Ако тројица најважнијих људи у власти о најважнијем државном питању имају супротстављене одговоре, колико може да траје та власт?

21.10.2012. Нови Стандард, колумна: Жељко Цвијановић

Да сам ових дана нешто службеник Америчке амбасаде у Београду, размишљао бих о две ствари. Прво, да ли ми је угрожен посао и, друго, где да набавим бенседин. Јер шта би ми друго преостало да сам, као они, претходних месеци шефовима у Вашингтон послао толико извештаја да је у Србији све у најбољем реду, да Србе држимо за главу и да нам се нова власт клања бар за два кичмена пршљена дубље од претходне. О чему бих трећем размишљао да после свих тих извештаја сад морам да им пошаљем исечке из новина у којима пише да Срби са Русима само што нису потписали стратешки споразум и да за Косово – за Америку једино важно балканско питање – имају чак три политике.

Иако се то из саме Србије и не види најбоље – јер политичка публика овде углавном разликује две боје и верује само у чисте политичке категорије (или си Том или си Џери) – има данас у новој српској власти неке харлекинске резистенције према политици Запада. Јер како другачије објаснити да Тома Николић одмах по ступању на дужност гурне прст у око Вашингтону и Бриселу и каже да се у Сребреници није догодио геноцид, да после тога сви његови функционери, дипломате и емисари на Западу недељама ваде флеку због „несмотрене“ изјаве и да, чим је флека мало избледела, он ту изјаву понови.

Може ли се другачије објаснити да Ивица Дачић пред спомеником српским жртвама нацизма оптужи Берлин да за рачун некадашњих земаља које су колаборирале са Хитлером блокира улазак Србије у ЕУ – што је, да зло буде двоструко, веома блиско руској тези о контиуитету између Хитлерове „Нове Европе“ и мастрихтске ЕУ – па да се после тога, притиснут из амбасада, претвори у крпу извињавајући се и објашњавајући шта је стварно рекао, и да већ дан после тога, кад се свима учини да се смањио до нанодачића, опет порасте рекавши како Србија неће мењати Косово за улазак у ЕУ.

Можда је ипак најбоља илустрација ове тезе амерички утицај на стварање Николићеве косовске платформе. Наиме, кад је летос у Београду са Николићем разговарао Филип Гордон, помоћник Клинтонове, рекао је српском председнику да би САД могле да подрже да север Косова добије статус Јужног Тирола, наравно, у оквиру независног Косова. То са Јужним Тиролом Томи се много допало, па сада из наговештаја његове платформе коју председнички кабинет, представљен као анонимни извор, тестира у „Вечерњим новостима“ видимо да је ипак пристао на Јужни Тирол, додуше не за север, већ, сасвим супротно, за статус Косова унутар Србије.

АТАК НА ЧЕТИРИ ТАДИЋЕВЕ ГОДИНЕ

Е сад, ако то стварно буде његова платформа – кажем ако, јер верујем да су одмах после текста у „Новостима“ кренули притисци странаца на Председништво – видећемо да је Николић решио да анулира целе четири године Тадићеве погубне косовске политике и да се заправо наставља на Коштуничину формулу за Косово – „више од аутономије, мање од независности“. Иако ће се неки међу нама питати да ли је то Тома рђаво разумео Гордонов енглески, рекао бих да је разумео и енглески и много више од тога. Е сад, верујем и да су амбасаде сада више изнервиране Томиним „коштуничарењем“ него да им је онај стари радикалски Тома рекао како ће Косово повратити српско оружје. Јер, да је рекао ово друго, странци би само мислили да је нелојалан и луд, враћањем на више од аутономије, мање од независности он показује да им је нелојалан и лукав.

Наравно, ваља подсетити да је Коштуничина формула, која се никако није могла уклопити у Ахтисаријев план, главни разлог зашто су он и ДСС морали 2008. да оду и зашто је дошао Тадић, који је могао да говори и да никада неће признати Косово и још штошта, само да им никад више не изађе на очи ни са „више од аутономије“ ни са „мање од независности“. Наравно, Тадић се тога слепо држао, следећи тактику да ће минимумом уступака на Косову платити максимум приближавања ЕУ. Странци су одмах прозрели најтању тачку те тактике – да Тадић у сваком случају купује ЕУ, тако да је то платио са онолико Косова колико су они захтевали и да је притом – шта му преостаје – био уверен да је то тај минимум.

Ако Николић успе да врати косовску причу на Коштуницу, то ће за Запад значити да последње четри године нити су били у Србији, нити су шта радили, нити су имали какве успехе на Косову, нити је икад постојао један добри човек Борис Тадић, који им је, као пијани милионер, излазио у сусрет сваки пут кад они подигну цену за његово приближавање ЕУ. Мало је дакле вероватно да ће Тома преговоре о Косову вратити до те тачке, али има и важнијих ствари од тога. Прво, он тиме показује намеру да се бори и за Косово и за Србију, за разлику од Тадића који се не мањим еланом борио за ЕУ и за регион. Друго, Николић, опет за разлику од Тадића, показује да му се са решењем за Косово не жури, што још увек није добра преговарачка тактика, али јесте нешто што стоји у основу сваке добре тактике. Треће, Николић показује да ЕУ није ни олтар ни химера његове политике, чиме се ад ацта ставља цео арсенал западних средстава против Србије. Четврто, он наговештава приближавање Коштуници и самим тим могућност стварања једног новог патриотског фронта у Србији, будући да неће проћи много времена, а сви ми ћемо се политички изјашњавати о лажној дилеми између две истините ствари – између Косова и ЕУ. И, коначно, пето, не верујем да је Тома био толико комотан да наговести Америма да ће их на Косову вратити у 2008. годину, а да то претходно није размотрио са Путином и да од њега није добио неке гаранције.

