САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

ПОВОДОМ ПРОЈЕКТА КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА ЕВРОПСКЕ ПОСЛОВЕ АПВ О ИСПИРАЊУ МОЗГА ЈАВНОСТИ ДА СУ КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ ПРИРОДНЕ

Данас, 23. октобра 2012. године, у великој сали Покрајинске скупштине са почетком у 11.10 минута одржана је конференција о пројекту „Стварност климатских промена“ организације „Алијанса за климатску заштиту“ коју је организовао Фонд „Европски послови“ АПВ.

Наведену организацију је основао Ал Гор, бивши потпредседник САД и бивши усрећитељ СРЈ који је слао уранијумске бомбе у оквиру пројекта „Милосрдни анђео“ током агресије на СРЈ од стране највеће терористичке организације на свету 1999. године. Како је овај усрећитељ замислио, ова „Конференција ће бити посвећена политици и стратегијама у области климатских промена, чињеницама о климатској кризи, ангажовању јавности и заступање кампања везаних за климатске промене“. Презентацију пројекта је одржао Жолт Бауер, истренирани представник Регионалног центра за заштиту животне средине из Будимпеште.

После једносатног испирања мозга о томе како су климатске промене природног порекла, за чега је кривицу свалио на угљен диоксид наговештавајући још веће промене, чак и катаклизмичног карактера, овај истренирани представник усрећитеља из 1999. године је све који не деле његово мишљење, унапред назвао скептицима. Затим је позвао јавност да се ангажује на ширењу сазнања о климатским променама и „спремне појединце“ да се после тренинга укључе у кампању убеђивања јавности да је очигледан геноцид над становништвом Србије природног порекла и да се о томе и још горим променама, јавност мора упозорити.

Заиста, овај истренирани представник усрећитеља из 1999. године, испраног мозга и идиотске замисли, помислио је да је дошао међу дивља племена амазоније који не схватају ни да авион није птица, када нас је убеђивао у такве идиотарије. Можда би му неко и поверовао уколико је гајио наклоност према усрећитељима и аутору „пројекта Стварност климатских променаˮ, али износити јавно тако бескрупулозне лажи, превазилази све што се може замислити о подцењивачком односу истакнутих непријатеља српског народа према грађанима Србије. Посебно зато што је истину о геноциду над човечанством 15. новембра 2011. године јавно признао Џон Холдрен, саветник за науку председника САД на конференцији за новинаре изјавом „да САД већ 16 година запрашује човечанство опасним хемијским једињењима из авиона у циљу геоинжењеринга и управљања климом“. Ту изјаву је пренела сва светска штампа, па и наша, али је нажалост нису прочитала лица из Фонда „Европски послови“ АПВ, када су позвали истренираног представника усрећитеља из 1999. године да испира мозак грађанима Србије, као што су њему испрали током тренинга на обуци.

Или су ипак прочитали, као и признање шведске парламентарке из редова Зелених Шведске која је у парламенту признала да се геноцид спроводи и над шведским народом запрашивањем отровима са неба? Можда сматрају да у Србији има превише скептика, посебно у Војводини скептика према покрајинској власти оличеној у опскурном лидеру кочијашких и силеџијских манира и опасних намера, па их треба запрашивањем отровима са неба разредити да би опстали на власти? Покојни скептик, сигуран глас на изборима!

Било како било, сада знамо ко је налогодавац геноцида и екоцида над грађанима и природом Србије. Знамо да је суша директна последица запрашивања природе оксидима металних честица из необележених авиона, знамо да је летина пропала и пољопривреда поднела штету већу од 4 милијарде долара. Знамо да ће се пољопривредно земљиште пропалих сељака куповати још јефтиније, знамо да ће се на загађеном и закишељеном земљишту моћи гајити само генетски модификована семена (ГМО) одређених култура које од Монсанта, највеће криминалне организације на свету, незаконито увози компанија која је корумпирала цео систем у Србији у циљу одбране његовог криминалног увоза кукуруза, сунцокрета и сојине репице. Геноцид и екоцид се увелико спроводи у Србији ради профита компаније која је свој криминални поход започела куповином три шећеране по три евра комад, али и резервама шећера само једне шећеране у вредности од 42 милиона немачких марака.

