ОТАЏБИНА

Ђура Јакшић

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“

(Фото – ИванКос)

Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (4)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

И ЗВАНИЧНО ПРИЗНАЊЕ

Србија, субота, 7. октобар 2000. године

Отишао је. И званично. Нема га више.

– О дал’ ће доћи дан… – певали су некада Смаковци.

Ето, дође и прође, и тај дан.

Јуче Слободан Милошевић и званично призна и честита изборну победу Војислава Коштунице.

Сада остаје да видимо колико је Запад искрен и да ли је један човек био препрека свему.

А у задњих 10 година унутрашња политика Слободана Милошевића била је рвање са опозицијом. Десет година смењивали су се исти противници мењајући тактику док је он остајао сам. Први пораз означио је и крај његове владавине.

У суботу, 23. септембра, дан пре избора, узех такси да бих стигао на време на аутобуску станицу. И почех причу са таксистом. Он рече:

– Ја сам се одлучио.

– Гадна је ситуација.

– Идем често у Босну и видео сам како је тамо.

– Како је?

– Како је!? Никако! Стоји испречен СФОР-ов војник с пушком у рукама преко груди. Да не причам остало шта све тамо раде.

– Нешто се мора мењати. Овако више не иде.

– Ја ћу гласати за Милошевића.

Ништа не додах, само рекох:

– Хвала на вожњи. Довиђења!

Коштуница се није изјаснио шта даље с Милошевићем, само је рекао да не признаје Хашки суд. Па нека бивши председник прво напише мемоаре, али да не лаже, као што је лагао прошле јесени у Лесковцу кад се окомио на фармацеуте.

– Домаће фабрике лекова су ненормално повећале цене својих производа, па смо ми били приморани да увеземо извесну количину лекова не би ли приморали домаће произвођаче да снизе цене – говорио је тадашњи председник.

Ја сам дан раније био у једној апотеци и тражио неки лек.

– Који хоћете, домаћи или страни? – упита ме апотекарка.

– У чему је разлика?

– Па, овај домаћи кошта 15 динара, а страни 85.

Ондашњи председник ил’ се правио луд, ил’ заиста није имао појма шта се дешава ван његовог кабинета. А није ни чудо, кад је неко дуго на власти онда се потпуно одвоји од свега и не зна ни дал’ напољу пада киша ил’ сија сунце док му неко не каже. Милошевић сигурно десет година није ушао ни у једну апотеку, па није ни знао какве су цене лекова, а морао би добро да зна да су цене биле под директном контролом државе. У том тренутку домаће цене се нису мењале три године, а цене страних лекова су се слободно формирале, нарочито у приватним апотекама.

Истине ради мора се рећи да су фармацеутске куће после хипер инфлације биле у повлашћеном статусу пар година. Изгледа да је био дошао моменат да се и та привредна грана развали, а зашто, то само они знају. После овога не знам шта би им још остало.

Нисам веровао, али сам мислио да ће Милошевић нешто смислити да и даље остане. И смислио је, вероватно у неком договору са Вуком и Шешељом, да на изборима практично и нема противника, осим Коштунице. И СПО и СРС су истакли своје маргиналне кандидате како би, претпостављам, већина њихових присталица дала своје гласове Милошевићу, а не Коштуници. Сигурно је Вук због тога и био у завади с ДОС-ом, а Шешељ је у завади и са самим собом, а камоли са другима.

Милошевићу су ови избори били потребни да добије легитимитет свега до сада што је радио и да кроз још један циклус коначно среди нацију. Понашао се, као што рече један припадник његове странке, као коцкар који стално губи и тражи још једно дељење не би ли се ишчупао.

Ђинђић и друштво су се сакрили иза леђа Коштунице, и то им је био најбољи потез, иначе никада не би добили изборе. Коштуница је увек био доследан у свом наступу и ставовима. Мало је лутао по странкама па је на крају формирао сопствену, ДСС, баш због неслагања с другима. За њега су одавно говорили, штета што је лидер тако мале странке, иначе би га гласали за председника.