Другу Косовску политику заступа Ивица Дачић, који је, доследно се држећи приче да не може једна страна све да добије, а друга све да да, најближи идеји о подели покрајине. Наравно, ако је гледамо као нешто чему Дачић заиста тежи, ни ова идеја није реалнија од Николићеве о суштинској аутономији. Овде, међутим, ниједан од њих не тражи решење, уосталом решења и нема, тако да ниједну од ових идеја и не треба оцењивати из тог угла. Овде су битни процеси, а чињеница је да и Тома и Ивица померају ствари уназад – први више, други мање, и тако суштински добијају на времену.

Трећу косовску политику заступа Алаксандар Вучић, који је, ако је веровати не баш увек истинољубивом „Блицу“, рекао да неће дозволити да европски пут Србије буде угрожен због Косова. Ако је то тачно, онда је Вучић најближи Тадићевој политици, што га је последњих месеци, уз честа помињања да ћемо морати да правимо тешке уступке на Косову, поставило као немачког миљеника у српској влади.

Е сад, ако се сложимо да тројица најважнијих људи у српској власти о најважнијем државном питању имају супротстављене одговоре, остаје нам само питање колико дана још може да траје та власт. Три? Пет? Двадесетједан? Полако са таквим закључцима.

КО ЈЕ ПОБЕДНИК

Прво, чињеница да је Тома Николић најавио платформу према којој се косовски процес има вратити за четири године не чини Дачић-Вучићеву владу нимало перспективинијом него што је она сада, али скида сечиво с ње и ставља га између себе и Вучића. Влада је дакле за сада сигурна јер пукотина се измешта с ње и ставља између два најважнија човека напредњака. И то је добро, макар утолико што између Дачића и Вучића има толико међусобне рђаве историје да би сваки од них окретање леђа оном другом доживео као целу геј-параду. За то време, Тома и Вучић јесту најјачи политички тандем у Србији, свесни да заједно вреде много више од њиховог простог збира, што косовску пукотину која се појавила између њих ипак унеколико штити од ширења.

Али ипак није та ствар ни сасвим лишена опасности јер могло се Тадићу да он на Косову вози једно а Вук Јеремић друго и да се међусобно не подаве јер су имали довољно времена да тако возе. Времена, међутим, Николићу и Вучићу странци неће дати, што значи да ће већ за два месеца или морати да причају исту причу или ће их зле прилике натерати даједан другом раде о глави.

А то значи да је Николић заузео максималистичку позицију позицију, која му отвара могућност за извесне уступке. То опет тешко да може да значи да ће Тома са те позиције бити враћен на политику косовског континуитета са Тадићем. Али узмимо да њему ни то није било најважније и да је својом платформом, која силно нервира и Брисел и Вашингтон, само хтео да купи мало времена, за које је питање да ли ради за Србију, али је сасвим извесно да да ради против западних спонзора косовске независности.

Зато ће се, ако одбије већ актуална наговарања да радикално измени своју платформу, Николић наћи под тешким притиском разочараних амбасада. Под још већим ће се, међутим, наћи Вучић јер не верујем да ће баш моћи пред да странцима, који у њега гледају као узданицу, рашири руке и каже да је он немоћан јер су Тома и Ивица јачи. Зато ће га још енергичније гурати према победнику дуела Тадић-Ђилас, ликовима који добро знају колико се странци питају о новом лидеру жутих и који би, знајући их, могли да се обавежу у некој од амбасада и да ће на Србима тестирати атомску бомбу, само ако их то доводи на партијски врх.

А све то значи да ће јесен протећи у поларизацији између оних који верују да, бранећи Косово, бране баш све у Србији, и оних који верују да су тешки проблеми са којима се суочава ЕУ за овакву Србију једно рајско насеље и да за њега вреди дати и Косово и кожу с леђа. У тој дилеми – која је суштински лажна јер нас предаја Косова можда приближава ЕУ, али нас одводи још даље од решења за Србију – победиће онај ко снажније наметне свој утицај у јавности. Не треба, наравно, бити много паметан па закључити да је медијска елита последње озбиљно уточиште европске опције, као и да су грађани све активније жариште скепсе према безалтернативном европском путу.

Пред Томом и Дачићем је дакле мање од месец дана – до одлуке у ДС – да успоставе свој утицај, и он се неће морати мерити бројем новина и телевизија на које утичу, биће сасвим довољно да једне иоле озбиљне дневне новине и једна телевизија отворе иоле озбиљну јавну дебату о путу Србије у ЕУ, о његовој досадашњој цени и добитима коју је остварио. Биће довољно да грађани Србије сазнају нешто о дубини европске кризе, да нешто заиста разумно прочитају или чују о таласу који је кренуо из Грчке пут европпског севера и да им неко каже колико је Србија близу тог таласа – тада ЕУ опција у Србији неће имати више никакву шансу, и то не по линији идеолошког и политичког опредељења, већ најобичнијег здравог разума.

Ако, међутим, све то изостане, не ради се само о томе како ће то бити пораз сваког политчког и грађанског отпора бруталној колонијализацији Србије из ЕУ него ће и политичком сценом завладати ратови и насиље, Србија ће пасти у нови круг дубоке политичке кризе, када ће се све оно што је њеним грађанима потребно показати и далеким и немогућим. А то значи да Србија неће моћи да буде иста као у Тадићево време, исто онако као што човек у слободном паду не може да рачуна да ће мало застати код другог спрата. Она ће бити или боља или много гора, а тај избор на свом почетку зависи само од тога хоће ли њен јавни простор бити бар мало слободнији. Иако је тај јавни простор данас помало релаксиран одсуством свих оних проевропских глупости које су паковали Тадићеви спин-мајстори, он није ни мало слободнији јер озбиљна друштвена и политичка питања се у њему једнако не постављају. И ту је кључ, кључ победе, кључ Србије.

