Отворено писмо председнику Матице српске др Ивану Негришорцу –
др Драгану Станићу и управи Матице српске

 Пише: Драгољуб Збиљић

 

ХИТНО ПОНИШТИТИ НОВОСАДСКИ ДОГОВОР
И ИСПРАВЉАТИ ЊЕГОВЕ ПОГУБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
У ЗАТИРАЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

 Сажетак писма

            Као члан Матице српске, потпуно незадовољан после ванредне седнице Скупштине Матице српске, одржане у суботу, 2. јуна 2012. године, предочавам Вам у овом отвореном писму неке кључне чињенице. У Матици српској, док се не поништи Новосадски договор (1954), док се не напусте његови постулати у раду Одељења за књижевност и језик у струци и правописном решењу питања писма у двоазбучју, затим – док се не изврши рестиутуција српског језика и писма у складу с језичком науком, као и суштинска научна лустрација преживелих сербокроатиста у корист србистичке науке – стручаци за српски језик неће успевати да се довољно исправно баве питањима српскога језика и писма. Највише због тога, као и због грубог кршења Статута Матице српске (забрана гласања о мом предлогу, забрана дијалога о мом предлогу и забрана да поднесем други предлог (реч је о поништавању Новосадског договора и његових штетних последица од 1954. године до данас) од стране председавајућег седници Скупштине од тог 2. јуна 2012, имам права да предочим јавно своја страховања за будућност српског језика и писма, посебно у вези с лошим и неуставним решењем питања писма српскога језика, које је, истовремено, и противно пракси у репавању питања писма сваког престижног појединачниог језика у Европи и целом свету, као и да нарочито истакнем своје незадовољство због целокупног понашања  председавајућег на реченој седници, због чега ме принуђујете на појачану борбу и у Матици и изван Матице за одбрану српског језика и писма ћирилице, као и за, истовремено, (о)чување светлог образа Матице српске колико ми је више могуће.

          Постало је превише очигледно да се, по правописним активностима, по линвистичким радовима и делима, не само на моју личну жалост, у Матици српској у недопустивој мери настављају погубни токови по српски језик и српско писмо ћирилицу у филологији, лингвистици и правописним прописима са свим карактеристикама које нам је насиљем у време комунистичке диктатуре наметнуо Новосадски договор (1954) и његови лоши Закључци који су донети на скупу лингвиста и културуних радника бивше Југославије с подручја српског језика, одржаним, како се наводило, на састанку у Матици српској 8. 9. и 10. децембра 1954. године (Нећу овде, због уштеде у простору и времену, наводити те погубне Закључке који се налазе у свим Правописима српскохрватскога књижевног језика, који је Матица српска објављивала између 1960. и 1993. године).

          И лично, као члан Матице српске, и преко деловања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ после 2001. године, покушавао сам да предочим стање у вези са српским језиком и (нарочито) са српским писмом  и да предлозима председницима, управама Матице српске и Одељењу за књижевност и језик од те 2001. па до ове 2012. године укажем на неизбежност нових мера како бисмо уопште, па и у Матици српској исправили макар минимлно шта се може исправити после толико деценија наопаког, штетног, погрешног рада и у Матици српској и изван Матице у вези са српским језиком и писмом. За то време, тачније од 1994. године до ове 2012. објавио сам својих укупно 15, а од тога десет књига у којима сам детаљно описао катастрофално стање у српској лингвистици (највише), па и у филологији, у правописним активностима, као и у просветном раду у српским школама у којима српски језик и књижевност имају значајан фонд часова на којима треба да се исправно описује стање и шта и како треба радити. У том описивању најпрецизнији и најдетаљнији био сам у књизи Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011) у којој сам на 1.070 страна показао и доказао да су и српски језик и (нарочито) српско писмо – србица или вуковица били на удару вековима, а ћириличко писмо је било подвргнуто невиђеном другде у свету – политичком и физичком насиљу. То насиље нароичито је успешно примењивано после споменутог Новосадског договора из 1954. године „изнутра“, од комуниста који су наложили и са српским сербокроатистима се били („у позадини“, „иза врата“) договорили у коначном циљу тог насиља – да се српско писмо сасвим замени србокатоличком и хрватском латиницом.

Катастрофално стање српског језика, а нарочито ћирилице

описано је у 20 књига објављених у Ћирилици

          Осим мојих десет књига о овој проблематици, „Ћирилица“ је објавила још десетак дела других аутора или зборника радова с наших симпозијума о ћирилици у српском језику. Све смо то достављали Матици и њеном Одељењу за књижевност и језик (зашто није Одељење за „српски језик“, то не може бити јасно никоме), а, наравно, слали смо их и свим другим институцијама, али није било очекиваних практичних и корисних одзива на њих.

          Једино са задовољством истичемо да је у оквиру Матичиног рада академик Иван Клајн (иако суштински ни он не заступа на одговарајући начин право Срба да имају ћириличку сувереност писма у свом језику), док је излазио часопис Језик данас (чији је био главни уредник), увек објављивао све што смо му ми из Удружења „Ћирилица“ слали. Ни један једини текст није одбацио и био је један од најдемократичнијих уредника којега знамо. Остали Матичини часописи нису посвећивали пажњу нашим текстовима. (Додуше, и акатулени главни уредник Летописа Матице српске, објављивао нам је текстове све док у њима нисмо почели да указујемо на мањкавости правописног рада у Матици. После тога није нам објавио на десетине текстова само из тог разлога, иако су они, сасвим сигурно, били јачи и зрелији од оних ранијих које је објављивао. А ро значи, да у Матици и данас, као за све време „златног доба“ комунизма, може да се објављује само омо што је у складу с једноумним мишљењима стручњака који се шрите межзсобно и појединачно славним именом Матице српске)

Једва су пристали на разговор

после десет година мољења…

          Десетак година смо молили да нам Матичино Одељење за књижевност и језик посвети један разговор у коме бисмо отворено говорили о томе шта треба Матица и стручњаци у Матици да (у)раде да нам се не би наставило давно започето и одавно превише очигледно, а данас готово до краја у јавности доведено, затирање српске миленијумске ћирилице. Тек после десетак година мољења нови председник Матице српске академик Чедомир Попов успео је да „убеди“ Одељење да прими делегацију „Ћирилице“ на разговор. Тада смо делегацији Одељења – коју су чинили проф. др Мато Пижурица, проф. др Драгољуб Петровић и проф. др Јасмина Грковић-Мејџор, а разговор је водио у име Матице врло љубазни потпредседник проф. др Славко Гордић ­– примило нас је на тај десет година мољени разговор и он је одржан у Матици 29. септембра 2008. године у 12 часова. Наша екипа за разговор (Драгољуб Збиљић, мр Бошко Брзић, Јасмина Пивнички, Ћорђе Јањатовић  и Петар Јаћимовић) врло пажљиво и тачно је предочила проблем у вези са српским језиком, а нарочито у вези с ћирилицом која је и у Србији у процесу затирања.

          Једина примедба из екипе Матице српске била нам је тада што смо „дуго“ говорили. Говорили смо, уистину нешто дуже зато што је и српски проблем у вези с језиком и (нарочито) писмом  предуг. У другоме се нисмо тада нашли у противуречју, осим што је проф. Петровић тврдио бесмислицу да је „илирску латиницу“ саставио Вук Стефановић Караџић (примио је то на основу некритичког и непажљивог „учења“ проф. др Петра Милосављевића о „српској латиници“!), а чињеница је да је сâм Вук негирао у једном свом писму да је он састављач те лоше приређене абецеде за српске католике и Хрвате јер је природа српскога језика (који су Хрвати касније званично прихватили за свој језик и преименовали га) неподесна за такав абецедни састав. (Наравно, ни тада ни сада, за судбину српског писма ћирилице уопште није кључно важан податак ко је састављао ту лошу абецеду, него је кључна чињеница из целокупне светске праксе која не уводи двоазбучје, јер, наравно, уведено параписмо мора да сузбија дотадашње писмо.)

Непристојно је 2010. у Правопису

изигран Устав Србије…

          Одмах после тог разговора били смо у страху јер нисмо веровали да ће та „екипа“ Матице српске прихватити доказиве чињенице које смо предочили. (Видело се то по томе што нас нису радо примили на разговор, осим С. Гордића који је све време показивао очигледну пристојност.) Али, веровали смо донекле да се правописци неће усудити да у новом правопису (најављиваном у то време и десетак година пре рога) прекрше већинску народу вољу садржану у потпуно јасном Члану 10. Устава Србије из 2006. у коме је сасвим јасно за српски језик (поново, разуме се), сасвим исправно, изабрано ћириличко једноазбучје.

          Шта се две године после тога догодило?

       Ново исправљено и допуњено издање Правописа српскога језика (објављено у Матици српској крајем септембра 2010) непристојно је изиграло Устав Србије у реченом Члану 10. Учињено је то на морално неприхватљив начин.

        Морално је то био неприхватљив начин зато што су правописци чак цитирали Члан 10. Србије од речи до речи у фусноти Правописа, означеној једном звездицом на 15. страни, где стоји, вуковски речено прецизно, да је српски језик у записивању Срба сада поново једноазбучан у ћирилици, а већ на 17. страни правописци су поступили очигледно дрско – не хајући за већинску народну вољу, за светску праксу која је сва у једноазбучју и за наведени у реченој фусноти Члан 10 – па су оставили стање из тзв. српскохрватског језика и на основу погубног (у Матици никад непоништеног) Новосадског договора (1954), чија је чак, на неки начин, за то време наоко исправна 3. тачка Закључака налагала „равноправност латинице и ћирилице“. Та у стварности каснијој лажна равноправност свела се на политичке, насилне и (не)стручне обмане језичких лажних стручњака, тзв. сербокроариста како та тачка у тој формулацији значи „алтернативност писама код Срба“, „богатство двооаузбучја“, а данас чак и да је та латиница „(опште)српска латиница“, што она без окупација Срба и насилног наметања латинице (и) православним Србима под комунистичком диктатуром никада није била српско (изабрано) писмо.

          С политичарима и политикантима, а нарочито са српским лингвистима „сербокроатистима“ који су се у вликој мери бавили обманама, а не чистом лингвистиком и филологијом, касније (после Новосадског договора, 1954) српском народу је насиљем и обманама (а обмана је такође успешан вид насиља нарочите врсте, јер је требало спровести договор иза врата на Новосадском договору да се ћирилица и у Србији замени латиницом!) наметнуто, сасвим непотребно и штетно по његову културу и цивилизацију, латиничко писмо. Тако су сада сви Срби (и православци) чак и у Србији насилно и лукаво полатиничени у проценту који води у довршавање штетног латиничења Срба и коначну замену српског писма србокатоличком и хрватском лошијом латиницом од српске ћирилице за природу српског језика.

          Дуго сам мислио да све то српски стручњаци (лингвисти, правописци и филолози) у Матици српској (наравно сложно и изван Матице, свуда) раде нехотице, зато што не читају оно што је истраживано и непрекидно доказивано у претходних дуже од 20 година, оно што сам и ја у својим радовима, текстовима, књигама доказивао. Мислио сам да то они нерадо читају зато што моје звање није докторско, па сам резоновао да их морам и разумети кад ми не придају довољно значаја. Мислио сам, чак, једно време да они то – пошто ме „потцењују“, не желе да читају шта истражујем, закључујем и предлажем – па да зато и не разумеју. (Човек може нешто да не разуме ако се у то не удубљује, а не чита оне који то продубљено разматрају.) Надао сам се да ће једног дана пристати да нешто од свих силних доказивања о пропасти српскога јеика и затирању ћирилице из мојих књига прочитају и да ће „схватити“ проблеме у вези с урушавањем српскога језика и затирањем српскога писма и у Србији.

