идеју, јер је сопствену ослободилачку идеју преобликовао у југословенство које су само Срби прихватили. Они који нису „..гомила лопова, убица, олоша и хулигана… “ гледали су Србе са завишћу, јер су их мрзели због свега што су постигли, а друго, Срби су православни, што је додатно јачало мржњу код примитивног и сиромашног римокатоличког живља. Та се мржња претворила у дивљачку суровост, коју смо видели и осетили за време Другог светског рата на просторима преко Дрине. Додуше ни у другим пределима није било боље. Појавила се КПЈ, илегална, а кад је илегална, онда је тајновита и привлачна. Млади људи су гледали револуционарну Русију као идеал социјалне правде. А Совјети нису исто што и Руси! Епски рурални српски свет мислио је о комунизму да је све бесплатно и да је задовољење свих животних потреба свима на дохват руке према потребама. Полуобразовани гимназијалци и студенти, једва писмени синдикалци и неписмени сељаци постали су напречац теоретичари револуције а да ништа од теорије и праксе политичке економије нису знали. Поновило се исто што се десило у Русији 1917. када су полуинтелигенти, како је вође бољшевика назвао недавно, средином августа ове године, Никита Михалков, руски режисер и писац, повели револуцију и срушили Империју. Код нас су исти као у Русији повели грађански рат 1941. године против државе, чија је територија била окупирана и подељена, срушили државу и обавили посао за франкокомунисте који су били инсталирани на врх КПЈ од 1937. године.

 

Млако  је, или никакво, реаговање државотворних политичара из Београда и опозиције из Новог Сада и покрајине, на изјаве Чанка, а потом Пајтића, поводом најаве интеранционализације питања Војводине. Због чега је то тако?

Нереаговање политичких чинилаца у Београду на ове неозбиљне, али опасне изјаве   зависе од процене владиних кругова, политичке коалиције на власти и одређених служби какав утицај имају у јавности покрајине. Очигледно да ови политичари, војвођанери, не уживају политички и друштвени углед у Новом Саду и шире у покрајини, те је реаговање на републиканске амбиције и интернационализацију  такво какво је. Ипак цинкарошки став да питање Војводине њене европске будућности као регије, Новог Сада као ландхаупштата не треба потцењивати. Немачка је најавила речима бившег амбасадора у Србији подршку војвођанерима!

Да поредимо, Хрватска је за време Маспока 1971. тражила столицу у Уједињеним нацијама док „ландхаупштат“ Нови Сад „жутог картела” тражи представништво у Бриселу. Устав СФРЈ тада није био предвидео уставно решење ако једна република федерације постави питање своје самосталности и отцепљења. Не знамо какве су обавезе покрајине ако њена аутономашка администрација  покуша да се раздружи од Србије. Видимо само како тзв. међународна заједница односно САД-Немачка-НАТО раздружују Косово и Метохију од Србије па су упали у ћорсокак. Аутономаши, из „ландхауптштата“, они који вире из мрака кроатокомунизма и њихови наследници врло добро знају да Устав Србије држи и штити територију  Републике и српски народ на окупу. Зато аутономши лију сузе за покрајинским сепаратистичким Фебруарским уставом 1974, којим су кроатокомунисти у  СФРЈ, на челу са Брозом, заокружили процес издвајања Војводине из Србије започет Војном управом за Банат, Бачку и Барању октобра 1944. године. Зато се позивају на октроисани устав СФРЈ из 1974. године, али та држава више не постоји. Управо су је они разорили! Тај устав је био без одредбе о раздруживању па би опет била могућа НАТО интервенција али и грамзивих суседа, опет рат и избеглиштво које би се сручило на остатак Србије! Не могу да отворено  не говорим о војвођанерима, довољно је да поновим да не познају Војводину, војвођанско Српство а такође националне мањине, геополитику, идеолошке и културне покрете, привреду… О њима мислим све најгоре.