„Новости“ истражују: Ко су стварни косовски јунаци и шта се данас учи о боју на Газиместану. Да ли се иза Милоша Обилића крије Никола Горјански, а иза Југ Богдана Лазарев таст Вратко

20.10.2012. Вечерње Новости, пише: Војислава Ц.Спасојевић

Слика „Косовка девојка“ од Уроша Предића

НАЈВЕЋИ број грађана Србије не зна које су стварне личности учествовале у Косовском боју, а које је опевао народ у епској поезији. Још мање њих зна на основу којих су реалних српских витезова опевани познати јунаци.

Сви релевантни подаци о најчувенијој бици у историји могу се наћи у научним радовима објављеним 1889, поводом 500-годишњице Косовске битке, тврди Божидар Кљајевић, професор историје и географије, који се 37 година бави пореклом породица, и објавио је неколико књига.

– Према неким историчарима, народ је лик Милоша Обилића, којег су Турци звали Кобилић, највероватније опевао на основу лика војводе Николе Горјанског, мачванског бана, мада неки везују Горјанског и за овчарско-кабларско подручје – каже Кљајевић.
Он тврди да извори показују и да се у личности старог Југ Богдана крије лик кнеза Вратка, Лазаревог таста, односно оца кнегиње Милице. Вратков отац је Вратислав, унук жупана Димитрија и праунук Вукана, сина Стефана Немање. То показује да ова лоза најдиректније води корене од Немањића.

Иза лика Страхинића бана илити Бановић Страхиње крије се Ђурађ Стратимировић Балшић, зет кнеза Лазара, за којег је била удата његова кћерка Јелена. Косанчић Иван и Топлица Милан су војводе из Косанице и Топлице.

Мало се зна и за двојицу српских јунака – браћу Оливеровић, Крајимира и Дамира, врхунске мајсторе у мачевању на европским турнирима. Крајимир је дочекао одрубљену главу кнеза Лазара у посуди, заветујући се Богу да ће и његова „глава бити свуда где је кнежева“.
– Недуго затим, и заиста, његова глава биће одрубљена и, према сведочењима јаничара Михаила Константиновића, из Островице, наћи ће се у истој посуди – прича Кљајевић.

Такође помиње и скоро заборављене косовске борце Павла Орловића, рудничког војводу, од чије је браће остало широко потомство у Херцеговини, војводу Дамјана Тонковића, Орловићевог ујака, који је погинуо са својим сестрићем на Косову, босанског војводу Влатка Вуковића, Стевана и Лазара Мусића, сестриће кнеза Лазара…

Кљајевић се осврће и на Немањиће, и тврди да има доказа да постоје потомци ове краљевске породице. Реч је о племену Никшића, који воде порекло од Вуканове кћерке Офиније и грбљанског бана Владимира, и славе славу Светог Луку. По војводи Никши је Никшић добио име.

– Др Ружа Ћук и др Илија Синдик дошли су до података да су потомци Немањића по мушкој линији постојали у братству Богуновића, у Дубровнику, где се населио Лаврентије Богуновић, син Богуна Немањића. Он је 1350. отишао у пратњи цара Душана за Дубровник, и ту се породица одржала 252 године – каже овај историчар, и додаје да су касније наставили да трају кроз херцеговачке породице Зуровиће и Зуровце, и исламске Рамовиће и Зухриће, као и породице Богуновића, у шибенском подручју. Од њих су настали огранци Адамовићи, Цвјетичани, Миљуши, Ковачевићи, Шкундрићи и Грмуше.

А шта деца о Косовском боју уче у школи?

У уџбенику за шести разред основне школе Радета Михаљчића стоји да се од српске властеле кнезу Лазару у бици придружио само Вук Бранковић, господар Косова, и да је један одред у помоћ послао босански владар Твртко.
Ток и коначан исход битке нису познати. С бојног поља вратило се мало ратника. У жестоком судару и обостраној великој погибији, смрт су нашла два владара, кнез Лазар и султан Мурат. Турског султана убио је српски ратник Милош Обилић (Кобилић)… Моравска Србија остала је без ратника и вође. Мада се нови султан Бајазит после битке повукао из српских земаља да би учврстио своју власт у Малој Азији, наследници кнеза Лазара признали су врховну власт султана, коме је још неко време отпор пружао Вук Бранковић, који је преживео битку“, пише Михаљчић.

Он додаје и да је касније изграђена легенда, на којој се базирала народна историјска свест, као и да су кнез Лазар и кнегиња Милица, Вук Бранковић и ратник Милош Обилић, били историјске личности. Измишљени су Југовићи, Иван Топлица и Милан Косанчић. Легенда је измислила и да је Обилић био Лазаров зет (у ствари вереник његове кћерке Оливере), и да је Југ Богдан био кнежев таст, каже Михаљчић.

Од 19. века историчари, практично, воде полемику да ли је Обилић заиста постојао и нису се сложили до данашњег дана. Ни наши, ни страни. Занимљиво је да је, према турским изворима, Мурат убијен након битке, када је српски војник који се правио да је мртав, пробо султана који му се приближио. Италијанска ауторка Ана ди Лелио тврди да је Мурата, у ствари, убио албански витез – Милос Копилик, и да је тај еп распрострањен међу албанским живљем.

САЧУВАНЕ РЕЛИКВИЈЕ

Огромне заслуге за то што су српске реликвије сачуване приликом паљења манастира Милешеве, 1688-1689. године, има Никола, отац Руђера Бошковића. Он је, објашњава Кљајевић, откупио златни крст, дар султаније Маре, кћерке Ђурђа Бранковића, и руку светог Саве у златној кутији, која се селила са сеобама српског народа од манастира Пакраца, преко Пећке патријаршије и манастира Довоље на реци Тари, да би 1912. доспела у власништво муслиманске породице Ченгића. Данас је у манастиру Тројице у Пљевљима. Бошковићи су се, иначе, прво презивали Покрајичићи и славили су Ђурђевдан, да би Никола прешао у Дубровник и због трговачких веза примио католичанство. По његовом оцу Бошку су се прозвали Бошковићи.

