Шокантна исповест

22 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Биљана Живковић (интервју)

Саво Ивановић о свом страдању у Алијиним логорима у Сарајеву и Зеници

 

Седмогодишња агонија зато што сам Србин!

 

   У време када су Срби бежали из  највеће босанске чаршије 1992.године, Саво Ивановић је желео да остане, због старе мајке, али  био је убеђен да нема разлога да бежи из града који је свим срцем волео. Никоме ништа није скривио, животом је показао да никога не мрзи, бивша супруга била је муслиманка, а ћерка јединица била је удата за муслимана Авду Хабибију. Међутим,  зет Хабибија је убрзо обукао ратну иниформу „зелених беретки”. Саво је био запрепашћен када је видео да његов зет слепо служи екстремистичким циљевима и да немилице убија Србе. Још више је био згрожен ћеркиним ставом да су сви Срби „четници” и да их треба уклонити.

  Једне ноћи артиљеријска граната са Враца, или можда и са неке друге стране, пала је у близини хотела „Холидеј ин” у делу града где је Саво живео. Тада је рањено неколико цивила, а солитер је био оштећен. Муслимани су проценили да је гранату сигурно „наводио” неки Србин.  У солитеру више није било ни једног Србина, осим Саве. Све су их похапсили и отерали у логоре и тамнице. За палу гранату окривили су  Саву Ивановића. У његовом стану на 16 спрату нашли су „доказ”.

  Овај седамдесет деветогодишњи Сарајлија на правди Бога робовао је скоро седам година у муслиманским затворима, логорима. Већ на почетку рата окривили су га да је огледалом наводио дејства српске војске. Узалуд је Ивановић убеђивао Алијину војску, полицију, ескстремисте. Био је крив што је у кући држао огледало. За тај „злочин”,  по хитном поступку, осуђен је на робију у трајању од 15 година. Прогласили су га за злочинца.   

  У породици нас  је било тројица браће Драгољуб, Лазар и ја.  Лазар је умро млад, остали смо Драгољуб и ја. Радио сам у „Ослобођењу” као словослагач, али сам у источној Босни основао једну штампарију, службовао и у Рогатици, обучавао, касније, млађе колеге. У пензију сам отишао 1991. У Сарајеву сам формирао породицу и добио 1958. године ћерку Татјану. Супруга ми је била муслиманка. Различитости, неразумевање утицали су да се врло брзо разведемо. Најтужније од свега је,  да се за време рата, моја рођена ћерка одрекла свог српског порекла, мене као оца, и фамилије Ивановић.

  Сећате се вашег хапшења!

   Било ми је јасно да се у БиХ спрема велико зло. Рат ме је затекао у Сарајеву. Сећам се да је, стицајем околности, пре мог хапшења, Алија Изетбеговић организовао на стадиону „Кошево” велики ратнохушкачки митинг. Био сам радознао, отишао сам на митинг да чујем шта говоре Изетбеговић и његови послушници. Било је организовано тако да је тада на десетине аутобуса пристигло из целе Босне. Сећам се и њиховог поздрава „Селам. Срби преко Дрине!” Када сам се, после митинга, вратио у стан, рекао сам мајци да треба да идемо из Сарајева, јер се Србима увелико прети.  Становали смо у близини железничке станице. Моја мајка Ивана је имала 86 година, била је лошег здравља. Нисам никако могао да је убедим да отпутујемо у Србију. Хране тада скоро да није било. Муслиманска власт је лансирала приче како су Срби блокирали све прилазе Сарајеву да би народ умирао од глади. Ширили су лажи. Морао сам да прелазим и више од пет километара да бих купио хлеб. Пролазио сам поред касарне „Маршал Тито”. Мулиманска војска је гађала касарну, провоцирали су војску ЈНА. Ухапшен сам 12. јуна 1992. године. Сећам се да су припадници Алијине солдатеске упали у наш стан. Почели су да отварају све ормаре, плакаре, из фрижидера су узимали и износили храну.  Грабили и јели! Отимали су наше драгоцености, све што им се прохтело. То јутро сам хтео да се обријем. У купатилу нисам имао дневног светла, струје није било па сам изнео огледало у кухињу, где је било дивољно светлости. Када су видели моје огледао, повикали су: „Сигнали! Овај сигнализира ћетницима!” Одмах су почели да ме малтретирају. Када су комшије чуле, упали су у стан, покушавајући да ми помогну. Убрзо су униформисани људи зграбили „доказни материјал”, а мене су ухапсили.

  Где су вас одвели?

   Привели су ме у полицијску станицу на Марин Двор. Ту су направили записник, због чега сам ухапшен и, потом, су ме спровели у Централни затвор.  Били су прави злотвори. Тукли су ме све време. Следећег дана су ме одвели у главну полицијску станицу. Чекала су ме тројица иследника. Имена нису говорили, њихова имена си биле шифре 09, 010, 011. Тукли су ме сатима.  Лице ми је било деформисано од батина. На крају сам био присиљен да потпишем оно што су написали и тражили од мене. Био сам окупан крвљу. Веома брзо ми је „суђено”!

  Једног дана су поново дошли у моју собу 52 и опет су ме одвели у неку просторију за саслушање.  Батинама су ме присиљавали да сам напишем шта сам „скривио”. Тукли су ме палицама, песницама, дршкама од секира,  ногарима од столица. Тражили су да пишем све оно што су ми диктирали. Дрхтавим рукама сам морао све до речи да испишем. Нису се освртали ни на чињеницу да је папир био покапан мојом крвљу. Тражили су да им још допишем и „оно што они не знају”. Тако су ме мучили три дана четворица њих. Неколико пута сам губио свест.  Потом ме је позвао истражни судија,  да се „увери” шта је истина од онога што сам морао да напишем. Рекао сам му да знам да је он лично наредио да ме муче и да сам, пролазивши кроз тортуру,  морао све то да напишем да бих сачувао живу главу. Скинуо сам кошуљу и показао му изубијано тело. Видео је и моје модро лице. Тај истражни судија  је касније постао министар правосуђа у Влади Федерације БиХ. У Централном затвору сам био све до 1995. године. Са мном у соби био је један Шиптар који је осуђен на смрт због убиства сина. У ћелији сам био са муслиманима и Шиптарем. Било нас је дванаесторица. Добијали смо килограм пиринџа на води и по сто грама хлеба. Срби су били на горњем спрату, а ја сам стигао у затвор пре него што је био формиран такозвани војни суд, па ме је цивилни суд „осудио”.  На самом суђењу све сам порекао и рекао да сам био присиљен да напишем све те лажи, јер су ме батинали и претили да ће ме убити.  Међутим, судија Даут Бибић није хтео о томе да разговара. Никада толико лажи нисам прочитао на једном папиру!

