У ноћи између суботе и недеље, у месту Пачетин код Вуковара, осванули су графити са порукама „љубави и толеранције“: велико слово „У“, „Убиј Србина“ и „Винковачке усташе“.

22. 10. 2012. Вести

У месту Пачетин код Вуковара, осванули графити са порукама „љубави и толеранције“

 Све ово не би било тако „интересантно“ (пошто су такви натписи свакодневница у Хрватској) да Пачетин није познат по Горану Хаџићу, који је овде рођен, а коме је почело суђење у Хагу. Ово село често су опседали хрватски новинари тим поводом, написао је наш читалац у кратком писму, које је послао редакцији Вестионлине.

 
У Пачетину живи готово 99% Срба...

– У Пачетину живи готово 99% Срба који су након ових натписа узнемирени и неповерљиви према институцијама ове државе, напомиње читалац, који нам је послао и фотографије.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/263578/Ubij-Srbina-u-blizini-Vukovara

Активисти Покрета Самоопределење почели су насилне демонстрације у Приштини због сусрета премијера Србије и самопрокламованог Косова, Ивице Дачића и Хашима Тачија, у петак у Бриселу.

22.10.2012. БЕТА

Активисти Покрета Самоопределење почели демонстрације због сусрета Дачић-Тачи: Полицајце гађали трулим парадајзом и каменицама, а полиција одговорила сузавцем

Агенција Бета незванично сазнаје да на обе стране има повређених, али се број за сада не може утврдити.
Протест предводе лидер Самоопредељења Аљбин Курти и посланици тог покрета у „Скупштини Косова“.

Приштински медији су јавили да је полиција привела, па ослободила Куртија и посланике Љибурна Алиу и Џелаља Свећла.

Јаке полицијске снаге обезбеђују зграде „Владе и Скупштине Косова“

ФОТО: БЕТА

11:44  У Приштини су завршене демонстрације покрета Самоопредељење због сусрета Тачи – Дачић у Бриселу, сазнаје Смедиа портал. Потпарол „косовске“ полиције потврдио је да има 26 повређених.

Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“ или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити коришћена? Да ли државни органи могу озбиљно да очекују од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава?

Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи, чим све коцкице дођу на место и они заузврат за то добију бакшиш од два и по милиона евра. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самог почетка.
Непрестаним притиском на своје изабране представнике, грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

22.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић, извор: новинар.де, Нови Стандард, bigradiobl.com

*******************

ПЕТИЦИЈА ПРОТИВ РЕКОМ-А

22.10.2012. новинар.де

Драги пријатељи, Петицију председнику Николићу и Влади Србије против подршке Србије иницијативи за РЕКОМ Наташе Кандић поставили смо на следећи линк:

Стефан Каргановић, Историјски пројекат Сребреница

***

Peticija Vladi Srbije Protiv Pridruživanja Inicijativi za REKOM /клик на линк за потпис/

ТЕКСТ ПЕТИЦИЈЕ:

Ми, долепотписани грађани Србије, захтевамо од председника Томислава Николића и српске Владе да одбију свако учешће званичних државних установа у раду Коалиције за РЕКОМ, коју координирају Наташа Кандић и њен Фонд за хуманитарно право.

Оцењујемо да то тело није компетентно да се на објективан и професионалан начин бави узроцима, током и последицама ратова на територији бивше СФРЈ деведестих година прошлог века. Подршка државних установа Србије на било који начин пројекту РЕКОМ-а нанело би непроцењиву штету интересима државе и свих њених грађана.

Молим вас да потпишете нашу петицију уколико се слажете са њеним садржајем и да је пошаљете вашим пријатељима са позивом да учине то исто. Ако имате Facebook или Twitter, молимо вас да овај линк поставите тамо и да упутите позив свим корисницима да потпишу петицију.

Најлепше вам хвала на сарадњи. Пораз за Наташу Кандић и РЕКОМ је победа од виталног значаја за Србију.

Срдачан поздрав

Стефан Каргановић
Историјски пројекат Сребреница

******************

Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора… пише: Стефан Каргановић

Пре неко вече, седео сам са пријатељем на палуби једног брода-ресторана на Ушћу. С погледом на Калемегданску тврђаву, повео се разговор о прекрајању историје, што нас је неизбежно довело до РЕКОМ-а и госпође Наташе Кандић. Мој саговорник (који не живи у Србији) упитао ме је: „Зар је иницијатива за РЕКОМ још жива?“ Морао сам да му саопштим истину: „Она никада није ни умрла.“
Мада је колега Никола Врзић у „Печату“ наизглед давне 2011. године природу и циљеве тог пројекта изванредно анализирао („РЕКОМ: пошто жртве?“, 18. јул 2011), од тада је ово важно питање уклоњено са радарског екрана јавности. Међутим, то не значи да је скинуто и са дневног реда госпође Наташе Кандић, њених „НВО“ сарадника и заинтересованих страних установа и финансијера.

ДРЖАВНИ КОЛАЦ

Делајући по начелу „тиха вода брег рони“ (сасвим рационално, када сте непопуларни и сумњиви јавности, али имате налог да јој нешто подметнете), промотери РЕКОМ-а су дискретно и бешумно прикупили потписе подршке свих марионетских влада са простора бивше Југославије, са изузетком – за сада – Србије. Не морамо се упуштати у коментарисање те аномалије; довољно је констатовати чињеницу. Значај те чињенице истакла је сама госпођа Кандић: „Да би иницијатива имала моћ, снагу – потребан је државни печат.“
Да ли ће добити тај државни печат – или глогов колац – то сада зависи искључиво од грађана Србије, степена њихове освешћености и способности да политички ефикасно реагују на пројекат кривотворења њихове недавне (а потенцијално чак и древније) историје.
У званичној редакцији госпође Кандић, РЕКОМ је представљен као племенити апел представницима „свих држава које су настале на подручју бивше Југославије, да је њихова обавеза да породицама жртава, друштву и будућим генерацијама и даље дугују чињенице о томе шта се догодило у недавној прошлости, јавно признање и поштовање свих жртава, независно од вере и националне припадности“. Госпођа Кандић додаје да је „уверена да власт Србије и председник државе имају посебну обавезу да због српских жртава иницијативи придају највећу пажњу“. Надамо се да председник Николић чита овај текст.
Али одмах после примамљиве удице „јавног признања и поштовања свих жртава“ (и то, како госпођа Кандић сада истиче, изненада и упадљиво мењајући плочу, посебно „српских“) сазнајемо да се ради о још нечему, а то је „јавно саопштавање о томе шта се догодило у протеклим ратовима“. Нема дилеме да сви желимо да сазнамо шта се догодило у протеклим ратовима. Али када нам се госпођа Кандић и њена екипа нуде да нам то „саопште“, то је разлог не за уобичајену интелектуалну радозналост већ за општу, свенародну узбуну.
Колега Врзић је у прошлогодишњем тексту навео довољно разлога са узбуну. Подробном анализом РЕКОМ-овог предложеног Статута показао је да ова организација, у функцији остварења својих циљева, присваја управна овлашћења која под сличним околностима, уважавајући Устав и друге законске одредбе, не би имали државни органи Србије. „Реч је“ – да се подсетимо на закључак г. Врзића – „о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ.“
За преостали простор могло би се рећи да је небитно или у сваком случају да је то њихов проблем, али – у Србији? Да ли смеју председник и влада тако нешто да дозволе? Могу ли грађани то да толеришу?