АНТИЋ: О БОЈУ СЕ МАЛО ЗНА

Покојни академик Сима Ћирковић је својевремено закључио да се о Косовској бици до данас у потпуности поуздано знају два податка – да се догодила и да су оба владара током њеног трајања погинула, објашњава историчар Чедомир Антић.
– Зна се да је султана Мурата убио неко од српских ратника, није извесно о коме је реч, а према неким верзијама то је могло бити приликом Муратовог обиласка бојног поља или приликом предаје неког властелина – каже Антић.

Име Милоша Обилића први пут се у писаним изворима помиње почетком 15. века, и то у прилично другачијој верзији тог имена. Поистовећивање Николе Горјанског са Милошем Обилићем представља слободну интерпретацију, више ослоњену на повест развоја књижевног него историјског лика, за коју нема довољно доказа, додаје овај историчар.
– Много је легенди, недоказивих тврдњи и нетачности везаних за Косовску битку. Рецимо, у османској традицији ваљало је објаснити како је у једној бици са малим народом заборављене државности, први и последњи пут у историји дошло до погибије султана. Одатле тврдње да се у бици на Косову са Османлијама сударио савез војски из седам или девет држава, међу којима су били и Срби, Бугари, Арбанаси, Угари, Немци, Франци… Историјска истина је, а о томе је 1989. један значајан рад написао и академик Ћирковић, да су у овој бици учествовале само војска Кнежевине Србије и војска из Босне коју је послао Твртко Први – објашњава Антић.

Кососвска битка није имала значај који јој је придавала народно предање. Реч је о једној од великих и судбоносних битака европског средњег века, али далеко је значајнија била Маричка битка из 1371. Године, после које су балканске земаље (Византија, Бугарска, српске и византијске државице…) већином постале турски вазали. Српске земље су се одржале седамдесетак година после Косовске битке, али је због колективне успомене и наслеђа последњих српских владара (потомака кнеза Лазара), Косовски бој остао у историји забележен као пресудна и кобна битка за каснију српску историју, закључује Антић.

КАРАЂОРЂЕВИЋИ ПОТОМЦИ ВОЈНОВИЋА

Етнолог Миле Недељковић истражио је порекло Карађорђевића и дошао до тога да су они потомци племићке породице Војновића из Херцеговине. Слава им је Свети Климент, јединствена слава у српском народу. Рођаке имају у Шумадији, али и у сјеничким Коритима.
– Постоји писмо Влатка Мачека кнезу Павлу, у којем Мачек објашњава да су Јелачићи (фамилија бана Јелачића) у сродству са Карађорђевићима, јер су и једни и други пореклом из Херцеговине, потомци племићке лозе Војновића – закључује Кљајевић.

Претња државних удара против земаља чланица Еврозоне се прецизирала прошлог четвртка, 18. октобра 2012. Ова претња, коју је изговорила немачка канцеларка, Ангела Меркел пред својим парламентом, Бундестагом, стиже после ратификације од стране многих европских демократија, текста који у себи носи семе овог потеза: уговор о стабилности, координацији и управљању у економској и монетарној унији. Наиме, тај текст предвиђа строго туторство над буџетима демоктратски изабраних влада, а које су одобрили представници европских народа.

21.10.2012. ФБР

Међутим, немачка канцеларка, која је идеолошки опседнута тотемом дуговања, тотем којег су наместиле и интруметализовале злонамерне финансијске силе, је направила одлучујући корак ка напуштању суверенитета држава и народа које представљају. Она је затражила да супер политички комесари, које нико није изабрао и које нико не контролише, надгледају економске политике држава чланица Еврозоне. Дакле ти политички комесари, са неолибералним убеђењима, имали би моћ да пониште политичке и економске оријентације слободно изабраних влада. И што је још горе, имали би могућност да пониште буџете које су изгласали парламенти и да их преоријентишу у оном правцу којег би одредио политбиро неолибералних комесара из Брисела.

Међутим, у моменту процеса ратификације уговора о стабилности, координацији и управљању у економској и монетарној унији, многи су предосетили опасност оваквог потеза, неки су ту опасност чак најавили. Владе њих никада нису заиста чуле, док су народи савршено схватили ужасне проблеме овог уговора. Стотине хиљада људи у Атини, Мадриду, Лисабону и Паризу су покушали да отворе очи својим властима. Али ови су остали глуви, слепи и нарочито неми према ризицима.

Данас су у ћорсокаку. Да ли ће моћи да одбране своје демократије? То питање постављају данас присталице Европе народа, еколошке, социјалне, солидарне и нарочито демократске Европе. Јер је јасно да су канцеларка Немачке и комесари политичког бироа у Бриселу, до сада увек успевали у својим намерама. Чак су успели да од неких тек изабраних влада извољевају тотални преокрет и њихово одрицање од обећања да заступају хуманију Европу.

Више него икад, народи Европе су опрезни и припремају се на мобилизацију свуда где је то могуће. Ми левичари, изражавамо жељу да напокон буду саслушани као следећег 14. новембра, када ће послати бриселским политичким комесарима упозорење без преседана, о генералном и неограниченом штрајку.