 

 Преносимо део апсурде пресуде, уз напомену да је на хиљаде сличних судских докумената тих месеци било написано против Срба.

 

 

Виши суд у Сарајеву

Број:К-112/92

16. јуна.1992.

У ИМЕ НАРОДА!

 

 

 

  Виши суд у Сарајеву у вијећу састављеном од судије Даута Бибића, предсједника вијећа, те судија поротника: Меха Хаџихасановића,  Сима Јарића  и Есада Церића, као чланова вијећа, уз судјеловање записничара Мила Поповића у кривичном предмету против Сава Ивановића због кривичног дијела из члана 142. Став 1. КЗ-а СФРЈ преузетог Уредбом Предсједништва БиХ са законском снагом као Републички закон за вријеме непосрдене ратне опасности или за вријеме ратног стања бр.-1182/92 ос 2. јуна 1992. године у вези са чланом 24. истог закона ријешавајући по оптужници ВЈТ-а Сарајево број КТ-260-92 од 20. августа 1992. године након одржаног главног и јавног претреса у присутности оптуженог и његовог браниоца по службеној дужности Амира Салихагића, адвоката из Сарајева, те Мирослава Марковића замјеника ВЈТ-а, донио је дана 17. септембра 1992. и јавно објавио:

 

 

ПРЕСУДУ

 

   Оптужени Саво Ивановић, син Видака и мајке Иване рођене Бановић, рођен 25. јануара 1933. године у Србобрану, стално настањен у Сарајеву. ул. Бориса Кидрча бр. 3, Црногорац, држављанин Републике БиХ, пензионер, разведен, до сада неосуђиван, налази се у притвору у Окружном затвору Сарајево, од 12. јуна 1992.

 

КРИВ ЈЕ

  Што је у дане 8. и 11. јуна 1992. из свог стана употребом огледала давао свјетлосне сигнале упућене према артиљеријским положајима паравојних јединица Српске демократске странке БиХ, који су се налазили испод утврђења на Врацама, чиме је, по претходно договореним знацима са припадницима Српске демократске странке, вршио коректуру артиљеријске ватре, која је са описаних положаја отварана по дијелу града Сарајева, званом Велешићи, којом приликом је дана 8. јуна. и 11. јуна 1992. погинуло и повријеђено више цивилних лица. Дакле, другоме је умишљено помагао, да кршећи правила међународног права, за вријеме оружаног сукоба, изврши напад на цивилно становништво у насељу, који је имао за последицу смрт и тешке тјелесне повреде људи, чиме је починио кривично дијело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СФРЈ, преузетог Уредбом Предсједништва Републике БиХ са законском снагом као републички закон за вријеме непосредне ратне опасности или за вријеме ратног стања број Пр-1182/92 од 02. јуна 1992. године у вези са чланом 24. истог Закона, па га суд на основу истог законског прописа:

 

ОСУЂУЈЕ

 

  На казну затвора у трајању од 15 година. На основу члана 50. КЗ-а СФРЈ у изречену казну оптуженом се урачунава и вријеме проведено у притвору од 12. јуна 1992. године, па надаље. На основу члана 98. Став 1. ЗКП-а оптужени је дужан да суду на име паушала плати износ од 1.000, 00 динара у року од 15 дана рачунајући од дана правоснажности пресуде под пријетњом извршења.

 

  Тако је гласила несрећна пресуда Алијиног правосуђа против невиног Симе Ивановића. Ивановић је морао на робију, као да никада ниједан муслиман није видео, нити употребљавао огледало.

  У редовима који следе је и текст судског „образложења”.

  „Оптужницом КТ-260/92 од 20. августа. 1992. године Више јавно тужилштво у Сарајеву оптужило је Саву Ивановића да је на начин, мјесто и вријеме како је то наведено у оптужници починио кривично дјело злочина против цивилног станивништва из члана 142. Ств 1. КЗ СФРЈ презетог Уредбом Предсједништва Републике Босне и Херцеговине са законском снагом као републички Закон за вријеме непосредне ратне опасности или за вријеме ратног стања/ убудуће КЗ СФРЈ у вези са Уредбом/, тако што је употребом огледала давао свјетлосне сигнале упућене према артиљеријским положајима паравојних јединица СДС, којом приликом је 8. и 11. јуна 1992. погинуло и повријеђено више лица.

  У својој одбрани оптужни пориче извршење радњи дјела које му се стављају на терет тврдећи да је све то дао под пријетњом напада на живот од стране радника ЦСБ… Код истражног судије је, такође, признао све радње, јер се бојао, те да је изјаву дао под присилом. Признаје да се из његовог стана добро види простор према Врацама, као и према Велешићима и да из свог стана, такође, види укопану артиљерију испод спомен парка на Врацама. Половином маја у потрази за храном прешао је преко моста „Братство-јединство” на Грбавицу, па је поред меснице браће Мајмуновић дошао у супермаркет „Мис” где су му пришла два непозната човјека и за једног је сазнао да је Мајмуновић предсједник српске општине Ново Сарајево. Након краћег разговора овај други човјек је затражио од њега сарадњу у виду давања одређених сигнала, а након тога што им је рекао гдје станује и у ком правцу је поглед из стана. Затражили су од њега да артиљеријским гнијездима на Врацама даје сигнале у виду коректуре артиљеријске ватре и то огледалом. Тако је требало да се укључи са два дужа свјетлосна сигнала према Врацама и с обзиром да из свог стана добро види новопробијени пут изнад хотела ЗГП-а у Велешићима који треба да се гранатира, па за подбачај за око 100 метара да да један кратки сигнал, а за пребачај два кратка сигнала, а ако иде превише десно да даје четири кратка сигнала. Све ово да даје према низу три велике куће на Врацама. Признаје да је први пут давао сигнале око 17 сати 8. јуна, а други пут, 11. јуна између 10 и 11 сати и тада је примјетио  да је пут погођен и да је веза прекинута.  И 12. јуна дао је два дужа свјетлосна сигнала за укључивање у сигнализацију. За кратко је из кухиње отишао у другу собу и тада су дошли радници ОСБ, извршили претрес и у кухињи нашли огледало, потом је приведен у станицу милиције. Тврди да нема везе ни с једним погинулим или рањеним грађанином…