Да вам право кажем мало сам се зачудио кад сам чуо да Милошевић расписује изборе и да се кандидује за председника Југославије. Чак је и Устав због тога променио. Тестирати на тај начин јавно мњење, а није морао, то је велика храброст и рескир. Или је то била ствар лоше процене његовог штаба и њега лично. Али било како било можда је то и добро. Коначно је сишао са сцене и време је да престанемо да се бавимо Милошевићем и његовом политиком и бескрајним причама о њему и његовој породици. Давно су нам се смучиле партије из једног кревета, или из једне собе, или из, не знам како су већ спавали.

Окренимо се коначно себи.

Иначе да је Милошевић прошао на овим изборима вероватно да за његовог живота више и не би било избора, већ би био проглашен за доживотног председника за “учињене заслуге на очувању државе и нације“.

А Стратфор је 13. септембра 2000. године писао:

“ … It seems Milosevic is in real trouble. He lags in the polls behind the joint opposition candidate, Vojislav Kostunica. If independence-minded Montenegro, the other member of the Yugoslav Federation, decides to participate in the vote, Milosevic could face electoral defeat.

But Milosevic has shown no compunction in manipulating legal structures, whether they be elections or constitutional amendments. This election will prove no different. Milosevic’s grip on the Yugoslav government, including the electoral system, is as firm as ever. There may be protests. There may be outrage. But if Milosevic wants to „win“ the election, he certainly can.

It is very possible that Milosevic will win without cheating. …“

“… Изгледа да је Милошевић у стварној невољи… Веома је могуће да ће Милошевић победити и без варања…”

Стратфор је био у праву кад је рекао да је Милошевић у истинској невољи, али су погрешили у вези избора. А можда су и ту били у праву. Шта ако је Милошевић све ово “изрежирао” да би изгубио. Одрадио је посао и сад треба да се склони.

Поред самог Милошевића, СПС-а и ЈУЛ-а, ни Ђукановићу долазак Коштунице никако не иде на руку. Ово му из основа мења концепт. Јер целу своју политику, унутрашњу и спољашњу, он је изградио на Милошевићу, на београдском и србијанском режиму. У праву је. Са Милошевићем се тешко може разговарати. Али ни он није ништа бољи од Милошевића.

Скупштина у диму

Оно јуче ујутро ипак би Лаза. Сретох га поподне кад пођох у село. Обојица смо возили бицикле.

– Јеси ме ти јуче ујутро звао?

– Јесам! Претпостављао сам да не спаваш, већ да гледаш телевизију.

– Па рекао бих по гласу да си ти, али си ми нешто промукао.

– Од сузавца и бојног отрова. Ево још кашљем. Ал’ смо их помлатили. Ми смо први пробили кордон и ушли у скупштину.

– Како ви, зар нису Чачани?

– Ма какви Чачани, ми, Шапчани, смо први провалили у скупштину. Нас двадесетак. Остали, њих око 3.000, је стајало позади и гледало. Чачани су развалили РТС. Дошли су с булдожером.

– Па ко је први ушао у скупштину? Јеси ли ти?

– Нисам. Ја сам се доле маро са пандурима? У оној гужви нисам видео ко је ушао први.

– А ко је запалио скупштину?

– Ми. Запалили смо завесе да истерамо пандуре напоље. Било их је око триста. У подруму смо нашли гласачке листиће, сви су били заокружени за Милошевића. Направили смо мало штете, полупали смо кампањоле, али то није ништа шта су они све нама урадили и покрали. Све ћемо то поправити.

– Важно је да је отишао.

– То је важно, да их нема више. Да ми неко сад да милион долара за јучерашњи дан не бих пристао. Урадио сам то због себе и за моју децу.

Личи на Лазу, а није Лаза

Скупштина је проваљена…

… а Марков Скандал разваљен

ПЕТАК ТРИНАЕСТИ

Боцвана, петак, 13. октобар 2000. године

Драго ми је што сте живнули и што сад сви имамо наде да ће се и тамо (у Србији) почети живети нормалнијим животом. Веома сам срећна што се коначно нешто десило у Србији и већ сам почела да маштам о нашем повратку за стално следеће зиме.

Нино каже да би можда било боље одрадити још један уговор, ако би се добио, али ја то не могу ни да замислим, јер ми је много жао да нам деца овако живе. Њима пролази детињство у овој забити, а и нама живот. Помало ме је већ и страх како ће се укључити у наше школе. Да сам ја са њима код куће, не би био проблем да по нашим књигама све прелазимо, али овако нема се времена. Ми стижемо кући око 5 поподне. Игора купам и храним до 6, затим ручамо, одмах потом Урош и Тања већ су зрели за туширање и спавање. Овде ми веома смета што се скоро цео дан проведе на послу, па тако само субота и недеља остају за неко дружење са децом.