Превод са француског: Светлана МАКСОВИЋ

http://www.agoravox.fr/actualites/politique/article/alerte-coups-d-etats-bruxelles-s-124505

У пријеподневним часовима 20. октобра 1942 године, на дан светих мученика Сергија и Вакха (Срђевдан), наишла је есесовска војска на подручје скоро цијелог села Велико Паланчиште, затим већег дијела села Мало Паланчиште и дијела Јеловца које граничи са Великим Паланчиштем и покупила сво становништво без обзира на године узраста и сакупила код засеока Вучковићи у Великом Паланчишту. 

20.10.2012. jadovno.com

У поподневним часовима истог дана дошла је једна јединица усташа која је преузела сав сакупљени народ од есесоваца који су се затим повукли на фронт.

У предвечерњим часовима 20 Октобра, дакле, истог дана, усташе су извршиле раздвајање мушкараца преко 15. година на једну страну, а жене и дјецу на другу страну.

Укупно је издвојено 82. мушкарца преко 15. година који су у вечерњим сатима истог дана одведени у сточни тор Славкана Вујичића.

Од наведеног броја мушкараца у току ноћи између 20. и 21. октобра 1942. године само су чупајући проштаце ограде тора успјели да побјегну Ђуро Бабић и Раде Поповић који је умро прије неколико година. Осталих 80. мушкараца преко 15. година поклани су у ноћи између 20. и 21. октобра 1942 године.

Начин клања и убијања биле су каме, сјекире, маљеви и вјешала. Углавном пушка се није чула осим у случају покушаја бјекства Раде Бркића који је се за вријеме покоља сам некако успио одвезати и бјежао је све до Бановића бара близу буквика Бановића гдје је и сахрањен.

Двадесетог октобра увече, жене и дјеца смјештени су у воћњак и двориште Љубана Вујичића, мало даље од смјештаја мушкараца. Жене и дјецу чувао је углавном по један усташа на смјену тако да се један мањи број жена и дјеце успио извући ноћу низ јарак између Стојановића и Бркића од мјеста логора.

Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживјела је овај усташки покољ,
али њена дјеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису

Дана 21. октобра 1942 године у предвечерје, усташе од повезаних мушкараца који су чекали сутон под фамозном оскорушом на Шаљевцу ниже Вучковића, уз лупу у разне предмете који добро одзвањају, вјероватно да се мање чује вриска људи, почели да одводе групу по групу људи ниже Вучковића код Млинчића на рјечици која протиче кроз овај дио села, и ту се углавном вршило клање тупим предметима: нож, сјекире, маљеви, тољаге… а једне групе су вођене на вјешала која су направљена у воћњаку Маре Бановић зване Мажарушић. Ово је надимак јер је већина мјештана Паланчишта носила презиме Бановић, па је свако имао свој додатни назив ради распознавања о којем се домаћинству ради.

Када су усташе завршиле покољ мушкараца, почели су са одвођењем група жене и дјеце углавном на исту локацију, али и у засеоке зване Језерине и остале дијелове ближе околине. Начин клања и убијања био је сличан са тим што су млађе жене и дјевојке биле прво силоване а затим су убијена дјеца стављана на масакриране дојке мајки, а код дјевојака, након дивљачког иживљавања сјечене су дојке и остали дјелови тјела.

О начину иживљавања и клања и убијања дјеце и мајки заједно немогуће је писати. Један мали број жена иако са десетине убода остале су живе у маси убијених и успијеле су да се спасу те су додатно причале о страхотама усташког дивљачког иживљавања над недужном дјецом, женама и старцима.

Укупан број покланог становништва у овом покољу је 380 жртава, а изгледа овако:

Велико Паланчиште 374

Мало Паланчиште 39

Горњи Јеловац 17

Међувођа 8

У овом покољу такође су страдали сви случајни пролазници из околних села који су се затекли у Великом Паланчишту дотичног дана.

Након извршеног масакра усташе се нису повукле из села за неколико дана, тако да преживјели нису могли извршити сахране покланих људи, жена и дјеце. С обзиром да се радило о релативно топлом октобарском дану, свиње и пси почели су разносити тијела унакажених тако да је и то нанијело додатне болове преживјелим мјештанима.

У овом геноциду било је много породица чији су чланови сви поклани, тако да су та огњишта потпуно угашена, а код једног већег броја углавном су преживјели људи који су били у борби а жене и дјеца су поклани.

Овај покољ Срба, мјештана ових села, извршиле су углавном усташе из западне Херцеговине и усташе из околине Приједора.

Усташе одводе жене и дјецу на клање

Од укупног броја од 380 покланих из Великог Паланчишта, све је то урадила усташка рука осим дјевојке Миље (Јандре) Вучичевић, коју је топовска граната разнијела на Козари за вријеме збијега. У овај број жртава свакако нису ушли активни борци са пушком у руци који је погинуло 68 само из Великог Паланчишта, тако да је село Велико Паланчиште, кад се узме у обзир да је непосредно прије рата бројало нешто преко 1.000 становника, скоро преполовљено.

Коначно је за све ове жртве правилно рећи да су то жртве усташког геноцида, а не уопштено жртве фашистичког терора, иако су и усташе у крајњем случају фашисти, али много геноциднији. Код усташа није било убијања пушком већ углавном ножем, сјекиром, маљевима, копљем и осталим хладним средствима што је много звјерскије и геноцидније. На овом подручју је одмах у току 1941. године извршено паљење већине стамбених објеката, затим мјесне цркве и школе.