 

 

Цитирамо, даље наставак,  пресуде, и  редове написане „скројене” изјаве „признања”,  под претњом смрћу, коју је Саво морао да потпише!

  „Употребом огледала давао је паравојним јединицама СДС свјетлосне сигнале за њихову артиљерију и тиме овима  омогућио подађање гранатама жељених циљева, док је код трећег случаја давања сигнала, откривен.  Оптужени  је све признаје а суд је ту одбрану оптуженог прихватио као тачну и искрену да је при првом сусрету са двојицом, до тада њему непознатих лица на Грбавици на њихов захтјев да помогне у коректури артиљеријске ватре давањем свјетлосних сигнала на начин како су му то саопштили одмах прихватио тај захтјев. Дакле, потпуно свјесно прихвата извршење такве радње и каснијим поступцима јасно  је показао своје хтење у изврењу припремљеног плана. На тај начин оптужени је очигледно са умишљајем помогао за вријеме рата извршиоцима наређења од стране агресорских снага да при отварању артиљеријске ватре по цивилним циљевима и цивилном становништву и насељима, ариљеријски погодци буду прецизнији. …Увидом у извјештај Завода за здравствену заштиту Босне и Херцеговине приликом артиљеријског бомбардовања Сарајева 8. јуна 1992. погинуло је 15 лица, а 145 је повријеђено,  док је 11.  јуна деветоро погинуло, 100 је повријеђено. Истина, не може се оспорити, али ни поуздано утврдити колико је у те дане и на простору Велешића, у насељима поред наведеног пута за које је оптужени давао коректуру артиљеријској ватри било погинулих или тешко повријеђених, па је због тога суд из описа радње  испустио податке о броју погинулих и повријеђених цивила како је то у оптужниоци наведено. Овим се уопште не доводи у питање  опстајање правне квалификације кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. Став 1. КЗ СФРЈ у вези са Уредбом, јер је артиљеријска ватра отварана на простору којим погађа цивилно становништво, па су се тиме остварили сви елементи наведеног кривичног дјела извршеног помагањем. За ово дјело суд је оптуженог прогласио кривим и изрекао му казну затвора у трајању од 15 година, сматрајући да изречена казна одговара тежини дјела и степену кривичне одговорности оптуженог.  Приликом одмјеравања казне суд је оптуженом као отежавајуће узео показану упорност при извршењу дјела, док му за олакшавајућу околност није узео ништа. Јер овакве радње изврашавају најчешће лица оптуженикове старосне доби, а породично стање је такво да нема елемената да се то узме у олакшавајућу околност, самом чињеницом што у стану живи с мајком.

 У изречену казну  суд је оптуженом урачунао и вријеме које проводи у притвору, а будући да оптужени има пензију, по оцијени суда у могућности је да плати трошкове паушала у наведеном износу.

 У потпису овог срамног, намештеног и апсурдног судског документа стоји име Даута Бибића, председника Већа.

 

 Како сте поднели ову пресуду?

  Нисам веровао да се то мени дешава. Био сам у шоку. Чак су ми рекли да сам срећно прошао, јер су ме могли осудити на смрт. Нико од фамилије, породице није знао где сам, и да ли сам уопште жив. У затвору су ме мучки тукли сваки дан, без обзира што сам упорно говорио на нисам никоме сигнализирао, и да сам поштен човек. Знате, сада кад боље размислим са колико мржње су ме  Алијини „полицајци” пребијали, набеђивали, иако ни сами нису веровали у моју кривицу, коју су сами написали, жао ми је што нисам макар нешто скривио. Онда бих знао због чега робијам! Ја сам човек који није способан ни за какво зло! А мој „злочин навођења” је било што сам Србин.

   После пресуде затворили су ме са Србима. У ћелији сам био са Страхињом Живаком из Коњица,  др Војом Чангаловићем, браћом Шибалије. Провео сам четири године у Централном затвору у Сарајеву. Свакодневно сам виђао на стотине заточених Срба.  Ноћима сам слушао крике, запомагање мушкараца и жена. Чули су и они моје јаукање. Ухапшен сам са 86, а изашао са 44 килограма.

  Робијали сте, потом, три године у зеничкој казниони!

  По Дејтонском споразуму, постојала је обавеза да се сви заробљени ослободе, али муслимани се те обавезе нису придржавали. Уместо на слободу одвели су ме у зенички затвор. Мој брат Драгољуб, академски сликар, обраћао се тих година Бутросу Галију, Елизабет Рен, Карлу Билту, предесднику Слободану Милошевићу, организацији Emnesti internacional у Лондону, Министарству правосуђа Србије, али све је било узалуд. Писао им је да невин човек трули у затвору због муслиманксе мржње, а не због било каквог злочина! Једино га је одговора удостојио Бутрос Гали, уз обећање да ће мој случај испитати. Драгољуб се обраћао и Комисији за размену РС на Грбавици. Лично је неколико пута разговарао са председником Комисије Булајићем. Крајем 1992. године  Булајић је рекао да ће бити веома тешко да се изборе за моју слободу. Неки млађи човек из исте Комисије је, пак, рекао да се све може завршити са 10 хиљада немачких марака.  Мајку су ми, док сам тамновао, данима малтретирали. Једног дана су упали у њен стан, иако је имала 86 година тукли су је, ударали ушицама секире по глави,  јер је „четничка мајка”. Тешко повређена била је смештена у болницу у Кошево, одакле ју је Драгољуб одвезао за Београд, где је од задобијених повреда мајка брзо умрла.