Зна се и број жртава који Србија годишње поднесе, то је број од 350.000 који је истоветан са бројем брачних парова који данас у Србији имају проблема са зачећем и због чега је смртност за 40.000 већа од рађања деце. Србија нестаје.

Једино се не зна када ће и да ли ће народ изаћи на улице да брани свој живот и право на опстанак. Светло на крају тунела је пружила полиција Србије, чији је синдикат упутио Влади Србије и министарству одбране јавно питање ко их трује и ко је то дозволио. Полиција је коначно послушала глас Николе Алексића који их две године заредом позива пред Народном скупштином да похапсе издајнике, зауставе геноцид и стане уз свој народ. Сада полиција не сме да остане без одговора на постављена питања, још мање да се повуче после било каквог одговора, тачног или нетачног. Неко мора да одговара за издају народа и државе, уништење летине и тровање грађана Србије.

Информативна служба Еколошког покрета

ИЗЛАГАЊЕ НИКОЛЕ АЛЕКСИЋА НА КОНФЕРЕНЦИЈИ:

Српски соко постао атаман Козака

Тимур Блохин

Глас Русије 15.10.2012, 15:2

Старешина Савеза српски соко Јевђа Јевђевић заступао је своју земљу приликом 4. Светског конгреса Козака, недавно одржаног у Русији. Руководилац Савеза је био одликован са неколико ордена, међу којима је Крст за обнављање Козаштва, постао представник козачких снага Русије и Иностранства у Србији и проглашен за атамана.

Код соколова, који су се претворили током свог постојања од спортског покрета све до родољубске организације, има много сличности са Козацима, – испричао је Гласу Русије Јевђа Јевђевић.

Соколски савез је организација која је, наравно, млађа од Козака. Соколи постоје око 150 година. Прво су настали у Чешкој, а касније су се ширили по свим земљама где живе Словени. У Србију су дошли 1882, а у Русију мало раније. Најпре преко Чеха који су радили у Русији. Соколи у Русији нису били претерано развијени пре револуције, међутим када су бели емигранти дошли у Југославију, Србију, у Европу руски емигранти, бели Руси су прихватили и соколски покрет свим срцем. Тако да је једно време старешина руских сокола био Владимир Кирилович, претендент на руски престо, а старешина сокола у краљевини Југославији био је Петар Други Карађорђевић. Можда је то што је краљ био старешина и био разлог да је већина руских емиграната у краљевини Југославији била у чланству Сокола. Што се тиче нашег програма, он је сличан у том смислу да посебан акценат дајемо на васпитање младих генерација, на васпитање омладине у духу правих вредности, у духу православља и свега што је добро и позитивно у нашем народу. Наравно и сарадња са словенским народима има посебну тежину у нашем соколском покрету. Чланови сокола могу бити и они који нису православни. Ми нисмо војска, ми нисмо војнички покрет. Ми смо неко ко помаже држави да правилно васпитава омладину. Највећи акценат се даје на спортске активности, али ту је и фолклор. Значи, све што иде на очување нашег националног идентитета.

Шта мислите, да ли су Соколи и Козаци успели да сачувају своје традиције у вртоглавом животу 20. века?

Наши покрети су се очували управо због тога што су имали јако утемељење у нашим народима. А поред тога ту је, наравно, била потребна и божја промисао. Кад смо обнављали соколски покрет имали смо срећу да су са нама били људи који су били соколи пре рата. И онда су ти људи обновили соколски покрет у Србији. Што се тиче Козака, наравно да, вероватно је ту било потомака људи који су били активни у козачком покрету у нека ранија времена. И, хвала Богу, козачки покрет поново живи. Мислим да је велика улога и садашњег врховног козачког атамана Виктора Петровича Водолацког, што козачки покрет јача у Русији и што видим да је за четири године доста тога узнапредовало, да је дигнуто на виши ниво. Види се да козачки покрет иде у једном добром правцу.