 

У јавности се помиње формирање Фронта блока аутономашких странака у Војводини због неуважавања специфичности покрајине и њеног питања. Како то коментаришете?

Аутономашки фронт? Какав фронт! Фронт у покрајини постоји још од 1982. према аутономашима и савременом „ландхаупштату“ Новом Саду и лажима о „специфичности“ Војводине. „Жути каретел“ омогућио је аутономашима да играју неку политичку улогу, односно продужио им је век трајања у Покрајини и „ландхауптштату“ Новом Саду. Сада прете, називају присталице државотворних странака нацистима и фашистима, а сами припадају тоталитарним идеологијама и системима и спремни су да униште националну државу обећањем „вруће” јесени. Коме је потребна „врућа јесен”? Српском народу свакако не, нити његова елита размишља на такав начин. Аутономаши нису елита Војводине! Маргинални људи, окупљени у маргиналним патолошким аутономашким странкама и покретима чија идеолошка основа не почива  на основама српске ослободилачке идеје напретка, већ на заосталим траговима кроатокомунизма можда имају могућност да окупе шаролику вишенационалу сепаратистичку гомилу, зарад политичких демонстрација, али не и Србе који политички мисле! Већина српског народа у Војводини веома је незадовољана економским и општим приликама у покрајини, а о аутономашим не размишља, нити их подржава. Зато их зову са гађењем војвођанери! Националне мањине немају политичку снагу, малобројни су а њихова политичка елита делују у оквирима великих српских странака и на тај начин заступају националне интересе свог народа. Мађари се издвајају пошто су бројни, прелазе тесно 10 одсто становништва у покрајини, традиционално су дисциплиновани, њихова елита је, углавном, мудра и гледа своје уске националне интересе, не меша се у туђе послове, али зато користе коалицију са великим странкама да извуку за свој народ добит за просвету, запослење и културу, односно оно што је најважније за национално одржање. Због такве политке немамо шта да им замеримо. Зато фронт који обећавају аутономаши тешко може да се формира на широј основи од њихових партијских одбора у „ландхаупштату” и још два три града у покрајини. Бојкот одлуке Уставног суда може да гурне покрајину у политичку кризу са тешким последицама али и тешким последицама по аутономашке партије и покрете. Мудри Мађари се неће отворено мешати у најављено српско-војвођанерско замешетељство, чекаће да виде резултат глупе аутономашке политике! За аутономаше постоји нови реализам у покрајини од Ђурђевданских избора 2012. године. То морају да схвате!

                                                                                        Разговарала Биљана Живковић

 

Драган Симовић

 

Европска унија је тамница за Словене!

Словестан и освешћен Србин зна, да Србима није место у Европској унији – тамници за Словене!

Србима није место у Европској унији зато што је Европска унија вековни мрзитељ свега србског!

Ни културно, ни духовно, ни цивилизацијски Србија нема ничега заједничког са Европском унијом.

Ни расно, ни антрополошки, ни карактеролошки Срби не припадају западним народима.

Словени и Европа, то нису само два света, то су два између се веома удаљена звездана јата!

То су два космоса, две васељене и два посве опречна пространства.

Срби и ини Словени, који су уистини Словени, морају не само да се клоне, него и да се ограде и заштите од било каквог утицаја, на било којем пољу, од Европске уније.

Наравно да Срби никада нису ни желели у Европску унију, већ су те приче из Србије потицале од оних који неким чудом имају само србска имена, али ДНК немају србски!

Срби су словестан, цивилизован, култивисан и духован народ, и од овога часа неће више да штите оне који имају једино србска имена, а ДНК, а СВЕТЛОСНИ ЗАПИС, немају србски!

Ако ова влада не жели да слуша Србе Аријевце, онда ће Срби Аријевци прекинути сваки вид сарадње са лажном србском владом, и изабрати истинску владу србску.