РЕКОМОВА ОВЛАШЋЕЊА

Да се подсетимо, члан 11. Статута РЕКОМ-а државама учесницима намеће обавезу „да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Ко је коме овде шеф? Од кога су госпођа Кандић и њене другарице добиле овлашћење да државним органима намећу услове сарадње? Комисија такође „може поднети кривичну пријаву месном надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8) против некооперативних грађана, а по члану 48, ванправосудним спајањем функција тужилаштва и суда, Комисија РЕКОМ-а себи додељује право да за „ометање“ њеног рада (што се налази искључиво у домену РЕКОМ-а да дефинише) грађане казни „казном затвора до једне године или новчаном казном у еквивалентном износу до 5.000 евра“. Не наводе се процесне појединости поступка за утврђивање „кривице“, нити мере правне заштите на располагању „окривљеним“ грађанима, којима би се изрицале овако драстичне казне.
Да ли је потребно да идемо даље? Ако би требало, можемо.
Могли би, пре свега, да нашим државним органима на разматрање ставимо неколико једноставних питања. Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“ или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити коришћена? Да ли државни органи могу озбиљно да очекују од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава? Не постоји ли ту известан сукоб интереса?
Што се тиче прикупљања објективних доказа о ратним злочинима са других кризних подручја бивше Југославије, да ли искуство са припремом лажних сведока Хашког тужилаштва (у поступку против Војислава Шешеља) госпођу Кандић квалификује за сакупљање и обраду историјске грађе такве врсте?
Ценећи сав шарм и убедљивост госпође Кандић, ипак, сме ли председник Николић, у име државе коју представља, да приступањем РЕКОМ-у – као што од њега тражи Наташа Кандић – стави тражени печат на документ којим би се органи српске државе одрекли контроле, па чак и учешћа у истраживању у вези са питањем од тако виталног националног интереса?

ОПАСНИ ЦИРКУС ПРОПАГАНДЕ

Поред ових простих, могли би да поставимо неколико других питања сложенијег карактера.
Под претпоставком да би држава Србија званично ушла у РЕКОМ, какав је механизам госпођа Кандић предвидела да се процес „суочавања са чињеницама“ не претвори у пропагандни циркус? Какви су истраживачки капацитети „Коалиције РЕКОМ“, за коју нам је само речено да се састоји од „1.800 невладиних организација“, али нам та импозантна цифра не говори апсолутно ништа о њеном саставу у квалитативном смислу. Хиљаду осамсто нула и даље је једнако нули. Какве су квалификације особља тих организација (укључујући Фонд за хуманитарно право) да се баве једним високо стручним послом? У случају несугласица приликом „утврђивања чињеница“, чије ће мишљење превагнути? Судије Хашког трибунала слове за врсне професионалце, али нам је свима позната катастрофална неутемељеност и политичка мотивисаност њихових „процена“ чињеничног стања.
Што нас доводи до једног од кључних питања. Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Ово је јако битно питање за госпођу Кандић, и српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора. У првој варијанти, глумљење о истраживању прошлости и „суочавању са чињеницама“ сводило би се на бесмислену лакрдију, а притисак на српску државу да стављањем свог печата на РЕКОМ пристане да у тој лакрдији одигра улогу кловна – представљало би акт циничног непоштовања и неопростиве грађанске нелојалности.
За председника Николића, авантура овакве врсте била би чин моралног и политичког самоуништења, упоредив са сличним фијаском бившег председника Републике Српске Драгана Чавића, 2004. године. Као што се тада показало у вези са наметнутим Извештајем Комисије Републике Српске о Сребреници 2004. године, и данас у случају РЕКОМ-а важи исто правило. Када се држава одрекне свог сувереног права да одлучује о томе шта ће се утврђивати и какви ће се закључци доносити у њено име, једина преостала непознаница је обим неизбежне штете. Извештај о Сребреници, који је 2004. у име Републике Српске потписао неодговорни Драган Чавић, пружа одговор на питања зашто је његова политичка будућност заувек запечаћена и зашто ће његово име довека остати синоним за инфамију. По обиму и штетности, Чавићев дебакл се не би могао мерити са катастрофалним консеквенцама које би уследиле ако би Наташа Кандић и њена екипа добиле историјски carte blanche. Они би га искористили да кривотворену историју ратова деведесетих у свом стилу прекроје и – злоупотребом званичног покровитељства – да је затим легитимизују на неупоредиво ширем плану.
Приватно писање тенденциозних „историја“ само је чин интелектуалног непоштења, али није кривично дело. Госпођа Кандић и њено друштво корумпираних шарлатана имају право да састављају какву год желе историју, по идеолошком укусу и према политичким потребама страних наручилаца који их награђују за њихов труд. Али за такву нечасну работу они не би смели да добију имприматур државе и народа који су већ двадесетак година на мети њихових клевета и провокација. Недостатак званичног печата чиниће њихову балканску слагалицу трајно недовршеном. Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи, чим све коцкице дођу на место и они заузврат за то добију бакшиш од два и по милиона евра. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самог почетка.
Непрестаним притиском на своје изабране представнике, грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

Пише: Стефан Каргановић за pecat.co.rs/
Објављено: 05. 10. 2012. у 10:21

************************

ДА СЕ ПОДСЕТИМО И ТЕКСТА НИКОЛЕ ВРЗИЋА О РЕКОМУ:

************************

НИКОЛА ВРЗИЋ: МИНИСТАРСТВО ИСТИНЕ ЗВАЋЕ СЕ РЕКОМ

уторак, 19 јул 2011 Нови Стандард

Наташа Кандић жели да се самоизабере у РЕКОМ и да онда, претећи државним Тужилаштвом и полицијом, затвором од годину дана и новчаном казном до пет хиљада евра, саслушају кога нађу за сходно