          Моју наивност у ранијим проценама да то српски лингвисти (пошто ме потцењују, па моје књиге не читају) „не разумеју“ коначно ми је распршила нова управа Матице српске изабрана почетком 2012. године и – нарочито – нови председник Матице српске (не знам које му је име важније, па наводим оба) Иван Негришорац (и готово сва средства обавештавања у марту 2012. јавила да је „нови председник Матице српске Иван Негришорац“) – Драган Станић (који је филолог, књижевни теоретичар, књижевни критгичар и писац а верујем да се разуме и у лингвистичка питања).

          Како ме је из наивности личне извео проф. др са два имена?

Учинио је одлепршалим то моје наивно веровање да „не разумеју“ они проблеме те врсте на сувише очигледан начин на ванредној седници Скупштине Матице српске у суботу 2. јуна 2012. године (седница је почела у 11 сати).

Приликом разматрања последње тачке дневног „Предлози чланова Матице српске“ јавио сам се за реч и допуштено ми је да прочитам свој предлог. Он није предуг, па ћу га, с разлогом, и овде предочити. Предлог је гласио:

       „Као члан Матице српске осећам дужност и обавезу да предложим да се Матица српска даље не брука у ниподаштавању Члана 10. Устава Србије и да данас (на овој седници) донесемо одлуку да ће у решењу питања писма поштовати Устав Србије и већинску народну вољу из њега у вези с ћириличким једноазбучјем у српском језику, на шта обавезује први став Члана 10. Устава Србије – директно. Ту не сме да буде изврдавања и околишења (као у Правипису српскога језика, Матица српска, 2010, стр. 15-17), већ да (и) српски језик у решењу питања писма хитно усагласимо с целокупном праксом у целој Европи и престижном свету, као и с јасним Чланом 10. Устава Србије, јер нико други у свету не доноси неприродно решење питања писма за један народ и један језик у двоазбучју, троазбучју и сл.

          Молим и тражим да о томе сада (после образложења) гласамо.

Образложење предлога

          У овој шестој тачки Предлози чланова Матице српске, као одговоран и савестан члан славне нам Матице, не желим да сутра буде забележено да смо ми чланови у једном периоду брукали Матицу српску на тај начин што смо газили свој устав и што смо се понашали противно пракси у целом престижном свету. Такво наше понашање данас не заслужују славне традиције Матице српске, а Матица ће и у будућности бити толико славна колико смо ми њени чланови у сваком часу спремни и вољни да чувамо њено лице.

          Убеђен сам у потпуности да у оваквом предлогу и његовом усвајању постајемо сви достојни чланства у Матици српској и у српској нацији. Ми, чланови Матице, нисмо власни да погрешно убеђујемо већински део свог славног народа данас да није у праву у ономе у чему је он у праву у односу на целокупну престижну праксу Европе и целог света. Ако онолики амерички народ и ако још многобројнији сав руски народ, на пример, имају своју довољност у једном писму за њихове језике (енглески, руски, на пример), неће бити да смо ми у праву да мислимо да нама није довољно наше национално писмо (ћирилица, србица, вуковица), него да морамо да свом писму само ми у свету супротствљамо било чије писмо, па и ово латиничко србокатоличко и хрватско истовремено. Што се свакодневне употребе српског језика тиче, српска ћирилица – објективно оцењена у свету више пута као најбоље и најсавршеније писмо – сасвим нам је довољна. Тамо где је латиница по међународној пракси неопходна као помоћно писмо, то или било које друго писмо се подразумева само колико се та употреба неког другог писма користи у другим светским језицима.

          Надам се да ће нова управа Матице разумети мој предлог (подржан од свих ћириличара у „Ћирилици“, али и изван „Ћирилице“) и да ће допустити редовним својим  члановима да се данас о овом предлогу званично, слободно, демократски, дизањем руку – изјасне. Важно је да овај демократски поступак разумемо и важно је да се Радно председништво Матице српске данас неће супротстављати оваквом демократичном поступку.

          Дакле, као члан Матице, молим и тражим да се о овоме сви изјаснимо и пребројимо ко је за, ко је против и ко је уздржан (ако је могуће бити уздржан у уважавању Устава своје државе). Државни, национални, културни, цивилизацијски и сваки други – велики је разлог да се ово питање реши у складу са европском и светском престижном праксим и већинском вољом народа Србије с референдума за овај Устав (2006). Данас смо ми, наше генерације, дужни да се коначно свуда за српски језик врати доследно у употребу српско погажено писмо у ери комунистичке диктатуре, када је, први пут, српска ћирилица међу Србима и у Србији па и у њеном делу – Војводини под насиљем прешла у мањинско писмо. То се не сме више толерисати и допуштати!

          Хвала Вам свима што сте ме саслушали и хвала унапред члановима Радног председништва седнице што се, надам се, неће недемократски и нецивилизовано опирати демократичности да се за овај предлог јавно гласа дизањем руку чланова Матице српске.

Драгољуб Збиљић,
члан Матице српске“

Докази о наопаком и злом путу

          Шта се после овога догодило? (На моју жалост, догодило се много шта!)

          Догодио се очигледан доказ да наши академици и други сербокроатистички стручњаци на наопаком и злом путу, па и председавајући овој седници, одлично разумеју проблеме о којима сам унајкраће у предлогу говорио. Значи, помогао ми је, својим каснијим понашањем на овој седници Драган Станић – Иван Негришорац, нови двоимени човек на челу Матице српске (као раније Милош Светић – Јован Хаџић који није дао Матици да усвоји реформу Вука Караџића, па је она усвојена тек после смрти њеног творца, којим се данас Матица српска дичи, али га у науци и даље не следи у потпуности, него се бави сербокроатистиком!). Учинио ме је разумним, па сам у свести коначно искорачио из своје наивности у мишљењу да „они то не разумеју“ – забранио је да се Скупштина Матице српске гласањем изјасни о нормалном корисном предлогу члана Матице да се Правопис српскога језика Матице српске усагласи са светском праксом у решавању питања писма и са Чланом 10. Устава Србије о ћириличком једноазбучју у српском језику.

          Станић – Негришорац ми је том забраном отворио очи да схватим да  готово сви они у управи Матице и изван Матице одлично разумеју све то о чему сам говорио и што сам предложио, али да из неког – мени још неоткривеног разлога (мада је разлог могућ најпре у наопакој политици, власти и смишљеном наставку погубне сербокроатиостике) – држе се давно постављеног задатка да не дају да се на прави и једини могући начин (србистички, а не сербокроатистички) негује и богати, развија и чува српски језик и да се (са)чува његово најсавршеније на свету – српско ћириличко писмо.

          Такву наопоаку постојећу намеру Негришорац – Станић јасно ми је открио у свом  образложењу зашто не дâ да се гласа о предлогу да се подржи Устав Србије у Правопису у складу с праксом у целом свету. Ево шта је казао као податак за историју (не могу баш навести од речи до речи, али је смисао био овај):

          „Није потребно да се чланство Матице српске о томе изјашњава. Ми радимо на истим циљевима и задацима као што ради „Ћирилица“, али су наши поступци друкчији. Ми ћемо се тиме бавити, али уважавамо стварност да је наша култура двоазбучна. Ми ћемо се бавити питањем писма и можда ћемо то питање решити, али нећемо то брзо учинити. Решићемо то питање за 50 до 70 година, колико то питање (двоазбучје) код нас постоји.“

          Пошто ми није дао реч, пошто је укинуо реплике, односно дијалог, био сам приморан да му с места кажем: „Господине, српске ћирилице у оваквим условима двоазбучја у Матичином Правопису неће бити ни за десет година, а за 50 до 70 година, ако овако радимо, неће бити ни нормалних Срба!“ (То је он оценио као моју „недоличност“ (што су „његови“ из публике реаговањем „потврдили“, а оно што он није дао да се гласа и што ми није дао реч да поднесем други предлог, не знамо да ли је за њих све било „долично“ и „демократски“!)

„Не може да се гласа за предлог,

не може два предлога…“

          Председавајући и, истовремено нови председник Матице српске спомињани Негришорац – Станић није забрано само да да се гласа о спомињаном предлогу, што је свакако било ретко и у златном добу комунистичке (не)демократиоје, него је још нешто забранио. Измислио је правило које у Статуту Матице српске не постоји (нити је могуће да било где, у било ком правилнику о раду неке седнице постоји). Није ми дао реч да поднесем још један предлог уз његово образложење: „Не дам Вам реч јер сте ви својих десет минута искористили.“ (Наравно да је било договорено да се појединачни настут заврши у току од десет минута. Али, по Статуту, нема одузимања права од нових десет минута у вези с неким другим предлогом. А мој други предлог, који ми није дозвољен, био је – поништење погубног Новосадског деоговора и његових Закључака из 1954. године, као и то да се суштински напусти пракса Новосадског договора и ненаучне сербокроатистичке вишедеценијске праксе у решавању најважнијих питања и српског језика и српског писма.)

          Због свега што се у Матици српској догодило на ванредној седници Скупштине у суботу, 2. јуна 2012. године, а с обзиром на то да сам се на тој таквој седници, уз такво недемократично и нестатитарно понашање прдседавајућег, у потпуностим „излечио“ од свог наивног досадашњег веровања да се у Матици српској не води исправна, научна и у склладу с начином вођења бриге о језицима и њиховим писмима у целом свету, као и да не постоји моје даље веровање да се то у Матици ради наопако нехотице или из неразумевања и незнања, него да се то, сасвим очигледно, деценијама ради на постулатима погубног Новосадског договора и у наставку лоших намера (вероватно уз подршку и некога јаког из власти) – увидео сам да ми је једини частан излаз да своју борбу за српски језик и српско писмо ћирилицу појачам и у Матици и изван Матице. Или да не долазим док се не уверим на основу рада управе у Матици да се напушта погубан сербокроатистички пут у даљем уништавању српскога језика и у очигледном данашњем довршавању затирања српске ћирилице (србице, вуковице) која је и од наших и од страних истраживача и стручњака оцењена више пута као најсавршеније и најбоље писмо за природу српскога јерзика.

          У том смислу стручно и правописно задржавање природно неодрживог двоазбучја, као решења питања писма у једном језику, у Матици српској и у њеном Правопису само за  српски народ и српски језик, на начин како се у српском језику спроводи од стручњака – може и мора да води само до коначног затирања српског писма у српском језику у коме се оно (у ранијем или данашњем саставу) користи непрекидно једанаестак векова.

          Постало ми је на овој седници очигледно да то српски стручњаци за језик и књижевност (лингвисти и филолози) разумеју, али да наопако решење подржавају из неке наметнуте им нужде, а можда код неких појединаца и из заблуде или недовољног разумевања, из слабе стручне упућености.

Имам права да искажем јавно своја страховања

и незадовољства због појединачних понашања у Матици

          Мислим да не би било тако мало подржавалаца моје теорије и образложења предлога решења питања српског језика и писма на овој седници у Матици српској, али и уопште, да данас и даље у нашој науци уопште, па и у још неуспостављеној србистици, односно у неизвршеној никаквој суштинској реституцији српскога језика и писма – за шта се моја маленкост залаже одавно у књигама, радовима и наступима – да не влада неприродна и штетна, боље рећи погубна (једноумна) субординација међу научницима. Та субординација у толикој мери – ако убрзо не буде сузбијана и ограничавана – мишљења у лингвистици о неопходности промене понашања и рада још задуго, нажалост, неће бити.