Веома ме интересује шта сад мама и тата кажу. Да ли су се бар малчице почели трезнити? Плашећи се да се не разочарам још их нисам звала да их приупитам и о томе. Маму сам једном, пре него што је дошло до промене, упитала шта се то дешава и ко ће да буде председник, а она је рекла да се не зна и да мало више гласова има Коштуница. Кад сам јој ја рекла да он има више од 50% и да нема говора о другом кругу она ми је рекла, онако ожалошћено: “ЛАЖУ, СИНЕ… ЛАЖУ”. Мука ми је било после тога, па сам одмах завршила разговор без покушаја да је разуверим. Убеђена сам да они, чак упркос и признању њиховог љубимца да је изгубио, верују да је ДОС лагао и све лажирао. Ипак нисам могла да издржим да им не напишем нешто о томе пре неки дан. Ни од Наде нисам после сличног писања више добила ни реч. Ваљда се није наљутила.

Једва чекам да се у Србији почне живети бар мало боље, па да видим шта ће онда мама и тата рећи. Да ли ће жалити што им Слоба и Слободанка (како је мама звала ону вештицу) и даље нису вође, иако њихова сопствена деца почну да живе боље. Најбоље је да ти на ту тему ништа не започињеш, јер обе знамо како они размишљају.

Пиши ми о свим променама које ћете запажати у обичном животу.

Русија: С- 400 ракетни одбрамбени систем ка турској граници

19.октобар 2012.
Немачке геополитичке интернет новине „Gegenfrage“

Русија је најавила планове за инсталирање модерног система противракетне одбране типа С-400 на граници са Турском. Наводно је то реакција на НАТО ракетне системе у Турској, због којих се Русија осећа угроженим. Да ли је ово почетак великих тензија између Русије и Турске?

Пуковник Игор Горбул, портпарол Јужне војне области Русије, рекао је да ће руска војска до краја ове године завршити инсталацију својих С-400 система противваздушне одбране на граници са Турском. Ову вест је објавила PressTV, позивајући се на турске новинске извештаје у среду. Горбул је објаснио да је С – 400 систем у стању да продре до стратосфере и обори балистичке ракете, као и све врсте авиона.

Из кругова руске војске инсталација система је одговор на стационирање НАТО ракетног система у источној Анадолији. Пре неколико дана руски авион је био принуђен на принудно спуштање у Анкари на путу за Дамаск. Иако је након инцидента руски министар спољних послова Сергеј Лавров смирио узвреле страсти изјавом „да верује у солидан темељ руско-турских односа“, у дипломатском језику оваква изјава може да значи управо супротно.

Превод: Милан Старчевић
_____________

http://www.gegenfrage.com/russland-s-400-raketenabwehr-an-grenze-zur-tuerkei/

„Нису судије божански изасланици који могу по свом нахођењу, без материјалних доказа или супротно материјалним доказима, да пресуђују и одлучују о судбинама обичних људи. То време је давно прошло, а ако неко помисли да се вратило, разуверићемо га. Народ је највећи и последњи судија“, наводи се у Саопштењу које је из Информативне службе Еколошког покрета Новог Сада стигло на адресу ФБР.

19.10.2012. ФБР

Информативна служба Еколошког покрета

ЕКОЛОШКИ ПОКРЕТ НОВОГ САДА

САОПШТЕЊЕ

Данас је у Основном суду у Новом Саду по приватној кривичној тужби МК Групе,  на основу монтиране изјаве, без доказа о намери нарушавања пословног угледа приватног тужитеља, без иједног доказа о претрпљеним штетним последицама по приватног тужитеља, на основу доказаних чињеница да приватни тужитељ незаконито увози семена пољопривредних култура која нису испитана, одобрена нити уписана у Регистар семена пољопривредног биља, Никола Алексић, директор Еколошког покрета Новог Сада, кажњен од стране  судије Пап Боривоја на три месеца затвора, условно на годину дана.