Наташа Кандић и Карла дел Понте

Тешко је стати у заштиту жртава. Успротивити се националистима који су почели да лудују још пре две деценије и никако да се смире, погледати у очи убицама и рећи им да су убице, заузети се за потлачене насупрот већини која их тлачи. Саслушати плач мајке за убијеним дететом, умирити јецаје силоване девојчице и нахранити дете које је у експлозији бомбе остало без шаке… А опет, исплати се стати у заштиту жртава. Стигла су макар два и по милиона разлога за то (изражено у еврима); што је регионалном финансијском менаџеру кампање задовољавања потребе жртава за правдом донело плату од 1.670 евра месечно (али му/јој првог у месецу, кад прими плату, то сигурно не изазове осмех него још гласнији уздах саосећања с настрадалима), пи-ар менаџеру у Србији 1.190 евра (додуше за 70 одсто радног времена), директору медијске кампање 2.700 евра, вођи креативног тима 2.150 евра… А коликим ће, тек, новцима оволико племенити људи (такође изражено у еврима), борци за истину, одговорност и помирење, наплатити туђе сузе, само ако та њихова борба буде почела да се плаћа из наших џепова, из државних буџета? Судећи по политичкој подршци коју је добила, ова борба за туђе патње и сопствене новчанике има сасвим солидне изгледе за успех. Упркос Уставу и законима Србије, могућим озбиљним последицама по српске националне и државне интересе и свем гађењу над овим киднаперима туђих патњи. Председник Србије је, наиме, подржао иницијативу Коалиције за Реком, а за њим и Јелена Триван.

НВО ИЗНАД ДРЖАВЕ

Коалицију за Реком – Регионалну комисију за утврђивање чињеница о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права на подручју некадашње СФРЈ – чини око 1.600 невладиних организација и појединаца (и појединки, како се то ваљда каже на политички коректном), окупљених под стегом Наташе Кандић, директорке Фонда за хуманитарно право. Намерени су да преброје жртве распада бивше СФРЈ, али и да пруже коначно објашњење ратова у којима се СФРЈ распала.

Тачну бројку окупљених у коалицији, додуше, није сасвим једноставно утврдити пошто се коалиција у међувремену осула за Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Хелсиншки одбор за људска права у Републици Српској, Иницијативу младих за људска права, Удружење жртава рата „Извор“ из Приједора, Истраживачко-документациони центар… Кад се дошло до новца посвађали су се око принципа, оптужујући Наташу Кандић да „на сумњив начин самостално располаже“ (цитат: „Дневни аваз“) милионима донаторских средстава. Но, паре сад на страну. Шта је, заправо, Реком? Која му је предвиђена мисија и како мисли да је оствари?

Реч је, у суштини, о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ. Предлог Статута Рекома, наиме, предвиђа да Комисија буде међународна организација формирана уговором који ће потписати све државе од Вардара па до Триглава, при чему су „стране уговорнице“, тј. државе, наводи се у члану 11, „обавезне да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Штавише, „на захтев Комисије, надлежни органи власти у страни уговорници благовремено обезбеђују приступ подацима и документима, укључујући могућност узимања изјава од представника државних институција и спровођење теренског истраживања осим ако би тиме били прекршени прописи стране уговорнице о тајности података“. Иако би из последњег дела овог става (ограда „осим ако би…“) могло да се учини да ће екс-ју државе пред Комисијом ипак имати право на своје државне тајне, наддржавни карактер Комисије открива се у следећем, 3. ставу члана 11, у којем Комисија себи даје право – без обзира на све важеће законске прописе који уређују ту материју – да одреди шта сме, а шта не сме да буде државна тајна: „Подаци или документи који указују на извршење ратног злочина, односно другог тешког кршења људских права, и/или на могуће учиниоце, као и документи израђени са циљем прикривања учињеног злочина, односно кршења људских права, не сматрају се тајном.“ А уколико држава устврди да би откривањем податка били прекршени њени прописи о тајности података, ствар се тиме не окончава, нити се предвиђа да суд одлучи да ли је спорни податак проглашен за тајну у складу са законом, већ се Комисија изјашњава „о релевантности податка или документа који се тражи“, а онда следи „договор о условима откривања податка“! Комисија је, дакле, Предлогом свог статута предвидела да буде и изнад државе и изнад њених закона.

При том, члан 18 додатно открива размере овог монструма у настајању: „Комисија прикупља релевантну документацију (…) влада, парламената, председништава, локалних и територијалних самоуправа, јавних и приватних предузећа, војске, полиције и обавештајних служби.“ Не само држава, не само њене снаге безбедности и обавештајне службе, већ и приватна предузећа имају дакле да се оголе пред Комисијом, само ако она то зажели.

Немају много чему да се надају ни обични грађани ако их Комисија позове да јој дају изјаву или на „јавна слушања“ и „тематске сесије“ предвиђене Предлогом статута. У случају да позвано лице одбије Комисијин позив на саслушање или се појави, али одбије да да исказ – на шта у редовном судском поступку има пуно право – „Комисија може поднети кривичну пријаву месно надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8). А у члану 48 Комисија   одлази и корак даље, и преузима надлежност и тужилаштва и суда, па за низ могућих ометања њеног рада наводи да ће се „сматрати да је (лице) извршило кривично дело кажњиво казном затвора до једне године или новчаном казном еквивалентном износу до 5.000 евра“, при том не објашњавајући у каквом ће се поступку то утврдити, и ко ће то уопште да утврди.

СВЕМОЋНИ РЕКОМ

Ма ни то није све. Комисија има да уређује и државне медије. Чланови 20 и 21 прописују обавезу „електронским медијима у државном власништву, односно јавним сервисима на територији страна уговорница“, да емитују „јавна слушања“ жртава и починилаца злочина, односно „тематске сесије Комисије“ о „деловању државних институција, политичких организација, културних и научних установа, цркава и верских заједница, и медија уочи и у току рата“  (учешће свих које Комисија позове је, наравно, обавезно, уз претњу казном). Државним електронским медијима је, пак, остављена могућност избора, тако што могу да одлуче хоће ли слушања и сесије преносити директно или у одложеном преносу.

Најзад, предлог Рекомовог статута (тек да се зна ко коси, а ко воду носи) даје јасне налоге и председнику државе, њеној влади и скупштини. Пошто Реком усвоји завршни извештај, наводи се у Предлогу статута, предаје га председнику који онда има да га проследи председнику Скупштине, он је у року од месец дана дужан да размотри извештај и препоруке, и то уз присуство бар једног наџорника, тј. члана Комисије. „У року од 6 месеци после објављивања завршног извештаја Комисије, влада усваја и објављује у ‘Службеном листу’ став о спровођењу препорука,“ стоји у 47. члану Предлога статута, који у наставку прописује обавезу председнику Парламента да сазове „специјалну седницу Парламента ради разматрања одговора владе и могућег ангажовања Парламента у циљу спровођења препорука Комисије“.