ПАРОХ ПАЛАНЧИШКИ
Јереј Владислав Вучановић

Извор: ЦРКВЕНА ОПШТИНА ПЛАНЧИШТЕ

-Из дневника Грешног Милоја, 11. октобар 2012.-

Данас, у предвечерје, кренух на мој уобичајени „посао“ – да нахраним голубове на Калемегдану. То је „моје“ најбројније јато, од четири, о којима се свакодневно старам. Никада нисам тачно установио колико их дође на оброк, али сам више пута у овом јату на Калемегдану, изброио преко 120 глава. Њихов шеф је, сви су изгледи, онај сивац који се до те мере ослободио да ми редовно слеће на испружену руку и изобилно се гости пројом са мог длана. Нешто мање јато је на Обилићевом Венцу у паркићу иза Танјуга, па онда дође оно код чесме у Кнез Михаиловој, које пландује по-ваздан на симсу задужбине Николе Спасића. Најмања дружина од 30-40 лепотана је на малом тргу код зграде Катастра, преко пута Поштанске штедионице.

Ову моју љубав покушала је да осујети, у два наврата, моја љута опозиција. Најпре, сестра Косара Гавриловић, говорећи:

-Не треба да храниш те неваљалце од којих друге птице не могу да дођу до изражааја.

– Реко, сестра Косо, зар не рече Господ да и ми треба да будемо безазлени као голубови.

-Јесте, вели, али је Господ вероватно мислио на гугутке, које ти твоји љубимци протераше.

– Реко, где их протераше? Јел у егзил?

И ту се спонтано заценусмо од смеха. Да изгладим и истерам на чистац овај „спор“, предложим овој предивној старици да закопамо ратне секире и да одемо на заједнички ручак. Она прихвати. Питам је да ли има предлог где да одемо?

– Каже: Сасвим свеједно где.

Да своју опозицију сатерам у дефанзиву, приступих лукавству. Ко велим: безазлени ко голубови и истовремено лукави, ко што је казано.

-Реко, предлажем Скадарлију.

– Каже: Одличан предлог.

После подуже шетње стигосмо на врх Скадарлије.

-Реко, слажете ли се Ви, сестра Косо, да ручамо у овој Кафани, показујући на први ресторан са десне стране.

-Каже: Важи.

Седосмо под трем испред кафане. После солидног ручка наручисмо по чашу вина, уз које остадосмо неколико сати, у које је, кроз њена незаборавна казивања, стао добар део њеног живота. Живота, који је, заиста, вредело живети, упркос свим олујама и искушењима кроз које је ова осамдесетосмогодишња старица прошла. Од златног детињства, које је провела на прелепом прадедином имању на Топчидерском брду, преко гимназијских дана, које јој прекида Други светски рат, Коса ће се обрети у избеглиштву и завршити Кембриџски Универзитет, а потом радити на свим нивоима просветних система Енглеске и САД-а, од Лондонског универзитета и Универзитета Џорџ Вашингтон у престоници САД, па све до забавишта руске зарубежне цркве св. Јована Крститеља. Радила је и као преводилац за светску Банку, State Department и Белу Кућу. Све што је имала, у Америци, је оставила и раздала и отишла у скромну келију грачаничког манастира, као преводилац за потребе владике рашко-призренског Артемија. „Плата“ за њен труд била је само скромна трпеза коју је делила са грачаничким калуђерицама. Из Грачанице је избачена, када и владика Артемије, и сада живи као подстанар, у Београду, неуморно радећи. Плодови њеног рада, њене књиге, остаће у наслеђе роду нашему.

Косара верује у Бога и свој народ, настављајући тадицију свога оца Милана Гавриловића, предратног члана Удружене Опозиције, који је као шеф Земљорадничке странке, био посланик отачества у Русији, и министра правде избегличке владе у Лондону.

– Кад смо одлучили да кренемо, упитах је да ли јој се свидела ова кафана?

-Каже: Веома. Предивно.

-Реко, па наравно. У ову кафану су у своје време свраћали… па почнем да набрајам знамените скадарлијске бисере. Па јој објасним да на Радио Београду има предивна емисија која носи назив по овој кафани.

-Је ли? Како се зове та емисија?

-Реко, предивно, исто ко ова кафана: „Код два бела голуба“. Жао ми је али се не зове код две гугутке.

Поражена опозиција затрепери очима иза својих наочара, погледа ка улазним вратима кафане, и за неверовати, нађе излаз из мат позиције:

– Брате Милоје, твоји љубимци нису исти ко у време Господа, као што ти ни ова кафана није иста ко у време Ђуре Јакшића, Нушића и свих оних скадарлијских бисера које си набројао .

– Како, реко, није иста? Она је под заштитом Републичког завода за заштиту споменика културе. Ту не сме ни ексер да се закуца без њихове дозволе, да би се сачувала аутентичност.

Коса хитро, попут девојчице, скоро поскочи уз помоћ свог штапића, притрча улазу кафане и упери штапом у месингану таблу, ликујући. Да не верује човек: „Код два бела голуба“ исписано латиницом.

Пружих јој руку признавши пораз. А она, достојанствено и помало театрално:

– Сад кад си се већ предао, брате Милоје, дозвољавам ти, за утеху, да наставиш са храњењем тих твојих зликоваца. Само, немој ја да ти ја будем крива, ако твоје голубове процесуира нека ad hoch формирана институција европске уније, а тебе оптуже као јатака. Ти иначе имаш два смртна греха: молиш се Богу са владиком Артемијем и угостио си његове монахе. И то ти није доста, него гостиш и голубове. Бојим се да си незајажљив у тим тешким гресима.

Други мој опозициони блок, који је покушао да осујети моју љубав, је комунална полиција. Једног преподнава, док су се моји лепотани тискали око мене, неко иза леђа строго загрме:

-Господине, то јесте хумано, ал није лепо.

Окретох се и угледах крупног човека и једну даму, у униформама.

– Реко, људи ја ово радим сваки дан, а престаћу, наравно ако ме у’апсите.

Колегиница, оног дрчног, каже:

– Ма какво хапшење, побогу. Али ако већ морате то да радите, немојте им давати крупне комаде да не остану на плочнику.

– Реко, сестро, зар Вам ја личим на несавесног грађанина?

