Велики интервју професора Миладина Шеварлића

ИМА ЛИ ГМО У СРБИЈИ?

18.10.2012

Интервју који је професор београдског пољопривредног факултета Миладин Шеварлић дао недељнику Сведок почетком овог месеца.

Проф. Миладин Шеварлић

ИНТЕРВЈУ: Др Миладин М. Шеварлћ, професор на Пољопривредном факултету у Београду о присуству генетски модификоване хране у Србији

“Џепни уговори” трују Србију
Пише: Милан Динић

Београд – Генетски модификована храна, или скраћено ГМ, једно је од главних тема када је реч о опстанку света и човечанства данас.

Док произвођачи ове хране и заговорници генетског инжењеринга истичу корисност оваквих производа, добар део научне јавности се овоме противи и упозорава на несагледиве последице „изигравања Бога“.

Светску, али и домаћу јавност шокирали су недавно објављени резултати француских истраживача према којима су пацови, који су храњени генетски модификованим кукурузом, много брже оболевали и имали великих здравствених проблема.

Тим поводом, домаћа јавност имала је прилике да чује и професора Миладина М. Шеварлића са Пољопривредног факултета у Београду, који је веома оштро говорио о присуству ГМ хране у Србији преко светског гиганта „Монсанто„, али и о веома јаком утицају ГМ лобија у нашој земљи.

У жељи да ова тема не остане само на нивоу једног телевизијског обраћања, већ да буде продубљена, а са намером да сазнамо каква је заиста опасност од ГМ хране и колико је она продрла у наше животе, „Сведок“ је разговарао управо са професором Шеварлићем.

Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Проблем је што имамо укрштање гена једне врсте са генима биљке и животиње друге врсте, а можда већ сада а у будућности врло извесно и са човеком. То може да буде врло лоше јер се у природи тако нешто никада не дешава и не знамо куда то води.

Резултати експерименталних истраживања исхране експерименталних животиња са генетски модификованим производима показују изузетно лоше резултате по здравље тих животиња. Немогуће је одржати прехрамбену безбедност човечанства само на бази једне генетски модификоване биљке из једне врсте биљака. Природа има богатство и ниједна лабораторија то богатство не може да замени.
Шта може да крене по злу када је реч о коришћењу генетски модификоване хране?

У другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у органима. У трећој генерацији, јављају се тумори. У четвртој генерацији јавља се велика смртност и бесплодност. Ако бисмо то пројектовали на људе, то значи да ова генерација која сада једе генетски модификовану храну, знајући да то једе или не, кроз 75 година би имала катастрофалне последице.

То су доказали многи научници и у Русији, али и на Западу. Енглески истраживач мађарског порекла, доктор Пустаји, због јавног саопштавања тих резултата без дозвола мултинационалних компанија практично је изопштен из научног света и његова каријера је уништена. ДЖон Фаган је 2009. радио анализу 136 до сада јавности доступних студија и научних радова који говоре о аргументима за и против генетски модификованих организама. У том раду побио је све аргументе које су мултинационалне компаније истицале у својим маркетиншким кампањама „за ГМО„.

Други проблем који се јавља јесте што мултинационалне компаније не дозвољавају да на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих биљака и животиња стоји упозорење потрошачима да тај производ садржи генетски модификоване сировине.

Зашто би неко ко производи нешто што тврди да је добро избегавао да истакне то што је наводно добро и себи направи позитиван маркетинг?!

Зашто? Ради се о томе да су мултинационалним компанијама познате штетне чињенице о генетски модификованој храни и они, прикривајући те податке, покушавају да избегну да наредним генерацијама људске цивилизације плаћају енормне одштете због могућих штетних последица по основу конзумирања тих производа.

Када је генетски модификована храна ушла у широку употребу?

Генетски модификоване биљке су у широку употебу ушле почетком 1990-их. Данас су оне доживеле експанзију захваљујући монополу мултинационалних компанија и политичком утицају владе најјаче државе на свету која стоји иза њих. Те биљке сада заузимају око 150 милиона хектара, са образложењем да је њихова производња рентабилнија и безбедна, што научно није доказано.

Недавно су француски научници објавили резултате свог двогодишњег истраживања које су спроводили у тајности?

Њихови налази су потпуно супротни од тврдњи мултинационалних компанија. Зао дух је пуштен из боце. Ми сада, осим прехрамбено-безбедносних последица, не знамо ни какве ће последице бити по различите врсте мутација које могу да настану у природи. Мултинационалне компаније једино интересује профит, а тиме се реализује друго Кисинџерово начело да „ко влада храном, влада људима“.

Да ли би Србија требало да се отвори за генетски модификоване биљке и животиње?

Не видим зашто би Србија са пет милиона хектара пољопривредних површина односно четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника себи дозволила те уцене да гаји генетски модификоване организме. Ту је прво здравствено-безбедоносни проблем који они више не могу да прикривају.
Други, агроекономски проблем је да, према мојим прорачунима, за милион и 200 хиљада хектара површина под кукурузом, а Србија је 10. извозник кукуруза у свету, ми бисмо морали годишње да дајемо 100 милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи и наредне године.

Какве би то последице имало по наше пољопривредне институте и факултете?

Наши институти немају такву технологију. Дакле, та семена би морала да се увозе. Реч је о потпуно монополском положају страних компанија. Реч је о једној, и још три са њом директно или индиректно повезане компаније, чијим се генетски модификованим семеном засејава око 150 милиона хектара и планирају да заузму милијарду хектара у свету са ГМ биљкама.

Шта би за Србију значило и колико би је коштало да производи ГМ храну?

То би била и агроекономска катастрофа. Изгубили бисмо најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена се извозе у иностранство. Ако бисмо то овде дозволили не бисмо имали никакав морални аргумент другима да нудимо своје семе и саднице, а да га не користимо код нас. На тај начин бисмо директно изгубили 5.000 радних места у индустрији семена и садног материјала у Србији, а индиректно 50.000 радних места, односно без извора прихода за живот остало би око 150 хиљада становника.

Од када је и колико ГМ храна присутна у Србији?

ГМ храна је у Србији присутна после 2000. године. Одлуком тадашње савезне владе СРЈ прихваћен је „тројански коњ“ у виду донација САД од 50.000 тона сојине сачме за производњу концентроване сточне хране, од генетски модификоване соје. Практично је тада тај генетски модификовани производ ушао у ланац исхране стоке у Србији.
Друго, због отворености граница имали смо увоз генетски модификоване соје без терминатор гена, која се и у наредним циклусима може репродуковати.

Да ли се у српским радњама налазе производи са ГМ организмима? Да ли су они јасно декларисани?

Неодговорно би било да тврдим да је имамо, нити да је немамо. Али знам да сигурно није декларисана ако је има на нашем тржишту – чиме обесмишљавамо основно људско право да потрошач зна шта једе и да има могућност избора. Ипак, као аграрни економиста не могу да се отмем утиску да је килограм живе мере кока носиља, после периода експлоатације у производњи јаја, дакле најлошија категорија живине, скупља него килограм неких пилећих производа.
Поставља се питање шта садрже ти пилећи производи ако су они јефтинији у продавници него килограм живе мере најлошије категорије живине?!

Највише критика упућено је на рачун компаније „Монсанто„. Она послује и у Србији. Са киме послује и од када?

Та највећа и најпрепознатљивија мултинационална компанија за генетски модификоване производе, овде је присутна по основу представништва које има. На свака три месеца, као вид маркетинга, преко медија објављују огласе у којима траже регионалне менаџере, а да притом можда уопште не примају нове људе. Друго, присутна је преко агробизнис система са којима пословно сарађује. Притом, треба имати на уму да та највећа компанија има производе и који нису генетски модификовани.

Помало, као „светска завера“?

Када се ради о тим моћним компанијама у области хране у свету, оне су практично објединиле „свето тројство“: генетски модификоване организме, средства за заштиту биља укључујући и тоталне хербициде и фармацију која од свега тога треба да лечи потрошаче. Тако да имају три нивоа зараде.