 То тада нисам знао. Тек много касније о свему ме је известио Црвени крст. Нисам се више надао да ћу жив дочекати слободу. Посустајао сам, здравље ми је било угрожено.

 Септембра 1995. дошли су са две „марице” по мене и још неке криминалце и једног Србина из источне Босне. Пребацили су нас у затвор у Зеницу. Имао сам  лисице  на рукама као окорели зликовац. Водили су нас преко Игмана, јер нису могли да прођу кроз Вогошћу. Војници које смо сусретали говорили су помало српски и били су из Легије странаца. Пропустили су нас. У зеничком затвору провео сам месец дана у карантину. У Зеници ме нису сваког дана малтретирали, можда само по  Алијин неки екстремиста. Било је на стотине затвореника. Било је много муслимана из Цазинске крајине који су ратовали за Фикрета Абдића. Они су све нас Србе добро прихватили. Међутим, убацивани су муслимански криминалци који су се иживљавали и на цазинским муслиманима и над нама Србима. Али, срећом, мучења, претње, шамарања, постајала су, касније, све ређа. Био је са мном и Енко Муслић који је ракетирао сателитску антену у Бихаћу и стан генерала Дудаковића. Био је ту и Есад Човић, бивши полицајац, који сада ради на прогону робијаша који су терорисали муслимане из Цазинске крајине. Сећам се неког младог Сеида, који је убијао ратне заробљенике. Неки од муслиманских екстремистичких злотвора били су спремни и да убију. Боље да кажем, у заничком затвору било је, релативно често, убијања.

  Ипак, кажете да Вас је затворски васпитач редовно позивао на разговор због „преваспитавања”.

  Личио је на муџахедина. Сваки пут сам му говорио да не покушава са преваспитавањем да сам Србин и да никада нећу признати Алијину државу. У Зеници сам робовао пуне три године. Знали су да невин робијам, често су ме прогањали, исмејавали. У међувремену чуо сам да ми је мајка умрла. Брат је годинама покушавао да ме извуче из Алијиног казамата. Мом брату су тражили велики новац да би ме пустили у размену, а изговор је био да муслиманске власти треба потплатити. Мито су тражили и неки Срби! Имена им нећу помињати, нека им је Богом просто. Брат и ја смо били шокирани.

  Након извесног времена један од васпитача Вам је саветовао да напишете молбу да пређете на издржавање казне у Српско Сарајево!

  Написао сам да тражим да ме пребаце у Републику Српску на издражавање казне. Сутрадан су рекли, Н. Пашалићу, Милану Ковачевићу и мени да се спремимо за пребацивање у Српско Сарајево. Када смо стигли у Српско Сарајево, управник затвора на Кули није био тог дана на послу. Нису знали ко и како ће нас службено прихватити. Дошао је неки васпитач који ме је познавао још из сарајевског Централног затвора у време када сам боравио у самици. Сместили су нас у велику просторију и понудили нас воћем. Осетио сам огромно олакшање. Више није било оног потмулог страха и неизвесности шта ће бити сутра! Сећам се био је јануар, падао је снег. Нису нас закључавали, сви смо били смештени засебно у једнокреветним собама. Не памтим да сам био тако срећан. Спремили су нам богату вечеру, сланину, јаја, свињетину, сушено месо, храну коју годинама нисам окусио. Био сам коначно са својим народом!

  Како сте ослобођени?

  Био сам  у затвору још шест месеци, све док из Федерације БиХ није дошло решење, да нас пуштају на условну слободу. Укупно сам био у затвору седам година, шест месеци и седам дана. Моји најтежи дани били су у првих три месеца све док није завршено суђење. Не знам како сам остао жив.

  Како сте стигли у Србију?

  Стицајем околности Драгољуб је био на неком скупу у пролеће 1999.  који су органозовали радикали у Београду. Брат је тада јавно питао челне људе Српске радикалне странке, међу њима и Александра Вучића, да ли СРС помаже Србима који недужни  труле  у БиХ  на робији. Вучић је, по братовљевој причи, помогао да ме коначно осободе.  Из затвора у Српском Сарајеву изашао сам 18. јуна 1999. Сео сам у аутобус и одмах кренуо код Драгољуба који се већ 1990. године преселио у српску престоницу.

Данас живим у близини Београда. Посећујем брата и његову фамијују, виђам се са пријатељима. Покушавам после агоније која је трајала више од седам година да наставим, колико толико, нормално да живим.   

 

Разговарала Биљана Живковић

 

 

 

Прошле недеље на Генералној скупштини УН разматран је извештај председника МТБЈ Теодора Мерона о делатности тог трибунала у 2012. години.¹ У целини, извештај обилује информацијама које не одговарају стварности. Тако, на пример, председник МТБЈ тврди да је трибунал створио правни систем који не само да обезбеђује оперативно спровођење судских процеса, него и успоставља више стандарде заштите права оптужених.² То једноставно није истина. Толики је раскорак између изговореног и стварног стања ствари, да то захтева и коришћење теже речи – то је лаж. Узмимо на пример процес против Војислава Шешеља. У том поступку оптужени практично већ десет година очекује одлуку суда у првој инстанци и лишен је могућности права на одбрану не само у главном предмету, него и у паралелним!³ Генералу Ратку Младићу одузето је право да се његов предмет разматра пред независним и непристрасним судом – њему суди особа која је директно заинтересована за безусловну осуду оптуженог. Радовану Караџићу није одобрено време за оповргавање “чињеница”, које су утврђене у другим процесима као истините. При том, тужилаштво ништа није доказало – оно је једноставно узело ове изјаве из других процеса, а одбрани не да времена да их оповргне: тако добијамо дупло насиље над начелом претпоставке невиности.