Један човек је пред Судом доказао да се над становништвом Србије спроводи геноцид, један човек је доказао да је приватни тужитељ измонтирао његову изјаву, променио јој смисао и ставио је под знаке навода да би му послужила као основ за тужбу, један човек је доказао да приватни тужитељ незаконито увози семена пољопривредних култура, један човек је доказао да је приватни тужитељ корумпирао цео систем у одбрани свог назаконитог увоза семена неиспитаних, неодобрених и у Регистар семена пољопривредног биља неуписаних семена пољопривредних култура, један човек је доказао да је новосадски суд сервис организованог криминала и да је зато  био кажњен, јер становништво Србије не сме знати шта му се спрема и на који начин му је осмишљен нестанак са лица Земље.

Тај човек се зове Никола Алексић и Еколошки покрет се поноси њиме.

Еколошки покрет се не може заплашити, још мање ућуткати. Колико сутра, против судије Пап Боривоја биће поднета кривична пријава због злоупотребе службеног положаја, због кршења Закона о судијама и биће затражено његово разрешење као судије.

Нису судије божански изасланици који могу по свом нахођењу, без материјалних доказа или супротно материјалним доказима, да пресуђују и одлучују о судбинама обичних људи. То време је давно прошло, а ако неко помисли да се вратило, разуверићемо га.

Народ је највећи и последњи судија.

Информативна служба Еколошког покрета

ФБР ДОДАТАК:

SOURCE: BETA

BRUSSELS — Catalonia is planning to secede from Spain following the example of Kosovo, European media are reporting this week.

This comes after the province’s authorities said they would call a referendum on self-determination.

Catalan politicians want a new state of the European Union to be “Greater Catalonia” which would include the Balearic Islands, the Valencia region – and perhaps also some border regions toward France.

This policy will be put to the test in a referendum planned for 2014.

Italian newspaper La Stampa writes under the headline “Catalonia like Kosovo” that this Spanish province wants to unilaterally declare independence.

The authorities in Barcelona, especially after a demonstration held by half a million Catalans in favor of independence, and the football derby Barcelona-Real Madrid, during which Catalan fans waved flags and carried a large banner reading, “Independence,” also seeks five billion euros in aid from Madrid to cope with a huge debt of 42 billion euros and a growing budget deficit.

Barcelona is also demanding that in the future, Catalonia, Spain’s wealthiest region, should collect its own taxes, after they calculated that eight percent of Catalonia’s GDP is now being distributed to help other Spanish provinces.

Some commentators are now wondering whether many European and western countries would move to recognize Catalonia’s unilateral declaration of independence – something impermissible under Spain’s Constitution – just as they recognized “the right of Kosovo” to unilaterally declare independence from Serbia.

The conclusion was unanimous – that they will not – because those countries that have recognized Kosovo insist that it is “a unique case” – although some commentators have noted that this is in fact a policy of double standards and “boomerangs that come back”.

The Iberosphere internet portal, which carries political analysis of events in Spain and Portugal, writes that “It is again time to stop the radicals on both sides. In Kosovo it took a war, or two, to come to this conclusion. This time it would be better to learn from history and act early.”

A unilateral declaration of independence of Catalonia is contrary to the provisions of the European Union and the European Commission has made it clear that the secession of Catalonia wouldl mean that the new state would have to apply to be admitted to the EU, which requires a unanimous approval of all member states – and therefore the government in Madrid.

Spanish Prime Minister Mariano Rajoy has recently requested that in that case, the European Commission must enforce a fundamental article of the founding act of the EU, the Lisbon Treaty, which prohibits unilateral secessions of regions of full-fledged EU member-states.

The political leader and president of the Catalan government, Arthur Mas, however, said that the referendum question would be, “Do you wish for Catalonia to become a new state of the European Union?”. According to him, this means that Catalonia would not be leaving the EU, but only separating from Spain to became a new state in the organization.

Some commentators suggest that the examples of Catalonia, Scotland, and Flanders could further encourage the always powerful, party violent Basque separatism in Spain, but also similar tendencies in other regions in the EU, such as South Tyrol-Alto Adige in Italy, Corsica in France, and a part of Romania where ethnic Hungarians are a majority.

http://www.b92.net/eng/news/world-article.php?yyyy=2012&mm=10&dd=18&nav_id=82717

Милован Дрецун: „Постоји још сведока у случају трговини органима. Сведок је видео мучења Срба!“

Бруно Векарић: Немамо такву информацију.