-Нисам, каже, то мислила.

-Реко, можда. Мада сте тако нешто рекли, de facto. Ал’, додадох, добро сам прош’о. Ваше колеге без тог предимена „комунална“ су ме ‘апсиле кад сам штитио стан и кору хлеба вазнесењских калуђерица у Овчару, верујући да су те калуђерице претежније од ових голубова.

– Да нисте ви…? пита онај дрчни.

-Тај сам, главом и брадом.

Срдачно ми пружи руку. Изљубисмо се…

Тако моји лепотани и ја преживесмо две „непријатељске“ офанзиве и настависмо да другујемо. Код фонтане нам се почеше придруживати врапци. Додуше опрезно, ал свакодневно. А на Калемегдану по која врана. Доправде са дистанце, ал се ипак почасти.

Елем, да се вратим на почетак ове приче. У половини данашњег оброка мојих миљеника, затече ме мој друг са студија.

-Каже, зар и за то имаш времена, грешни мој друже?

– Време, реко, није наша заслуга. То је Божји дар. Ко таланти. Само је питање како те таланте користимо.

Он ми се придружи. Дадох му преосталу храну и он радосно, ко дете, поче да прислужује голубовима. Спонтано кренусмо у шетњу кроз парк. Кад уђосмо у Кнез Михаилову, одлучисмо да свратимо у „Коларац“. К’о некад. Измењасмо вести о деци, унуцима и почесмо да сркућемо кафу. Он извади из ташне НИН и поче монолог:

„Слушај Милоје, ја не знам много о Цркви, о вери, о Предању. Ал знам толико да сам збуњен и запрепашћен. Читам, oдавно већ, како Иринеј Буловић папу назива „свети отац“. То исто понови патријарх Иринеј Гавриловић у Загребу, овог 2012. лета Господњег, у свом срамном интервјуу Хрватској телевизији ХРТ плус. Питам се, човече, да ли су ови људи нормални? Слушам владику Милутина ваљевског, где сагласно светим оцима говори човек гласно и јасно. Погледај, молим те, снимак на You Tube под називом: „ЕПИСКОП МИЛУТИН ВАЉЕВСКИ ИСПОВЕДА ПРАВОСЛАВЉЕ“. Тај Владика Милутин казује оно што наши јадни и несрећни Иринеји не знају. (Вади бележницу и чита транскрипт беседе владике Милутина):

„…три најгоре авети, три седмоглаве аждаје устале су, кроз историју, против Светог Православља.

Прва јесте Нерон – Нерони; Диоклецијан – Диколецијани …

Друга седмоглава аждаја јесте Ана и Кајафа, Ирод, Понтије Пилат, књижевници, фарисеји… они који су Господа Христа убили на Голготи.

Трећа седмоглава аждаја, можда и најстрашнија, јер је ове две било лако победити, а ову је тешко победити, данас је моћна, јесу јереси. Све јереси у цркви Христовој од почетка до данас које су поражене на VII Васељенском Сабору чију успомену данас славимо, дан победе православних над иконоборцима и тријумф светих икона. То је недеља православља! То данас ми православни празнујемо. Поред многих јереси нећемо заборавити римску јерес, римског папу који је највећу јерес прогласио на овоме свету када је рекао да је он намесник сина Божијег. Vicarius Filii Dei. Како то, папо римски, ти смртни човек можеш бити наследник, намесник Сина Божјег? Није истина! Ма колико то било тешко да разумеју и да свате! Он је (папа) родио Мартина Лутера! А Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом! Које крв људску често пута пију! Децу убијају да би крв пили! Разне секте, ужасне које су плод рекао сам чији…“

Па то што тврди владика Милутин, зна свака баба. То само Иринеји не знају. Ајд’ овај бачки, он и није православни епископ, он се преверио, тј. верио са папом, примивши његов прстен. Ал шта би овом црном патријарху за име Бога. Ко да му је сврака мозак попила: српски патријарх највећег архијеретика зове „свети отац“.

И не само то. Погледај шта, овај човек ко у бунилу исприча у овом данашњем НИН-у. Он јадник не зна да постоји разлика имеђу нас и католичких јеретика. (Отвара НИН, потура ми под нос стр.47. и показује крај левог доњег ступца, гласно читајући патријархове речи): „На крају крајева, и ако постоји та разлика хајде да видимо ко је у праву…“ С њим бре нешто није у реду! Еј, човече патријарх српски не зна да ли између нас и папе има разлике! А ако има, не зна се ко је у праву. Па дал је он чит’о св. Марка Ефеског, Григорија Паламу, источне патријархе…

Сем ових небулоза, овај човек и лаже, бре. Како га није срамота од година, кад је већ пану искаљао? (Окреће стр 48. и показује средњи стубац, читајући толико гласно, да се људи за суседним столовима почеше окретати). Гледај како лаже српски патријарх, срам га било: „На крају крајева Перановићев рад је био мимо знања и сагласности Цркве. Њега је рукоположио бивши владика Артемије не знајући ни ко је ни шта је, и Перановић се у Епархији рашко-призренској обрукао. Ту сада више нема о чему да се дискутује“. Какво бешчашће! Каква брука и срамота! Каква лаж! И то од кога? Од патријарха. Где ће му душа? А истина је ово, кунем ти се Богом живим:

Прво, Перановића није рукоположио владика Артемије, него владика врањски Пахомије;

Друго: Кад је настао скандал и брука око Пахомија отац Бранислав, који је неколико година био свештеник у врањској епархији, је одлучио да побегне од тог срама и по добијеном канонском отпусту прешао у епархију рашко-призренску;

Треће: Несрећа која се, на жалост, догодила код оца Бранислава Перановића, се догодила у епархији шабачкој, код епископа Лаврентија, кога патријарх непотребно крије. Међутим, у „Православљу“ – новини Патријаршије, сам епископ Лаврентије је о целом случају дао опширан интервју;

Четврто: Патријарх бестидно тврди да је Перановићев рад био мимо знања цркве. А човека су унапредили непосредно пре несреће у чин протојереја ставрофора у шабачкој епархији, што се иначе може догодити само на основу акта, односно сагласности Синода“.