          Оваква наоко песимистичка оцена на крају овог отвореног писма новој управи Матице српске и српској јавности није у складу с мојом сталном потребом да битку за српски језик и српску ћирилицу никада не напустим, па ћу је и у самој Матици и изван Матице, због овакве њене управе и, посебно, због неодговарајућег понашања председавајућег још појачати. Као члан Матице српске, потпуно незадовољан после ванредне седнице Скупштине Матице српске, одржане у суботу, 2. јуна 2012. године, имао сам обавезу да Вам предочим неке кључне чињенице и да, најзад, и ово додам. У Матици српској, док се не поништи Новосадски договор (1954) и док се не напусте његове постулати у раду Одељења за књижевност и језик у струци и правописном решењу питања писма у двоазбучју, затим – док се не изврши рестиутуција српског језика и писма у складу с језичком науком, као и суштинска научна лустрација преживелих сербокроатиста у корист србистичке науке – стручаци за српски језик неће успевати да се довољно исправно баве питањима српскога језика и писма.

          Највише због тога, као и због грубог кршења Статута Матице српске (забрана гласања и недозвољавање да поднесем други предлог о поништавању Новосадског договора и његових штетних последица од 1954. године до данас) од стране председавајућег седници Скупштине 2. јуна 2012, имам права да предочим јавно и своја велика страховања за будућност српског језика и писма, посебно у вези с лошим и неуставним решењем питања писма српскот језика, које је, истовремено, и противно пракси у репавању питања писма сваког престижног појединачниог језика у Европи и целом свету.

          Имам права и на јавно предочавање свог великог незадовољство због нестатутарног понашања  председавајућег на реченој седници.

          А да ли ја помажем Матици српској и њеном светлом образу на овај начин, може да потврди само време које ће доћи. Понашања у садашњости често се покажу у правом смислу тек у будућности.

(Нови Сад, 5. јун 2012)
Драгољуб Збиљић,
(члан Матице српске)

Хилари Клинтон: Косовски Срби да прихвате „своју земљу“, односно независно Косово

Контраспиновање: О скандалозној посети Хилари Клинтон!

31.10.2012

Извор: Фонд Стратешке Културе НАПОМЕНА: плавом бојом су обележени коментари СРБског ФБРепортера

Америчка државна секретарка Хилари Клинтон састала се данас у Приштини са групом Срба, који су се вратили на Косово у оквиру програма за повратак расељених лица, а састанак, коме су присуствовали локални свештеници и два „министра у влади Косова“ из редова српске националности, одржан је у обновљеној цркви Светог Николе, преноси АП. О томе колико је ломљење врата Србији и одвајање „репубљик Косово“ значајна тема за САД, говори и ова посета државне секретарке у време кад се на њену земљу обрушило незапамћено невреме гигантских размера праћено великим бројем жртава и огромном материјалном штетом. Али то као да за државну секретарку САД није битно – битније је то да је она дошла у Србију да Србима одреди где су им међе! Да у својству „Бога и батине“ припрети коме треба, да осоколи посустале и охрабри их на нове потезе, а све зарад „људких права, демократије и владавине закона“! После Николића и Дачића, којима и није морала много да „заврће уши“ јер се и нису много противили њеним „изливима бриге и нежности“, Клинтонова је, са првом пратиљом из ЕУ, пожурила у јужни део Србије, тачније, на Косово и Метохију. После сусрета са терористом и ратним злочинцем, Тачијем, и његовим сарадницима, пожелела је да добре жеље подели и са Србима! За ту сврху, Тачи јој је обезбедио сусрет са неколико Срба које чувају за овакве прилике – тј. за показивање пред светом! Није ред да се „високим“ гостима показују ружне слике страдалих, мучених Срба којима су наживо вађени органи и продавани фином и демократском свету! Не – много је боље културно и цивилизовано довести неколико примерака купљених или уцењених Срба који ће да климају главом на све што „висока гошћа“ каже и да спремно потврде да ће са великим задовољством прихватити репубљик Косово као „своју земљу“! Змијска мудрост дошапнула им је да састанак, о хуле и ужаса, организују у ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ (кога су њени штићеници срушили и а гробове раскопали 17. марта 2004) и то у присуству ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНИКА – ако се и даље могу тако назвати! Овде се намеће занимљиво питање – Ко је дозволио православним свештеницима да приме у храм осведоченог непријатеља свега што је српско? Наравно, Владика! Који Владика? Владика Теодосије! У ствари долазак Клинтоновке је многе ствари истерао на чистину, разјаснио и  расветлио! Подсетимо се да је страдање и прогон Владике Артемија почело од његовог јасно израженог става да Џозеф Бајден, тадашњи потпредседник САД, нема његов благослов да посети православне светиње на КиМ и погледајмо како нови Владика оберучке прихвата државну секретарку САД – и све ће нам бити јасно. Коме и даље није јасно, нека прочита депеше Викиликса у којима је Владика Артемије био означен као највећа претња америчким интересима на Косову!  Клинтон је на састанку пружила уверавања косовским Србима да могу да живе нормално на Косову, наводи агенција и додаје да је данас на састанку са званичницима у Приштини, рекла да „косовске власти“ морају да раде на побољшавању ситуације у којој живе Срби. Такође је рекла да Срби морају да се прихвате „своју земљу“ односно независно Косово. Клинтонка је убедила „куване жабе“, пардон Тачијеве Србе, да би требало да избришу свако сећање на то која је њихова права држава, већ да прихвате „нову реалност“ коју им она својим крвавим рукама ево доноси на тацни! И да не сумњају уопште да их у Косова репубљик чека светла будућност“! То им она гарантује, главом и брадом – макар ради тога жртвовала све  до последњег Србина! САД желе да се регион Балкан стабилизује и тако оконча процес који је почео распадом бивше Југославије. Једна од препрека на успостављању стабилности је судбина Срба на северу Косова који не признају власти у Приштини и желе независност или прикључење Србији што Вашингтон и Брисел одбијају, констатује АП. Читај: Америка жели да доврши злочин у који је од почетка умешана. Једино јој у томе сметају Срби са севера Косова и Метохије који се не уклапају у ту светлу будућност коју им је Клинтонова тако великодушно понудила! Додатак: Црква Светог Николе у Приштини, уништена у погрому 17. марта 2004.   http://www.nspm.rs/hronika/hilari-klinton-kosovski-srbi-da-prihvate-svoju-zemlju-odnosno-nezavisno-kosovo.html

 

Документарни филм руске телевизије НТВ поводом 60-ог рођендана Владимира Владимировича Путина.

Аутор: Вадим Такмењов
_________
Published on Oct 31, 2012 by faktiorg

Помоћ ЕУ косовској полицији и правосуђу дала је скромне резултате. Ниво организованог криминала и корупције и даље је висок. Правосуђе се и даље суочава са политичким мешањем, карактерише се неефикасншћу и нетранспарентношћу процеса. Таква је пресуда мисији ЕУЛЕКС-а коју је дао Европски ревизорски суд, чији су чланови анализирали обим средстава улаганих у Косово, и ухватили се за главе: јер становници покрајине су најактивнији примаоци помоћи од ЕУ, а сам ЕУЛЕКС је највећа антикризна цивилна мисија која је икад постојала.

31.10.2012. Глас Русије, пише: Тимур Блохин

За четири и по године мисији ЕУЛЕКС-а није пошло за руком да помогне успостављању „државе Косово“. Према социолошким анкетирањима UNDP (United Nations Development Programme) најкорумпиранијим се сматрају, што је логично, праве „нахлебничке“ структуре: на првом месту Косовска агенција за приватизацију, на другом месту – Косовска енергетска корпорација, затим иду болнице и судови. На пример, истим тим судовима верује само 18% анкетираних.

Како да не, ако косовска Темида понекад суди као у описаном случају, који се наводи у јануарском реферату ОЕБС-а. то је случај ловачког клуба Дренуша из 2008-2009. године у косовској општини Витина. Прича је заиста детективска: власти општине су донеле одлуку да узму у власништво зграду ловачког клуба. Клуб су иселили, на њиховом месту се нашла оштинска структура, која се бави питањима образовања. После низа судских тужби, клубу је пошло за руком да докаже да је правда на његовој страни. Руководство општине је одбило да се потчини свом суду и обратило се ЕУЛЕКС-у. Судија мисије ЕУ је замолио општинску структуру да напусти зграду, али је општина после пар дана, не без помоћи полиције, опет избацила ловце на улицу. Случај је прешао у надлежност окружног суда, где је опет судски предтавник ЕУЛЕКС-а дозволио напаћеном клубу да се врати. Само све је било узалуд: убрзо су непознати нападачи у маскама минирали зграду. Тачније власти су игнорисале не само одлуку суда, већ им је све једно било и шта мисли ЕУЛЕКС. Ако се пажљиво проуче документи, сличних случејева из серије „сурове 90-е“ има много.

Треба ли се чудити високом нивоу криминала и корупције, ако се незапосленост у покрајини држи на нивоу од 50%, а рецимо пензија човека који пре тога није улагао у одговарајући фонд износи 45 евра и довољна је тачно за недељу дана. Ради поређења, плате министара започињу од 1000 евра.

Али то све је у албанском делу покрајине, јужније од Ибра. А север Косова Европски ревизорски суд издваја посебно и истиче да скоро никаквог прогреса у успостављању владавине закона на тој територији нема. То и не чуди, пошто је ЕУЛЕКС, који је првобитно био замишљен као статусно неутрална мисија, прошле године коначно себе дискредитовао, отворено ставши на страну Приштине и превозећи албанске царинике на административне прелазе између Србије и Косова. Међутим, нежеља косовских Срба да сарађују са ЕУЛЕКС-ом све чешће се у медијима представља као сведочанство њихове бојазни за своје „криминалне послове“: присвајање буџетских средстава и шверц. Говори члан Српског националног већа Косова и Метохије Саша Касаловић.

Еулекс овде не може да буде ефикасан зато што Срби са севера Косова ту мисију не прихватају. Она је за нас нелегална јер је проистекла из плана Мартија Ахтисарија, који је управо предложио надгледану независност. А онда, са укидањем те надгледане независности, постала је ова фактичка независност, и Еулекс би био тај, како би се рекло, тим на терену који то треба да спроведе. И, наравно, да прогони све Србе који су се одупирали остварењу замисли о независном Косову. Овде криминала готово и да нема. Ако га има, то је у занемарљивим траговима у односу на све оно што се ради у остатку српске покрајине Косово и Метохија. И ја мислим да и ваша емисија нема толико времена да сада почнемо да причамо каквим се све криминалом бави влада у Приштини и шта би све Еулекс требао да приведе крају. Значи, све те истраге које је покренуо: питања трговине људским органима, продаје наркотика, трговине људима, продајом оружја. Дакле, тај криминал се налази на једној сасвим другој адреси. Ми смо овде стекли утисак да мисија Еулекс уопште није борба против криминала. Да он жели да се бори против криминала, он би толико имао посла јужно од Ибра да би требало још три мисије сличног капацитета да тако нешто приведе крају.

И тако Косово кошта ЕУ скупо. Зато нема ничег сензационалног у томе што је нешто раније незадовољство радом ЕУЛЕКС-а изразио званични Берлин, изјавивши да је потребан тотални ребрендинг мисије: нама су потребни нови људи, нови мандат, нова структура и нов назив – рекло је министарство одбране.

Прошле, 2011. године, дао сам интервју 19. јуна (новинару Биљани Диковић) који је објавио „Новинар де“ 21. јуна, а касније преузео сајт „Православнисрби“. Због тога су ми неки људи упутили критике, иaко нико од мојих критичара није могао да одговори на моје питање: Да ли сам изговорио једно словце које није истина?