18.10.2012. СМЕДИА

Постоји још сведока који су видели мучење Срба на Косову, сазнаје С медиа портал. Како нам је потврдио Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију, тај сведок је видео како су Србе бацали у бунар!

-Јединица Еулекса за ратне злочине пронашла је сведоке који имају много тога да кажу – каже Дрецун за С медиа портал.

– Постоји сведок из села чије име нећу помињати, а који је говорио о такозваном ’сувом бунару’. Србима су везивали ноге и спуштали их наглавачке у тај бунар на чијем су дну биле змије, како би умрли у најтежим мукама! Србија би морала да уради нешто како би стекла поверење тих сведока.

Милован Дрецун критикује рад Тужилаштва за ратне злочине Србије и сматра се цео процес одвија споро.

-Постоје структуре изван Србије које би све да заташкају, како би Хашим Тачи био ослобођен сваке сумње. Са друге стране, сматрам да ни наше Тужилаштво није урадило довољно да би злочини над Србима и Албанцима били доказани. Нису искористили могућност да дођу до сведока, Албанаца, који су спремни да говоре о томе. Чак и кад су успели да дођу до њих, нису урадили довољно да им пруже заштиту!

Векарић: Не знамо за тог сведока, нека нам државни органи доставе доказе

Ипак, заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић каже за С медиа портал да они немају информација о сведоку о којем Дрецун прича.

-Нама то нико није презентовао. Било би добро да државни органи то нама доставе, ако тако нешто постоји. Ми не знамо за сведока којег помиње Дрецун.

Векарић за С медиа портал није могао да прецизира о чему је било речи на састанку са тужиоцем ЕУ Клинтом Вилијамсом који је боравио у Београду.

-Не могу да говорим шта се дешава у овом предмету. Могу само да кажем да је састанак био изузетно успешан и да смо се договорили о наредним корацима. Имамо нове информације и радимо у три колосека у овом предмету.

Ј.К. – Д.М.

 ***********************

ФБР ДОДАТАК: извор pogledi.rs, Википедија

Масакр у Клечки био је масовно убиство 22 цивила српске националности у близини села Клечка, током јула 1998. које је Ослободилачка војска Косова киднаповала, ликвидирала стрељањем а касније и спалила. Ово је био један од најтежих злочина које је починила ОВК пре и током рата на Косову и Метохији.

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици креча, коришђену за спаљивање убијених Срба. У Клечки се налазила и база терористичке ОВК, са центром за обуку и складиштем муниције. Заробљени ОВК терористи из Малишева, Лиан и Беким Мазреку, у изјави су навели да је у Клечки током јула 1998. заробљено, убијено и спаљено 22 српских цивила. Цивили су извођени пре стрељачки одред и убијани, а кремациона пећ је коришћена у нади да ће висока температура уништити доказе. Међутим, у пећи је остало неколико делимично спаљених тела.
У Клечки су откривена тела 22 српска цивила.

Кремациона пећ у Клечки
Cremation oven in Klecka village

Масакрирано тело пронађено у кампу ОВК у Клечки
Massacred body found in
KLA camp in Klecka

СРБИЈА напушта ЕУропски „пут“!