22.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев

На жалост, само осам држава је иступило да дискутује о овом извештају: Индија, САД, Канада, Норвешка, Танзанија, Руанда, Србија и Русија. Представник Руске Федерације И. Панин подвукао је неопходност што бржег престанка рада трибунала и потпуне предаје његових предмета Међународном резидуалном механизму. На званичном сајту МТБЈ, наступ руског представника је на такав начин осакаћен, да није остала ни једна критичка примедба.⁴ Испало је да је трибунал представио Русију као највећег пријатеља трибунала, који га хвали због његовог “доприноса међународном правосуђу”. И још више, на сајту је изврнута позиција Русије о престанку рада трибунала. На сајту је речено како је руски представник захвалио трибуналу на труду за благовремени завршетак свих започетих предмета. Међутим, у стварности је представник Русије подвргао критици рад МТБЈ због непоштовања графикона предмета, и затражио да сва суђења буду завршена до краја 2013. године. А 15. октобра, приликом наступа на Генералној Скупштини УН, Теодор Мерон је још једном изјавио да МТБЈ завршава разматрање апелација крајем 2014. године, или што је још горе, тада ће бити завршено разматрање већине апелација, а не свих, како је прописано резолуцијом СБ УН! Трибунал крши норме важећих међународних уговора, баш их брига за некакве резолуције!

У вези са предстојећом двадесетогодишњицом трибунала, Теодор Мерон је уделио пуно похвалних речи његовом доприносу “развоју” међународног права. У вези са тим, Мерон је посебну пажњу уделио, на пример, таквом “доприносу развоју међународног права”, попут формулисања нових видова међународних злочина, између осталих сексуалног мучења као форме мучења или форме геноцида. Међутим, те новотарије могу бити назване само насиљем над међународним правом, јер оне представљају мењање постојећег права од стране субјекта, који на то нема никакво право. Суд је орган који спроводи, а не који ствара законе. У списак дејстава која представљају насиље против међународног права од стране МТБЈ, можемо додати и друге ”новотарије”: – укидање потребе да се успостави посебна намера да би се осудио појединац за геноцид; – уклањање разлика између присилног премештања и депортације; – укидање имунитета шефовима држава у погледу кривичне надлежности и још много, много другога.

Теодор Мерон је доста пажње посветио и свом личном доприносу у кршењу норми обичајног међународног права, по питању “имунитета шефова држава и влада.” Он је утврдио да је пракса објављивања налога за хапшење МТБЈ за актуелним председницима, касније била потврђена од стране Међународног суда ОУН у предмету “Налог за хапшење”. Јасно је да је позивање на главни судски орган ОУН веома важно за МТБЈ, како би доказали легитимност своје делатности. Међутим, МС ОУН у стварности није донео никакву такву потврду! МТБЈ поново изврће чињенице! У предмету “Налог за хапшење” МС ОУН, не говори се о шефовима држава, већ о министрима иностраних послова и не о МТБЈ, него о међународним судовима који су “овладали одговарајућом јурисдикцијом”. А као што је познато, МТБЈ нема јурисдикцију над Србијом! Он је себи једноставно присвојио ту јурисдикцију! Као што видимо, на делу је двострука превара, а прошла је незапажено! Ни једна држава није противуречила Мерону! Међутим, ако се разматра делатност МТБЈ не по развијању него по кршењу важећег међународног права, онда је ту његов допринос уистину велики. Јер тај полуфабрикат који је МТБЈ заложио у предмету кршења норми међународног права по питању имунитета шефова држава, преузет је и развијен од стране свих каснијих међународних судова, као што је специјални суд за Сијера Леоне⁵ и Међународни кривични суд⁶, који је издавао масовне налоге за хапшење шефова држава.

И тако, још једном је руководство МТБЈ представило извештај који обилује лажима, али који није изазвао никакву реакцију од стране држава. Нико осим Русије није подржао Србију, која је већ скоро двадесет година подвргнута насиљу од стране међународног права. И то је схватљиво, јер звоно међународног правосуђа звони све јаче и све више претећи. Чланови међународне јавности су заћутали у нади да ће се сутра створити међународни трибунал не за њих, него за суседа. Штета, јер је добро познато да звона увек звоне за тебе!

 

1 Види «Деветнаести годишњи извештај Међународног трибунала за судска гоњења лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, почињена на территорији бивше Југославије од 1991 године», // Документ ООН: A/67/214–S/2012/592 од 1 августа 2012 г.

2 Са говором Т.Мерона можете се упознати на званичом сајту МТБЈ на интернету: http://www.icty.org/x/file /Press/Statements%20and%20Speeches/President/121015_pdt_meron_un_ga_en.pdf

3 Види апелацију В.Шешеља по отказу прихватања његових захтева о ревизији пресуде о неуважавању суда.

4 Види објаву на официјелном сајту МТБЈ на интернету: http://www.icty.org/sid/11114.

5 Налог за хапшење председника Либерије.

6 Налог за хапшење шефова држава Судана, Либије и Кот-д’Ивуара.

 

By Raffaello Pantucci, Special to CNN

 Raffaello Pantucci is an associate fellow at the International Center for the Study of Radicalisation at King’s College and the author of the forthcoming „We Love Death As You Love Life: Britain’s Suburban Mujahedeen“ (Hurst).

 

 

A growing number of young Europeans drawn to protect their abandoned Muslim brethren have taken up arms in Syria. It’s a dynamic that Europe has witnessed before.

In the 1990s, young Europeans were enticed by the idea of fighting jihad in Bosnia. Spurred on by radical preachers, young men and women were drawn to fight to protect their Muslim brethren merely a bus ride away.

Before the September 11 attack in 2001, the notion of fighting in a holy war was something far from most people’s minds and reserved for history books about the Crusades. Occasional appearances by fearsome looking radical preachers at rallies where people would shout about holy war were shown every so often on television, but that was the extent of public knowledge of the issue.

But there was more going on, mostly unseen to the average citizen in Europe. In the mid-1990s as Yugoslavia started to fall apart, stories emerged of middle-class Europeans being killed fighting and of Western forces finding groups of fighters with British accents among the Bosnian ranks.