31.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Ево шта, поред осталог, тада рекох:

„ Народ је пре три године пророчки спознао и видео све, и даде му благи Бог снаге да истраје на том путу. Народ је видео шта ће се догодити нашој Цркви. Почели су стидљиво са изменом Свете Литургије, отварањем двери, обезвређивањем причести, младе су причешћивали и без поста и без молитве на свакој Литургији. Народ је то приметио и онда је у селу Душковци покушао да да до знања да зна, да замоли владику да то не дозволи. Али, он је јеретик, који је себе изопштио сам својим сведочењем, из наше православне Цркве, који је наравно марионета у рукама бискупа језуите Иринеја Буловића, и који све чине да разоре србску православну Цркву, да каже на крају, као што је рекао Стипе Месић: ја сам свој задатак испунио – србска православна Црква више не постоји. Србија, са оваквим православним народом и вером у Господа Исуса Христа, на челу са нашим родоначелником Светим Савом, они кажу – неће ући у европску заједницу са кандилима у рукама и иконом Светог Саве. Е, то су њихове жеље. Међутим, ми верујемо у Господа, да се то десити неће. Срби ће остати своји на своме.

Да ће мо пострадати евидентно је, али зашто се плашити страдања? Шта представљају Свети мученици и новомученици? Па и они су страдалници. Не плашимо се ми страдања. Ми се само плашимо за душе наше деце коју трују свакодневно.

На чело су довели нанеморалнију личност која се у историји хришћанства није десила ни у једној помесној цркви. То је једна марионета коју они окрећу, коју раде, која пре неки дан изјави за нас да смо зилоти. Ево, данас на овом благом дану, светом, скупило се много народа, нисам стручан да проценим али сигурно неколико стотина… Неколико десетина деце, анђела Божијих… Јесу ли то зилоти? То су за њих зилоти. Али, слава Господу да ми знамо шта значи реч зилот. Нама је драго да нас зову зилотима, јер је то најпозитивније што може да се каже, зилот значи ревнитељ…

А оне који се моле са јеретицима, са секташима, који учествују на процесијама не дирају. Актуелни Патријарх СПЦ је учествовао зимус на процесији у Бечу, отворено. Постоји и филм, десетину минута траје. То је јад! То је жалост! Примају напрсне крстове! За њих канони не важе. Канони важе кад их они тумаче према другима. А када они треба да буду у оквирима светих канона свете Цркве… Атанасије Јевтић отворено рече – да то окачимо мачку о реп!

Али, слава Господу на дару, народ је то све препознао. Народ ће ићи Христовим путем и дај Боже да Господ Исус Христос буде увек посреди нас! „

Да ли су моји критичари, који од отпалих епископа огрезлих у јерес екуменизма праве идоле, били у праву? Очигледно да нису, јер ево време показа да наш Патријарх није само окренуо леђа Православљу и преселио се у издајнички табор екумениста, него је почео и да непримерно лаже.

Наиме, Патријарх у свом тужном и ружном интервјуу НИН-у лаже тврдећи да је владика Артемије рукоположио оца Бранислава Перановића, и да je Перановићев рад био мимо знања и сагласности Цркве. Ово су бестидне лажи, неприличне уличном џепарошу, а камо ли једном патријарху. Наиме:

-Оца Бранислава је рукоположио владика врањански Пахомије, а не владика Артемије;

-Оцу Браниславу је недавно највише одликовање доделио владика шабачки Лаврентије.

Да ли ти душегупци, трговци вером и манипуланти Истином, који о владици Артемију трабуњају лажи и клевете, знају да овај народ није више наиван?

С којим правом се Патријарх србски придружује онима који неистином и безакоњем упропашћују и варају овај напаћени народ?

Морам да се, овде, обратим Патријарху, макар ме сматрао блудним сином:

Не, не, Ваша светости!

Србски народ врло добро зна на које дрво лети камење! На родно дрво!!!

Да, да Ваша светости!

Што год више будете клеветали и лажи бацали на владику Артемија, то ће он све више, као родно дрво које добар род рађа, улазити и остати у нашем сећању и у нашим срцима. У православној повести и у књизи вечног живота, стајаће владика Артемије као горостасно дрво које је добар род рађало. Тамо, испод тог дрвета, ће те остати и сви ви који се камењем бацасте на њега. Али, авај, не окусисте од рода тога. Него остадосте као рђаво дрво, коме секира крај корена стоји, и које ће се кад се испуни време одсећи и сажести.

Ваша светости,

немојте читати само небулозна саопштења бискупа Иринеја Каранушића и слушати његова лицемерна зановетања.

Прочитајте многобројне апеле српских интелектуалаца. То су (тј. требало би бити духовна чада Ваша);

Прочитајте петокњижје библиотеке „Братољубље“ и многе друге књиге које су изашле из пера светосавске деце у две потоње године;

Прочитајте песме србских родољуба, које овековечују Ваше безакоње;

Прочитајте апеле и петиције на хиљаде православних верника, упућене Синоду, Сабору и Вама;

Погледајте документарни филм „Чуј, Србине брате“;

Послушајте српске гусларе …

Само тако, а не читањем лицемерних и лажних саопштења бискупа Каранушић-Буловића, ће те сазнати да је народ у члановима Синода препознао кабадахије.

Само тако ће те сазнати да је почела буна против кабадахија.

Да, да Ваша светости: почела је буна против кабадахија!!!

Ваша светости,

Ево и ја ћу се придружити молитви за Вас, не би ли Вам Господ помогао да се истргнете из канџи бискупа Иринеја Каранушић-Буловића.

Јер, бискуп Иринеј Каранушић-Буловић Вам свеза ноге ( послужићу се стиховима св. Николаја из „Небеске литургије“):

„Да не смије(ш) слободно ходити,
Осим тамо куд те коноп води,
Коноп води или кундак гони“

Бискуп Иринеј Буловић Вам свеза и руке:

„Да не смије(ш) радит ван кулука,
Нити сјести нити хлеба јести,
Без сатанске горде заповести,
Нити ђецу своју својом звати.
Нит слободно мислит ни дисати“

Ваша светости,

бежите, за име Бога, из канџи бискупа Иринеја Каранушић-Буловића, па отидите, макар и кришом, у неку од тридесетак православних катакомби широм земље србске и чућете:

„Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе – АЛИЛУЈА“

Побегните, Ваша светости,

из Јудиног загрљаја, из тог страшног душегубног загрљаја бискупа Иринеја Каранушић-Буловића, не би ли се спасли и вратили вери отаца наших.

Да се не брукате, у тим годинама.

Да не срамотите Ваш завичај и да не навлачите проклетство на њега.

Угледајте се на владику Рада и не зовите највећег крволока и србождера „свети отац“, јер се тиме ругате србским светитељима који су поставили темеље земље Србије, јер тиме каљате светиње рода нашега.

Пожурите, Ваша светости, док је дана. Јер, иде ноћ. Тамна, дуга ноћ…

 

У Лучанима, о Лучиндану 2012. Славко М. Радовановић

(линк ка тексту на порталу србинаокуп.инфо: Славко Радовановић – ПЕТА МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА )

+++

ФБР ДОДАТАК : новинар.де (21.06.2011 )

Љубав према истини – Господу Исусу Христу и Светом Сави

„О три ствари не жури док говориш: О Богу, док не утврдиш веру у њега; о туђем греху, док се не сетиш свога и о сутрашњем дану, док не сване.“ (Свети владика Николај Велимировић)

+++

електронском поштом, 20.06.2011; Биљана Диковић

Православни монаси сабрани у братство манастира Црне Реке, били су принуђени да прошле године напусте манастир у коме су се деценијама подвизавали и служили Богу и своме роду, али нису заборавили на светиње које су тамо постојале. Те светиње братство носи са собом и у себи, у својим срцима, душама, на својим уснама.

Манастир Црна Река је посвећен Светом Архангелу Михаилу, а над целебним моштима преподобног Светог Петра Коришког забележена су сведочења многих који су у молитвама добили чудесна исцељења болести. До сада се у манастиру Црна Река празник Свети Петар Коришки (18.јун /5. јун по новом) прослављао 32 године, али никада са оволико народа као данас. Преко 600 православних верника из Београда, Ужица, Бање Ковиљаче, Бајине Баште, Крагујевца, Чачка, Краљева, Ваљева и других места, присуствовало је Светој литургији у Лозници код Чачка, на имању које је монаштву избеглом и прогнаном са Косова и Метохије дао на коришћење брат у Христу Милоје Стевановић.

„Пред своје страдање, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос рекао је својим апостолима: У свету ћете имати невоље, ви ћете бити жалосни, а свет ће се радовати па ће се ваша жалост окренути на радост. Те Његове речи дешавају се и испуњавају кроз векове, две хиљаде година. Али, те исте речи испуниле су се и у наше време, мећу нама, овде сабранима“. Овим речима почео је своју беседу владика рашко-призренски Артемије после Свете литургије у којој је учествовало око 40 клирика прогнаних из манастира са Косова и Метохије. Он је подсетио верни народ и монаштво на речи Светог владике Николаја Велимировића: „Нека не брине праведник да ће његова праведна дела остати непозната, Бог брине о томе и Бог ће их показати када буде било потребно, и на начин како буде било потребно. Али исто тако нека се не весели грешник да ће своја дела срамна и гнусна моћи сакрити. И та дела ће се показати у своје време и на начин како Господ одреди.“

У житију Светих Срба може се научити како су они живели, били истрајни и пострадали за Господа, за очување Светог предања и своје православне вере, на путу Светог Саве. Тако је и данас страдање ових монаха директно повезано са предањем Светога Саве и вере православне – јер чврсто стоје у молитви и Истини.

„АКО САМ ПОЗВАН ДА СЕ БРАНИМ ЈА ЋУ ЋУТАТИ, АКО САМ ПОЗВАН ДА БРАНИМ ИСТИНУ ЈА ЋУ ГОВОРИТИ“ (Свети владика Николај Велимировић)

Поред Архимандрита Николаја, игумана црноречког монаштва домаћин славе Светог Петра Коришког био је и Милоје Стевановић из Чачка. Прогнано монаштво и прогнан брат у Христу из истих разлога, одабрали су узани пут Православља, очување Светосавског предања и очувања вере, а поред данашњих увођења новотарија и екумениста то знечи само једно – прогон.

-Тако је и Милоје Стевановић једини верник који је од актуелне политички изопачене и глобализоване СПЦ решењем избачен из њених редова.

Милоје Стевановић: „Богу милостивом хвала да се догодило да натрапарам на стазу којом корача владика Артемије, који је верно чедо Авве Јустина и који је заиста доследан син Светога Саве. Наишавши на ту њихову стазу и видевши њихово страдање одлучио сам да састрадавам са њима. Бог ми је учинио милост да сам могао да састрадавам са њима на овом мом имању“, рекао је Милоје Стевановић. Он је нагласио да се трпеза љубави према Господу може поделити и „с ногу, на ливади, на утрини“ и додао да га највише радују лица присутних људи и преко двадесеторо деце који су присуствовали Светој литургији. „Погледајте радост на њима! Јесте ли осетили благодат Духа Светога на овој Литургији? Дакле, ја сам имао прилику да будем у тим нашим велелепним храмовима са златним полијелејима, где је све људским рукама украшено итд., али тамо понекад буде присутно више тих црквених великодостојника него народа. Овде је као што видите, хвала Богу, народ са свих страна дошао у огромном броју, а оно што је импозантно је радост на њиховим лицима!“

+++

Пре неколико година, када је било страшно и храбро рећи јавно своје мишљење свештеницима који су покушавали да уводе новотарије у цркви и служби, овај верни човек је стајао у првом реду, заједно са Милојем Стевановићем и многим верницима који поштују оно најсветије у Срба, што нам је још Свети Сава оставио, у актуелној СПЦ која је још тада прогонила „неподобне“, часне свештенике који нису хтели да „своју веру замене за вечеру“. Део славског колача преузео је од владике Артемија Славко Радовановић из Лучана, домаћин празника Светог Петра Коришког за следећу годину.

-И опет, два брата у Христу један уз другога, како и доликује правди и истини, у страдању, од самог почетка и покушаја увођења новотарија у служењу Свете литургије у епархији жичкој.