Шта је за Вас било најзначајније на 4. Светском конгресу Козака?

Што се тиче односа Србије и Русије најзначајније је, по мени лично било то што је на Великом козачком кругу – то је скуп најбитнијих атамана у покрету, који је одржан у месту Старочеркаск у цркви – поред руске државне заставе и заставе савеза козачких војски била и застава Србије. Значи, само су три заставе биле и мислим да је то за мене и за односе наших држава, наших народа нешто што је најбитније. А што се мене лично тиче, најбитније је то пријатељство и то братство које постоји међу свима нама, посебно је био драг мени, а и мојој браћи наш сусрет после четири године. И то је заиста био братски сусрет. Као кад се браћа виде после дуго времена одвојености. Једноставно ту више нема никакве разлике ни језика, ни било чега. Свакако, ми смо исте вере, православне, и свесни смо нашег заједничког словенског порекла.

http://serbian.ruvr.ru/2012_10_15/Srpsk

23 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (5)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПОСЛЕДЊИ ГОВОР

Србија, понедељак, 16. октобар 2000. године

Сада већ бивши председник Републике, Слободан Милошевић, обратио се грађанима последњи пут као председник путем Радио-телевизије Србије у понедељак, 2. октобра 2000. године, следећим речима:

ПОШТОВАНИ ГРАЂАНИ,

Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу великих западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

То што је исприч’о, исприч’о je баш са ове говорнице

Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се, како је време пролазило.

Све искуство у другој половини 20. века које велике силе имају у рушењу влада и изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођење држава и народа на руб сиромаштва, све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део те организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију.

Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе, њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није ни могао да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО пакту да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно, да би се њен отпор сломио.

На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда и тзв. повратка Југославије у међународне институције.

Поштовани грађани,

Моја је душност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна и да ствари стоје обратно. Јер, управо наша политика гарантује мир, а њихова само трајне сукобе и насиље, а ево зашто: успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала.

То нису само намере НАТО пакта, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације залаже већ десет година и који фактички и дефинитивно издваја Санџак из Србије.

Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини, која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ по свему чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја. Њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији, да дају свој допринос присаједињењу делова наше земље суседним државама.

У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би било прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легитиман и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући при том чак ни наду да ће тај део земље једном моћи да буде враћен.

Територија која би преостала да носи име Србије, била би окупирана од стране међународних америчких или трећих снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања гледали смо већ деценијама, а нарочито у овој деценији, у многим земљама широм света, нажалост, последњих година и у Европи, на пример, на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу.

Српски народ би снашла судбина Курда са перспективом да буду истребљени брже, јер их је мање од Курда, јер би им и кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме су Курди већ деценијама налазе.

Што се Црне Горе тиче, њена судбина би била препуштена мафији, чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел које искључује право на свако помиловање.

Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да се прихвати избор НАТО за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају, осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би по природи ствари терор над становништвом чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за непрекидно успостављање српске државе и за поновно окупљање у њој. Они не жели мир и благостање на Балкану. Они желе да ово буде зона сталних сукоба и ратова који би њима пружили алиби за трајно присуство.

Марионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А, само наша сопствена власт гарантује мир, затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета са владама под утицајем страних сила вртоглаво су постајале сиромашне, и то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих, то је слика источне Европе већ неколико година и ми сви њу можемо да видимо. Таква слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо под командом и контролом власника наше земље брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу, веома, веома неизвесна и далека.

Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, и по правилу би били странци.

Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која их измешта из сфере елементарног и националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су до сада њима управљали чинили би то у овим измењеним приликама као службеници страних у сопственој држави.