Како то „Монсанто“ утиче на српску Владу?

Имају веома јак лоби.

Ко чини тај лоби у Србији?

Поједини политичари, новинари и научници. Образложење појединих научника је да Србија не би требало да остане у такозваном технолошком мраку. Подсетио бих на болест лудих крава. Тако су нам пре 30 година говорили да нема никаквих проблема да се користе конфискати из кланичне индустрије у производњи сточне хране. Када је дошло до проблема и преношења те болести на људе, онда је настао хаос у свету. Да ли нам је трагедија са јапанском атомском централом после цунамија довољна опомена да се и у државама које су изезетно добро уређене и високоразвијене може десити трагедија која изазива последице сличне трагедији после бацања атомских бомби!?

Колико земље су покуповали странци у Србији и да ли преко њих долази генетски модификована храна у Србију?

За сада не толико директно, али индиректно вероватно јесу. Одговор се крије у такозваним џепним уговорима. За такве уговоре сам први пут пре 20 година чуо од колега из Пољске. То су уговори склопљени у адвокатским канцеларијама. Физичка особа или правно лице добије новац да под својим именом купи одређену земљу. Особа која је купила ту земљу је позајмила новац и мора да га врати. После протока одређеног времена, пошто та особа не врати новац, по уговорној обавези долази до преузимања те имовине и тада се појављује онај који заправо јесте прави купац.

Када све то узмемо у обзир, прети ли Србији могућност да остане без сопствене хране?

Удара се на последње остатке система који може да гарантује елементарну самосталност и одрживи опстанак једног народа. Ми се хвалимо да извозимо кукуруз као сировину, а не „хвалимо се“ да увозимо замрзнуто месо из других земља којима извозимо кукуруз.
Али, како се испоставило, месо није једино што увозимо. Ту је и кромпир, јабука…
У условима глобализације производње и тржишта то се не може апсолутно спречити. Али, ми не радимо ништа да спроводимо кампање какве се спроводе у Хрватској и Словенији а које гласе: купујмо наше. Је’л мислите да ће Швеђани или Норвежани пре да купе страни производ него свој, без обзира на цену?!
Ми смо уништили предфармерски сектор. Хемијска и машинска индустрија су разорене НАТО бомбардовањем, а онда је то докрајчено приватизацијом. Уместо да производимо комбајне, ми смо потпуно уређен плац „Змаја“ који је производио комбајне раскрчмили великим светским ланцима који данас увозе 90 одсто производа. На тај начин извршена је окупација српског тржишта страним производима.
Дужина транспорта једног комерцијалног паковања неког производа у међународним ланцима хипермаркета у просеку је 2400 километара. А дужина транспорта неког нашег производа који купујемо са зелене пијаце, укључујући и транспорт сировина и прерађевина, јесте 80 километара. Дакле, плаћамо тридесет пута веће трошкове транспорта производа у међународним ланцима.

Како онда често видимо да је јабука из Србије скупља него јабука из иностранства?

Зато што смо урушили задругарство. У земљи која има ситну сопственичку аграрну структуру без задругарства које може да обједињује велики број малих произвођача, не можете очекивати више. Зато од српских пољопривредника највише користи имају накупци и прекупци. Захваљујући томе, ми имамо међу накупцима оне који примају помоћ из центара за социјални рад, а возе се у БМВ-у који су зарадили на грбачи српског сељака.

Постоји ли у Србији стратегија пољопривреде и какве су мере које држава предузима у овој области?

Влада је 2005. донела Стратегију развоја пољопривреде, а носилац је била тадашња министарка из Г17 Ивана Дулић Марковић. Политиком Г17 око распарчавања уређених земљишних комплекса бивших великих друштвених пољопривредних комбината начињен је катастрофалан промашај, јер су уређени земљишни комплекси тих комбината били највећа конкурентска предност српске пољопривреде у односу на фармерски сектор ЕУ.

Оспоравате и начин на који се поступало са земљиштем у државној својини.

Не могу да заборавим незаинтересовано држање политичара око распрачавања пољопривредног земљишта у државној својини.
Рецимо, комплекс од 1244 хектара уређеног државног земљишта у општини Србобран који је користио ПИК „Бечеј“, након измена Закона о пољопривредном земљиштву, расподељен је тројици паора. Дакле, нису они постали закупци до 50 или сто хектара већ десетоструко више. Е сада је питање, да ли неко може да обрађује три или четири хиљаде хектара, а нема ниједног запосленог радника?! А у време транзиције отпуштено је преко 50.000 радника из сектора пољопривреде. Деценијама су држава и пољопривредни комбинати улагали у процес арондације и комасације земљишта, у системе за наводњавање, ветрозаштитне појасеве… То смо све девастирали распарчавањем државног пољопривредног земљишта.
Када би наши произвођачи добијали субвенције као амерички фармери, наш кукуруз бисмо производили не по цени од 27 већ по цени од 15 динара. А овогодишња суша у свету, укључујући и САД, показала је да све оне маркетиншке приче о отпорности на сушу генетски модификованих семена не пију воду.

А шта је са биодизел горивом? Да ли је оправдана бојазан да ће, ако се користе житарице у производњи бензина, са друге стране нестати хране?!

Око тога постоји велика полемика и у свету. Ту није реч само о коришћењу пољопривредних производа, већ и о води. Хиљаду кубних метара воде искоришћених у пољопривредној производњи доносе вредност од 500 долара, а хиљаду кубних метара воде у индустрији доносе приход од 10.000 или 12.000 долара. Где ће онда вода отићи?!

На јесен ће бити спроведен попис пољопривредних газдинстава. Ово ће бити први такав попис од 1960. Шта очекујете да попис покаже?

Молим све пољопривреднике да дају што прецизније податке. У противном, то ће нам се вратити као бумеранг у случају придруживања ЕУ. Јер, све што будемо умањили, за толико ће нам бити ниже базе за одређивање националних квота за производњу и извоз пољопривредних производа. Овај попис одлучује судбину српске самодовољности у производњи хране.

Како је у региону када је реч о ГМО?

Бугарска је донела закон којим је дозволила узгој генетски модификоване хране, па је под притиском јавности од тога одустала. У Румунији има око сто хиљада хектера генетски модификованих пољопривредних култура. У Мађарској тога нема. Хрватска је такође то забранила. Где год је правно неуређен и економски несамосталан систем, ту постоји могућност утицаја и заобилажења воље народа.

Јел’ имате ви проблема због овога што говорите?

Директно не, али индиректно да, у виду сугестија… Ипак, износим аргументе и са свима сам спреман да сучелим ставове „за“ и „против“.

Шта саветујете обичним људима како би били сигурни да једу здраву храну?

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају. Довољно је да једна зграда од 20 станова ангажује три сељака да за станаре те зграде плански производе. Из те зграде седмично може да иде један ауто код тих сељака и да испоручује свеже производе породицама. Важно је да се избаце посредници. У Србији је много паразита између пољопривредника и потрошача па најгоре последице трпе управо те две стране. Мора се поново уздићи кредитно задругарство у Србији како би финансирали пољопривредну производњу са средствима по нижим каматама него што су камате пословних банака. Али морамо имати и потрошачке задруге да би избацили бројне посреднике између произвођача и потрошача.

Генетски модификована соја у Србији!

Ми данас имамо неколико хиљада хектара под генетски модификованом сојом у Србији, иако инспекција тврди супротно. На откупним местима за соју, преко узорковања, врло лако може да се утврди да ли има генетски модификоване соје.
Наша соја која није генетски модификована тражена је од угледних компанија у свету, попут компаније „Нестле“, и постиже изузетну цену на светском тржишту.