Славко Радовановић: „Народ је пре три године пророчки спознао и видео све, и даде му благи Бог снаге да истраје на том путу. Народ је видео шта ће се догодити нашој цркви. Почели су стидљиво са изменом Свете литургије, отварањем двери, обезвређивањем причести, младе су причешћивали и без поста и без молитве на свакој литургији. Народ је то приметио и онда је у селу Душковци покушао да да до знања да зна, да замоли владику да то не дозволи. Али, он је јеретик, који је себе изопштио сам својим сведочењем из наше православне цркве, који је наравно марионета у рукама бискупа језуите Иринеја Буловића, и који све чине да разоре Србску православну цркву, да каже на крају, као што је рекао Стипе Месић, ја сам свој задатак испунио – Србска православна црква више не постоји. Србија, са оваквим православним народом и вером у Господа Исуса Христа на челу са нашим родоначелником Светим Савом, они наводно кажу – неће ући у европску заједницу са кандилима у рукама и иконом Светог Саве. Е, то су њихове жеље, међутим, ми верујемо у Господа, да се то десити неће, Срби ће остати свој на своме.

Да ћемо пострадати евидентно је, али зашто се плашити страдања? Шта представљају Свети мученици и новомученици, па и они су страдалници. Не плашимо се ми страдања. Ми се само плашимо за душе наше деце коју трују свакодневно.

На чело су довели нанеморалнију личност која се у историји хришћанства није десила ни у једној помесној цркви. То је једна марионета коју они окрећу, коју раде, која пре неки дан изјави за нас да смо зилоти. Ево, данас на овом благом дану, светом, скупило се много народа, нисам стручан да проценим али сигурно неколико стотина, неколико десетина деце, анђела Божијих, јесу ли то зилоти? То су за њих зилоти. Али, слава Господу да ми знамо шта значи реч зилот, нама је драго да нас зову зилотима, јер је то најпозитивније што може да се каже, зилот значи ревнитељ.

Нашем брату Милоју се десило да он бива први у историји хришћанства наводно изопштен из хришћанске заједнице, односно из православне цркве. Међутим, то није тачно, они су то само тако написали и рекли, јер не може да буде човек изопштен а да му не нађоше ни једну јерес. Може бити јеретик човек који хули на Господа, који је члан неке секте, неке антихришћанске заједнице. Изопштише човека без јереси, због јеванђелских принципа, човека који је ишао на Свете литургије код владике Артемија.

А оне који се моле са јеретицима, са секташима, који учествују на процесијама не дирају. Актуелни Патријарх СПЦ је учествовао зимус на процесији у Бечу, отворено, постоји и филм, десетину минута траје. То је јад, то је жалост, примају напрсне крстове, за њих канони не важе. Канони важе кад их они тумаче према другима. А када они треба да буду у оквирима светих канона свете цркве Атанасије Јевтић отворено рече – да то окачимо мачку о реп!
Али, слава Господу на дару, народ је то све препознао, народ ће ћи Христовим путем и дај Боже да Господ Исус Христос буде увек посреди нас! Амин!“

„МНОГО ДОМОВА ИМА БОГ, ДУХ СВЕТИ, У ОВОЈ ПРОСТРАНОЈ ВАСИОНИ, АЛИ ЧИСТО СРЦЕ ЧОВЕЧЈЕ ДОМ ЈЕ ЊЕГОВЕ НАЈВЕЋЕ РАДОСТИ.“ (Свети владика Николај Велимировић)

Оно што се никада не ставља под знак питања је ИСТИНА. Исповеда веру, Господа, кроз речи, мисли и дела архимандрит Николај, игуман црноречког братства које се после прогонства населило у Лозници код Чачка.

-Народ се дели, препознаје узани пут православља – пут Светог Саве, којим иде владика Артемије и црноречко братство, као и све више свештеника, монаха и монахиња, све је више верника и клирика који долазе и придружују се, народ види разлике, цепа се се Србска православна црква.

Архим. Николај: „Верници који су долазили у Црну Реку, који су пратили, знају да смо ми причали о овим данима, о овим догађајима петнаестак година раније. Ништа то није било случајно, то је било организовано. Напади су на владику Артемија били веома организовани, на Саборима архијерејским. Он је давно страдао због истинољубивости, због чистоте исповедања вере православне. Није то од јуче, није то од прошле године. Тако да ми нисмо били изненађени овим догађајима, јесу нас погодили, јесмо били тужни, али смо потпуно свесно ово урадили јер ми смо прогнани на један специјалан начин из епархије, владика директно, ми индиректно. И тако смо подржали свога духовника, т.ј. подржали смо његове ставове кристално јасне, Светопредањске, Светосавске, Светоапостолске. Значи, владика Артемије је у Светом предању остао Светосавац, православац у православној цркви Србској, а ми са њим. Нигде не идемо, ништа ново не стварамо. Они који су мењали Литургију, они који су вршили неке реформе у цркви, који су прихватили екуменизам као начин и модел свог живота, и сарадњу и дружење и богослужење, служење и саслуживање са другим религијама, они су направили раскол. Они су направили раздор, они цркву Србску православну крупним корацима воде у јерес, а на нас је вика. На вукове вика, а лисице месо једу.

Кажем, савест нам је потпуно мирна што се овога тиче. Нисмо се спасили што смо овде дошли, нити тако сматрамо, него борба тек почиње. Треба издржати, Бог нека помогне, нека благослови и нека да Бог да се сви покају који су залутали са пута истине, нека се врате, то би ми и желели. Јер Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, а зашто би ми желели нешто друго од тога. Значи, свима желимо оно што и себи – спасење. Спасење ван цркве Божије не постоји, кроз неке реформе, кроз неку авангарду, то је лудост. То су неки експерименти новог доба, модернизма, духа времена, моде, што ми кажемо – сачувај нас Боже од свега тога. Ми смо Срби православци, Светосавци и хоћемо такви и да останемо, са својим владиком у својој цркви Србској, православној, а народу, људима који су против тога нико не може уста затворити. И немамо намеру ником уста да затварамо. Свако, једноставно нека види шта ће и како ће. Ако им је савест мирна и ако сматрају да им је то пут спасења нека им буде. Ми са онима који не поштују Светог Саву немамо шта да причамо нити са њима да се дружимо. Дошло је до тешких подела, до тешких сукоба. Засад је тако, видећемо како ће даље да буде. Ми смо ту где смо, у Србској Светосавској православној цркви са нашим светим владиком који није одступио од Светог предања и од истине.“

-Заиста је много писама подршке од народа верног и православних отаца у свету подржало јасан став да се братство са владиком Артемијем изјаснило против јереси и екуменизма, свих новотарија у СПЦ.
Архим. Николај: „Ми смо од јереси побегли, од цркве нисмо. Да је Србска православна црква остала иста – све би било у реду, ми би остали тамо, у манастирима. Ми смо се од тих људи одвојили, али ми смо остали у цркви, а они од ње отпадају. И да није те подршке нама би савест била мирна, али се радујемо да велики број људи спозна истину и да остане на путу спасења заједно са нама. Но, наша вера не зависи од броја људи који ће да нас подрже, битно је да имамо благослов Божији и битно је да на путу Божијем истрајемо. Ми ћемо се трудити да мисионаримо и животом својим, и речима и на делу. И борићемо се до краја, нећемо посустати ако Бог да, нећемо жалити ни животе своје у овој борби за истину, за Свето предање, за православље, за Светосавље.“

-Било је у етно селу на имању брата Милоја Стевановића на Светог Петра Коришког доста тих чистих, вером осветљених срца и душа о којима је говорио и којима се радовао о њима писао и Свети владика Николај Велимировић.

Архим. Николај: „Верујте, Бог је нама оставио слободу да бирамо коме ћемо да служимо. Тако да имамо разум, али имамо и слободну вољу, то нам је Бог дао. По томе можемо дејствовати, по својој слободној вољи живети и бирати: између истине и лажи, између правде и неправде, и кажем – између светлости и таме. Дао Бог ту слободу и нека би је сви употребили на добро и на спасење. Ми се молимо Богу да не одступимо од истине и Светог предања, а по својој слободној вољи да се држимо пута Божијег, Светосавскога и сигурно нећемо погрешити. Не можемо погрешити ако се држимо скута Светога Саве. То понављам, јер кад кажем Свети Сава ја мислим на оно исконски чисто православље, на оно да нас је он благословио Часним крстом, и да смо ми народ Божији, православни с благословом Светог Саве и били и дао Бог да останемо. Осећа се радост ових људи данас, то је чињеница. Ни једног тренутка не сумњам да је владика Артемије у благодати, па и ми на путу са њим имамо благодат свештеничку. Искрена, чиста срца која су у вери душу имају светлост о којој говори Свети владика Николај.“

-Православље се као вера не помиње у новијој будућности, нигде у књигама, часописима који се вером баве, нити се информативно помиње било где у земљама које на све начине у различитим облицима и веома озбиљно говоре кроз тајна друштва и организације о новој јединственој религији света, за све људе исто – ново доба. Одвајањем од Светог Саве и наши се свештеници, чак и патријарх и народ сврставају себе у гомилу тих других.
Архим. Николај: „Тако је, у тим плановима антиХриста, ту се православна црква уопште не помиње. Они сматрају да тога више нема, ми смо избрисани из тих књига антиХриста и дао Бог да нас никада и не упишу. Ко хоће да остане православан он са антиХристом нема ништа. Свети ђакон Аквакум био је јако млад, кажу да је био јако леп, носио је храстов колац на љеђима и певао: Срб је Христов, радује се смрти, нема лепше вере од `ришћанске. Имао је двадесет година, косу златну до рамена, дао му Бог благодат. Ништа то није, читали смо Житија Светих. Како је било онима у Јасеновцу, па су издржали, они су у царству небеском. Све се издржи, верујте ми, брзо прође све на земљи, и оно што је лепо, али и оно што је зло. Да вам кажем, ја сам одувек волео јунаке, касније када сам упознао веру онда сам заволео светитеље. Светитељи – они су највећи јунаци. Они су и велики трговци, све дају јефтино за скупо. Дају земљу и земаљско и пролазно за царство небеско.

Не можемо да угодимо и Богу и ђаволу. Не можемо да служимо на две стране. Ја никог не мрзим, али ако се неко определио и завршио теолошки факултет, и владика, и окитио се докторским дисертацијама и хоће да иде за антиХристом – па не могу ја да му забраним. Нека иде. Мени је жао, заиста. То је лудост, толике школе завршити, толике књиге прочитати и причати једно, а радити друго. Сви ми знамо да причамо, а на делу ретко ко да се одржи, кад дође да се исповеди вера. Видећемо, нека би се сав народ оградио и нека би кренуо за Светим Савом, па с Божијим благословом стигли би у царство небеско. Све ово што нас кажњавају све је то испразно, све је то немоћ тих људи. Мени је жао што је до овога дошло, али кажем, нема два пута: или пут Светосавски, Светоапостолски, тај узак пут и та тесна врата што воде у живот или широка врата која воде у пропаст.