Марина РАГУШ | 19.10.2012 | 00:02

Фонд Стратешке Културе

Скупштина тзв. Косова (читај: Вашингтона и Брисела) усвојила је већином гласова предлог Резолуције о нормализацији односа са Београдом. Текст Резолуције, између осталог, предвиђа: –  нормализацију односа између „две независне и суверене државе у интересу решења проблема који постоје…(М.Р)…и унапређење европске агенде за две државе и регион; –  залагање за нормализацију односа са Србијом коју снажно подржава ЕУ и САД(!); – да дијалог и његови резултати треба да буду у сагласности са суверенитетом Косова, међународним субјективитетом, територијалним интегритетом и унутрашњим уставним уређењем Косова (!). (1) Дакле, погубна бесмислица која је (по)служила у изборним кампањама: „И Европа и Косово“ коначно је добила свој епилог! Наравно,реткима од аналитичке „струке“ (њих, у званичним српским медијима нећете (про)наћи, јер нису на партијском курсу) било је потпуно јасно да европски „клуб“ одабраних у своје редове НЕЋЕ дочекати Србију, већ (пре) тзв Косово. За Србију су „клубаши“ припремили потпуно други план: остаћете ту где јесте као „канта за отпатке“ ван граница ЕУропског царства у коју ћемо одлагати све своје несварљиве остатке-али наше Косово нама, и то уз ваше признање! И то је сада, верујемо, потпуно и недвосмислено јасно! Никада Унија није имала идеју да Србија, (за коју се ЕУропа потрудила да, Гебелсовским пропагандним методама, осмисли чудовишни контекст који ће оправдати инжењеринг нове поставке ствари у свету) буде део „одабраних.“ Ту идеју су неговали малограђани: којима је Европа ближа од сопствене отаџбине и, наравно, друштвено-политички ангажовани Бриселски лобисти које препознајемо (али само на основу њихових друштвених и државних функција) као „српска елита!“ Остатак оних, којима је „план и програм“ неолибералних олигарха био јасан од почетка, горљиво су бранили државне и националне интересе Србије и тако завршили на маргинама друштвеног и политичког живота. Међутим, како свет више није исти као пре двадесет и више година, тако се и околности брзо смењују: „маргинализовани“ полако али сигурно хватају залет за скок у саму жижу политичког живота Србије. Ови други, неће ни видети ту маргину после пресуде у велеиздајничком процесу познатији као „Европа нема алтернативу!“ И то је судбина, која историјски, увек (са)чека оне који отаџбину замене личним интересима. Таквих је у новијој српској политичкој историји, нажалост, и превише! Богу хвала, да аргументи никада нису само на једној страни и само је питање момента када ће прави аргументи и прави људи превагнути. Тај моменат је дошао и Србија неизоставно напушта „ЕУропски пут!“ Први (који је препознао бриселску замку) из српске политичке елите, актуални Премијер Србије, Ивица Дачић још је пре две године радикално заокренуо политику своје странке у односу према ЕУ. Чини се, не без разлога, да је и он сам заслужан за знатан пораст еврскептицизма у Србији – јер према последњим анкетама тек 47 одсто грађана Србије и даље верује Унији (2). Ово такође значи да све већи број грађана верује у нову поставку да СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ и да се на том путу ослања искључиво и само на пријатељски јој настројене земље, које полако али сигурно јачају своје позиције силе. Ту првенствено мислимо на Руску Федерацију и Кину, које су и у изузетно тешким околностима заступале интересе Србије на сваком месту кадгод су политичке прилике то захтевале. Заступале на начин да Србију не виде као своју колонију већ као партнера у послу ослобађања света од неолибералног ропства! У светлу последњих докумената из бриселске кухиње, попут извештаја ЕК за 2012. годину у коме се позива на поштовање „територијалног интегритета“ тзв. Косова као и студије изводљивости за процес придруживања тог истог НАТО ентитета на југу Србије, Први министар Србије поново је разгневио лидере Уније: Србија не може да пређе линију државног и националног опстанка да би ушла у Европску унију. Желимо наставак дијалога са Приштином, желимо интеграције ка ЕУ, али не по цену да у тим процесима останемо без државе и елементарног достојанства. На то не би пристао нико у Европи ни у свету…(МР)…Став да поштујемо територијални интегритет Косова, Србија не може и неће да прихвати…“ Додајући, притом, поруку Бриселу да Србију „не ставља пред дилему-Косово или ЕУ“ јер, како је нагласио Дачић Србија се не може „одрећи себе и своје државе!