Из националног понижења, растурања државе и социјалне беде нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка, већ искуство свих земаља које су прошле тај пут, који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценију нису на западу, као што је некада било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго од Другог светског рата до 90-тих година живели у друштво које за криминал такорећи није знало. А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дела територије, тај већи криминал био би за нас мали и на криминал ненавикнут народ опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат. Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој ако бисмо је имали, јесте губљење интегритета. Земље којима се командује споља релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својим традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком.

Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна селекција националног идентитета свела би га на нешто националних јела, по неку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбеним производима и козметичким средствима. Једна од заиста несумњивих последица запоседања територије неке земље од стране великих сила у 20. веку је поништавање идентитета народа који у тој земљи живи. Из искуства других земаља види се да народ једва да је у стању да прати брзину којом почиње да употребљава туђи језик као свој, да се идентификује са туђим историјским личностима, заборављајући своје, да познаје боље књижевност свог окупатора од своје књижевности, да глорификује туђу историју, често се ругајући својој, да личи на друге уместо на себе.

Убијање националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује већ по својој природи сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује могућност за стваралаштво било које врсте.

Неслободне жеље укидају право грађана који у њима живе да слободне изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А у испољавању, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је и запосео територију туђе земље.

Нарочито желим да нагласим због младих људи, интелектуалаца, научних радника да су земље лишене суверенитета, по правилу лишене и права на стваралаштво. А нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри велике моћи финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата.

Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте већ као испоставе централе која им контролише све а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне и еманципације.

У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха демократске опозиције Србије новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све разуме се с циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро кад почну да га организују они који овде заступају окупаторске намере, планове и интересе.

Наша је земља суверена држава. Има своје законе, свој Устав, своје институције. Србија је дужна, а и заслужила је, да се одбрани од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије. А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сноси одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштају исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце и многе друге људе.

Сматрао сам себе дужним да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и могу да ми не верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно. Да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се грешке тешко отклањати а неке можда нећи моћи никада да се отклоне.

Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.

Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не би, после свих ових година на његовом челу рекао шта мислим о његовој судбини, ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву изиграо сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда. И главни је разлог моје одлуке да се јавно обратим

грађанима Југославије.

Хвала вам!

Пред Скупштином пре говора

Било је ово обраћање грађанима поводом другог круга председничких избора, заказаним за 8. октобар, који се никада неће одржати. А обратио се на начин на који се обраћао јавности већ више од пет година, снимљен у кабинету, а потом понављан онолико пута колико треба.

Изнео је ондашњи председник пуно ствари које ће се десити ако се прихвати било која друга опција осим његове. И пошто његова опција није прихваћена преостало нам је да чекамо остварење његових видовњачких визија или је све то било пуко фолирање и плашење народа.

Додуше, неке ствари су остварене, али за његових мандата.

Прво, постоји група јако богатих и група јако сиромашних. Друго, стране трупе су закорачиле на нашу територију, или нису ако то није наша територија. А остало, дал’ ће се остварити или не, тек ћемо видети

РЕАКЦИЈА ЕМИГРАЦИЈЕ

Аустралија, понедељак, 16. октобар 2000. године

Реакције на настале промене у Србији, овде у Аустралији, веома су различите, јер такви смо ми. Емиграција, која је и пре била за опозицију, промену је дочекала са одушевљењем. Организоване су специјалне прославе, вечере и забаве поводом тога. Они, пак, други, којих има поприлично, насталу промену виде као последицу завере Запада и Америке против нас Срба и православља уопште. То су углавном стари емигранти, док они млађи углавном се престројавају, успут истичући да се законитост мора поштовати, да се хулиганства не смеју дозволити итд. За старе се немој ништа чудити; што дуже ван земље (Србије) – фантазија све већа. Многи су опет уздржани, као да не верују у неке брзе и значајне промене. Има и забринутих који овамо нису ухватили корак; досад су се тешили да је у Србији много горе. За мене – то је милост Божија.

Сигурно да неће бити лако, али макар је оно ужасно безнађе, које сам видео летос по Србији, одгурнуто. А то безнађе, сустизало нас је и проналазило као нека неман, без обзира где се сакрили, где живели.