In the UK, a specialized publishing company produced cassette tapes and videos commemorating some of these fallen individuals, venerating them as martyrs who had died defending their Muslim brothers. These inspired others to follow, and over time a pipeline established itself sending young men to fight for God’s cause.

The impact of this pipeline was only felt at home many years later. Omar Saeed Sheikh was a public school educated Briton who went to Bosnia and met individuals there who instead re-directed him to fight in Kashmir. Now he sits on death row in Pakistan, guilty of involvement in the death of Wall Street Journal reporter Daniel Pearl after moving through various anti-Western groups.

Andrew Rowe is another example. After being injured in Bosnia, he used his war wounds to recruit others before trying to go fight in Chechnya. He is to be released from jail soon, having been incarcerated for plotting unknown terror acts in the UK.

Omar Sharif, who ended up part of a pair who targeted a Tel Aviv bar in 2003 on behalf of Hamas, first tried his hand at jihad in Albania, where he connected with elements linked to the Kosovo Liberation Army.

In France, the impact was felt even earlier, with the violent Roubaix Gang, a close-knit group of converts and Algerians, forming out of the embers of units of Bosnian mujahedeen. In 1996 the group launched a series of violent robberies using heavy weaponry, as well as attempting to blow up a police station in Lille. The group also had links to Ahmed Ressam, the Algerian who years later tried to set off a bomb at the Los Angeles airport.

A similar narrative is starting to be played out in Syria, with stories emerging that young Westerners are among those fighting against Bashar al-Assad’s regime. There are reports of British, French and German citizens dying fighting alongside the Syrian rebels.

There are similar stories from liberated photographers John Cantlie and Jeroen Oerlemans, who told London’s Sunday Times about being held by a group of predominantly British extremists at a camp in Syria. Cantlie characterized where he was held as a „camp that was like an adventure course for disenchanted 20-year-olds,“ according to the Sunday Times.

The British citizens were seemingly of mixed ethnicities and spoke of a wider war after Syria „because when they learn that sharia is spreading into Syria, then we will be at war with America,“ Cantlie told the Times.

In the UK we have only just started to see arrests linked to groups sending people to Syria. In France last week a network was disrupted that had been aiming to bring to justice those responsible for a grenade attack on a kosher deli. Its members were apparently planning to fight in Syria.

Other than incidents linked to the PKK with Syrian support in Turkey, we have not yet seen trouble emanate directly from Syria, though if history is anything to judge, eventually that will start to happen.

Supporting this narrative is the fact that the world continues to be divided over what to do about Syria, allowing rival sides to commit atrocities while the misery plays out live on television.

This is similar to events in Bosnia, where a slow-moving international response to the crisis allowed civilians to be butchered while prisoners were herded into miserable camps. Rival sides used the opportunity to fight proxy wars of their own: Then, as now, rival Gulf and Iranian factions support different sides of the regime.

Now the West is gently letting itself get drawn in, with ghosts of Afghanistan, Libya and elsewhere hanging over the notion of involvement in a civil war with religious overtones. It is easy to see how a jihadist narrative can be woven from this messy chaos, supported by angry protests at home advancing a persuasive story that shows brutality being meted out on Muslims while the world watches and does nothing.

As if this trouble abroad was not enough, it remains abundantly clear that extremist ideas continue to find fertile ground in young western minds.

While tactics have been developed to help persuade some individuals to turn away from such ideas, figuring out how to make them stop being attractive remains difficult. Syria now provides those of the right inclination with a worthy field on which to learn the warrior’s trade.

Things in Syria have appeared to be coming to a head for quite a while. Some resolution needs to be found, before the perfect storm that helped incubate jihadist violence in Europe and elsewhere in the past finds a new permanent port in the chaos. Unless there is movement toward resolution soon, the problems we are storing up will come back and haunt us in the decade to come.

Ових дана у Србији се обележава стогодишњица ослобођења старе и јужне Србије — Космета и Македоније. Србија је рат за ослобођење окупираних територија прогласила 17. октобра 1912. године а чувена Кумановска битка вођена је 23 и 24. истог месеца. Упркос томе, нема државних прослава сем скромне академије у САНУ. Србија данас, понаша се као да је у питању 199 година од слома Првог српског устанка (7. октобра 1813. године). То и не чуди с обзиром да ових дана упркос „нестандардним захтевима” (Дачићева формулација) министар одбране не мисли „да било ко планира да Србију води супротно од Европске уније, нити је то реално”. Непрослављање оваквог догађаја само сведочи о статусу земље и свести власти данас. Међутим, приватна удружења родољубивих и Српска православна црква, као и увек у тешким тренуцима (до сада само под окупацијом) чине оно што је државни посао.

22.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Слободан Јанковић

Док Србија ћути о стогодишњици, Европска унија упорно поставља услов прихватања независног Косова сада и под формулом поштовања територијалног интегритета. Председник државе, председник и потпредседник владе на то одвраћају заклињањем да ће истрајати на путу Уније макар нико у Србји не био срећан решењима која се тичу КиМ.¹ Не само то, Дачић је 18. октобра најавио да се наставља ЕУ путем макар нам се наметали нестандардни захтеви а наставља се наравно и дијалог са Приштином. Руковање шефа српске делегације са трговцем српским органима се вероватно подразумева, како је Николић несретно и најавио 8. октобра, на дан почетка Првог Балканског рата.² У том духу не треба се чудити ако још једна фаза преговора и предаје онога што је ослобођено пре сто година започне на дан ослобођења Приштине од Османлија 22. октобра.

Иако је барем у протеклих годину дана немачка страна више пута напомињала да Србија мора прихватити независну државу Косово али без обавезе и да га формално призна (што је и небитно када се то неформално учини и ничим не осујети), Томислав Николић, Вучић и Дачић упорно понављају како неће обавити формални чин признања. Наравно да неће, барем док се и то не затражи. Док нам Лајчак објашњава како је формулација територијални интегритет а не досадашња формула добросуседски односи унета зарад прекида приче о подели Косова, пре ће бити да је ово послужило да се донекле задовољи албанска страна која је захтевала да Србија преговара и о Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, што је (у овој фази), оцењују ЕУропљани, исувише.