“ (3) Више него јасно! Нема назад-црвена линија не може се прећи! Тако смо, коначно, постали савременици и сведоци почетка краја тог лепљивог и хипнотичког „европског сна“ у којем је Унија држала Србију, заборављајући, притом, да је не би било да и Србија није уткала своје жртве у антифашистичку борбу током Другог светског рата! На ту историјску чињеницу подсетио је српски Премијер поводом полагања венаца у Драгинцу код Лознице у коме су 14. октобра 1941. године невино пострадали цивили: жене, деца, старци… „Ми не смемо да дозволимо да су ове жртве биле узалудне и зато ће Влада Републике Србије и Србија учинити све да истина о Србији и наши државни и национални интереси буду брањени на миран начин али најважније од свега јесте да ми морамо схватити да у борби за људске вредности, за европске вредности Србија је дала много више него што су неке друге државе које су веома лако постале чланице Европске уније и које дан-данас говоре о томе како Србији тамо није место; које нам свакога дана прете, говоре да Србија треба да призна независност Косова, да треба да нам врате визе и све остало што не спада у домен озбиљне политике: Ја желим свима њима да поручим, Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете! Србија је заслужила да буде део Европе, јер је Европу стварала и овде (!)…“ (4) И, наравно, најжешће реакције на говор Ивице Дачића (као да је рекао нешто што није историјска ИСТИНА) уследиле су управо од оних који су потписали најмонструозније злочине током Другог светског рата попут концетрационих логора, и којима се дозвољава (!) да данас држе лекције о људским вредностима и правима(?!) – од Немачке! Па, је ли то Европа заборавила? Да ли је Европа заборавила колико је платила уједињење Немачке? Да ли Немачка заборавља да њене финансијске моћи не би ни било да порески обвезници Старог континента нису (мира ради) платили присаједињење неразвијене Источне Немачке свом западном делу?! Земљо, отвори се! И не само њих…сада нас оптужују и за расизам на фудбалским утакмицама, и ко зна шта ће нам још доћи с те стране. Све то није толико битно а већ је доживљено, колико то да у Србији полако долази и до политичког консензуса, макар најјачих актера на политичкој сцени Србије! Тако, ништа мање значајно, у светлу последњих догађаја јесте и реаговање Председника Србије, Томислава Николића који од скора брани тврди курс отклона од погубне политике „пузећи на европском путу!“ „Више нема времена за губљење. Србија не може да развија добросуседске односе са делом СВОЈЕ територије. Владаће на Косову и Метохији Албанци, имаће локалну самоуправу, све органе власти али нека не очекују да ће неко овде да им каже: ево вам и држава…(МР)… Ако нам званично поставе услов: Европа или Косово – одустаћемо од европског пута!“ (5) Сада само остаје да се види, ко ће од представника српске политичке елите наставити горљиво да брани бриселску идеологију. У зависности од тога, чини се, да можемо да очекујемо нове прекомпозиције на политичкој сцени Србије које неминовно воде новим изборима. До тада ваља подсетити како Немачку и њој наклоњен део Уније (и део српске политичке елите) да у духу теорија модерне државе Карла Шмита и Макса Вебера (који, признаћете немају баш никакве везе са Србијом) можемо да кажемо да је и наше легитимно право да одредимо политичког непријатеља и учинимо све што је неопходно за стабилност и поредак Србије имајући у виду да смо већ сада сви преци својих потомака и да тако и немамо право да се поигравамо са њиховм будућношћу. А за све хистеричне нападе који нам долазе са Западне стране можемо да, у духу Владимира Путина који је славу похвала са Запада оставио Горбачову и Јељцину, кажемо само ХВАЛА! То је управо онај крајпуташ који нам говори да смо кренули правим путем! Наравно, за поштоваоце Гебелсових пропагандних метода о којима врло детаљно пише Едвард Херман (6), професор и публициста, и коаутор надалеко чувене књиге Политика геноцида, то ће бити додатни мотив да покрену сву своју пропагандну машинерију-али, шта то Србија није већ видела или доживела… Оно што је најважније, Србија се буди и схвата да без обзира на бруталност актуалних глобалистичких идеологија Сунце неумољиво свакога јутра наново излази на Истоку. И то је природна чињеница, коју ниједна идеологија не може да промени! Или, неко мисли другачије….?!     Извори: 1.http://www.blic.rs/Vesti/Politika/348388/Skupstina-Kosova-o-rezoluciji-o-normalizaciji-odnosa-s-Beogradom 2. http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/17/sve-vise-evroskeptika-u-srbiii.html 3. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:401574-Dacic-Nikad-protiv-drzave 4. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/347854/Sta-je-Dacic-rekao-u-Dragincu 5. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:401433-Nikolic-za-quotNovostiquot-Ako-zatraze-Kosovo-necemo-u-Evropu 6. http://www.zcommunications.org/great-paper-great-propaganda-organ-by-edward-s-herman _____________ http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/19/srbiia-napushta-europski-put.html