И у Аустралији наша емиграција је помно пратила промене у Србији

speech comment

Аустралија, среда, 18. октобар 2000. године

Интересантним ми се чини говор што си ми га послао. Чујем да му га је жена писала. Како год било изгледа, кад помињу мафију и криминал, да су заборавили на њихову мафију и сва она убијања. Али, за њих се не чудим. Чудим се нашим људима, овде, који иду у цркву, а то им не смета да верују како један јавно декларисани безбожник може да буде бранилац наших стварних интереса, те националне тековине и традиције, шта више – идентитета!? Не сумњам да их има пуно који прихватају његов говор као свој сопствени. А ова му ваља: „Грађани могу да ми верују и могу да ми не верују“. Зна, лисица, да му већина не верује, проба да их поколеба. Не осећа да његов проблем није та већина него што јој он сам припада. Коме је он ваљао најбоље се види по томе што су Шиптари разочарани што је смењен. Његови верни гласачи.

А што се тиче Запада, свако би требао знати да они имају своје сопствене интересе на Балкану, као и свуда по свету! Добра ствар за нас је што он није хомоген. Уз то, на паметан начин може се придобити њихово јавно мњење. Зар ти се не чини да је у Европи само Енглеска стварни амерички савезник?

Заиста ме занима, ако то знаш, шта би са оном одлуком Уставног суда о поништењу избора? Како се формално правно изрегулисало да је Коштуница добио председничке изборе? Није ваљда да је то узето здраво-за-готово зато што је то бивши председник изјавио?

МОСКВА – Руски председник Владимир Путин потписао је указ о формирању Управе за друштвене пројекте, која ће бити одговорна за развој патриотског васпитања и духовно-морални начела друштва.

23.10.2012. извор: Танјуг, 24.сата, Тројка.рс

На чело нове институције именован је заменик шефа управе за унутрашњу политику председника Павел Зењкович, који је раније био задужен за информативну политику и сарадњу са друштвеним информацијама.

О циљевима нове управе јавност већ нашироко полемише, а медији данас пишу да је формирана на личну иницијативу Путина.

Према информацијама листа „Комерсант“, управа ће бројати 30-35 људи и радиће у неколико праваца, између осталог на друштвеним пројектима у сфери хуманитарне политике, друштвено-патриотским пројектима, информационим, омладинским и регионалним.

Лист „Известија“ наводи да ће управа у свом раду активно користити искуство других земаља.
„Управа је одговор на захтев друштва и председника који је више пута говорио да у руском друштву не постоји јасно формулисан и од свих подржан систем општеприхваћених вредности“, рекао је за тај дневник извор из председничке администрације.

Текстови које смо објавили на СРБском ФБРепортеру на тему СРБин и „србијанац“ изазвали су доста реакција, како читалаца тако и оних који су своје мишљење и став пренели у писаном облику. Ово је један од јасних и разумљивих ставова и завређује да га прочитате…
Записао Никола Збиљић, srpskikulturniklub.com, 20.10. 2012.