Три катастрофалне грешке српских власти у пољопривреди

Наша власт је „у име народа“ направила две катастрофалне грешке која ће имати катастрофалне последице по развој пољопривреде Србије. Сада смо у ситуацији да ова власт направи евентуално трећу грешку која би била забијање глоговог колца у срце српске пољопривреде.
Прва грешка је Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. У њему стоји да ће четири године од дана потписивања Споразума купци из ЕУ стећи право да купују пољопривредно земљиште под истим условима као и наши грађани. То је апсурд ако се упореде наше и њихове плате. У старту су домаћи купци неравноправни.
Друга грешка јесте што смо брзоплето веровали обећањима циклично променљивих људи из руководства ЕУ који обмањују земље које нису у њиховом чланству, па смо поверовали да више нема додатних услова када смо прихватили Прелазни трговински споразум са ЕУ, а по којем од 2014. код највећег броја производа неће бити никакве разлике између царинских стопа Србије и земаља Уније.
Трећа грешка је што се странцима овде дају огромне погодности и подстицаји, а нашим пољопривредницима се не пружа ни најмањи део такве подршке.
А посебно ће погубно бити уколико садашња или нека будућа власт под притиском САД, због пријема Србије у Светску трговинску организацију, измени садашњи Закон о ГМО и дозволи узгој ГМ биљака и животиња, као и увоз и пласман хране од ГМ сировина.

Сточарство у Србији трајно уништено

Више сам него уверен да смо досадашњим „ад хок“ мерама аграрне политике, од министра до министра, уништили сточарску производњу као далеко вреднији део пољопривреде. Ми смо сточарство уништили. Учешће сточарства у вредности пољопривредне производње данас је испод 30 одсто, а верујем да ће после сагледавања резултата овогодишње суше бити и испод 25 одсто. То нас ставља на дно европских земаља у овој области. Мислим да више нећемо моћи да извршимо опоравак сточарске производње, те да ће Србија постати трајно увозна земља за сточарске производе који су изузетно скупи.
У сточарству и пољопривреди мора да се ради стално, а наши „способни агробизнисмени“ који закупљују хиљаде хектара земље, живе по градовима, возе џипове и у лизинг узимају тракторе „ДЖон Дир“… Дакле, новац им не остаје у Србији већ иде даље. Тако је уништено српско сточарство.
„Монсанто„, највећи произвођач генетски модификованог семена у Србији преко Миодрага Костића и МК Групе
„Монсанто“ је мултинационална корпорација из САД која се бави пољопривредом и једна је од водећих произвођача генетски модификованог семена.
Основана 1901, до 1940. године компанија „Монсанто“ је била међу водећим произвођачима синтетичких влакана у САД. До 2002. била је међу 10 највећих хемијских гиганата у САД, да би се потом окренула биотехнологији. Како тврде научници, „Монсанто“ данас држи 90 одсто светске производње генетски модификованог семена.
Ова компанија је често била предмет напада научника широм света. Најновији ударац дошао је пре неколико дана из Француске, када је тим тамошњих научника објавио да су резултати истраживања на пацовима који су јели генетски модификовани кукуруз компаније „Монсанто„, показали да су оболели од тумора и имали тешка оштећења бубрега и јетре. Ова информација навела је француску владу да од Агенције за безбедност хране ЕУ тражи процену валидности налаза стручњака.
Иначе, „Монсанто“ се и раније сукобљавао са Французима који нису били вољни да дозволе његов продор на европско тржиште. Депеше америчких амбасада које је објављивао „Викиликс“ 2010. откриле су да је амерички амбасадор у Паризу 2007, након забране да генетски модификовани организми компаније „Монсанто“ уђу у Француску, предлагао „реципрочне мере“.
Производи компаније „Монсанто“ присутни су и у Србији од 2007. Председник Управног одбора МК Групе Миодраг Костић и директор мултинационалне компаније „Монсанто“ за Источну Европу Герхард Роса потписали су 16. маја 2007. уговор о стратешком партнерству којим је „МК Група“ постала званични увозник и дистрибутер Монсанто хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице за тржиште Србије.
У јавности је у више наврата помињано да су САД Србији, како би постала члан Светске трговинске организације, поставиле услов да дозволи слободан увоз генетски модификоване хране. Ово питање поменуо је и потпредседник САД ДЖосеф Бајден приликом посете Београду 2009, када му је наводно обећано да ће то бити решено.

Американци хоће да Србија производи и ГМ шљиву

Недавно смо на Пољопривредном факултету имали предавање америчких истраживача о генетски модификованој шљиви која је отпорна на вирус шарке. Они су нам препоручили ту нову сорту, медено-слатку, уместо досадашњих, које нису отпорне на шарку.
Србија се удара у најрањивије и економски најзначајније делове пољопривреде. Ово је једини сегмент привреде Србије који је још увек одржив и који омогућава нацији било какву самобитност и самосталност. Удара се на кукуруз, соју, шљиву… На све оно што извозимо. На тај начин се елиминише самосталност српске одрживости.

Свако ко је боравио у САД уносио је у себе ГМ храну

Сви који смо били у САД по било ком основу током протеклих десетак година сигурно смо конзумирали генетски модификовану храну а да то не знамо, јер на америчком тржишту нема ознаке за генетски модификовану храну у декларацијама. Али једно је користити ту храну десетак или месец дана, а друго хранити се са њом стално. Замислите када би антибиотике користили током читавог живота, а не само у време када нам је имуни систем ослабио услед повремених инфекција.
Право је питање који су мотиви америчке администрације да дозволи да на декларацијама производа који садрже те сировине нема обавештења за купце. То такође злоупотребљавају мултинационалне компаније са маркетиншким образложењем: „па нећемо ми ваљда да трујемо наше становништво“.

Право питање је – коме је намењена та храна? Сигурно није намењена мултимилионерима.

ГМ биљке које детектују експлозив у минским пољима
Постоје и генетски модификоване биљке које мењају боју уколико их засејете на минским пољима. На тај начин оне реагују на експлозив и деминерима показују где се налазе мине. Хрватска Влада после ратних сукоба на њеној територији није дозволила да се засеју те биљке јер је њихов Национални савет за биолошку сигурност рекао да не постоји могућност да се у слободном простору контролише деловање тих генетски модификованих биљака на екосистем.

Странци могу, ја не могу?!

Не само што продајемо обрадиву земљу странцима, него и воду. Колико је до сада тога распродато и где нас то води?

Нажалост продали смо све природне ресурсе, иако сматрам да је то противуставно јер природни ресурси не би смели да буду предмет продаје. Својевремено, када је вршена приватизација „Књаза Милоша“, разговарао сам са тадашњим директором Агенције за приватизацију и он ми је рекао да се не продају водни ресурси него капитал фирме. Када сам предложио да ћу, ако је то тако, да направим конзорцијум који ће да скупи 10 милиона тадашњих марака и да поред фабрике „Књаз Милош“ направимо другу, још модернију фабрику и да са истог извора вучемо воду и плаћамо надокнаду колико и други произвођачи, речено ми је да не може.
Нису спорни само водни ресурси, већ и, рецимо, бушотине за нафту у Србији, које су такође дате по једној врло ниској цени у односу на цену која се добија у другим земљама.

У целости можете да га преузмете и читате и у ПДФ-у са овог линка
http://www.mediafire.com/view/?mq711kmonw4bzf2
_____________
http://srbijabezgmo.wordpress.com/2012/10/18/veliki-intervju-profesora-miladina-sevarlica-ima-li-gmo-u-srbiji/

100 ГОДИНА ОД СТУПАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА ГАЗИМЕСТАН

21. октобар 2012.

Пре тачно 100 година србска војска ступила је на Газиместан и потом готово у једном даху ослободила Косово од петовековног турског ропства. За овај херојски подвиг било је пре свега потребно да у народу и држави преовлада дух слободе.

Наши велики преци, наша херојска војска и наша држава нису носили туђе заставе, него су са србском заставом ослободили Призрен. Нема веће и славније победе у нашој историји од ослобађања Косова. И данас када се ломи судбина косовског питања морамо имати на уму да су србски државни и национални интереси трајни а да су међународни савези попут ЕУ нестални и пролазни.