„Све ово је наравно правно могуће,“ прокоментарисао је Слободан Орловић, доцент на  Катедри за јавно право Правног факултета у Новом Саду, „али је пре тога потребно променити Устав Републике Србије, Закон о Народној скупштини, Закон о председнику Републике, Закон о Влади, Пословник Народне скупштине и прилагодити их одредбама Предлога статута.“

Ко ће чинити ову свемоћну Комисију? Имаће 20 чланова изабраних по државама насталим распадом СФРЈ (ово подразумева и Косово. Даће три члана Комисије, као и Србија и Хрватска), које ће именовати председници, односно председништва тих држава на основу предлога селекционих одбора. У њима је квака, пошто ће чланове селекционих одбора (уз део који поставља надлежни министар за људска права) бирати „чланови и чланице Коалиције за Реком у страни уговорници“.

А чланови Комисије – овако самоизабрани међу „члановима и чланицама Коалиције за Реком“ – поврх свих наведених права над изабраним представницима народа и самим тим народима, уживаће и имунитет у ономе што чине. И то не само 20 самоизабраних чланова Комисије, већ и сви запослени у Комисији (члан 36): „У циљу очувања независности Комисије и њеног несметаног деловања, чланови/чланице Комисије и запослени/запослене у Комисији за време обављања својих функција уживају следеће повластице и имунитете:

(а) имунитет од притвора и заплене личног пртљага;

(б) имунитет од свих врста правних поступака у односу на изражено мишљење и поступање, у доброј вери, у оквиру обављања дужности; и
(ц) изузеће од било каквог ограничења слободе кретања у односу на обављање послова и задатака Комисије, те у односу на одлазак и повратак у државу у којој обављају функцију.“

Поврх свега тога, прође ли им иницијатива да постану наддржавни иследник под имунитетом, Комисију која ће нас ислеђивати финансираћемо сами. Члан 42: „Комисија се финансира из доприноса страна уговорница и донација. Доприноси чланица представљају доприносе из годишњих буџетских средстава страна уговорница.“ Плус стране донације, разуме се, на које Коалиција неће постати гадљива ни кад крене да им цури новац из буџета.

Зарад очувања здравог разума, личних слобода, устава и закона, из свега досад наведеног јасно је да би иницијатива за оснивање Рекома морала у старту да буде одбачена у свакој од екс-ју држава које су иоле аутономне у одлучивању. Србија, међутим, има и мотив више. Косово. Реком, наиме, Косово третира као самосталну државу, раме уз раме са државама насталим распадом СФРЈ; да је тако, види се и из Образложења уз Предлог статута Рекома, у којем се на више места цитирају прописи објављени у „Службеном листу Републике Косово“. Усвајање Статута Рекома у Србији, тако, значило би да Србија прихвата начин на који је Косово у Рекому прихваћено, као независна држава. Не знамо да ли је председник Тадић био свестан тога када је прошле године подржао иницијативу.

ПРАВДА ИЗ СИЈЕРА ЛЕОНЕА

Спорне одредбе Рекомовог статута, па и споран карактер читаве иницијативе, изазвале су интересантну политичко-правну јавну расправу, нажалост, готово искључиво у алтернативним интернет медијима. На аргументе против Рекома – да предвиђеним Статутом Комисија, тј. Реком, узурпира права суверене државе – одговорено је да су сличне комисије, са сличним овлашћењима, осниване и другде у свету, у Гватемали, Сијера Леонеу, Источном Тимору, Јужној Африци, Панами… Да ли је то, што неко решење постоји негде у свету, заиста довољан аргумент да би се погазили овдашњи устав и закони? Па, негде у свету забрањено је женама да седају за волан аутомобила, као у Саудијској Арабији, другде је дозвољена смртна казна над малолетницима, као у САД, или, попут Кине, државне функционере погубљују због корупције… Треба ли и све то прихватити, јер, боже мој, таква решења постоје негде у свету? (Кинески модел, додуше, можда не би било згорег размотрити.)

Други контрааргумент присталица Рекома говори да се они који приговарају, а међу њима су и предавачи на српским правним факултетима, не разумеју у оно о чему предају, односно да нису упућени у модерне правне тековине каква је „транзиционо право“, које је ваљда нешто сасвим другачије од онога што се развијало од старог Рима до данас. Овај термин, „транзиционо право“, доводи нас до стручног консултанта на изради оваквог Предлога статута Рекома, из Међународног центра за транзициону правду, о чијем нас је постојању у ауторском тексту обавестила Маријана Тома, и сама учесница у изради Статута.

Шта је тај Међународни центар за транзициону правду? Које су још иностране организације потпомогле иницијативу за настанак Рекома?

Међународни центар за транзициону правду (Интернатионал Центер фор Транситионал Јустице) је америчка невладина организација чији је председник Дејвид Толберт, заменик главног тужиоца Хашког трибунала између 2004. и 2008. године, док је на челу Саветодавног одбора ове организације Ричард Голдстон, главни хашки тужилац за бившу Југославију и Руанду између 1994. и 1996, а 1999. године председавајући Међународне независне истраге на Косову која није пронашла баш никакве индиције о киднаповању Срба и трговини њиховим органима… Какав је приступ Толбертове и Голдстонове организације догађајима на овим просторима види се из једног пасуса из њиховог извештаја за 2008. годину, у којем се наводи да је „злогласни вођа босанских Срба Радован Караџић коначно изручен Хашком трибуналу, где ће му се судити због његове улоге у босанском геноциду“. За „злогласног“ Радована Караџића, видимо, не важи претпоставка невиности (као, рецимо, за Хашима Тачија), а Срби су у овој интерпретацији починили оно што ни у хашкој судници тужиоци нису успели да докажу – геноцид у читавој Босни.

Међу финансијерима Рекома је и Институт за отворено друштво Џорџа Сороша, али и Национални фонд за демократију, „невладина организација“ коју је 1983. године основао амерички Конгрес, а међу чијим члановима борда су се налазили и Весли Кларк и Ричард Холбрук. Ову владино-невладину организацију је у књизи „Убијање наде – интервенције америчке војске и ЦИА после Другог светског рата“ бивши службеник Стејт департмента Вилијем Блум оптужио да је установљена како би легално наставила са забрањеним активностима ЦИА на успостављању „пријатељских“ режима широм света.