Србима Аријевцима не дозвољава самосвест и самобитност, праискони понос и достојанство древних великих предака, да се договарају, и да преговарају, са заклетим мрзитељима и непријатељима Србства!

Срби не би више били Срби, ако би за истим столом седели са онима који су кроз векове и светове клали њихове велике претке!

Србима није место у Европској унији, зато што Европска унија ничега сем варварства нема!

 ——————————————

Драган Симовић

Долази, и већ је дошао,

Велики Дух Истине!

Све мрачне силе овога света; и свих нижњих и доњих светова; све војске синова мрака и слугиних слугу у ноћи без свитања; сви гуштери и гмизавци; сви лихвари и зеленаши; сви лажљивци и крадљивци са Вечерње земље и са Земље без Сунца и Видела; сав олош и шљам свеколики; све што гамиже, гмиже и бауља, све је то у страху и дрхату, све је то у немиру, нереду и расулу, јер већ чују и осећају, да се из Језгра Великог Суштаства низводи, попут муње Перунове, Велики Дух Истине!

Све обмане, све преваре и све лажи биће у трену једном обелодањене, и сви лажљивци и смутљивци, и сви мрзитељи и мучитељи, и све сенке и утваре, и сви рептили и гмазови, све ће то у тренуту тренута једног бити Огњем Живим сажежено!

Сви злочини и погроми чињени над Родом и Племеном Божјим, над Родом и Племеном Србовим и Свароговим, над Родом и Племеном Перуновим и Свјатовидовим, кроз многе векове и светове, све ће то неко морати да отплати

у стотину и осам нараштаја!

Сви злочинци и кољачи, сви мучитељи и давитељи, сви силоватељи и рушитељи, све душе пале и отпале, све што кевће, лаје, завија и риче, све ће то у трену једном сабрано бити пред Лицем Блистајућим Бога Живога, и свима ће у трену једнијатом жива душа ишчупана бити, јер нису ни били за душу живу, нити за Искру Божју ИзвиИскру, нити за Видело Божје Свевидеће, већ за таму вечну и студену, за таму најтамнију никамо и нигде, где ничега нема нити бити може!

Долази, и већ је дошао, Велики Дух Истине!

 

Двеста двадесет пет година Вука Караџића у Србији

И ДАНАС ПОДЕЉЕНА МИШЉЕЊА О РЕФОРМАТОРУ

 

Пише: Драгољуб Збиљић

            Многи и данас глорификују Вука Стефановића Караџића (Тршић, 1787-1864) и узносе га, малтене, међу звезде због његове радикалне реформе српскога језика, правописа и ћирилице. Они српски лингвисти који имају само највеће похвале за Вука, а то су сербокроатисти, највише га и данас фалсификују.

Насупрот њима, има и оних који Вука нативају и „ватиканским шпијуном“ и сматрају да је баш он „обогаљио српски језик и писмо“. Има чак и оних који би га данас, да је нешто још физички жив, радо сачекали у „тесном клнцу“ и „пребили му и ону здраву ногу“.

Наша маленкост ће рећи нешто не у највећој хвали, али, ипак, желимо да Вука Караџића спасемо „пребијања“, јер још не верујемо да треба на Вука бацити дрвље и камење.

По нашем мишљењу најуравнотеженију оцену његовог рада дао је српски писац мухамеданске вере Меша Селимовић у делу „За и против Вука“). Највеће похвале му и данас, како споменусмо, изричу српски језикословци – сербокроатисти. Ми нисмо сербокроатиста, па имамо кратку и општу пцену за Вука која гласи: Вук јесте учинио превише радикалну реформу српскога језика и писма ћиилице, која нас је удаљила ид свог ранијег језика, па је учињено превелико удаљавање Срба од њихове дотадашњег изворног писаног стваралаштва због чега су нама Србима претходни векови писаног стваралаштва без превођења готово нечитљиви, па као да то раније српско стваралаштво на језику није ни постојало. Ипак, сматрамо да је српски језик из народних говора у времену Вука Караџића већ превише био различит од реченог писаног стваралаштва због српског културолошког превеликог застоја због петовековног робовања Срба под Турцима. Сматрамо да је реформа језика и писма била у тим лошим околностима неизбежна и Вук је урадио то како је знао и умео. Други нису урадили неизбежну целовиту реформу и Вуку је припала слава, додуше званично тек после смрти (реформа му је уведена у школе зу Србији тек четири године после смрти, 1868).