Човек, који сеђаше са двојицом људи, за суседним столом, добаци:

„Издаја браћо! Издаја! Патријарх је само теглеће грло упрегнуто у кола издајника. Бич и узде је отео и држи кардинал Иринеј Буловић! А Иринеј Гавриловић, уствари, и није патријарх српски! Он је екумениста тј. јеретик! И то по сопственом признању, које је исповедио у Бечу, кад се претпрошле године понизио до дна. Кад је и своје и наше достојанство бацио у брлог. Под ноге бечким јеретицима. Ал, чита их народ. Ко буквар. Неће они дуго. Већ их и гуслари увршћују у сој бранковића.“

Да прекинем ову мучну ситуацију, позвах конобара. Наручих још по једну кафу: нек буде грка. Грча од чемера.

Реко, слушај, друже мој. Ти си професор универзитета. Теби је, бар, јасно да јереси и скретања у Светој Цркви никад нису долазила од обичних људи. Него од епископа и патријараха. Али Бог није допустио да Црква пропадне, упркос издајама. Јудино издајство није уништило, него учврстило веру нашу. Издаја у Ферари и Фиренци, на унијатском сабору, 1438/9. године, није уништила Православље, већ га преко Божјег човека Марка Ефеског учврстила. Тако и ово. Екуменистичка издаја Синода, с једне, и прогон владике Артемија с друге стране, неће уништити, већ, напротив, учврстиће Светосавље. И што вероломци буду бруталнији и безумнији, то ће, пре и више, њихов крах и крај бити срамотнији. Зато ја мислим да је прогон владике Артемија и његове духовне деце нама на спасење. Нађи ми једног нормалног човека у земљи Србаља и у дијаспори, било мирјанина, било клирика, који не зна да је владика Артемије страдалник на правди Бога.

Нека би Бог умудрио залутале архијереје наше и оне прваке и вође наше који им праве чаплиз диван. Послаћу ти електронском поштом, вечерас, део Молитве свенародног покајања светог Владике Николаја. Ајде да свако вече читамо срцем ту Молитву следећих 40 дана, па да поново седнемо и наставимо овај разговор. ‘Ајде да се молимо за Патријарха нашег да му Господ подари мудрости и Духа Светога, едаби се вратио себи и стаду своме, које је напустио тргујући са Истином.

Изађосмо у реку људи која тече Кнез Михаиловом улицом. Растадосмо се код теразијске чесме.

***

Чим сам дошао у стан, пронађох Молитву св. Владике, и одаслах је моме другу:

„…Кајемо се за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред Господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или у страху Божјем; било да небрижљиви бише у делу Господњем или да ослабише у љубави братској. Уколико се они не кају, кајемо се ми за све што је зло пред Богом у срцу, на језику или у владању њиховом. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!

Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који заборавише да су Свеци српски основали ову државу и да је ово света земља, и који заборавише да су истакнути за прваке и вође једног светог и мученичког народа, па без страха Божијег и љубави према народу злоупотребљаваше своју власт на народну привремену несрећу а на вечну пропаст и проклетство себе и свога порода. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!…

Кајемо се за грехе свих српских синова и кћери, који презреше дух и искуство и памет и веру и светињу и поштење и доброту свога народа, и примише туђинску лудост и непоштење и сваку јевтину робу, да тиме замене чисто злато народно, у стотинама ватри опробано. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!“

***

Добих одговор: „ Хвала. Почињем вечерас. У име Бога, видимо се за 40 дана“.
_________
http://www.srbinaokup.info/portal/2012-02-20-18-19-54/2012-02-20-18-28-56/508-molitva-za-patrijarha

У овој  2012. години српски народ прославља 100 година од ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату. Ми данашњи Срби, последњих дана, уочи ове славне стогодишњице, присећамо се великих и славних победа које су наши претци  извојевали, али и великих жртава које су дали зарад ослобођења наше свете земље.  О победама наших чукундеда је писала читава тадашња Европа, а њихова херојска страдања улазила су у легенду и постајала митски   примери  којима су се милиони људи дивили као неким ванвременским јунацима.

20.10.2012. блог СНП НАШИ, Пише: Иван Ивановић

И тачно након сто година, ми данашњи Срби, потомци ослободитеља Косова, налазимо се у истој ситуацији као и они, наша света земља је поново поробљена, руше нам цркве и гробља, пале куће  и убијају немоћан народ, и уз све то тирани овог доба траже од нас да и ми сами то подржимо.

Као што песник каже кроз једну  реченицу  „О Косово грдно судилиште„, и нама који живимо у овом времену Косово ће бити судилиште, јер управо сада када са свих страна долазе притисци да се одрекнемо оног што нам је најсветије, пред нама је исто питање које је имао и сам Свети Кнез Лазар уочи боја, да ли ће одабрати небеско или земаљско царство, и ми данашњи Срби морамо одабрати да ли смо за одбрану своје слободе, земље и народа или за мир у ропству у којем ћемо кукавички сачекати сопствени крај.

Како се ми данашњи Срби будемо понели према Косову и жртвама које су дале живот за њега, тако ће се и историја понети према нама. Да ли ћемо бити упамћени као савремени Бранковићи или силни оклопници без мане и страха на нама је да одлучимо. Преломни часови историје су пред нама, а ми се потрудимо да их спремни и дочекамо, јер покољења дела суде…!

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9253

15.10. 2012. Срби на окуп