_________
Текст приредио ФБ Новица Милановић
Извор: саопштење ДСС-а

The Kragujevac massacre was the murder of men and boys in Kragujevac, Serbia, by Nazi German soldiers between 20 – 21 October 1941. All males from the town between the ages of sixteen and sixty were assembled and the victims — including high school students — were selected from among them. On 29 October 1941, Felix Benzler, the plenipotentiary of the German foreign ministry in Serbia, reported 2,300 people executed. When in 1953 the „Kragujevac October“ Memorial Park was established, which included museum „21 October“, the process of investigating the shooting and collecting material about the people shot was continued. This process continues to the present day. The results of this work indicate 2796 men shot. In 2007., Stanisa Brkic, curator at the 21st October Museum, in his book titled Name and number, collected 2796 names and personal data of victims.

21.10.2012.  by FBR Biljana Diković

German soldiers were attacked in early October by the Serbian resistance movements near Gornji Milanovac, and the massacre was a direct reprisal for the German losses in that battle. Nazis issued a directive:

ANNOUNCEMENT

The cowardly and treacherous surprise attacks on German soldiers during the previous week, on which occasion 10 German soldiers were killed and 26 wounded, had to be punished. For that reason 100 people were shot for each killed German soldier, and for each wounded 50, mainly communists, bandits and their siders, 2300 altogether. Every similar case, even if it were only sabotage, will be dealt with the same severity.

Chief of local command

To commemorate the victims of the massacre, the whole of Šumarice, where the killings took place, was turned into a memorial park. There are several monuments there: the monument to killed schoolchildren and their teachers, the „Broken Wing“ monument, the monument of pain and defiance, the monument „One hundred for one“, the monument resistance and freedom.

Desanka Maksimović wrote a poem about the massacre titled „Krvava Bajka“ („A Bloody Fairytale“).

An English poet, Richard Berengarten, has written a book of poetry based on his experiences of visiting the commemorative museum at Šumarice in 1985 when a blue butterfly landed on his hand at the entry to the museum. The book is titled ‘The Blue Butterfly’. In 2007, the title poem from the book provided the oratorio at the open-air memorial event for the victims at the annual commemoration of the massacre.
It is worthy to mention the act of German soldier Joseph Schultz who refused to shoot civilians, accepting his own death as a consequence of his moral action.

 

Bloody Fairytale / Крвава Бајка (1969), English subtitles – Holocaust in Yugoslavia

Неки дан отишао сам у просторије Српских Ратних Ветерана, ул. Мишка Крањца бр. 2, у Раковици (Београд). Хтео сам да ми помогну око неких ствари које су мени до скоро биле не доступне. Претходно сам се већ био најавио да ћу доћи. На уласку у просторије СРВ, дочекао ме један проседи старији човек, који је заливао цвеће цревом. Ни на крај памети ми није било да је то садашњи председник г-дин Миле Милошевић. Питао сам има ли кога ту ко је задужен за интернет комуникацију… а он ме упутио на своју колегиницу.

Овако почиње истинито сведочење о садашњем стању свести у Срба по питању родољубља, свести о србској историји и онима који су за србство дали животе… 

21.10.2012. ветерани.рс и ФБ видовдан србски, за ФБР приредила Биљана Диковић

Колегиница врло љубазна сачекала је моје објашњење и схватила о чему се ради а затим, позвала чика Милета, јер је знала да ће ми он пуно више помоћи.
После упознавања, схватио је г. Миле Милошевић о чему је реч. Био је благо речено шокиран. Тачније, није очекивао да му се на вратима просторија СРВ појављује неки млађи човек кога интересују Српски Ратни Ветерани, ближа национална историја, ратови на простору бивше СФРЈ, и српство уопште…

Заиста, када се и он мало опустио, рекао ми и зашто се чуди мом доласку тамо. Данас већину људи у Србији, а нажалост највише младих, занима да ли је некој естрадној гуски испала дојка, да ли јој се виделе гаће на наступу… а не Српски Ратни Ветерани… Познавајући добро ситуацију и живот у Србији, знам да је човек у праву.

Касније, кроз причу… чика Миле ме упутио у другу страну медаље. Тачније, причао је о проблемима са којима се његово, односно наше удружење сусреће. Први и најтрагичнији проблем је то што имамо ситуацију да СРВ су заборављени чак и од чланова породица који су своје животе дали у Отаџбинским ратовима 1990-1999. Ситуација врло компликована и чудна. А ево зашто.

У просторије СРВ долазе чланови продица који су изгубили своје најмилије на ратишту. Међутим, проблем је што њихов долазак се своди на то да они „нешто траже“ од СРВ, односно у овом случају од председника Милета Милошевића?! Не кажу ни „Здраво“, ни „добар дан“, ни „Помаже Бог“… него с’ врата „Где је моја пензија, примање…. где је џак брашна… ја хоћу то одмах… Изгубила сам сина/мужа/оца/брата…“. Међутим, проблем је у нашој неслози и похлепи. Иначе, у Србији последње деценије је тај проблем диживео своју екстазу. Све се претворило у новац, и све се новцем купује.
Када требамо стати сви у колону и да приситснемо огране власти, да се изборимо за права која нам припадају по Уставу, тада не можете да скупите 50 људи?! Ало 50 људи неће да подржи идеју где се ради о њиховим правима, примањима, итд.

Разговарали смо и о књигама. Две сам добио на поклон. Уствари једну, баш поклон, другу на зајам и часну реч (иако је и то девалвирало одавно у Србији… али ето, човек ми то даде). Ситуација је таква да се на промоције књига о српским херојима, где се спомињу чланови погинулих, рањених или несталих… дође све заједно 20-30 људи?! Неће да дође иако је улаз бесплатан, иако добија књигу на поклон, значи нема апсолутно никакав трошак… и уместо да сала буде дупке пуна преко 500 људи, дође не више од 30. Заиста, шта се то десило са нашом свести?!

Једном је једна жена, рече ми и име, али нећу да помињем. Само ћу рећи да је из Далмације. Њен супруг је погинуо на ратишту у Крајини. Она је од државе Србије добила пензију и стан, пошто има 2 деце. Али, проблем је да се следите. У једној од књига које је СРВ издало, спомиње се и име њеног мужа као хероја. Она је то прочитала и дошла у просторије СРВ, претећи адвокатом и тужбом удружењу?! Разлог је чисте финансијске природе, односно похлепе. Жени је у Далмацији обновљена кућа и то издаје туристима. Њен живот што кажу. Али она се боји да ће због спомена њеног супруга у именима српских хероја имати проблеме у Хрватској, тачније да јој неће дозволити да више издаје кућу?! При томе заборавља да је од државе Србије добила стан?!

Ово су само неки од примера, а таквих примера има како рекоше на стотине… Нико од њих се није покушао изборити да нека улица у његовом крају не понесе име његовог најмилијег, тј. српског хероја!?

Други проблем је не брига државе Србије. Ветерани су сами изградили споменик палим борцима, од својих примања. Док у земљама региона, такве споменике зида држава. И не само то, њихови ветерани су буржуји, посебна класа у друштву. Неко ко има све привилегије и бенефиције.
Не прижељкујем такво стање у Србији. Напротив, већ само то да СРВ нису ни 4.390-а рупа на свирали Владе Србије, ма која странка формирала власт.

И на крају чух ову реченицу, која ми и даље звони у глави. „Деведесет посто тих људи који су погинули у ратовима 1990-их на бранику Отаџбине опет би то исто данас урадили, да су живи. А да могу да устану из гробова, и да виде шта се дешава у Србији, и шта њихови најмилији раде, попљували би своје најрођеније.“

Разлог зашто би српски хероји опет ишли у рат и давали своје животе, и године јесте што они нису преживели задњих 12 година у Србији, где је хуманост нестала, морал давно заборављена ствар. Њих су заменили сујета и похлепа. У томе је разлика између хероја и осталих мишева који чекају свршетак рата да би изашли из рупа и добили некакву корист.