ГЕНОЦИДНИ СРБИ

Ове саветодавце и финансијере Рекома спомињемо зато што би њихови ставови о Србима и Србији могли опасно да утичу на рад Рекома (буде ли основан), нарочито у погледу његових прокламованих циљева и задатака. А циљ је, осим прављења пописа жртава, исписивање коначне и непобитне („свеобухватне“, каже се у Предлогу статута) модерне историје Србије и екс-ју земаља. „Реком“, наводи се у Преамбули Статута, „представља најбољи пут до свеобухватног историјског записа о злочинима који су почињени у наведеном периоду, као и о улози националних елита, институција и појединаца у трауматичним догађајима“; он има циљ да „утврди чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права учињеним на територији некадашње СФРЈ у периоду од 1. јануара 1991. до 31. децембра 2001. године, политичким и друштвеним околностима које су утицале на чињење ових дела и последицама до којих су злочини и кршења права довели“; и задатак да „истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринеле избијању ратова“, те да „препоручи мере које се односе на спречавање понављања кршења људских права и на репарације за жртве“. Како ће у том „свеобухватном“ исписивању историје проћи Срби с обе стране Дрине, осим из цитата из Извештаја Међународног центра за транзициону правду, може се наслутити и из дела Образложења Статута, у којем се с пуно разумевања објашњава да се „интензитет масовног насиља против Срба и Рома на Косову, у марту 2004. године, вероватно може делом објаснити као реакција на насиље против косовских Албанаца 1998-1999. године и раније. Комисија се може бавити овим догађајима, као и контранасиљем према Албанцима и Горанцима у Србији у току мартовских догађаја на Косову…“ А када се српска страдања тако олако одбаце и релативизују, па потом дођемо до препоруке Рекома за репарацију за жртве, ко ће нам бити крив што смо прихватили тај Реком?

Извесну наду да све ово неће проћи тако глатко улива сукоб који се у последње време (некако баш откако су почеле да пристижу милионске донације за Реком) распламсао у „другој Србији“. Соња Бисерко напустила је пројекат Наташе Кандић, против ње се окренуо и Миљенко Дерета са „Грађанским иницијативама“; на њега и Соњу Лихт су, затим, насрнуле „Е-новине“, а негде на тој линији је и гневни „Пешчаник“. „Данас“ пак пише о црним листама, монополима и клановима међу невладиним организацијама у Србији, док медији преносе тврдње са регионалне НВО сцене да је Наташа Кандић приватизовала Реком пројекат и да неконтролисано троши пристигли новац. Суштину спора је, можда и несвесно, у „Политици“ дефинисао директор Центра за нову политику Владимир Тодорић: „Чињеница је да сада постоји мање фондова, да је све већа конкуренција, гложење за фондове и да неки покушавају да политички употребе целокупну НВО сцену.“

Упркос тим тривијалностима, „све жртве заслужују истину“, казали су у мају представници Демократске странке, потписујући иницијативу за оснивање Рекома, следећи у подршци Рекому ЛДП Чедомира Јовановића, ЛСВ Ненада Чанка, председницу Скупштине Србије Славицу Ђукић-Дејановић… „Да ова иницијатива буде успешна, Демократска странка ће учинити не само на овом декларативном, већ и на оперативном нивоу, помажући цивилном сектору да у једном тренутку она постане и иницијатива свих држава“, обећала је потпредседница ДС-а Јелена Триван. А Наташа Кандић је оснивање Рекома најавила за почетак 2013. године.

Извор Печат, 18. 07. 2011.

WASHINGTON (AFP) – The US National Weather Service computer network was hacked this week, with a group from Kosovo claiming credit and posting sensitive data, security experts said Friday.

Data released by the Kosovo Hackers Security group includes directory structures, sensitive files of the Web server and other data that could enable later access, according to Chrysostomos Daniel of the security firm Acunetix.

“The hacker group stated that the attack is a protest against the US policies that target Muslim countries,” Daniel said. “Moreover, the attack was a payback for hacker attacks against nuclear plants in Muslim countries, according to a member of the hacking group who said, ‘They hack our nuclear plants using STUXNET and FLAME-like malwares, they are bombing us 27*7, we can’t sit silent — hack to payback them.”

Paul Roberts, writing on the Sophos Naked Security blog, said the leaked information includes a listing of administrative account names, which could open the hacked servers to subsequent “brute force attacks.”
“Little is known about the group claiming responsibility for the attack,” he said.

“However, they allege that the weather.gov hack was just one of many US government hacks the group had carried out and that more releases are pending.”

The weather service did not immediately respond to a request for comment.

http://freedomfighterradio.net/2012/10/20/kosovo-muslim-group-claims-hack-of-us-weather-service/

http://sg.news.yahoo.com/kosovo-group-claims-hack-us-weather-135921942.html

Мислим да је превисока цена овог глобалног проналаска. Овај концерн нас црпи, и ако не будемо опрезни, убрзо нећемо знати шта је у Фејсбук складиштима о нама сачувано, истиче Саша Адамек, немачки новинар, филмски продуцент и аутор књиге „Фејсбук клопка“ у ексклузивном интервјуу за Геополитику.

21.10.2012. извор: ФБ Вања Вученовић, srpskaanalitika.com

Друштвена мрежа Фејсбук постала је предмет без кога многи становници планете не могу замислити дан. Замисао пројектаната да Фејсбук буде место за упознавање и дружење давно је превазиђена, а сам Фејсбук је прерастао у најмоћнији светски медиј. Уколико је све у почетку деловало идилично и сензационално, у међувремену су поједини стручњаци, а и сами корисници ове мреже, схватили да Фејсбук има много лоших страна: лажно представљање профила, деловање на отуђење људи, све више асоцијалних случајева, ширење клевета и увреда, а што је најважније, подаци који се остављају могу бити злоупотребљени. Колико је доступност података узела маха, најбоље показује случај масовних убица, као у случају Андреаса Брејвика. Неретко се сви ми питамо шта се крије иза идеје Фејсбука. Где одлазе подаци корисника? Ко и у чије име зарађује толики новац? Тим поводом се Геополитика обратила Саши Адамеку, немачком новинару, филмском продуценту више документарних филмова, између осталих и „НАТО рат против Србије“, аутору неколико књига, од којих је посебно једна заинтригирала Немачку и ширу Европу: „Фејсбук клопка – како друштвена мрежа продаје наш живот“.