Вук, дакле, није успео за живота да своју реформу уведе у школство, да је, дакле, озваничи. То су урадили други после њеегове смрти, па мртвог Вука данас не треба жестоко „пребијати“. Био је грешан, без сумње, али, по нашем мишљењу мање је грешан од наших потоњих сербокроатиста који су њега фалсификовали у великој мери и тако додатно опасно угрожавали, и данас угрожавају, српски језик и, поготово, српско писмо ћирилицу уводећо јој, по светском уникатном поступку, алтернативно писмо или параписмо које је у почетко насилно наметано Србима – да би им се затрла ћирилица. Зато данас Срби, и поред чињенице да су своје писмо вратили и дали му поново апсолутну сувереност у српском језику у Члану 10. Устава Србије, настављају своју бољку стечену посебно у време комунизма, настављају да занемарују своје уставне обавезе по Члану 10. Устава Србије у јавној, општој употреби, где готово уопште не примењују ту идредбу у вези са својим писмом и шест година после усвајања Уства Србије. Зато смо данас све ближи у Србији изумирању ћирилице и у земљи у којој се родио последњи српски реформатор ћирилице, српског језика и правописа.

Дакле, маша маленкост се креће између мишљења по којима је све што се у српском језику и писму догодило „само је последица Вуове реформе“ и оних мишљења да је Вук „отац српске писмености и културе“. Ми сматрамо да није баш тако ни прво ни друго, него да је та радикална реформа уистину предубоко засекла у раније „ткиво“ српског језика и писма, али је, ипак, имала и позитивних страна,пре свега је олакшала Србима описмењавање, па нам се и у свету признаје да је Вук Србима обезбедио брзо и лако описмењавање. То значи, по нашем мишљењу, да Вукова реформа има озбиљнијих мањкавости, али да је у суштини донела више користи него штете.    Највећи проблеми у вези са српским језиком и писмом настали су тек после Вукове смрти када су се удружили утопијско југословенство, лажно „братство-јединство“ и комунистички налог о замени ћирилице латиницом послеНовосадског договора у Матици српској у Новом Саду 1954.године и после тога, све до данас реч је о недопустивом фалсификовању Вука и његовог дела од најпогубтнијих српских лингвиста – сербокроатиста, који се данас ни после сто година „сербокроатисања“ нису ни на који начин лустрирали од сербокроатистике, па зато и нису извршили никакву, одавно неизбежну реституцију основа српскога језика. Сматрамо да је сувише касно да у 21. веку мењамо и поново реформишемо српско писмо, јер су такве реформе давно завршене и у многим афричким племенима. А данас српски лингвисти сербокроатисти наносе, и даље, највећу штету српском народу јер су они помогли да му се одузме власништво над српским језиком, па  данас српски језик преименовљава ко како стигне по политикантској жељи, а не по лингвистичким узусима.

Драгољуб Збиљић, 6. новембра 2012.