Не би покојни хероји дозволили такву срамоту ни за себе, ни за целу своју породицу… и зато и јесте наслов текста НЕКА УСТАНУ МРТВИ!

Мени је дошло да заплачем.

(прича је постављена на Форум србских ветерана од стране члана )

 

Сећам се вечери када је мој супруг дошао кући носећи дебелу фасциклу са ознаком“ поверљиво „. Унутра су биле стотине страна поверљивих студија са владиним печатима. Био је шокиран садржајем, а оно што је прочитао заувек му је променило живот.

21.10.2012. вестинет.рс

Када размишљамо о Индијанцима увек се намеће иста слика: дуга коса, перјанице, ратничке боје и томахавк.

Али, овај поносни народ је много више од тога, магично привлачан и дубоко духован.

Америчка војска је Индијанце регрутовала као „трагаче“ од времена колонијалних ратова, а потом су коришћени за проналажење насеобина и зимовника сопственог народа због чега су сматрани издајницима, јер резултат је био хиљаде убијених и масакрираних жена, деце и стараца.

За време грађанског рата су учествовали на обе стране, а током II светског рата језик Навахо Индијанаца коришћен је за шифровање порука између команди америчке армије јер непријатељ није могао да их протумачи, те су се Индијанци у том рату нашли у улози телеграфиста.

Опште је познато да индијански ратници својим непријатељима „скидају скалп“, али разлог је мало познат.

Они, наиме, сматрају да је коса извор снаге и моћи, и да је њен губитак знак да је Велики Дух (Маниту) напустио дотичног појединца.

Када су се припремали за битке, Индијанци су делове косе око лица, или сву косу, уплитали у плетенице које су умотавали кожним тракама иу њих уплитали перо сокола да непријатељ не би могао да их ухвати за косу и тако им одузме моћ.

Освојени скалп су означавали победу, како над телом, тако и над духом противника кога би Скалпирање обешчастили.

Америчкој војсци, када их је регрутовала, није сметала дуга коса индијанских питомаца, али се то, накратко, променило током рата у Вијетнаму, због покушаја војске да „униформишу“ изглед америчких војника. Од тога се одустало без званичног објашњења, а разлог се држао у тајности.

Тек недавно се у јавности појавила информација која баца ново светло на ове догађаје.

Након смрти свог супруга, који је био војни психијатар у установама за бригу о вијетнамским ветеранима и радио са бившим војницима који су лечени од ПТС-а (посттрауматског синдрома), сада већ деведесетогодишња жена, изнела је у јавност студије на којима је радила америчка војно -медицинска служба, па тако и њен супруг.

Када је прегледала мужевљев материјал и белешке, ова храбра жена је проценила да те информације треба да буду доступне јавности.

„Сећам се вечери када је мој супруг дошао кући носећи дебелу фасциклу са ознаком“ поверљиво „. Унутра су биле стотине страна поверљивих студија са владиним печатима. Био је шокиран садржајем, а оно што је прочитао заувек му је променило живот.

Од тог дана, мој конзервативни, разумни супруг, пустио је косу и браду и више их никада није секао.

Од војног врха је тражио, и добио, одобрење за себе и своје сараднике да им се дозволи да задрже дугу косу и браду. “

О чему је заправо реч?

Наиме, током рата у Вијетнаму, специјалне јединице су послале посебно обучене људе да претраже индијанске резервате и сакупе младе људе који показују способности да се лако и брзо крећу по непознатом и непријатељском терену.

Пре него што су им се обратили, пажљиво су их пописали и завели у регистар као „експерте у трагању и преживљавању“. Једном када су пописани, почела је њихова регрутација, а онда се догодило нешто невероватно.

Након што су, по правилима војне службе, ошишани, сви до једног су изгубили способности због којих су, на првом месту, регрутовани. Скупи и мукотрпни тренинзи и обука показали су се узалудни.

Када су питани да објасне зашто не могу да испуне захтеве, старији регрути су одговорили да након шишања више не могу да „осете“ непријатеља, да више не могу да приступе свом „шестом чулу“ и да им је интуиција непоуздана, а они не могу да читају знаке, нити да владају духовним чулима.

Тако је институт за тестирање регрутовао нове Индијанце трагаче, дозволио им да задрже дугу косу и упарио их по двојицу са истим резултатима тестова, а затим би једном било дозвољено да задржи косу, док је други ошишан.

Тада би тестови били поновљени. Показало се да су они који су задржали дугу косу успешно поновили тест, а да су, баш сваки пут, они са ошишаном косом потпуно заказали.

Ево како је типичан тест изгледао: дугокоси регрути спавају у шуми док им се прикрада наоружани непријатељ. Убрзо их буди јак осећај да се примиче опасност, они устају и нестају у шуми много пре него што напријатељ стигне на њихову локацију.

Након тога један од двојице регрута добија војничко шишање и идентичан тест се понавља. Резултат је показао да је дугокоси регрут на исти начин устао и избегао непријатеља, док други уопште није осетио опасност и био је савладан.

У документима института за истраживање и тестирање трагача стоји препорука да се свим индијанским трагачима ОБАВЕЗНО остави дуга коса.

Оно што студија америчке војно-медицинске истраживачке службе закључује је следеће: „Коса је продужетак нервног система и исправно је сматрати да су то екстрасензорне нерви, врста високо развијених ‘антена’ које преносе огромну количину информација можданом систему, лимфном систему и неокортекс.

Не само коса, већ и брада или бркови такође емитују енергију из мозга у спољашње окружење.

Одсецање косе је фактор који доприноси поремећају равнотеже у локалном еко-систему. Такође, шишање је фактор који изазива тензије у међуљудским односима свих врста, као што доводи и до сексуалне фрустрације. “

Када тражимо разлоге за поремећаје света у коме живимо и када се запитамо где то грешимо, можда нам одговор сваког јутра даје наш одраз у огледалу. Индијанци то одувек знају, као и све старе културе и цивилизације … па и ова наша.

МЕДАЉА ЧАСТИ
У КСКС веку, осам Индијанаца се нашло међу оним ретким америчким војницима којима је додељено највише одликовање које додељују Сједињене Америчке Државе, а то је Медаља части. Додељена им је за херојство које превазилази границе дужности и, у два случаја, жртвовање сопствених живота.

НА ОНАЈ СВЕТ – БЕЗ СЛАВЕ
Индијански ратници верују да након смрти одлазе у „Вечна ловишта“, окићени скалповима које су освојили током живота. С обзиром да америчка војска не дозвољава скалпирање непријатеља, ови војници нису могли, након своје смрти, да се симболично оките својим трофејима, симболима моћи и части.

Као неку врсту компромиса, војска је дозволила да Индијански врачеви обаве церемонијално испраћење душа ових „непотпуних“ ратника како би им обезбедили част и славу на оном свету и да би се њихове душе упокојио.

Аутор: Милутин Протић за Вестинет.рс

Када се у само једној недељи отвори пут за референдум о независности Шкотске, Венеција подигне глас за отцепљење од Италије, на локалним изборима у белгијској Фландрији победе сепаратисти, а Каталонци поруче да их нико неће спречити да крену шкотским стопама… намеће се питање има ли заједничког окидача који је сепаратистичке повике унутар Европе учинио гласнијим него иначе? Економска криза. Косово као инспирација. То су неки од могућих одговора које нам нуде стручњаци.

21.10.2012. Вечерње новости, Вести

– Овде видимо политичку употребу економске кризе. Поменути региони су богати и тврде да превише “доприносе“ остатку земље. Када је економска криза на делу, они кажу: за нас је боље да живимо сами. За многе људе који се суочавају са тешким ситуацијама, овај демагошки аргумент је врло примамљив – рекао је за “Вечерње новости“ Марсело Коен, професор на Институту за међународне студије и развој у Женеви.