23.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Реч Cрбиjанац подразумева житеља некадашњег Београдског пашалука. То jе непобитна чињеница, коjу су Весна Веизовић¹ и у мању руку проф. Драгољуб Збиљић², пробали да негираjу своjим писаниjама и промовишу као именицу коjа jе свеобухватна, и коjу би сви народи и народности (зар вам ово не звучи познато?) у Републици Србиjи, као и за Србе ван ње, прихватили као такву, да се уствари идентификуjу са њом. Она би по њима представљала унификациjу Србског нациома, те према речима Весниним: “Значи тај корак обједињавања свих народа под један назив, државе у којој живе, Србије , мора бити Србијански.” а за србе коjи су ван граница данашње Србиjе она вели: ”… треба да теже ка припајању својој матици…”   Лепо jе то да они “треба да теже”, али проблем jе у томе  да они то већ раде вековима! Али душебрижници их константно хоће претворити и претопити у нешто што они нису, губећи при томе своj прави и jедини идентитет СРБСКИ (или СРПСКИ по садашњем накарадном правопису).
Весна, охрабрена речима хвалоспева професора Збиљића, иде много даље него ли сам професор у своjоj лингвистичкоj анализи речи србиjанац, те нам даjе до знања да jе таj израз први употребио опет онаj моj стари “приjатељ” Вук Бандула (познатиjи као Стефановић Караџић) “…  да би означио Србе који живе у границама тадашње Србије.”  Хвала Вам што сте ми ово дали до знања, jербо потврђуjе оно о чему писах, да jе Вук, хотимично или нехотимично (нема везе), велеиздаjник Србства.
Професор Д. Збиљић, се, по његовим речима, “спотакао” на неке чланчиће Веизовићке, на ФБ Репортеру, те и он “омађиjан” њима у своме чланку “СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС” даваше куражи Веизовићки да нам подмеће “мућак” промовишући илирство, jугословенштину патриотски умотану у изразу Србиjанац.
Коjи израз она хоће да замени са “србиjанац”?  Дабоме да jе то Србин, jер опет и опет, паки и паки, ми Срби треба да се мењамо, метаморфишемо у србиjанце ради свеобухватности националних мањина у Републици Србиjи. Иви Андрићу, Мехмед Паши Соколовићу и другим неправославним Србима, ниjе био проблем да су Срби, али Весни jесте, jер да би тобоже свеобухватила оне коjи нису Срби по крви, али jесу по припадности државе у коjоj живе и делаjу. Такве сепаратистичке групациjе чиjи изроди и не певаjу химну Србиjе када представљаjу Србиjу на интернационалним такмичењима, засигурно НЕЋЕ прихватити ни ту полтронску, улизивачку компромисну “руку помирења” од стране Србаља попут Весне, чиjе jе мишљење по питању “афере Србиjанац”,  контиунитет jугословенштине, коjу су само Србљи већински прихватали, а чиjе последице сада ми Срби “кусамо”распарчани, разjедињени, огледаjући се у креациjама виртуелних нациjа попут Бошњака, Македонаца, Црногораца. Тако сада, као  некад  илирство и jугословенство, тежња Веизовићке да се зовемо СРБИJАНЦИ уместо СРБИ, те да наша националност jе СРБИJАНСКА, а не СРБСКА, би, недаj Боже да узме маха, била катаклизмички судбоносна jедино за Србе, коjи су баш због те свеобухватности, а и полтронства, среброљубља и користољубља, жртвовали своjе име, своjу веру, своjе претке.
Ово ниjе критика, критике ради, већ нешто што jе веома важно за наше националне интересе, стога, важно jе представити како све то треба да изгледа:

Наша jе земља Србиjа, наша националност Србска, тако треба да буде за Србе као и за мањине, попут шиптара, Мађара, Румуна, Хрвата и других коjи обитаваjу на териториjи Републике Србиjе. А што се тиче виртуелних нациjа горепоменутих, како ће се они звати приватно, то jе њихова приватна ствар, али ако желе путне исправе државе Србиjе, имаће за част да буду СРБСКЕ (српске) националности. 

А да би били натурализовани Срби ако то до сад нису, тj. да би примили држављанство земље Србиjе мораће (попут рецимо Аустралиjе и већине западних земаља испунити обавезне критериjуме коjе они прописуjу за своjе државе) да науче Србски jезик, културу, обичаjе, као и положити заклетву земљи Србиjи и певати Србску химну (у недостатку слуха, довољно jе да читаjу). Званични jезик Републике Србиjе jе Србски, са званичним и jединим писмом Србског jезика -Ћирилицом, чиjе изучавање jе обавезно за све ђаке основних и средњих школа, као и употреба у свим jе образовним и државним  установама на териториjи Републике Србиjе…итд.итд. Овакав приступ jе у складу са СВИМ светским стандардима коjи говоре о припадностима народа jедноj земљи.³

Краjње jе време да се манимо експеримената, полтронства и “играња пипиревке” испред мањина, да би се удварали, улизивали њима и душебрижницима из Брисела и Вашингтона или од “Бог зна где”, те станимо на здраве ноге и употребимо њихов “рецепт”, ако jе тим душебризницима  наша националност Србска спорна, те отемељиваjући нашу државу и нациjу темељима jош давно постављеним од стране нашег родоначалника Стефана Немање.