 

 

Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (10)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПРОМЕНЕ И У НАШОЈ ФАБРИЦИ

Србија, петак, 3. новембар 2000. године

СР ЈУГОСЛАВИЈА ПОНОВО У ПОРОДИЦИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

ВРАЋЕНИ ЧАСТ И ДОСТОЈАНСТВО

Генерална скупштина прихватила акламацијом резолуцију Савета безбедности 1326 о уласку СРЈ у светску организацију. Прегршт порука подршке и израза добре воље у говорима Кофи Анана, амбасадора Француске, Сједињених Држава и Русије, као и бивших република СФРЈ

ПРОМЕНЕ У ШАБАЧКОЈ “ZORKA-Pharmi”

ЗАМЕНИЦИ САДА ДИРЕКТОРИ

У шабачкој фармацеутској индустрији “ZORKA-Pharmi”, која годинама слови за најбољу у овом крају, промењен је управни одбор и комплетно руководство. Том руководству замерено је незаконито девизно пословање, потписивање штетних уговора, прекомерно донаторство тешко 12,8 милиона динара за протеклих девет месеци.

На место Мијатовића, прекјуче је именован досадашњи његов заменик Томислав Сокић. Комерцијални директор је Весна Мијаиловић, док је Предраг Митровић, директор Службе одржавања.

Председника шесточланог Управног одбора заменио је економиста Радисав Теодоровић.

Коментар: Што се тиче имена новог руководства све је онако као што и пише у новинама. А што се тиче пословања свако треба да буде подложан контроли, и то нека обаве они који се у то разумеју. А оно што новине не пишу је шта се све дешавало док бивши генерални директор није поднео оставку. Али о томе једном другом приликом.

ДА ЛИ ЈЕ ИШТА БОЉЕ

Боцвана, недеља, 5. новембар 2000. године

Да ли се ишта боље осећа у животу обичних људи? Читамо ми стално вести и знамо да бивша власт омета Напредак колико год може. Ваљда ће после зиме, с пролећем, и све остало да крене на боље. Ја бесним кад чујем шта се све радило, колике су паре изнете из земље, како су лопови и лажови живели у раскоши док је обичан народ гладовао, у каквим вилама и становима они живе док ја годинама сањам да имам сасвим скроман дом.

Ужас један.

Природни сумрак на југу Африке

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Србија, понедељак, 6. новембар 2000. године

РУДАРИ КОЛУБАРЕ ОГОРЧЕНИ ШТО СЕ СА ПРОМЕНАМА ЗА КОЈЕ СУ СЕ БОРИЛИ, БЕСКОНАЧНО ОТЕЖЕ

НИКОМ КРОЗ ПРСТЕ!

Док наши другови на коповима искашљавају парчад својих плућа и наша деца умиру од рака, у Београду се данима натежу око нечије оставке. Нема времена за чекање. Нека се каже ко замотава клупко, а ми знамо како ћемо га пресећи – поручују рудари

ФЕЉТОН – СЛОМ МОМАРХА СА ДЕДЕЊА – 26

Анатомија владавине Слободана Милошевића

УСПОН И ПАД ИСТИ

Губећи сваки смисао за реалност, брачни пар са Дедиња једног тренутка помислио је да може бесконачно слуђивати сопствени народ и истовремено бацити на колена једину суперсилу у свету

ГРЕШКЕ НА СТАРТУ

У неким сегментима своје политике Милошевић је неоспорно био у праву. Рецимо, у постављању уставоправне једнакости Србије у великој, Титовој Југославији и отварању дуго заташкаваног проблема положаја Срба и Црногораца на Косову. То се може рећи и за проблематизовање позиције Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, у случају изласка ових република из Југославије. Уз непријатно историјско искуство то није био измишљен проблем и због тога што је и Титов режим тамошњим Србима признавао статус конститутивних народа ове две југословенске федералне јединице.

Мора се, међутим, рећи да је Милошевић већ у покретању ових крупних проблема мултиетничког Косова, Србије и Југославије правио (пре)велике грешке. Прва и једна од највећих је била та што је ова деликатна питања отварао на улици, пре него што је исцрпео све могућности отворених, чињеничних расправа у билатералним сусретима и у водећим југословенским државама и политичким институцијама. Та брзоплетост је отварала врата популизму и острашћености, националном подвајању и груписању, а све је то ишло наруку бујању сепаратистичких и шовинистичких екстремизама у земљи.