Овај стручњак, који је био и члан српског правног тима пред Међународним судом правде у Хагу, не искључује присутност домино ефекта када се говори о активности сепаратистичких покрета:

– Европске владе попут Белгије, Италије и Велике Британије нису увиделе да су отвориле Пандорину кутију подржавајући сецесију Косова, а данас оне имају велике проблеме. То што су урадили са Косовом сада игра против њих.
 
Корзика и Баскија

Могуће је, наводи Драган Симеуновић, да ће се велике федерације попут Индије, али и неке друге, ускоро сусрести са изазовом сепаратизма у много већој мери него до сада. Марсело Коен каже да је тешко прецизно рећи где се могу појавити нови сепаратизми у Европи, али наводи сопствена очекивања:
– Ту су Корзика и Баскија.

Сепаратистички црв већ данима је тема европске штампе, у којој се многи питају хоће ли западне земље признати Каталонији право на једнострано и по уставу Шпаније неприхватљиво одвајање, као што је то признато Косову. Често се закључује да неће, јер земље које су признале Косово држе до става да је то “својеврстан случај“.

Да је овде на делу принцип “пример васпитава и подстиче“, сматра Драган Симеуновић, професор Факултета политичких наука, аутор књиге „Нација и глобализација“.

– Одмах након давања независности Косову, Каталонија, која је сматрана угашеним политичким жариштем, поново је прорадила као етнички вулкан. Сетимо се, у периоду фудбалског првенства у Африци, и поред огромног интересовања Шпанаца за фудбал, на улицама Барселоне је демонстрирало милион људи захтевајући независност Каталоније. Шпанија је постала првак света у фудбалу, чему су допринели и Каталонци у њеним редовима, па су политички захтеви пали у засенак, бар на неко време – каже Симеуновић.

Он додаје да су за сепарацију од велике важности и економски разлози, и да Шпанији никад није падало на памет да дозволи Баскији да се отцепи не само из политичких већ и из економских разлога, јер је Баскија подручје богато рудом гвожђа. Србија се, каже Симеуновић, Трепче сетила тек кад су јој узели Косово.

– Економски разлози долазе у први план у време кризе, па тако Шкоти вагају да ли им се економски исплати одвајање од Лондона. Ако би ситуација у Шкотској, на економском плану, сутра могла да се разликује, побољша, захваљујући отцепљењу, до њега би брзо дошло – наводи овај професор.

Јасан је и економски мотив Фландрије, која обухвата мање од половине белгијске територије, а која је заслужна за готово 60 одсто БДП. У том региону ових дана изборну победу забележила је сепаратистичка странка Н-ВА, а њен лидер Барт де Вевр је поручио: “Белгија ће ускоро бити конфедерација“.

Заражен сличним ентузијазмом је и покрет за независност Венеције, који жели нову државу на североистоку Италије.

Могућност нових мапа у ЕУ се озбиљно узима у обзир, па се већ прерачунавају модели подела спољних дугова земаља које би се распале.

Међутим, за разлику од широкогрудости Лондона, који је пристао да Шкоти 2014. на референдуму кажу шта желе, шпански парламент је рекао да о таквој могућности за Каталонију нема ни говора. Истина, анкете показују да би тек око 30 до 40 одсто Шкота било за самосталну државу, док је каталонски захтев опаснији по целовитост Шпаније, јер је тамо више од половине људи за одвајање од Мадрида.

Професор Коен остаје на опрезу када је реч о Шкотској:
– Не знамо какво ће тачно бити питање на том референдуму. Није ни јасно ко ће ту имати последњу реч: већина Шкота или британски Парламент?

Оно што јесте јасно и на шта пажњу скреће професор Симеуновић, јесте то да је од свих заједница човек највише опчињен нацијом, јер је реч о политичкој заједници која свом члану нуди илузију о највећој моћи.

Два су суштинска проблем просрпских странака у Црној Гори: недостатак снаге за обједињавање и мањак харизме њених лидера

21.10.2012. Нови Стандард, колумна: Драган Петровић

Вишестраначки систем је обновљен у Црној Гори 1990. године, и до данас би могли да се изведу следећи закључци. У првом периоду до 1997. године и поделе у ДПС између Ђукановића и Булатовића, парламентарним животом ове члнанице СРЈ суверено је владала једина странка из једнопартијског система, која је трансформисана и названа Демократска партија социјалиста. Опозицију су чиниле, са једне стране, српске странке Народна и Српска радикална странка, и, са друге, Либерална странка (предводио ју је Славко Перовић), наглашеног црногорског идентитета. Повремено је у парламент улазила и Социјалдемократска странка, сличног програмског профила.

Подела у ДПС на Ђукановићево и Булатовићево крило, издвајање и формирање Социјалистичке народне партије и први пут победа (тесна и сумњива, у другом кругу) Ђукановића над Булатовићем на председничким изборима у јесен 1997. представља ново поглавље политичког живота у Црној Гори. У истој години лидер водеће српске странке Новак Килибарда мења своју позицију, што доводи до његове маргинализације у политичком животу, а од до тада јединствене Народне странке формирано је неколико просрпских политичких странака које и данас егзистирају (Српска народна странка, преименована потом у Нову српску демократију, Народна странка, Демократска српска странка и друге). Странка изразито наглашеног српског национализма СРС је временом изгубила утицај у Црној Гори.

Преузимајући временом несрпски идентитет и сепаратистичку опцију од социјалдемората и либерала, Ђукановићев ДПС улази у перманенту предизборну коалицију са Социјалдемократском странком, коју све до данашњих дана предводи Ранко Кривокапић. Либерални савез постепено нестаје са политичке сцене, не успевајући више да пређе цензус у парламенту.

Две водеће леве странке настале из до тада јединственог ДПС – истоимени ДПС Ђукановића и са друге стране просрпски СНП – наставили су политичку борбу, чија је основна девиза током 2000-тих постала за или против заједничке државе. Чинило се да је далеко већи број православног живља у Црној Гори био за просрпску опцију, али је проблем странака са просрпским префиксом био и остао у њиховом нејединству и поделама. Тако ДПС не само што се више није делио на фракције нити цепао од свог формирања 1997. до данас него је Мило увукао у сталну коалицију социјалдемократе а повремено у предизборне коалиције и странке мањина (муслиманске, албанске и др.). Врхунац се догодио за ових избора, када је у предизборни савез позвао и посрнули Либерални савез, чиме је остварена јединствена стратегија – вероватно смишљена и ван саме Црне Горе – да ни један глас за покрете и странке са несрпским префиксом не буде бачен испод цензуса. Ту је за изборе 2012. постигнуто и савршенство јер су, као и у неколико претходних избора, странке мањина имале законом загарантован цензус посланика (рецимо албанске), па су многи Албанци, а посебно муслимани, гласали за коалицију ДПС, социјалдемократа и либерала, док је у исто време албанским, бошњачким и хрватским партијама био загарантован цензус од шест посланичких места, практично без обзира на укупан број гласача које добију.

Каква је за све то време била стратегија странака са српским и просрпским префиксом. Сама Социјалистичка народна партија се од почетка делила, па је тако временом дошло до смене Момира Булатовића. Он у почетку одваја једно крило у засебну странку, која се временом пасивизирала, а он престао да се активно бави политиком. Нови лидери СНП – прво Предраг Булатовић а потом и Срђан Милић – имали су веома мало слуха за обједињавање опозиције у целини, а сама странка је чак почела да заостаје по броју освојених мандата од наглашеније просрпске Српске народне странке Андрије Мандића (преименоване временом у Нову српску демократију). Основна снага СНП остала је социјална компонента, задржавајући притом, истина, све мање наглашену просрпску димензију. На парламентарним изборима 1998. и 2001. СНП је освајала тек неколико мандата мање од ДПС, али је после отцепљења Црне Горе и нестанка заједничке државе са Србијом, почела да видно заостаје за Миловом странком. Народна странка је, задржавши спрски идентитет (као и Мандићева Српска народна странка), временом све више слабила, а њени лидери Драган Шоћ а потом Предраг Поповић, нису испољили посебну харизму.