За србиjанац, у свим граматичким облицима рецимо jедном за свагда одлучно и громогласно: НЕ !

Никола Збиљић

На Томиндан, годинe 7520,  а 2012 от рождениа Господа и Спаса нашега Исуса Христа, Октобра месеца, дана 19ог

******

Весна ВЕИЗОВИЋ: О србијанској нацији – Одговор проф. Драгољубу Збиљићу [↩]
Драгољуб Збиљић: СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС [↩]
Рецимо Илиjа Илић jе:

-рођен у Краљеву, Реп. Србиjа
– живи у Аустралиjи
– исказуjе жељу за АУСТРАЛИJАНСКИМ држављанством, jер жели да путуjе за Србиjу са аустралиjанским пасошем

онда он мора да:
– зна званични jезик Аустралиjе – енглески
– сажету историjу као и важне датуме и обичajе Аустралиjе
те мора да:
– полаже испит знања на горепоменуто

– даjе заклетву Аустралиjи и краљици Енглеске и Комонвелта (од скоро заклетва краљици jе необавезна)

Илиjа Илић постаjе АУСТРАЛИJАНАЦ и то му пише у пасошу као националност. Дакле НЕ држављанство, ВЕЋ НАЦИОНАЛНОСТ .

Царинска служба Хонг Конга (Кина), листаjући пасош, jедино може знати да jе Илиjа Илић АУСТРАЛИJАНАЦ, рођен у Краљеву, те само ако цариник зна где jе Краљево, он може доћи до закључка да jе Илиjа рођен у Србиjи. Докле Илиjин син, Душан, коjи путуjе са оцем, jе рођен у Сиднеjу, Аустралиjа, али НИГДЕ у пасошу му не пише да jе “по крви СРБИН” !

Аустралиjа коjа “на сва звона звони” и дичи се са своjом МУЛТИКУЛТУРОМ, брише СВЕ трагове СРБСКЕ крвне припадности Душана Илића у његовим путним документима. Он jе АУСТРАЛИJАНАЦ – и АМИН ! [↩]

*******

И на крају, преносимо део коментара који је аутор текста дао у размени мишљења са проф. Збиљићем:

Прихватаjући на вниманиjе размишљања Сербских, а и осталих списатеља, уздам се и веруjем првенствено Богу и Творцу нашему на дар расуждениjа. Уздаjући се и веровати првенствено људима, ми се неминовно суочавамо разочарењима, стога та моjа узданица у Саздатеља свега. И ако живећи животом Богоугодним, и неки од наших Светих Отаца западаше у заблуде jереси по неким питањима догмата баш због тога сувишног веровања људима, а не Богу. Класични примери су Ориген и Тертулиjан. Далеко от тога, ми овде не дискутуjемо о догматима, већ о употреби речи ‘србиjанац’, међутим наши принципи расуђивања требаjу да се идентификуjу са горепоменутим, а не сувишног веровања људима. У Бога веруjем, људима одобравам или се противим (слажем се или не слажем) ослањаjући се на моjу Богомдану силу расуждениjа. Ради тога ниjедна моjа расуђивања, коjа оживотворих писаниjем, и ако биваjу критички настроjена, НИСУ упућивана нити усмеравана против личности, већ против дела или размишљања “дискутабилног предмета”. Оградио бих се изузетком, када та личност ниjе више са нама (на. пр. Вук), али и тада то чиним ради разоткровениjа заблуда. Да, Божиjе jе да суди, те гледаjући са чисто Богословске тачке гледишта и такав начин приступања разоткривења заблуда, ниjе корисно за наше спасениjе. Но, сви смо ми људи, а не Богови.

http://www.srpskikulturniklub.com/srbijanci