Сличну грешку направио је и са проблемом Срба и Црногораца које је потпуно непотребно издвајао од проблема другог неалбанског живља на Косову, а њихове невоље нису биле ништа мање од српских и црногорских.

Година 1988.

Или, нереално, па и неодговорно је гајио максималистичке идеје о положају Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, а оне су биле мегаломанске чак и за повољније међународне околности од оних које су постојале у време распада Југославије.

Ништа мање није грешио ни што је све ове (пре)тешке националне проблеме везивао за судбину једне пропале утопистичке идеологије и што је веровао да се тако крупна питања морају решити силом. Најзад, грешио је и због тога што није уважио реалност да су муслимани трећи југословенски етнички колективитет и да их нико озбиљан не може третирати као пуки реликт српског и хрватског раздвајања и трансформисања. Заправо, што је Југославију сводио на српско-хрватску нагодбу и кад је реч о њеном очувању и кад је реч о њеном распаду.

У једном од првих бројева овог фељтона објављен је и афоризам:

1. Већина је запослена, а нико ништа не ради

2. Иако нико ништа не ради, производња расте

3. Иако производња расте, нигде ништа нема

4. Иако нигде ништа нема, сви имају

5. Иако сви имају, сви су незадовољни

6. Иако су сви незадовољни, сви гласају “за”

А завршен је речима:

Слом монарха са Дедиња показује да су пут навише и пут наниже исти. Како се пењеш, тако силазиш.

КРАЈ

—————————————————————–

Сутра креће нов ЕКСКЛУЗИВНИ фељтон НОВОСТИ:

КО ЈЕ УБИЈАО ПО СРБИЈИ

Докле су стигли МУП и Тужилаштво у расветљавању убистава Радована Стојичића Баџе, Зорана Тодоровића Кундака, Павла Булатовића, Жике Петровића и других брутално ликвидираних од 1991. године до данас

Шта садрже досијеи убијених у МУП и Тужилаштву

Колико време ради за убице и да ли им оно може помоћи да заувек остану ван домашаја правде

Полиција има индицију о томе ко је и по чијем налогу извршио бројна убиства, али нема чврсте до

Колико год пута било констатовано, треба то изнова понављати – режим Николић-Вучић-Тачић планира да почне са постављањем границе са Косовом и Метохијом 10. децембра текуће 2012. Све док људима не дође у главу. Док не схвате размере и значај – колико реални толико и психолошки, духовни и морални – тог чина.¹

13.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

У сусрет том кобном датуму, власт својим контрадикторним или отворено обмањујућим изјавама случајно или намерно слуђује српску јавност. На пример, шеф преговарачког тима Владе Србије за техничке преговоре са Приштином Дејан Павићевић негирао је протеклог дана тврдње да ће успостављањем тзв. интегрисане контроле прелаза са Косовом бити успостављена својеврсна граница ка Покрајини.² Но, терминологија самог споразума га демантује. Како су већ и други аутори истакли, тзв. Договорени закључци у вези ИБМ³ (интегрисаним управљањем границом) позивају се на Лисабонски споразум, у чијем склопу ИБМ „подразумева добросуседске односе на највишем нивоу сарадње између две суседне земље“, што захтева : “1. обострано признавање суверенитета, 2. непостојање спорних питања у односима две земље”.⁴ Дакле, граница. Можда део власти Србије чак мисли да ће и тај појам некако моћи да се релативизује, и, ако се довољно чврсто затворе очи и запуше уши, да ће моћи да га третирају по неком свом нахођењу и слободном тумачењу, уз обавезно спиновање домаће јавности. Али искуство од протеклих 20-ак година требало је већ сваком да буде довољно да схвати – потписи на којима западне силе инсистирају, оне намеравају и да спроводе у дело, у што тешњем складу са сопственим интересима. А, ваљда је јасно да је суштински интерес главних западних сила – граница према КиМ. Да није, не би тзв. Договор о ИБМ био испоручен Србији као политички услов и не би се на њему толико инсистирало – као и на одрицању од Резолуције 1244, којом је Србија, по тврдњама разних издајника, “изгубила Косово”.