Суштински проблем просрпског дела странака и организација у Црној Гори до данашњег дана би се могао испољити у два важна фактора – недостатак снаге за обједињавање и мањак харизме њених лидера у односу на самог Ђукановића.

НЕДОСТАТАК СНАГЕ ЗА ОБЈЕДИЊАВАЊЕ

Ове странке су показале невероватну склоност за самосталним изласцима на изборе, за даљим дељењима и фракцијама, које је тешко и пратити. Рецимо, последњих година постигнут је видан напредак када је дошло до заједничког предизборног удруживања три најкрупније опозиционе странке у Црној Гори – СНС, преименоване у Нову српску демократију, потом СНП, коју предводи Срђан Милић, и Покрета за промјене Небојше Медојевића. За ове изборе отишло се чак важан корак даље у обједињавању опозиције формирањем Демократског фронта, који за одлику узима социјални програм, а за амблем српску тробојку као иначе традиционалну црногорску заставу. Лидер овог покрета је постао дотле неангажовани бивши дипломата Миодраг Лекић, што значи да су лидери опозиције прихватили да узму угледног човека ван страначке политике и именују га за лидера коалиције. То је за политичаре овог поднебља редак уступак.

Међутим, тада је лидер СНП Срђан Милић одбио да остане у заједничком блоку опозиције, што је довело до поделе у тој странци и издвајања крила са Предрагом Булатовићем на челу, које се директно придружује Демократском фронту. Опозиција нејединствено излази на изборе, мада Демократски фронт није лоше прошао, а СНП добија значајно мање мандата него раније. Међутим, није то био кључни изборни удар за просрпску опозицију у Црној Гори, праћен расипањем и губљењем мандата и гласова.

Изразито српске странке су формирале свој блок на челу са Народном странком Предрага Поповића, која је за претодне изборе почетком 2009. изашла самостално и за неколико гласова није прешла цензус (на страну што су избори у Ђукановићевој Црној Гори протеклих година били далеко од регуларних, за шта је посебан пример сумњиво спроведени референдум маја 2006). Сада Народна странка окупља сву тврду српску страначку опозицију у Црној Гори, која није ушла у Демократски фронт, и ту чини две невероватне грешке. Прва је та што нису одмах ушли у моћни Демократски фронт, чиме би се у свакој комбинацији прешли цензус и практично спречили могућност да се иједан српски глас баци и расипа. Међутим, чак и тако формирана коалиција свих преосталих српских странака прешла би вероватно цензус да се из ове групе није издвојила Демократска српска странка др Ранка Кадића, заједно са странком Добрила Дедеића и још неким мањим странкама.

На крају се догодило најгоре. Ни једна од ове две коалиције српских странака није прешла цензус, и сви ти гласови практично су бачени, где се понавља ситуација са избора 2009, па и од раније. Ово је кључни фактор што опозиција вероватно неће формирати владу ни после ових парламентарних избора, него ће то поново учинити Ђукановић уз помоћ мањинских странака (Албанаца, Бошњака и Хрвата). Према Донтовом систему, ови српски гласови две српске коалиције отишли су у ДПС, који је одиграо одличан стратешки потез укључивањем, поред социјалдемократа, либерала под предизборни кишобран, чиме ниједан глас дат несрпским странкака није пропао. Уместо тога, због загарантованог законског минума за мањинске нације, многи Бошњаци, Албанци и Хрвати гласали су за коалицију Мила Ђукановића. Како о будућој влади одлучује посланик или два, овакве грешке опозиције биле су праћене спремности Ђукановића да, кад осети да нема довољно снаге, укључује све несрпске снаге у предизборну коалицију.

На тренутак могло би се осврнути на Дучића, који је тврдио да на важност, егзистенцију и остварење неког појединца у животу, посебно оног који се бави јавним добром, рецимо политиком, не одлучују пресудно његове одлике, врлине и животни пут колико могућност да се у кључним раскрсницама и изазовима правилно постави: „Тако и мали човек може бити велики уколико се у кључној ствари од општег добра адекватно постави и обрнуто, могуће је и да низом одлика велики људи закажу у важном тренутку“. У конкретном случају у питању је др Ранко Кадић, као истакнути појединац, лекар, хуманиста, политички делатник, бивши савезни министар, човек за сваки углед који је, рецимо, умео и да се солидарише са лидером Народне странке Предрагом Поповићем прошле године, када је овај узео држављанство Србије и када му је Ђукановићев режим одузео сва документа и црногорско држављанство. Кадић је тада, такође из солидарности са Поповићем и другим прогоњеним грађанима Црне Горе са двојним држављанством (што црногорски устав не поштује само према Србима), узео српско држављанство, што су потом следили и други угледни појединци у Црној Гори и режим је макар привремено морао да одустане од замишљених егземпларних мера.

Дакле Кадић, који се у целокупној својој политичкој делатности залагао на делу за обједињавање српске опозиције, сада је у важном моменту заказао, напустио коалицију са Народном странком и другим српским странкама, формирао своју засебну са Дедеићевим покретом и неким другим мањим странкама, и нехотице довео до катастрофалног биланса да обе српске коалиције не пређу цензус, што ће вероватно омогућити нову владу ДПС са мањинским странкама и даљи опстанак Ђукановића на власти.

НЕДОСТАТАК ВОЂЕ

Други велики хендикеп опозиције у Црној Гори и просрпских странака је недостатак харизматског вође који би могао да парира самом Ђукановићу. Иако су и Мандић, и Милић, и Предраг Булатовић, и Предраг Поповић, и Шоћ, и Кадић, и посебно Медојевић способни политичари, они још немају такву харизму да би могли да парирају директно самом Ђукановићу. Чини се да је потез са ангажовањем Лекића дао известан резултат, али је изостало да у Демократски фронт уђе и цела СНП и посебно низ српских странака.

Када се свему томе дода чињеница о недемократичности Ђукановићевог режима, о неслободи медија, о жмирењу на оба ока САД и неких других западних сила које Ђукановића готово бланко подржавају због његове атнисрпске политике, те о евидентим изборним неправилностима и „крадуцкању“, владајућа коалиција се поново провукла и вероватно задржала власт и у следећем периоду.

Посебно питање је нелигитиман статус више десетина хиљада тзв. „расељених лица“ која живе већ деценију-две у Црној Гори без статуса држављана и бирачког права. Наиме, углавном су то Црногорци избеглице пореклом из Скадра и околине у северној Албанији, са Косова и Метохије, али и других крајева бивше СФРЈ који живе у Црној Гори, привређују и који су стекли потомке, а заправо немају бирачко право. Вероватно је један од кључних разлога за то што се углавном изјашњавају као Срби или имају просрпски идентитет. Ту се показује сва лицемерност САД и неких других западних земаља те бројних НВО, који практично не чине ништа пред оваквим сегрегационим држањем постојећег режима. Да је овај део популације стекао бирачко право, Ђукановић би одавно изгубио сваке изборе, да не говоримо о сумњивом референдуму за независност из 2006. Прва победа опозиције би вероватно омогућила да и ови људи добију бирачко право, што би суштински могло да одреди даљи однос снага у бирачком телу.

Ђукановић и његови спољни спонзори вероватно са правом претпостављају да на овај начин владајућа структура прилази у повлашћеној позицији веома важном питању – покушају увлачења Црне Горе у НАТО, упркос већинској вољи становништва у земљи, које не подржава такав потез. Истина је да је опозиција из претходних избора изашла ојачана, а Милов режим ослабљен, али по искуству референдума за будућност Црне Горе из маја 2006. године, који је био сумњив и са далекосежним последицама, поставља се питање да ли би потенцијално увлачење земље у НАТО био слично замишљен подухват. Са једне стране, постоји могућност организације референдума, који би се поново покушао покрасти, истина у овом случају знатно теже јер је став јавног мњења ненаклоњен уласку у НАТО. Са друге стране, постоји опасност да се нешто „смува“ у парламенту и покуша увлачење земље у НАТО без референдума, са простом парламентарном већином, што не би требало да буде прихваћено ни на који начин.