Фејсбук је најпознатија друштвена мрежа која послује од 2004, а тренутно има скоро милијарду активних корисника. Ваша књига о овом медијском гиганту је критички настројена и доноси низ изненађујућих чињеница. Зар не сматрате да је добро да се пронађу заборављени чланови породице и пријатељи по читавом свету, да се стекну нова пријатељства, размене мишљења? Како Фејсбук продаје наш живот?

Најатрактивнија страна Фејсбука јесте да можемо широм света да пронађемо своје пријатеље и породицу, под претпоставком да су и они регистровани у мрежи. Мислим да је превисока цена овог глобалног проналаска. Овај концерн нас црпи, и ако не будемо опрезни, убзо нећемо знати шта је у све у Фејсбук складиштим о нама сачувано. Срећом, још увек се можемо дохватити телефона и тако назвати пријатеље, а постоји интернет претраживач и електронска пошта. Продаја живота звучи можда негативно, али је то тако. Фејсбук нас анимира у мрежу, па чак води до аналогног живота, да наше навике дигитално документујемо. Наравно да се радујем када ме пријатељи позову у позориште; међутим, притиснем ли дугме „прихватити“, моја интересна зона је већ сачувана, исто као и код Лике – Буттон. Све што у мрежу унесемо, то Фејсбук користи за скенирање наше личности. Све што више боравим на мрежи, толико дуже може Фејсбук да прода огласе за рекламу. Корисници сваког месеца отпремају око 3 милијарде слика и 10 милиона видео записа. Сваки корисник доноси предузећу процењену вредност на око четрнаест долара, док је годишња зарада на рекламе за 2011. била 4 милијарде, а за текућу годину предвиђа се 5,7 милијарди долара. Сматрам да забава престаје у потпуности када лично у свом окружењу постанем рекламна икона, и то сваким покретом.

Оснивач мреже је млади предузетник и милијардер Марк Цукерберг. Шта се истраживали о њему? Јел он заиста сам у овом великом послу?

Велики наступ углавном има Марку Цукерберг. Изгледа да он сем ентузијазма за технологију не поседује друштвене визије. За то је задужен Петер Тиел, менаџер хеџ фондова и први Фејсбук инвеститор, који има јасну политичку идеологију. Он себе означава као либерала, жели да ограничи улогу државе и противи се плаћању пореза. Он је такође футутролог: донирао је новац за Институт за проучавање вештачке интелигенције и такође један за превазилажење старења. Он је негирао проблеме као што су социјалне неправде или глобално загревање, и чувар је јединствене идеје о стварању надљудске техничке интелигенције на транснационалној скали, као једини одговор на наше проблеме. Такође презире мултикултурализам и сарађује са америчким архи-конзервативним мрзитељима Барака Обаме. Његово присуство у петочланом одбору Фејсбука не уклапа се баш у либерално-демократски имиџ овог концерна. Не делује сасвим уверљиво прича да је неки студент идејни творац оваквог једног медијског бума.

Које су утицајне групе срећне због постојања Фејсбука?

ЦИА је основала сопствену капиталистичку предузетничку фирму под називом Ин-Q-Тел да врши утицај на технолошки развој интернета. Ин-Q-Тел је заузврат подржао компанију Висибле Тецхнологиес, која активно слуша стотине садржаја веб сајтова у име робе широке потрошње, али и у име ЦИА. Тајна служба жели да зна какве поруке широм света стотине милиона људи остављају на Фејсбуку или Твитеру. Овако нешто се раније радило само у диктатурама. Још 1998. године се појавила вест да се планира оснивање центра за прикупљање информација о грађанима у Америци, али је све то убрзо демантовано. Затим се на америчким универзитетима формирало неколико интерних друштвених мрежа, као нека врста пробног балона, да би, ускоро, појекат Фејсбук преузеле водеће тајне службе са тимом од двеста врхунских ИТ стручњака. Постоји занимљива изјава Мајкла Хајдена, бившег директора ЦИА и НСА (Државне безбедносне агенције) о друштвеним мрежама: „Тајне информације нису све у нашој професији, и утолико је забавније да решавамо проблеме уз помоћ информација које су људи били толико глупи да поставе на мрежи“.

Удружења за заштиту података су неколико пута до сада подигла свој глас против Фејсбука, оптужујући да се постављене информације злоупотребљавају и пажљиво сортитају; затим, ту су и повреда приватности, крађа података и шпијунажа. Има ли основа за сумњу?

Нажалост, да. Студент из Аустрије једном приликом искористио своје законско право да потражи од Фејсбука све податке који су сачувани код њих. Он је добио диск са 1200 страница одштампаног папира. Нашао је чак и већ дуже избрисане особе, као и интимне садржаје од Фејсбук комуникационих информација, годинама старе, тако да ништа није било избрисано. Фејсбук је поодавно дозволио техничке пропусте, па су корисници своју и-мејл лозинку преносили на Фејсбук, а потом је Фејсбук могао тражити своје адресаре за евентуалне Фејсбук контакте. Тај пренос се догодио – другачије него што је Фејсбук обећао – не у потпуности заштићен. Најгоре је што Фејсбук ни не покушава да се супротстави похлепи тајних служби да не злоупотребљавају мрежу, него са њима активно сарађује.

Да ли су људи у данашње време постали модерни идиоти и робови када свој приватни живот износе свима на увид? Не знам скоро никога да има интернет а да није корисник Фејсбука. Зашто је толико фасцинантно бити присутан на Фејсбуку?

Знам врло добро људе којима је због сталне принуде да стално буду присутни на Фејсбуку досадно, или су преоптерећени – као што је случај са мном. Ми смо склони да се на Фејсбуку осећамо као уметници и писци, ми смо заједнички забављачи. Питање је само ко има воље и времена да чита све што се поставља на мрежи. Било је покушаја у Швајцарској да се тридесет дана издржи без Фејсбука. Учесници су саопштили да је изгледало као да им је неко отео слободу. Дошло се до закључка да углавном радозналост и жеља људе увуку у мрежу.

Да ли би у исти кош требало трпати интернет и Фејсбук?

Ова два појма би требало раздвојити. Интернет је велик и разноврстан, демократски и шарен, а претња му стиже од једне мреже која жели да нашу комуникацију, интересе и потребе привуче на своју страну.

Има ли Фејсбук уопште својих позитивних страна? Шта је са позивима преко ове мреже за протесте против насилних режима, разним друштвеним акцијама, проналажењима криминалаца, апелима који могу бити од великог значаја за читаво становништво једне земље? Живи се брзо, нема се напретек времена за организацију. Зашто људи онда не би користили краћи пут за добијање информација?