Иначе, за то што је текст Договора о ИБМ за потребе овог текста преузет са сајта једних београдских дневних новина имамо да захвалимо чињеници да се, закључно са 15 часова 13.11.2012, његов текст није могао наћи на званичним сајтовима релевантних државних институција у Србији. У Канцеларији за Косово и Метохију тај споразум нису поставили на сајт, нити су га имали при руци када је аутор контактирао Канцеларију за медије. С друге стране, из поменуте канцеларије су били љубазни да аутора упуте на сајт Владе Србије, тј. на рубрику “Споразуми постигнути у дијалогу са Приштином уз посредовање ЕУ”. Унутар те рубрике⁵ постоје линкови на све поменуте договоре (не заборавимо – парафиране, а не потписане од стране претходне владе). Међутим – они не функционишу, изузев линка за “Договор о регионалном представљању и сарадњи” – тј. договор о чувеној “фусноти”. Притисак на све остале линкове само враћа посетиоца на првобитну страницу, готово као да се одбио о неки гумени зид или, нпр. образ од ђона. А, не заборавимо, једно са све дуже листе неиспуњених обећања нове владајуће коалиције тицало се обавезне “транспарентности” свих будућих разговора, договора, споразума, итд. везаних за КиМ.

У склопу опште игре жмурке која претходи 10. децембру, директор Канцеларије за КиМ, Александар Вулин нам је, са своје стране, саопштио: “Када би тамо била царина, онда би то било нарушавање територијалног интегритета. Србија неће албанске царинике на административним прелазима, већ пореске органе”.⁶ Под број један, у свим земљама у којим важи поменути режим ИБМ из Лисабонског споразума, присуство царине на границама се подразумева – што је са границама увек и случај, и то свуда у свету. Под два, тачка пет Договора о ИБМ предвиђа присуство “свих припадајућих служби обеју страна, као што су царина, полиција, итд.” Вулин је такође својевремено изнео став, који се и даље може наћи на сајту Канцеларије за КиМ, да “за нас постоје само Унмик царине”.⁷ Договор о ИБМ, међутим, нигде не помиње Унмик, већ само Еулекс – што је пре недавног интервјуа за државну телевизију РТС директор Канцеларије за Ким ипак изгледа сазнао, па се стога кориговао и изјавио да ће, овог пута, “српска страна инсистирати на извршној улози Еулекса”,⁸ који је (баш као и досад, је ли тако?) “гарант да ће ствар бити статусно неутрална”.⁹

Кад смо већ код “статусне неутралности” и “добрих намера” посредника у преговорима, они са нешто дужим памћењем сетиће се да је Томислав Николић пре свог одласка на заседање Генералне скупштине УН у септембру, давао изјаве у смислу да “Уједињене нације треба да имају примарну улогу у решавању питања Косова” – што је био и један од закључака састанка Николић-Путин од 11. септембра.¹⁰ А сетиће се и да је председник Србије пропустио да понови тај исти став само две недеље касније пред светским аудиторијумом – иако је то била јединствена прилика за објављивање намера Србије, у много пријатељскији наклоњеном форуму него што то ЕУ икада може да буде. Сада смо, чини се, још чвршће заковани за ЕУроатлантско туторство у свим нашим потезима и преговорима везаним за КиМ. И како онда, нпр. Русија може Србију да третира као поузданог партнера – када њена власт тако олако и ноншалантно крши не само обећања дата сопственим грађанима, већ и принципе усаглашене на билатералном, председничком нивоу?