Има ли делатног одговора на српској страни на захтеве ЕУ и криминалног клана на власти у нашој јужној покрајини?

Пећка конференција

На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра у старом седишту српске цркве — Пећкој патријаршији — отворена је Канцеларија Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве (СПЦ). Том приликом, Патријарх Иринеј је указао на несхватљиво и неприхватљиво тешко и жалосно стање у коме српски живаљ животари попут америчких Индијанаца тераних у резервате крајем 19. века. Ово излагање наравно нису пренели наши надгледани медији. Само, делимично медијски прихватљив, позив Србима да остану и онима који су избегли да се врате пренет је штуро у средствима јавног информисања још увек надгледане Србије.

Отварање канцеларије, а поводом стогодишњице ослобођења (Косова и Метохије и Македоније) пропраћено је конференцијом „Балкан и Блиски Исток: Да ли се они огледају?” која је трајала два дана у патријаршији 14. и 15. октобра да би после живописног путовања до Београда, била настављена 17. октобра у парохијском дому храма Светог Саве у Београду.

За разлику од медија, низ особа задужених за осматрање и обавештавање из више земаља пропратило је рад конференције. Било је ту бркатих Мађара, Американаца у више улога (аналитичар, дипломата, студенткиња), вазда присутних Енглеза, представника ОЕБС-а, УНМИК-а, руске амбасаде. Како чујемо, барем две групе балканских шпијуна, са све опремом је дреждало око зидина патријаршије на свежем ваздуху уместо да уђу и уз топлу кафу забележе излагања и дебате.

Шта ли то спремају Срби са све професорима из Израела, Мартином Ван Кревелдом, професором Хебрејског универзитета у Јерусалиму, стручњаком за војну стратегију, и пуковником др Шаулом Шајем, историчарем из израелског Центра за стратешке студије БЕСА? Ту су били и вазда злогласни америчко-српски историчар др Срђа Трифковић, трн у оку другосрбијанским јуришницима свих родова и полова, професор Дарко Танасковић, водећи стручњак за оријенталистику у Србији и шире, омражен од стране муфтије новопазарског и Американац нашег порекла др Гордон Бардош, консултант и некадашњи потпредседник Хариман центра при универзитету Колумбија у Њујорку. Било је ту и представника Министарства културе а у Београду су на конференцији учествовали и амбасадор Душан Батаковић те професор Дарко Трифуновић са београдског Факултета безбедности. На конференцији се разговарало о сличностима и разликама двају региона, феномену арапског пролећа, ширења утицаја блискоисточних земаља на Балканско полуострво и о политици великих сила у ова два региона.

Сама патријаршија у Пећи, седиште српске цркве од прве половине 13. па до средине 18. века окружена је планинама, зидинама, и храбром словеначком војском која је чува од веселог албанског комшилука. Поменута словеначка армија је обезбеђивала учеснике конференције од Јужне Косовске Митровице до патријаршије. Косовска полиција нас је љубазно зауставила поред споменика палим борцима за слободу трговине наркотицима, оружјем, зашто не и људским органима. За време трајања конференције, ненајављено, конвој пет возила, је без пратње са учесницима отишао на вечеру у град Пећ у коме живи укупно осам Срба, што је пример локалне мултикултуралности. За вечером се пројавила идеја о Пећкој Декларацији која треба да пружи смернице за опстанак Србије на КиМ и реинтеграцију наших грађана у Републику Србију. Дух нашег народа јужно од Ибра, спремност да постојано, опрезно али и одлучно истраје у борби за опстанак у дугорочном ишчекивању пуног повратка српских институција у покрајину подстакли су јављање овакве идеје. Она у Београду делује нереално и фантазмагорично, али стварност на улицама Београда је једно а крхкост ситуације на Косову и промене у међународним односима указују да се ваља поводити за Његошевом максимом „Нека буде што бити не може.”

Посета Дечанима и повратак у Београд били су прожети локалним фолклором. Наиме, планирано је да се после пребивалишта моштију Светога Краља Стефана Дечанског посете Грачаница и Газиместан, али нам је дојављено да се локално албанско културно уметничко друштво за бацање каменица и осталих тврдих предмета окупило како би нам приредило срдачну добродошлицу. Како нисмо имали времена за овакве манифестације мултикултуралне идиле у Независној Држави Косово, променили смо трасу и кренули преко Проклетија пут Рожаја…

Закључци међународног скупа али и атмосфере у којој званични Београд обележава настављање безалтернативног пута негирања историје, достојанства и културног наслеђа, наводе нас да ипак не будемо обесхрабрени. Док су наше елите уплашене и безвољне на промену, Срби јужно и северно од Ибра нису. Истраживања јавног мњења указују да је поверење али и расположеност грађана Србије да се приступи ЕУ све мања и константо је испод 50 одсто. Уцењивање визама је последње оружје које у очајању потежу. Ако политичари из више разлога и даље обећавају политику због које нико у Србији неће бити срећан, то само значи да прекодирање Срба није успело. То је основа и темељ повратка суверене политике, обнове слободарске Србије која ће умети да негује сећање на славне тренутке њене историје.

 

 

1 „Нико од грађана Србије неће бити срећан ни једним решењем и за Србију остаје само да се креће у оним оквирима у којима може да добије највише што може, а изгуби најмање што мора“, каже Вучић, http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/12/aleksandar-vuchih-formulaciia-o-teritoriialnom-integritetu-kosova-pogreshno-protumachena.html.