Заправо Ђукановић уз сва мешетарења, пропаганду, изборне манипулације, нема већину у Црној Гори, и то јасно показује анализа протеклих избора. Опозицији предстоји озбиљан рад и покушај одстрањивања слабости. Можда су за њих шанса председнички и локални избори, као и могући превремени парламентарни избори, до којих би због тешке социјалне, економске и политичке ситуације у земљи могло да дође и пре 2016. године. Томе треба додати и напуклине у самом ДПС, где постоји крило са председником Црне Горе Вујановићем, које не подржава антисрпски идентитет Ђукановићеве и Кривокапићеве визије владајуће структуре у коју је сада ушао формално и сам Либерални савез.

Са друге стране, уколико се сам Ђукановић не буде по Уставу могао поново кандидовати за председника државе, чини се да би Лекић или неки други угледни заједнички представник опозиције могао да победи кандидата владајуће структуре. Уколико пак Уставни суд, према Тадићевом моделу, дозволи Ђукановићу могућност још једног мандата, то би било знатно теже, али не и немогуће уколико се опозиција истински удружи и организује, по позитивном искуству, које су сада представљали Демократски фронт и ангажовање Лекића.

„НАРАВНО, НИКАД ВАМ НЕЋЕ РЕЋИ ДА ЈЕ ДОШАО КРАЈ, АЛИ СРБИЈА ЈЕ ПРЕД КРАЈЕМ“

20. октобар 2012. 12:33 Vesti.net,
Пише: Милош Ћупурдија

Паре нећете наћи у Европској Унији јер и сами стежу каиш. Што се тиче Америке они нешто и нису заинтересовани за вас. Можда вам и дају неку сићу али очекујте да дате Косово. Русија вам може дати неке кредите али знајте да хоће неки интерес!

Мој лични интервју који сам обавио путем скајпа са представником Британије у Европском Парламенту, Најџелом Фериџем. Познат је поприлично као оштар критичар Еврпске Уније и као противник Европских званичника те је најавио крах и крај ‘ Лудог пројекта’ како он назива Европску Унију. Дозвољено ми је да интервју са њим проследим у јавност под условом да све буде у скриптама то јест у писаној форми.

Познати сте као јак критичар Европске Уније! Који су највећи разлози због којих имате таква лоша мишљења о тој Унији?

Ја сам критичар свега онога што не ваља! Знате, ако нешто штети свима и ако то нешто са друге стране представљате као рај на земљи, то онда није нормалнно! Ти људи тамо у Европском парламенту ништа не раде, не одлучују о ничему. Они су ту само да потврде неке унапред исписане законе и планове! Онај ко то не подржи наћиће се на зиду срама унутар Уније. Европска Унија није слободна, и није онаква каквом је многи представљају.

Наши српски политичари ипак нам скроз говоре како без Европске Уније нема будућности, да ли они то говоре због себе или им је неко тако рекао?

Наравно да ће ваши политичари причати све најбоље о Европској Унији. То им је може се рећи једна од дужности. Ту настаје проблем, јер Србија није једина пред вратима лажног Бољег живота. И Хрватска и Црна Гора се налазе у истом проблему као и Ви. Сви политичари на Балкану само испуњавају нечије задатке, ту и тамо нешто и само одлуче! Али кључна питања се решавају у Вашингтону и Бриселу а не Београду.

Да ли Србију видите унутар ЕУ?

НЕ! Још једном наглашавам НЕ! Зар заиста мислите да ће Унија да позива нове чланове, сада када је и сама пред колапсом! Новца има све мање у Европским Фондовима и не треба Унији још социјалних случајева. И Србија и Хрватска су пред банкротом као и Европска Унија. Кад би се ви сви спојили настао би прави колапс. Црна Гора је нешто финансијски боља, али проблем је што тамо мафија управља државним капиталом и он може нестати преко ноћи!

По вашем мишљењу који је најпоштенији и најнезависнији политичар у Србији а ко највише слуша инструкције Вашингтона и Брисела?

Нисам ја баш компетентан да причам о томе. Ипак не познајем ваше политичаре најбоље. Знам их из виђења али никад нисам са њима разговарао нити сам им држао свећу док су примали инструкције од некога. Ипак морам издвојити Бориса Тадића и Вука Драшковића који су највеће марионете на Балкану поред бившег премијера Хрватске, Иве Санадера који је претерано крао. Ту су још неке велике марионете али нису српски политичари па је сувишно сад да их спомињем. Најнезависнији од Вашингтона су управо странке и њени људи који нису ни ушли у владу нити прешли цензус.

Шта мислите о Новом Светском Поретку?

Ох да! Тај чувени Нови Сватски Поредак. Реално гледано јако много информација имам о томе. И смешно ми је кад ме људи питају кад ће Нови Светски Поредак доћи. Јер он је већ одавно дошао. А шта је Нови Светски поредак и да ли је он добар или не, хм, па само погледајте какво је глобално стање. Да ли је све нормално ил иде низводно? Сами закључите.

Имате ли идеју како да Србија изађе из економских проблема?

Не бих рекао да имам тако нешто. Реално увек говорим истину ма колико год она била сурова, и сад ћу рећи. Србија је пред крајем! Враћате се полако али сигурно у 90′те што се тиче недостатка пара и стандарда! Наравно не враћате се у оно насиље. Ваши политичари су врло уплашени и нервозни јер не знају шта да раде како би створили паре. Још не желе да вам саопште да пара нема јер неће демонстрације и панику. Наравно никад вам и неће рећи да је дошао крај. Али погледајте сами.

Ако Србија заиста иде ка дну и ка тоталном финанцијском колапсу, да ли има ико да је спаси од тога, да ли неко може да спаси Србију?

Свакако да може! Али питање је да ли они то желе. Паре нећете наћи у Европској Унији јер и сами стежу каиш. Што се тиче Америке они нешто и нису заинтересовани за вас. Можда вам и дају неку сићу али очекујте да дате Косово. Русија вам можте дати неке кредите али знајте да хоће неки интерес! Значи неће васм само тако дати позајмицу, даће вам паре да њиховим фирмама створите услове за рад у Србији, Србе ће запошљавати али главни профит иде Русима. Можда најбоље да Кинезе питате, али опрез они никад не дају паре а да неће нешто заузврат.

Да ли је икако могуће да Србија добије битку за Косово или је све ипак изгубљено?

Није баш све изгубљено по том питању. Проблем је што ваши политичари не желе да се потруде да реше нешто, већ само питају Вашингтон и Брисел, шта даље, уместо да сами раде  нешто. Можда север Косова може бити ваш. Али тешко.

__________
http://www.vestinet.rs/pogledi/naravno-nikad-vam-nece-reci-da-je-dosao-kraj-ali-srbija-je-pred-krajem

На данашњи дан 21. октобра 1941. године немачки окупатор је извршио злочин над цивилним становницима Крагујевца. “Наредбу о стрељању у Крагујевцу донео је командант 749. пука мајор Ото Деш, а руководилац акцијом стрељања био је командант 1. батаљона 724. пука, мајор Паул Кенинг.

21.10.2012. ФБР аутор Рајица Марковић

На интервенцију Крајскоманданта Крагујевца, Ота фон Бишофсхаузена, са стрељањем се отпочело по околним селима 19. октобра, јер су села била “легло и база бандита“.

Стрељање 21. октобра почело је у 7 сати ујуто и завршило се до 14 сати. У народу преовлађује веровање да је стрељано седам хиљада Крагујевчана док је крагујевачки Спомен-музеј “21. октобар“ после вишегодишњих истраживања сакупио податке за 2.796 стрељаних људи и за 61 преживелог“.

*

Господе подај вечни мир и покој крагујевачким Мученицима у Царству Твоме.

Амин.