О упорним тврдњама бројних највиших функционера власти да су бриселски парафи бившег преговарача са Приштином Борка Стефановића заправо “потписи” више не треба трошити сувишне речи – али не треба ни заборавити, јер управо је тај маневар основа за политику не само континуитета већ и надоградње Тадићеве погубне косовске политике. И тај маневар нам, можда боље од било чега другог, открива зашто је власт оставила главне медије у Србији нетакнутим – да би њени представници некажњено, без јавног оспоравања и истинске дебате, могли да понаваљају ту ноторну неистину, која им служи као оправдање за саучесништво у даљем урушавању државе. Јер, једноставно – параф није исто што и потпис, нити може бити.¹¹ Тек га је ова влада претворила у потпис – и у јачу “обавезу” Србије да прави границу са КиМ.

Оне који се и даље баве апологијом потеза нове власти само треба питати – како су реаговали док је сличне ствари радио Тадићев режим? И – како би реаговали да је Тадић победио на изборима и поново формирао Владу? Не би ли се већ сад разним про-напредњачким интелектуалцима већ пушило из ушију од писања против “издаје”, од позива на отпор, грађанску непослушност, револуцију – па можда чак и оно најекстремније: штрајкове жеђу? Не би ли звучали бар као, нпр. Томислав Николић на предизборном митингу у Косовској Митровици?¹² Но,такви сада ћуте, или налазе разне изговоре и оправдања – што значи да је чак и део алтернативног јавног дискурса у Србији вешто неутралисан. Неки у тој неутрализацији засигурно учествују свесно, подгревајући “обреновићевски” имиџ нове власти зарад врло прагматичних користи, други су очигледно још увек хипнотисани скоро дводеценијским радикалским стажом Николића и Вучића, из којег црпе наду да су ова двојица променила само длаку (ка нијансама жутог), али не и ћуд (национално опредељену). Како год било – ефекат је исти. Једино поуздано мерило у садашњем смутном српском добу су дела – а она се, по питању КиМ, код ове власти суштински не разликују од дела оне претходне.

Но, бар глас вапијућег у пустињи нико никад није успео да угуши. Да ли таквих има довољно у Србији? Или се, пак, очекује да Руси буду не само “већи Срби од Срба”, већ и већи браниоци Косовског завета? И са којим правом? То су питања која се данас могу поставити хипнотисано-умртвљеној или неодлучној српској националној јавности: да ли ће она мирно посматрати док се, полако али сигурно, успоставља граница са Косовом и Метохијом? Да ли људи имају свест о томе шта ће им потомци на то рећи ако остану неми, инертни и малодушни док се пред њиховим очима и физички поништавају плодови вековних борби за слободу и обнову државе и народа. Да ли ће имати право да им икада читају Његошеве стихове: “Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може”? Да ли ће себе имати право да зову Србима, и да очекују било шта од било кога?

 

1 За репрезентативну реакцију Срба са севера КиМ, обавезно прочитати говор Марка Јакшића на митингу у Косовској Митровици: 

http://www.fakti.org/srpski-duh/jaksic-optuzio-nikolica-za-izdaju-a%20vulina-za-obmanu

2 http://www.nspm.rs/hronika/dejan-pavicevic-prelazi-ka-kosovu-nece-biti-granica.html

3 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/293687/Tekst-sporazuma-Beograda-i-Pristine-o-prelazima

4 http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/08/milorad-bata-jovanovic-integrisana-granica/

5 http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=164576

6 http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/vulin:-srbija-nece-albanske-carinike_352293.html

7 http://www.kim.gov.rs/rs/multimedia/intervjui/item/557-bez-granice-sa-kosovom-i-metohijom

8 http://www.pravda.rs/2012/11/08/vulin-insistiracemo-na-izvrsnoj-ulozi-euleksa/?lng=lat

9 Исто

10 rts.rs

11 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Paraf-Stefanovica-ne-obavezuje-Dacica.sr.html

12 http://www.fakti.org/srpski-duh/jaksic-optuzio-nikolica-za-izdaju-a%20vulina-za-obmanu