Дубоко верујем да смо ми на правом путу. Осећам исто, треперим и стрепим како и шта ћу даље, човек сам. Биће тешко. Молићу се Богу да ми да снаге. Ниједног тренутка не сумњам да смо на правом путу, само се на овом путу треба одржати. Неће бити лако. А помирења између истине и лажи нити је било нити ће бити. Може бити само покајања оних који су отпали, одступили, који врше реформе у цркви наочиглед свих нас. Пред Богом и пред свима нама реформишу и деформишу учење Светих отаца, мењају и службу, одступају од учења Светог Саве, од његовог благослова. Дрско, безобразно то раде, а вичу: доле јеретици, доле расколници и називају нас свакојаким именима. Верујте, добио сам разне казне, неке коверте нисам ни отворио. Уопште ме не занимају њихове казне. Ја осећам да смо ми са Светим Савом, само стрепим да не одступим од тог пута, колико год пошаљу тих коверата ја ћу то бацити и нећу то отварати. И њихове награде исто ћу тако да бацим, ако их буде било, од тих људи за које Свети Сава није светац. Причају: Свети Сава живео у своје време, он јесте живео у своје, а ми живимо у своје. Заповести важе и за Светог Саву и за нас, и тада и данас, исто. Нема ту моје време и Светог Саве време. Свако време носи своје бреме. Није да је Свети Сава живео у своје време па није имао шта да ради па био православан. А ми као живимо у своје време па сад да одступимо од православља. То су глупости, приче за малу децу.“

+++

О.Алексеј из Русије изразио је наду да ће та црква која већ постоји у срцима људи који су са радошћу присуствовали Светој литургији на Светог Петра Коришког постојати и материјално, на том имању, ускоро.

Архим.Николај: „Брат чије је имање је рекао да може и жели да направи цркву, он чека благослов. А ја сам вољан, него немам новца, али радићу, зидаћу, мешаћу малтер, додаћу понеку циглу. И ако добијем благослов биће, даће Бог.“

+++

Оно што је јако битно за вернике којих је све више на страни истине нагласио је један брат у Христу који је дошао из Бање Ковиљаче: „Прошле недеље смо били у Љуљацима, ове смо овде, некако се сналазимо, али постоји проблем за то када неко хоће да освешта кућу, или да се посаветује са духовником, требаће Свете тајне. Не постоји довољно места на која могу верници да оду, долази време да ће нам у цркве које постоје у нашем месту забранити улазак, до тада треба направити да имамо где доћи. Треба имати стратегију како да се организујемо, где ће верни народ.“

Архим.Николај: „Биће још свештеника, нису свештеници оставили Господа Христа, ни издали. Ја лично знам да 99% свештеника зна да смо ми на путу Светог Саве, на правом путу, само је питање колико ће имати снаге, храбрости да то кажу и одвоје се од актуелне СПЦ, многи ће опет остати да уживају земаљске благодати. Сви ми, па и они који су се у вери и школовали, имамо избор. Биће и владика, биће хиротонија, има младих људи који су достојни епископског чина. Имаћемо младих владика, на младима свет остаје. Неће владика Артемије бити једини православни владика. Неће нас Бог оставити. Ја не бринем, Бог брине о томе.“

Овај текст ја ћу завршити на најбољи начин реченицом архимандрита о.Николаја:
„Тек ће се показати Истина. Само да се молимо да се одржимо на овом путу православља.“

Биљана Диковић

(линк ка тексту на порталу новинар.де: Љубав према истини – Господу Исусу Христу и Светом Сави )

Стојећи између Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, своје две евроатлантске каријатиде, на обраћању медијима после званичног сусрета, премијер Србије Ивица Дачић деловао је прилично опуштено. Као што су деловале и каријатиде. Атмосфера је била лагана, није било нелагоде на било чијем лицу. Своји са својима, могло би се рећи.

31.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

И Хилари Клинтон и Кетрин Ештон су изјавиле да нису дошле да постављају услове, што је потврдио и њихов домаћин, Дачић. “Циљ нам је да имамо најбоље могуће односе са САД и да будемо члан ЕУ,” додао је премијер. У ту сврху, потребно је, тројка се сложила, да се спроведе већ договорено и да се предузму конкретни кораци у тзв. нормализацији односа Србије са својом покрајином.

Нешто мање идиличан тон дошао је из Кабинета председника Србије, који се није појавио заједно са каријатидама после свог састанка са њима. “Теме разговора биле су тешке… Сви нови услови нису прихватљиви, када је реч о паралелним институцијама, то је једно филозофско питање, оно што су за једне паралелне институције за друге су легитимне, и управо о томе мора да се разговара у наставку дијалога,” изјавио је председников саветник за спољну политику, Марко Ђурић. С друге стране, Хилари Клинтон је нагласила да је ово наставак разговора са Томиславом Николићем који су започети приликом његове посете Њујорку.

Могли би да нагађамо да ли сад све ово значи да је Влада “флексибилнија” по питању Космета него што је председник, да ли ту постоји латентан или реалан разлаз по овом питању између ове две институције, па чак и да ли је по среди игра “доброг и лошег полицајца”. Међутим, нема потребе, пошто се, без обзира на нијансе, нова власт јасно профилисала као власт стратешког континуитета – у смислу да ће окосницу њене политике чинити “евроинтеграције”, и да ће све друго суштински бити подређено том циљу.

То је потврдио и први потпредседник Владе Александар Вучић, гостујући у емисији “Око” Првог програма државне телевизије готово одмах после поменуте медијске конференције, наглашавајући да ће учинити све да Србија добије датум за отпочињање преговора са ЕУ чак и “пре реалног рока”, тј. пре јуна 2013. То би, разуме се, значило, и спровођење захтева везаних за КиМ које је ЕУ испоручила Србији.

Нагласак Вучићевог гостовања је ипак била његова “анти-корупцијска кампања”, на којој ће очигледно Влада првенствено градити и/или одржавати свој унутрашњи легитимитет. Најављени су доношење новог закона о јавним набавкама, али и сукоби са неким од најмоћнијих тајкуна у Србији, на првом месту Мирослава Мишковића. Вучић је нагласио да је немогуће отклонити све погубне последице претходних власти за прва три месеца, али је “обећао” опипљиве резултате у борби против корупције и побољшању животних услова грађанства “већ за три до шест месеци”.

Тољага којом Вучић маше је велика. Њена моћ лежи у функцијама које је објединио, као први потпредседник Владе и координатор свих безбедносних служби – као и у анти-корупцијском барјаку под којем наступа. Вучић је успео у томе да ту своју борбу наметне као главну медијску тему, што није изненађујуће, с обзиром на чињеницу да је то, заједно са економском немаштином, главна ствар која погађа огромну већину грађанства. Само делимичан успех би бар донекле утолио ону глад која није ништа мање занемарљива од оне физичке – глад за правдом, која у Србији већ годинама не живи. Само делимично разбијање привредно-политичке мафије коју је изградила доскоро владајућа Демократска странка заједно са својим сателитима, донело би доста политичких поена. Тога су свакако свесни и Вучић и остали чланови нове владе и власти. Међутим, опасност лежи у томе да се, паралелно са том у најмању руку крајње неизвесном борбом, дешава процес који би могао да има много више извесности, али не оне која би користила Србији – а то је давање даљих кључних уступака када је реч о Косову и Метохији.

Политички лидери Срба са севера КиМ су већ више пута нагласили да ће бити илузорно причати о било каквом даљем суверенитету Србије чак и над севером КиМ ако се почне са спровођењем тзв. Споразум о интегрисаном управљању границом. Штавише, Срби са севера, мада спремни да учествују у преговарачком тиму у наставку преговора нису, како је изјавио чак и председник општине Косовска Митровица и високи функционер владајућег СНС Крстимир Пантић, спремни да учествују у спровођењу договора који су већ постигнути са Приштином, укључујући и договор о управљању границом.

Дакле, очигледно је да се неће моћи и једно и друго. Успех Вучића у намери да добије датум за почетак преговора значиће, по виђењу српских лидера са севера КиМ, прелажење онога што они сматрају да је “црвена линија” српског суверенитета. С друге стране, добијање датума за почетак преговора са ЕУ ни приближно не представља гаранцију да ће Србија у ту супер-државу-у-настајању бити и примљена. Другим речима, током следећих Вучићевих “три до шест месеци”, водиће се битка око тога да ли ће Србија добити неодређено обећање за нешто што нема (могући улазак у ЕУ у некој неодређеној будућности) у замену за нешто што је много конкретније и њено (губитак суверенитета утврђивањем границе између Србије и “Косова”).

Вучић ће ову неравноправну битку водити уздајући се у талас популарности који треба да му донесе даља “борба против корупције”. А она ће се, по потреби, проширити и на сам простор северног КиМ, с обзиром на чињеницу да је скупштински одбор за Косово и Метохију данас покренуо иницијативу за формирање анкетног одбора о трошењу буџетских средстава на КиМ од 2000. до данас. Нема сумње да би одбор, ако буде формиран, био коришћен као додатно оруђе за притисак на севернокосметске Србе и њихово вођство, у тандему са емисијом “Инсајдер” евроатлантске телевизије Б-92, која већ недељама емитује серијал о “патриотској пљачки” на КиМ. Дакле, Вучићева предност у односу на косметске Србе, лишене медија и утицаја, биће опипљива.

Приче да се досад радило о “куповини времена” и “тражењу маневарског простора” за нову власт полако падају у воду, када се види да ће, суштински, нова власт и даље бити роб досадашњег колонизаторског економског модела завијеног у “неолибералну” обланду, са ослонцем на западне финансијске структуре (ММФ, ЕБРД) или силе (Вучићев преферирани “стратешки партнер” Немачка). Неће бити руског кредита за подршку буџету, док се планира да се изградња блока Б3 термоелектране Никола Тесла, уместо Кинезима, додели Немцима. Дакле, није време купљено да би Србија постављала темеље стратешког заокрета или бар пресабирања, већ пре да би кормило преузели други кормилари.

Председник Николић је изјавио приликом прошлонедељне посете Македонији да, у име Србије, показује да су јој “драги пријатељи и они коју су признали и они који нису признали Косово”. Осим што ово додатно смањује евентуални ентузијазам држава које још нису признале “косовску независност” да се око те ствари превише бакћу мимо сопствених најпрагматичнијих интереса, то је и сигнал – за оне којима треба – да ће Србија практично наставити већ трасираним путевима претходне власти: “И Косово и Европа”, изузетно флексибилне “црвене линије”, вазални однос према западним силама.

Можда ће у том процесу “жута мафија” претходне власти бити делимично уздрмана. Но, тешко да ће власто која је очигледно толико зависна од добре воље “западних партнера” бити дозвољено да је озбиљније угрози. Јер, и Запад има своје “црвене линије” које, за разлику од садашње српске политичке класе, и те како уме да брани. А, у међувремену, док траје та сапуница, Косово би требало и даље да сигурно клизи ЕУропским колосеком, све даље од Србије. У замену за – химеру. То јест једно велико ништа.

Коначно обелодањивање “косовске платформе”, које се очекује “у следећим данима или недељама” како каже потпредседник Вучић, биће, дакле, права прилика да се ствари искристалишу до краја, и да се види, ако не у ово још увек превише агностицистичко време ко је “вера а ко невера”, а онда ко је Белерофонт а ко Химера.

 

BREAKING NEWS FROM OCCUPIED KOSOVO: A SERB HAS BEEN KIDNAPPED IN FRONT OF A HOSPITAL, PROTESTS IN MITROVICA AT NOON!

11.15 am: The arresting of the Serb was done by a third (secret) police

The declaration of Besim Hoti, the spokesman of the Kosovo police forces, stating that they have nothing to do with the arresting of a Serb in Northern Kosovska Mitrovica, makes us think that the arresting was done by some other police forces. Yet again, the declaration of EULEX spokesman, Irina Gudeljevic, that she is aware of the arrest, but that EULEX did not do it, also makes us conclude that this was done by a third party. For the moment, we don’t have any declarations from the KFOR officials, if they participated in the arrest of Slavoljub Jovic. All this makes us believe that the arrest was done by so me «third police forces», for the moment remained secret.It seems that this is a coordinated action of «different police forces», obviously turned against the Kosovo Serbs. From what we know, the arresting was secured by the Polish KFOR soldiers, so the only sure information is that they participated in the arrest. We don’t have any other information about this arrest, but they will certainly come soon.We, Serbs from Kosovo, request for immediate release of the Serb Slavoljub Jovic and for the stopping of all pressures on Serbs , especially on those who still care for their national dignity.