Било би погубно ако би Фејсбук успео да буде прозор у интернет. Наравно да се људи преко интернета могу мобилисати за друштвене покрете. Шта значи да се стави све на једну карту, сви су блогери у арапском свету осетили. Узмимо пример Туниса, где је стари режим месецима црпио податке са својих корисничких рачуна. Тек неколико месеци касније, након што су се представници опозиције побунили, реаговао је Фејсбук и признао је безбедносне пропусте.

У 2006. години појављује се нова друштвена мрежа, Твитер, на коме, пре свега, познате личности остављају своје коментаре. Где је разлика у овим мрежама? Да ли је Твитер независан?

Твитер је компанија која је слична Фејсбуку у погледу спровођења идеја разних инвеститора. Међутим, Твитер у финансијском аспекту не стоји тако добро као Фејсбук, зато што не може директно са Лике-Буттон подацима да испита наше потошачке интересе, а и рекламе се не укључују. Требало би се понадати да ће Твитер одустати од велике продаје података својих чланова и уместо тога успоставити систем финансирања у коме би се инвеститори укључили, као многе глобалне медијске компаније које користе Твитер као канал.

Каква ће бити будућност интернета и Фејсбука?

Новинар сам а не пророк, али се надам да ће се Фејсбук једног дана придржавати закона о приватности конзумената, а да ће људи научити да плуралистички интернет има предности. Интернет не би требало да буде власништво неколико транснационалних концерна, који онда одређују правила.

Неко ко буде прочитао овај интервју пожелеће, можда, да не буде више корисник Фејсбука. Ипак, на тај корак се људи не одлуче олако, нарочито после дуго година проведених на овој друштвеној мрежи… Можете ли тим особама дати који  савет?

То не иде тако брзо. Ако неко тражи алтернативу, нека прво направи и среди своју интернет страницу. Приступачност за критику и њен брз одговор су једно од понуђених решења. Тада ће купцима бити свеједно да ли ће фирму посетити преко Фејсбука или преко сопствене интернет странице. Коначно, ова дилема најбоље описује какав монопол може настати када цео свет полаже наду на један информациони канал.

Разговор водио и превео: Милан Старчевић

(извор: Геополитика, број 56, октобар 2012.)

Још један догађај који није морао да се забележи, сви ће га памтити, на свој начин. Закони који су иначе добри зашто се не примењују? Спорт је изгледа у  улози таоца неких група навијача који овакве догађаје користе за ко зна шта… Данас је „Морача“ прокључала пре почетка дуела петог кола АБА лиге између Будућности и Партизана.

21.10.2012. Спортски журнал

На крају загревања, навијачи црногорске екипе, смештени иза једног од кошева, улетели су на паркет са намером да се обрачунају са присталицама црно–белих који су били смештени на супротном делу трибина.

ФОТО: http://www.vijesti.me

Полетеле су столице, бакље и шипке, чули су се топовски удари, а на срећу брзо је интервенисала полиција, потиснувши домаће навијаче чиме су спречене, можда и трагичне последице.

Ипак, слика је била језива, а занимљиво је да кошаркаши Партизана нису у том тренутку напустили паркет већ десетак минута касније када су органи реда почели да празне део трибине где су биле смештене гостујуће присталице.

Полиција се није зауставила на томе, већ је почела и Варваре да тера из хале. Они су се у стампеду ка излазу сукобили са органима реда и бацили неколико бакљи. У том тренутку су и домаћи играчи напустили паркет.

Како преносе “Вијести”, лакше повреде је задобило шест навијача и три полицајаца, којима је помоћ указана у Ургентном центру Клиничког центра Црне Горе.

Нереди су били настављени и ван „Мораче“, где су поломљена стакла на полицијском и на још неколико возила на оближњем паркингу.

Упркос хаосу који завладао, делегат је одлучио да се меч, ипак, одржи.

ФОТО ФБР:  Туча навијача Будућности и Партизана
Велики инциденти десили су се у дворани подгоричкој дворани „Морача“ пре почетка утакмице 5. кола регионалне Јадранске лиге између Будућности и Партизана.

Србији постављен много тежи захтев него Македонији, каже председник Томислав Николић. Неће бити нове Југославије. Ни Тадић, ни Ђилас нису добри

21.10.2012. Вечерње новости, Танјуг

Председник Србије Томислав Николић изјавио је у недељу да је Србији препрека на европском путу то што неће да прихвати да јој се одузме део територије, а Македонији што одбија да прихвати да се одрекне имена, грба и заставе.

Председник Србије
Томислав Николић

„Знам да Македонија, докле год има тај назив, грб и заставу и докле год они буду проблем Грчкој, неће моћи да буде чланица Европске уније… Као што ви, чини ми се, без угрожености територије, само са угроженошћу поноса, одбијате да прихватите оно што вам намећу, тако и ми одбијамо да прихватимо одузимање територије, што је мого тежи захтев“, рекао је Николић у интервјуу македонској Телевизији Сител.

Николић је додао да у свим разговорима са званичницима ЕУ отворено каже да је немогуће да се у наредних 100 година у Србији роди онај који би прихватио независност Косова и Метохије.

НЕМА НОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Председник Србије је одбацио могућност да у будућности земље бивше Југославије поново буду у неком облику заједништва, истакавши да и евентуалну такву своју жељу не може да намеће другима, када мисле да ће боље да напредују сами.
„Ми смо се разишли када није требало, наравно да бисмо једноставније и лакше ушли у ЕУ да смо остали заједно, не би имали ове проблеме“, рекао је Николић.

Према његовим речима, ако неко из Европе буде рекао „да то није проблем за улазак Србије у ЕУ, да све друго Србија треба да уради, а да ће то питање доћи на крају, он не може да се понаша као неко ко не види да у ствари помаже да се призна независно Косово“.

„Не могу да кажем да ћемо брзо бити у Европској унији, могу да кажем да се надам, али ја ћу пре да се склоним него да омогућим да у Унију уђемо без Косова. Онај ко у мени буде тражио савезника за то, наићи ће на затоврена врата“, рекао је Николић.

Председник Николић поручио је Македонцима да Србија има разумевања за проблем њихове државе, али и указао да је та земља признала независност српске покрајине.

„Ми вас познајемо као Македонију, а не као бившу југословенску републику, што свет захтева и што је и Македонија морала да прихвати да би наставила да живи и да се бори. Гледајте да испуните све услове. Знам да нећете испунити услов који би понизио Македонију и ја то ценим, али гледајте да понекад своје политичаре наведете на то да поштују став Србије да без Косова и Метохије неће у ЕУ“, рекао је Николић.

Он сматра да Македонија има сличан проблем као Србија и да ће се, уколико буде упорно инсистирала на томе да оно што је њено буде њено, наћи на лошој листи.