2 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/346648/Nikolic-Predlozicu-Dacica-da-vodi-dijalog-s-Pristinom

 

ОТВОРЕН 57. БЕОГРАДСКИ МЕЂУНАРОДНИ САЈАМ КЊИГА

Сајам отвориле мађарска књижевница Ноеми Сечи и српска песникиња Радмила Лазић која је упозорила: Добро име наше земље само ствараоци могу проносити по свету, као што и чине, а култура, односно уметност, нам је боља од државе која се односи маћехински према култури и издваја за њу занемарљивих нула кома нешто

22.10.2012. факти.орг

 

• И наставила: Они су представници овог народа, а не неуспешни политичари који нас држе у сталном неспоразуму са светом, јер култура нам открива ко смо и позива нас да будемо оно што смо. Систематско затирање културе ефикасније је затирање народа, од беле куге
• СЕЧИ: „Живимо једни поред других, будимо важни једни другима“
• Сајам ће трајати до 28. октобра и окупиће око 800 учесника, међу којима близу 500 директних излагача међу њима је 60 из иностранства, а учествоваће и 30-ак издавача са Косова
• Отворен свакога дана од 10 до 21 сат, цена појединачних улазница је, као и претходне три године, 250 динара, за групне посете се плаћа 150

 

ДВЕ даме – српска песникиња Радмила Лазић и мађарска књижевница Ноеми Сечи – свечано су вечерас отвориле 57. међународни београдски сајам књига у присуству министра културе Братислава Петковића, писаца, представника дипломатског кора, војске, цркве, многобројних посетилаца.

Обраћајући се, пре свега у име колега песника, а и свих писаца без којих ове највеће српске културне манифестацније не би било, Лазићева је поручила да добро име наше земље у свету шире највише наши уметници, писци, спортисти, научници, као и да је уметност трајнија од држава и цивилизација и од сваког владара.

Она је истакла да смо као мала земља и сиромашно друштво „без ресурса којима ћемо бити конкуренти у свету идеја и моћи осим уметника, писаца, спортиста, и младих научника које извозимо”.

„Добро име наше земље само они могу проносити, као што и чине, а култура, односно уметност, нам је боља од државе” казала је песникиња оцењујући да се „држава односи маћехински према култури и издваја за њу занемарљивих нула кома нешто”.

„Они су представници овог народа, а не неуспешни политичари који нас држе у сталном неспоразуму са светом, јер култура нам открива ко смо и позива нас да будемо оно што смо” сматра Лазићева као и да је „систематско затирање културе ефикасније затирање народа, од беле куге”.

Лазићева је приметила и да је „уметност трајнија од држава и цивилизација, од сваког владара” и набројала многе српске песнике од Доментија до Десанке Максимовић „чије духовне гене носе савремени писци, а нису потомци владара, војсковођа и злочинаца”.

Она је подсетила да су „песници, иако несуђени законодавци света, како је говорио Хелдерлин, у свим временима били на мети владара и властодржаца, судило им се и прогањани су од Овидија преко Мандељштама и Бродског, до Руждија. Она је констатовала да и ми нисмо у томе заостајали, наводећи пример Гојка Ђога који је робијао због „непријатељске делатности”.

„Када нам се данас са високог места поручи да уметност мора бити патриотска, намах се сетимо невеселе судбине песниковања, али и крвавих изведби у име патриотизма које смо на овим просторима гледали уживо. Било какви, и било чији, захтеви и очекивања, у погледу сврховитости уметничког дела и намере уметника, увек имају идеолошку позадину”, упозорила је Радмила Лазић.

„Духовне вредности се не мере тржишним успехом и профитом, нити пак количином патриотских крвних зрнаца, њихова мерна јединица је вечност”, закључила је Лазић проглашавајући Сајам отвореним.

Гошћа из Мађарске, која је ове године земља почани гост Сајма, Ноеми Сечи, млада књижевница која у својој прози критички пише о времену комунизма, је у свом обраћању евоцирала успомене на први сусрет са српском књижевношћу и признала да, као књижевница, не може да обузда своју жељу да исприча причу из детињства.

„Имала сам десет година када сам на зиду суседне куће видела спомен плочу, а пошто сам волела књижевност, знала сам многе писце, а изненадило ме је ко је овај чије име не знам”, почела је своју причу мађарска књижевница и наставила да је то било име Милоша Црњанског који се родио у њеном родном Чонграду октобра 1893.

„Занимало ме је да сазнам ко је тај мени непознати писац па сам потражила податке у библиотеци и тако сам успоставила везу са мојим првим српским писцем”, рекла је она.

„Посебно ми је било важно како је Милошев отац стигао у Чонград, јер сам била убеђена да човек може да дође у Чонград само као изгнаник”, рекла је Сечи и додала да је током 1990-их срела у Чонграду „праве изгнане људе”.

То су, рекла је она, биле најсиромашније избеглице које су долазиле из јужнословенских ратова и током гимназије сам учила енглески од једне Мађарице из Сенте.

Тако сам била сведок како живе људи који су све изгубили и морају да почну из почетка, рекла је књижевнида и додала да су је ове успомене инспирисале да се бави емиграцијом и темом напуштања дома.

Игром случаја, како је рекла Сечи, поново се срела са Црњанским трагајући за „материјалом” за роман „Неустаљени”, пошто је један холандски писац писао о Црњансковом роману „Роман о Лондону” и тако пробудио њено интересовање за то његово дело.

Она је направила паралелу између Црњанског и себе пошто је од Чонграда стигла до Лондона, из Лондона до Београда.

Сечи је прихватила да је енглески језик савремена „лингва франка” као и да је мултикултурализам светски тренд, али се оградила да то значи да треба да сачувамо наш „идентитет у мање-више униформисаној масовној култури”.

Осврнула се и на могућност житеља Србије да у својим границама имају приступ бројним другим културама и да упознају језике мањина, мислећи пре свега на мађарски.

Пожелела је посетиоцима да уживају у програмима које је припремила Мађарска да би показала „многостраност мало другачије, а ипак блиске културе” и поручила: „Живимо једни поред других, будимо важни једни другима!“

Домаћин церемоније отварања био је глумац Светозар Цветковић.

На свечаном отварању Сајма, наступио је самоорганизовани састав „Хоркестра” који је извео неколико песама компонованих на стихове највећих српских песника (Васко Попа, Душко Радовић,…).

Овогодишњи Сајам књига, трајаће до 28. октобра и окупиће око 800 учесника, међу којима близу 500 директних излагача међу њима је 60 из иностранства, а учествоваће и 30-ак издавача са Косова.

Врата сајма биће отворена свакога дана од 10 до 21 сат, цена појединачних улазница је, као и претходне три године, 250 динара, за групне посете се плаћа 150.

(Политика)