09:18 am: the organisation of Serbian Slavic solidarity G.S. Shcerbina, organizes a protest at noon on Sumadija Square in Kosovska Mitrovica against the arrests of Serbs !

08:45 am: Moments ago in Kosovska Mitrovica, Nebojsa Jovic’s brother was arrested in front of the hospital. We still don’t know by whom, they were wearing black masks and uniforms. We suppose it was SIK or ROSU, with the Polish KFOR soldiers. The kidnapping was done very quickly. A hospital van appeared, whose driver also wore a black mask. Serbs in Mitrovica are preparing protests for noon.

Please forward this information. The hunting for Serbs has began. IMPORTANT! URGENT!

______
Source: Srbi na okup

Боже Господе …да ли је могуће да оволика количина србофобије постоји и међу самим србским народом, да ли је могуће да су Србкиње у последњих 50 година само издајнике рађале и да ли је могуће да у Србији више нема Срба… НЕЗАБЕЛЕЖЕНА ИЗДАЈА, КОЈА СЕ НИКАДА И НИГДЕ У СВЕТУ НИЈЕ НА ОВАЈ НАЧИН ДОГОДИЛА!

31.10.2012. ФБ Саша Касаловић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Одбор Скупштине Србије за Косово и Метохију је четри сата расправљао о току дијалога Београда и Приштине и о постигнутим споразумима до сада. Ту се сазнало да се све што је Борко Стефановић издоговарао, нашло на столу тада заменика премијера Ивице Дачића и да је он ПОТПИСАО СВЕ ТЕ НЕУСТАВНЕ СПОРАЗУМЕ, под изговором да је то тада морао да уради и да ти споразуми данас, како је Дејан Павићевић (нови-стари-шеф тима Београда за преговоре са Приштином) рекао, имају тежину међународних споразума, да би њихово поништавање могло да изазове велике проблеме у међународним односима и да му је неизмерно жао Срба са Косова и Метохије који су постали монета за поткусиривање!

Практично речено је да ће нова Влада урадити све да ове споразуме спроведе и још је позвала Србе са севера Косова и Метохије да учествују у радним групама за спровођење већ постигнутих споразума, и тако пораде на свом преласку из србског у своје ново КОСОВАРСКО држављанство… НЕЧУВЕНО…НЕВЕРОВАТНО КОЈИ ЈЕ ОВО ЦИНИЗАМ И КОЛИЧИНА ПРЕЗИРА ПРЕМА ЈАДИНИМ СРБИМА КОЈИ ЈОШ НЕШТО ПО ПИТАЊУ МОРАЛА ВРЕДЕ У СРБИЈИ!
Боже Господе …да ли је могуће да оволика количина србофобије постоји и међу самим србским народом, да ли је могуће да су Србкиње у последњих 50 година само издајнике рађале и да ли је могуће да у Србији више нема Срба… НЕЗАБЕЛЕЖЕНА ИЗДАЈА, КОЈА СЕ НИКАДА И НИГДЕ У СВЕТУ НИЈЕ НА ОВАЈ НАЧИН ДОГОДИЛА… ПИХ…!!!
И да додам… У овој, у континуитету смишљаној издаји, паралелно се овде код нас на северу Косова и Метохије “као“ појављују спискови са именима Срба које ће “као“ мисија ЕУЛЕКС у неким строго тајним акцијама кренути да хапси. И пази чуда, на тим списковима више нису “криминалци и шверцери“ који су до сада били проблем за остварење државности и пуног царинског јединства нове тзв. државице Косово, већ су то “као“ сада имена свих Срба који су се на барикадама показали као неустрашиве патриоте. Свима нам се “као“ у тајности саопштава како се шпијунским каналима дошло до ових сазнања и како се ово мора чувати у тајности због евентуалних будућих дојава од “наводно“ сигурних извора који ће нам јављати када и на колико да се склањамо из својих домова како небисмо били ухапшени. Ово вам пишем само да би сте некако успели да сагледате са коликом количином издаје се суочавамо ми Срби са Светог Косова и Метохије и како је ова акција издаје народа и државе добро координирана и замишљена.
ОНО ШТО ИЗДАЈНИЦИ И ОКУПАТОРИ МОРАЈУ ДА ЗНАЈУ ЈЕ… да је… ГОСПОД, штит који нас заклања, слава наша, ОН подиже главе наше и гласовима својим ка Господу вичемо, и чује нас са Свете горе своје. Ми лежемо, спавамо и устајемо, јер нас Господ чува. Не бојимо се много хиљада народа што наваљују на нас. Устани Господе, Помози нам, Боже наш! Јер Ти бијеш по образу све непријатеље наше,Ти разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење. Нека буде на народу Твом благослов Твој !

Нови ФБР фељтон који вам, поштовани читаоци СРБског ФБРепортера представљамо садржи анализе и мишљење о појединим догађајима везаним за тему економије, уваженог експерта и нашег сарадника Часлава Кузмановића. Надамо се да ће неке од анализа стања, дати одговоре на многе речене и прећутане истине о корацима које су, најчешће погрешно, правили они који су у одређеном времену били задужени да воде политику у овој области у Србији. Ово је део оног што су “заборавили” да треба да знате… Колико је тај њихов посао био успешан видљиво је и данас, сиромаштво и народа и државе, задуженост и неправилна расподела средстава довела је ту област далеко испод тачке са које се може нешто исправити. Осим, ако се не нађе неко па као Франсоа Оланд у Француској направи оштар рез и ред у економској политици Србије.

31.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Истина о пољопривреди Србије

( јун 2011.)

Не дамо земљи да нас прехрани

Пољопривреду нам уништава монополска бахатост, недостатак државне стратегије и неспособност установа • Ко одбија да уведе јасна и проверена правила опоравка пољопривреде? • Зашто се не ојачају Робне резерве и подстакну стабилност?

Као згодна платформа врха режима да пољопривредницима (читај: гласачким роботима) поручи како је Србија снажно опредељена да развије потенцијале пољопривреде и аграрне индустрије, употребљен је овогодишњи 78. Међународни пољопривредни сајам у Новом Саду.

Ова највећа пољопривредна манифестација на Балкану окупила је више од 1.500 излагача из 60 земаља. Наравно, зазивана је и „будућност“ и „брзо отварање нових радних места“, дакле, сва општа места и ове политичке кампање.

А чињенице најбоље говоре колико је опредељење за развој пољопривреде заиста искрено. Пољопривреда у Србији, иако највиталнија, са сталним спољнотрговинским суфицитом и развијеном научном основом, никада није званично проглашена стратешком привредном граном. У стварању буџета државе, пољопривреда учествује директно са примарном производњом хране са око 15 одсто. Када се ту додају и друге пратеће делатности, пре свега прехрамбена индустрија, онда је то и преко 40 одсто.
Истовремено, пољопривредни буџет Србије износи само 2,5 одсто укупног буџета земље. Овај обим средстава тешко би се могао назвати и „подстицајним“ а камоли „развојним“.
Због тога нам кажу да је потребна сарадња са финансијским институцијама, пословним банкама и страним донаторима, јер развој аграра не може бити финансиран само из буџетског раздела.

Кад уредбе замењују стратегију

У складу са изнетим, Влада Србије усваја главно оруђе аграрне политике, на жалост — једну уредбу. Назив јој је такав да засени масе: „Уредба о подстицању пољопривредне производње путем кредитне подршке кроз субвенционисање дела каматне стопе у 2011. години“ (Службени гласник РС, бр. 33/11, 17. мај 2011).

Овом Уредбом банкама ће практично бити подељено 2,7 милијарди динара како ту суму не би узеле на име камате од: 1) физичких лица — носилаца комерцијалног породичног пољопривредног газдинства , осим физичког лица које је привремени носилац пољопривредног газдинства; 2) предузетника; и 3) правних лица — то јест од оних који имају и остварују право на кредитну подршку.

Посебно је занимљив Члан 3. став. 2. поменуте Уредбе јер каже: „Кредитна подршка може се користити под условима из ове уредбе и за рефинансирање краткорочних кредита одобрених на основу Уредбе о утврђивању Програма мера за субвенционисање камате за краткорочно кредитирање пољопривредне производње у 2010. години“ (Службени гласник РС, бр. 6/10 и 20/10).

Осим банкама, ово решење је корисно и бројним пољопривредницима, прошлогодишњим корисницима кредита, који су завршили овогодишњу пролећну сетву о свом трошку а којима до данас није извршен повраћај 30 одсто трошкова за утрошено гориво у ту сврху, нити 14.000 динара субвенције по посејаном хектару.

Да подсетимо и да је овогодишња сетва за трећину скупља од прошлогодишње, пре свега због скупог семена и ђубрива, несташица, кашњења…

Описани став 2. показује и то да се многима није посрећило прошлогодишње задуживање јер нису у стању да о року сервисирају дуг банкама. Таквима би било корисно да убудуће добро разграниче праве подстицајне мере од кредитних задужења. Такође, мора се једном схватити и да нема јефтиних кредита за оне чија делатност зависи истовремено и од ћуди природе и од користи доминантних играча на тржишту.

Министар пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде истиче у штампи да ће крајњи корисници на располагању имати кредите са каматном стопом од 8% годишње и да ће исти бити динарски без девизне клаузуле.

Али, министар не помиње ефективну каматну стопу као показатељ укупне цене коштања кредита (члан 8.), ни трошкове осигурања предмета кредита (члан 12. Уредбе). Вероватно да не би збуњивао будуће дужнике…

Председничка честитка

Срећни председник Србије је честитао пољопривредницима и агропредузећима на великом расту извоза пољопривредних производа, што је допринело смањењу трговинског дефицита државе. Такође је мудро подсетио и да Србија није довољно искористила квоте за извоз пољопривредних производа у Европску унију, пре свега меса.

Честитка је умесна, јер је прошле године извезено пољопривредних производа (сировина за храну) у вредности од 2,24 милијарде долара. Овај резултат би био још драгоценији да у истом периоду није увезено пољопривредних производа за 1,1 милијарду долара, па имамо суфицит од само 1,14 милијарде долара.

Статистика каже да Србија извози само 464 долара по хектару, што је најмање у Европи. Друге земље извозе производе виших фаза прераде и до 1.000 долара по хектару. Колико је смислено управљање агроекономијом најбоље показује то што извозимо кукуруз, а увозимо свињско месо.

Подсећање на неискоришћене квоте, такође је умесно јер годинама имамо дозволу за извоз 8.875 тона „беби бифа“ у ЕУ, а ми смо прошле године извезли скоро девет пута мање — око 1.000 тона. Да су имали прилику, стручњаци и пољопривредници би подсетили председника–психолога на безброј погрешних, системски неосмишљених потеза државе који су довели до покоља стоке и данас празних стаја по Србији.

Пољопривреда даје 22,9 % српског извоза, а резултати би били још бољи када би државне дотације и субвенције биле макар приближне онима у региону. За аграр се из буџета издваја само 27 евра по становнику. У Хрватској је тај износ 99, просечно у Европској унији 156, а у Мађарској чак 233 евра по становнику.

Бруто вредност пољопривредне производње у 2010. години процењена је на 5,13 милијарди долара, што је за 0,56% мање од реализоване у претходној години, саопштила нам је Привредна комора Србије.

Нето остварена вредност пољопривредне производње, у висини од 4,1 милијарду долара мања је за 1,62% у односу на 2009. годину. Поред пада пољопривредне производње, смањују се и пољопривредне и ораничне површине.

Нема места претераном радовању због новоотвореног тржишта Руске Федерације јер ми немамо много тога да понудимо. Нема места ни претераном жаљењу, јер и када би знатније користили повољан аранжман са Русијом, тај успех је унапред осуђен на привременост, то јест до (хипотетичког) учлањења у ЕУ када престаје важност аранжмана са онима који нису у том звезданом колу.