Одговарајући на питање о проблему који Македонија има због непрестаних и вишедеценијских захтева Албанаца за експанзијом, Николић је рекао да могу македонски политичари да набију главу у песак, али да ће имати српски проблем за 20 година, јер време не ради за државу, већ ради за сепаратисте.

„Када једном остваре права у оквиру територије Србије, позиваће се на та права у свим другим државама. Како да кажете да имају право на своју државу на Косову, а немају у Македонији, како да кажете да имају право на државу на територији Косова, а немају право на аутономију у Грчкој или у Црној Гори“, рекао је Николић.

Он је додао да су српски политичари добили уверавања да се никада неће дозволити да се споје Косово и Албанија, али да је то била лаж и у прилог томе навео да је Косово већ добило позивни поштански знак, да се граде и аутопут и пруга који ће повезати Приштину са Драчом.

„Прави се албанска држава на територији Балканског полуострва која још 30 година неће бити уређена као Македонија и Србија и за тих 30 година свашта ће да се десити“, додао је Николић.

Председник Србије је рекао и да је први политичар који је учинио нешто за Македонце у Србији што до сада нико није – када је састављана посланичка листа СНС за парламентарне изборе, позвао је странку македонске мањине да буде на тој листи и сада имају једног посланика у парламенту.

Председник Србије Томислав Николић боравиће следеље недеље у званичној посети Скопљу, на позив македонског председника Ђорђа Иванова, речено је Танјугу у кабинету председника Македоније.

Посета Николића Скопљу, која је, како су казали у кабинету Иванова, раније планирана, трајаће од 26. до 28. октобра.

НИСАМ ЉУТ НА ЈОСИПОВИЋА

Председник Србије Томислав Николић изјавио је да није љут на председника Хрватске Иву Јосиповића, да не зна разлог његове љутње и да ће прихватити разговор када га Јосиповић буде позвао.
„Чекам да се одљути. Ја не живим у прошлости. Не питам кад је ко против кога ратовао, то може само да јубилејима да се говори, или како је изгледао рат. Данашњој деци говорити о рату, а не причати им шта их чека сутра је бесмислено“, рекао је Николић у интервјуу македонској телевизији „Сител“.
Говорећи о Хрватској која је на улазу у ЕУ, Николић каже да је она и даље прихватљива за Унију иако није решила проблем протераних Срба.
„Хрватска није решила проблем Срба које је протерала, којима није вратила имовину и којима не дозвољава да уживају у њој, није им омогућила ни миминум основних људских права, али је из неког разлога прихватљива за ЕУ“, казао је Николић. Николић је додао да ће Србија наставити „мирно и стрпљиво са Хрватском да уређује своје односе“ и отклања нерешена питања.
„Позвао сам хрватске предсатвнике да кажу која питања Србија није решила, да можемо да их решимо, али сам зато отворио низ питања које Хрватска није решила и неће. Међутим, Хрватска је миљеник ЕУ, увек је била фаворизована, па тако и сада.
Србији се прича о проблему лоших приватизација и лошег урађеног правосуђа, па је то и разлог зашто не можемо да будемо члан ЕУ“, истакао је Николић. Председник Србије је додао да, са друге стране, правосуђе и приватизација у Хрватској нису ништа боље урађени него у Србији, а можда чак и лошије.
„Кад бисте погледали Хрватску како изгледа правосуђе и приватизација и област људских права схватили бисте да је то много лошије урађено него у Србији… Откуд толика разлика међу нама? Ми смо тек кандидати за ЕУ, немамо још датум за отпочињање преговора, а Хрватска ће следеће године постати пуноправни члан“, рекао је Николић.

ДЕЈТОН ЗА БИХ

Говорећи о односу са Републиком Српском и Босном и Херцеговином, Николић је казао да „Србија не својата РС и да је народ у том ентитету тај који одлучује како ће живети“. Николић је подсетио на обавезе које Србија има према РС по Дејтонском споразумом, али и на економску и трговинску сарадњу.
„Не одбацујем централу БиХ у Сарајеву, немам на то право. Ми смо прихватили Дејтонски споразум и по њему је Босна држава састављена од два ентитета“, указао је Николић и додао да та држава не функционише и да „полако нестаје пред нашим очима“. Николић је поручио да није Србија та која ће да погази Босну и Херцеговину.

ПУНА ПОДРШКА ВУЧИЋУ

Николић се осврнуо и на односе са својим до недавно првим сарадником, а сада лидером странке коју је основао.На питање да ли први потпредседник Владе Александар Вучић има његову подршку, Николић је одговорио потврдно.
„Ја сам га поставио на то место. Други човек у Србији то не би могао да обавља и Вучићева енергија се полако већ пренела и на полицију и тужилаштво… Вучић неће стати док не истражи сав криминал и док сви криминалци не оду у затвор и ту има моју потпуну подршклу“, уверен је Николић.

НИ ТАДИЋ, НИ ЂИЛАС

Упитан да ли СНС „намерно“ подржава заменика председника ДС Драгана Ђиласа, јер он нема „политички капацитет“ у странци, Николић је рекао да га не интересује ко ће победити на тим страначким изборима.
„Волео бих да победи Тадић кога је СНС победила. Увек је добро за противника имати онога кога си победио. Мене баш брига ко ће да победи у ДС. Не ваљају ни један, ни други. То су исти људи, само ће да се расподеле у два табора“, казао је Николић.
Како је рекао, међу њима има оних који су били министри, лоши министри, има и богатих, али и криминалаца који су то постали кад су постали министри.
„У тој њиховој прљавој игри само се открива колико су били лоши, али ће СНС дуго година да их побеђује. Ђилас се у политику не разуме“, сматра је Николић. Он је додао да њих двојица, Тадић и Ђилас, немају довољно енергије и да би он лично за посао лидера странке тражио неког трећег.

У име свих оних који су свесни и поносни на своје СРБско порекло, записала сам – да памтимо, јер нам је то дужност и наслеђе душе наше србске…

21.10.2012.  за ФБР Биљана Диковић

Свети Симеон

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен

Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.

Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.

Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен

Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

1993.
Добрица Ерић

Краљ Стефан Првовенчани

Краљ Стефан Радослав

Краљ Стефан Владислав

Краљ Урош Први

Краљ Драгутин

Краљ Милутин

Краљ Стефан Дечански

Цар Душан Силни

Цар Урош Пети „Нејаки“

Свети Кнез Лазар

Деспот Стефан Лазаревић

Свети Сава

(као извор послужио је овај лепо осмишљен видео на интернету)