Ко омета тржиште?

Истога дана када је Председник помињао нашу светлу будућност, крто месо, издашне житарице и друге бајковитости, Министар пољопривреде је искрено изјавио нешто друго.
Министар нам види „да постоје озбиљне сметње на тржишту и да ми као држава морамо да се тиме јако, јако позабавимо. Снажење капацитета Комисије за заштиту конкуренције, повећање броја њеног стручног особља, стварање информационих система који ће им омогућити увид у оно што се дешава на тржишту у ствари је једини прави лек за заштиту тржишта.“

Прилика је да се подсетимо да је оснивање, положај, организација и овлашћења Комисије за заштиту конкуренције уређено „Законом о заштити конкуренције“ (Службени гласник РС бр. 79/05), а да је сама Комисија формирана 2006. године. Нови „Закон о заштити конкуренције“ важи од 1. септембра 2009. године (СГ РС, бр. 51/09).

Нови Закон је углавном усаглашен са антимонополским одредбама и директивама европског законодавства. Најзначајније унапређење у односу на ранији закон (из 2005) огледа се у битно повећаним надлежностима Комисије, као независног регулаторног тела. Међутим изостале су одредбе које би олакшале рад Комисије и њене одлуке учиниле поузданијим и мање арбитрарним. Међу њима је од посебног значаја критеријум за утврђивање тзв. релевантног тржишта.

Због наведених пропуста у тексту Закона, многи су склони да поверују како је донет пре свега због притисака са стране, а мање због жеље за истинским бољитком потрошача. А због недовољних овлашћења и стручних капацитета, али и недостатка политичке воље, Комисија је имала мали утицај на спречавање монополског понашања.
На тапету Комисије су до сада били млекари; провераван је и утицај житомлинске индустрије на формирање цене пшенице и договарања око заједничког откупа; отворено је и питање монопола међу пекарима, а оно се редовно потегне и када крене откуп сунцокрета.

Претпоставке су да монополи заиста постоје, али је на држави, односно комисији да то докаже. Без обзира да ли постоје или не, млинари и пекари имају приличну зараду на уштрб примарне пољопривредне производње и крајњег потрошача. Толику зараду, да је држава у једном тренутку морала прописати максималну цену хлеба, баш као у земљама Трећег света.

Овим је држава дала сигнал да званична економска филозофија потпуне слободе не функционише за изабране на тржишту. А како би и могла без снажне политике у погледу социјалног дијалога и колективних права радника.

Мрачна стварност монопола

Живот и струка добро знају последице монопола. Цене на монополском тржишту више су од тржишних цена на савршено конкурентном тржишту, али је и равнотежни обим монополске производње далеко испод обима производње на савршеном конкурентном тржишту. Просто речено, кад год хоће, монополи могу изазивати вештачке несташице производа, све док не издејствују поскупљења.

Коначне последице оваквог понашања су преливање потрошачевог вишка у монополски екстрапрофит, али штети ту није крај. Расипа се и један део потрошачевог вишка који није прерасподељен у корист монополисте, већ је у потпуности изгубљен. Тај део се назива алокативни губитак благостања.

Монопол представља само екстремно насилну тржишну структуру, која ствара највећу тржишну моћ. И сваки други облик несавршености тржишта (рецимо, доминантан положај, нелојална конкуренција…) производи сличне ефекте. За последицу имамо највећи могући губитак друштвеног благостања. Ово није на одмет знати, како би ојачала друштвена свест и подршка борби против монопола и сличних поремећаја конкуренције на тржишту.

Када је све наведено доказано и у теорији и у пракси, можемо се запитати: због чега нема воље власти да се обрачуна са монополистима? То је зато што нема тог монополисте који није истовремено и донатор владајуће партије. За власт, укидање монопола није баш мудар потез.

Горан Живков, агроекономиста и некадашњи министар пољопривреде Србије, тврди да монопола у аграрном сектору има. И то највише у областима где се држава меша, као што су производња семенске пшенице у државном институту или дистрибуција ђубрива једне компаније.

Буђење антимонополске комисије

Да се вратимо Комисији за заштиту конкуренције. Четири године после формирања Комисије, према оценама Европске банке за обнову и развој и Светског економског форума, Србија се према индексу тржишне доминације и делотворности антимонополске политике нашла на зачељу држава Балкана.

Један од разлога је тај што је Комисија највише капацитета употребила за давање мишљења о (не)дозвољеним концентрацијама. Комисија је у током 2009. Влади и ресорним министарствима редовно упућивала мишљења о прописима који неоправдано ограничавају конкуренцију. У већини случајева није било никаквог ефекта.

Комисија Уједињених нација за трговину и развој започела је у новембру 2010. једногодишњу анализу политике конкуренције у Србији. УН ће претрести све аспекте: Комисију за заштиту конкуренције, Владу, министарства, регулаторна тела, Привредну коморе Србије, удружења послодаваца, систем заштите потрошача…

Након завршетка посла биће урађен детаљан извештај о законском оквиру и могућностима примене мера антимонополске политике у Србији. Носилац активности на захтевном пројекту је Комисија за заштиту конкуренције.

Можда ово објашњава зашто су донете прве одлуке о новчаном кажњавању монополиста, као што су Ветеринарска комора и „Денјуб фудс“ група и због чега министар пољопривреде обећава снажење Комисије за заштиту конкуренције. Да је Комисија већ охрабрена, ако не и оснажена, говори и чињеница да је Савет Комисије на 27. седници (28. априла 2011) донео „Упутство о примени правила о заштити конкуренције на удружења учесника на тржишту“.

Упутство не представља обавезујући акт, иако садржи одређене елементе које Комисија за заштиту конкуренције разматра приликом оцене удруживања тржишних учесника, и у том смислу представља пожељан образац поступања на тржишту.

Овом приликом навешћемо само оне апсолутно забрањене радње удружења тржишних учесника, у смислу правила конкуренције: утврђивање цена, ограничавање и контрола тржишта производње и потрошача, заједничко предузимање активности у току процеса јавних набавки усмерене на уклањање конкуренције…

Комисија за заштиту конкуренције најавила је средином марта ове године покретање истраге о могућим недозвољеним радњама при трговини и производњи пшенице. Пре тога је већ почела са свеобухватном анализом тржишта млечних производа као и тржишта нафте и нафтиних деривата, како би утврдила да ли постоје недозвољене концентрације или злоупотреба доминантног положаја.

Истраге за сада нису усмерене ни према једном предузећу посебно, већ Комисија по службеној дужности проверава могућих прекршаја, с обзиром на позната искуства о нетржишном поступању у овим областима.

Робне резерве као стратешко средство

Опште је позната и несумњиво велика улога робних резерви у обезбеђењу редовног снабдевања тржишта по прихватљивим ценама. Ова улога је још већа у државама где пољопривредна производња због управљачких недостатака натпросечно осцилира, као што је случај у Србији.

Држава планира да појача рад и ефикасност Републичких робних резерви. Министар пољопривреде открива да су средства од 700 милиона динара недовољна да се нешто озбиљније уради а да постојеће резерве у роби нису у таквом капацитету да нас одбране од поремећаја на тржишту.

Истовремено нам указује и на узроке. Робне резерве дугују огроман новац другим деловима државе — Фонду за развој и Агенцији за санацију банака — и то их чини кредитно неспособним. Просто невероватна губитничка комбинација! Поготову са Агенцијом, том виртуелном Али–бабином јазбином која угрожава прехрамбену сигурност нације.

После оваквог сазнања да ли уопште вреди помињати квалитетне предлоге о враћању снажне улоге робним резервама у предупређивању и отклањању постојећих неравнотежа на тржишту?

Економиста Мирослав Здравковић — знајући за уобичајену праксу да откупљивачи пшенице чекају најнижу цену до септембра или чак октобра — каже да би држава морала да изађе са минималном ценом по којој би откупљивала сав род. На тај начин би Влада престала да храни препродавце.

Здравковић је предложио увођење пореза на валутне трансакције од 0,5% и додаје да би се, након искључења извозних прихода и девизних дознака из овог пореза, прикупило најмање 30 милијарди динара. Новац од прикупљеног новог пореза мора би се дати за подстицај основне пољопривредне производње и интервенције из робних резерви.

Накупачка глава шећера

Истовремено, веома је важно да се одреди прецизан коридор у ком Робне резерве купују по најмањој и продају по највишој цени како основне животне намирнице, тако и извозне пољопривредне производе.

Милорад Крстин, члан Одбора за пољопривреду Српске радикалне странке при републичком парламенту, сматра да Робне резерве морају већ сада да купе на терминском тржишту двомесечне залихе пшенице „на зелено“.

Ако буду чекале жетву, постоји опасност да се понови стара пракса и да велетрговци откупе сав род по цени за динар, два више. Тиме им се оставља могућност извоза (када се утврди тржишни вишак) и увоза (када се резерве потроше) исте пшенице. И зарада у оба смера!

Крстин такође предлаже да се утврди ко све дугује Робним резервама, те да дужници род врате с почетком жетве, а ако неће — да им се исти одузме ради намирења дуга.
У условима разграђених веза између пољопривреде и складишних капацитета, Крстин нас упозорава, постоји реална опасност да приватни складиштари посегну за монополским понашањем.

Агросервис потврђује ову тезу чињеницом да ратарима који су дали пшеницу на чување у постојећа комерцијална складишта, власници складишта данас нуде 18–20 динара по килограму, иако се она продаје за скоро 30 динара по килограму.

Повећање броја и укупних капацитета јавних складишта треба да буде у функцији тржишног осамостаљивања комерцијалних породичних газдинстава. На овај начин би им било могуће да у свом пословању користе и робне записе.

И председник Друштва агроекономиста, др Миладин Шеварић, слаже се да би несташице биле смањене ако би систем робних резерви био ефикасније организован. То подразумева да се биљне културе купују „на зелено“ док би резерве меса, уместо досадашњих залиха „на леду“, биле држане као жива стока код произвођача.

Решење се зна (али се избегава)

Наш основни циљ у пољопривреди морао би бити стабилизација производње и цена. Цене хране у Србији нису много различите у односу на друге европске земље, али за разлику од њих, код нас су много нестабилније.

Управо та нестабилност цена има свој разорни повратни утицај на нестабилност производње. Тако се ствара зачарани круг у којем сви губе, осим тржишних манипулатора који у ситуацијама изазваних неравнотежа између понуде и тражње, остварују највеће зараде.

Стабилност пољопривредне производње почиње стабилношћу државе и њеног јасног дугорочног опредељења у погледу визије, стратегије, циљева, задатака али и буџета којим се та стабилност брани. Дугорочно утврђени паритети цена такође делују на уравнотежење зараде свих учесника у репродукционом ланцу пољопривредне производње.

Истовремено, нарушавање паритета од стране било ког учесника, јасан је путоказ регулаторним телима за спровођење мера антимонополске политике и другим облицима интервенције на тржишту.

Развој и унапређење конкурентности се постиже улагањем у знање, информације, технологије, опрему и дефинисањем социјалне политике на селу.

Стабилност и напредак најорганизованијих пољопривредних земаља, које су уједно и међу најбогатијим у свету, као што су Швајцарска, Данска и Холандија, почива на једном крајње простом али неприкосновеном закону.

У тим земљама, сваком учеснику у пољопривредној производњи који поштује зацртане и свима познате циљеве државе, јамчи се приход једнак трошковима просте репродукције, увећаним за профит по просечној стопи која важи за привреду као целину.

Ко у Србији руши ову математику, доводећи све нас на ивицу глади?

---

Објављено као: „Не дамо земљи да нас прехрани [Истина о пољопривреди]“, Велика Србија, јун 2011, Српска радикална странка, Земун, стр

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (1)