ЕВРОПСКИ ПУТ СРБИЈЕ КАО ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ПАД

Ранко ГОЈКОВИЋ | 19.10.2012 | 00:01

Рим је одувек био и заувек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре и називајући их варварима. Свети Николај Велимировић   Главна карактеристика игранке ЕУ са Србијом дошла је до своје кулминације у првој половини октобра текуће године. Европски комесари за нешто (да не пишемо њихове заиста смешне титуле) донели су Србији папир у коме траже да Србија потпише да “признаје територијални интегритет Косова”. За паметног ништа неочекивано, али израз лица тих комесара, надам се, није могао ни најзагриженијег српског европејца (ако је у њему остала и најтања нит српске душе) да остави равнодушним. Израз лица те господе вриштећи поручује сваком живом Србину – па ми нисмо припадници исте цивилизације! Господо политичари, доста приче о Европи, није овде у питању ни економска криза, ни отимање Косова, у питању је нешто много озбиљније, у питању је цивилизајска провалија. Идиотска произвољност душе и покоравање чисто биолошком инстикту, уз неизбежну пратњу патолошке лажи, слика је највише рангираних чиновника Европске Уније којој годинама тежи наша политичка елита. Угрожена елементарна права Срба, од Косова и Метохије до “лијепе њихове” – никога не интересују. Нити их интересује “Жута кућа” и вађење органа живим Србима. Јавна кућа је већ нешто друго, за њу су и те како заинтересовани и полако али сигурно, од наше престонице желе да направе управо то. Важно је да се поштује интегритет монструм “државе” настале на хуманим принципима евроатланске црне трансплантологије. Последња испитивања јавности, чак и код оних истраживача са Сорошевог платног списка, показују да знатно више од половине Срба не желе улазак Србије у ЕУ, што нам говори да је наш народ свестан те цивилизацијске провалије. Упркос вековном сатирању и раслабљивању, упркос невиђеној пропаганди западњачке “европејштине”, наш народ, слава Богу, још није у потпуности изгубио осећај за законе духа, уместо закона пуке телесно-соматске природе, још није изгубио способност ослушкивања у себи Божанског зова, уместо животињског инстикта. Да је у питању цивилизацијски сукоб, сигурно осећају и у руководству и народу братске Русије, јер садашња помоћ Русије Србији, превазилази оквире пуког прагматизма. Једноставно, данас је опстанак Србије као православне државе императив и за руску православну цивилизацију. Да се ради о цивилизацијском сукобу, говори нам и текст познатог руског верујућег аналитичара Михаила Хазина, који је западне глобалиционе процесе назвао “пројавом либералног сатанизма”.1 “Савремено либерално друштво – то је слобода доведена до идиотизма, која се може разумети као право сваког појединца да одабере свој систем вредности и он узима десет заповести и каже: нисам задовољан петом и седмом, а сутра каже, не, сада ми се свиђа пета, а прецртавам седму и девету. То је типичан пример западног човекa. <…> То је борба два глобална пројекта. Циљ је – уништавање традиционалних вредности, уништавање породице, уништавање хришћанства. <…> Наш задатак је да сачувамо руску цивилизацију, руски свет са његовим хришћанским системом вредности. Ми морамо да се боримо са манифестацијама тог најлибералнијег сатанизма, попут малолетног правосуђа, истополних бракова и томе слично” – подвукао је М. Хазин. Да je на Западу заиста на сцени духовни рат против основних начела Православне вере, сведоче и најновији напади из Аустрије, на Српску, Руску и Бугарску Православну Цркву! Наиме, две невладине организације из Аустрије поднеле су Аустријској савезној служби за уставну заштиту и сузбијање тероризма (!) примедбе у вези несагласности учења поменуте три цркве са Уставом Аустрије!2 Треба истаћи да је посебно на удару РПЦ која, како испаде по аустријском праву, потпада под деловање криминалне организације. Ово више него очигледно показује који је крајњи циљ свих тих наметаних промена у законима и законског “обезбеђивања права сексуалним мањинама”. Крајњи циљ свих тих законских промена је, ни мање ни више него – забрана рада Православним Црквама у модерној Содоми и Гомори названој Европска Унија! Због тога је овде умесно указати на неке историјске паралеле, на оне великане руске и српске историје коју су трасирали цивилизацијски пут наших народа. Ради се о Александру Невском и Светом Сави. Пре неколико година римокатолички надбискуп у Београду Станислав Хочевар је изјавио да “Србија не може са Светим Савом у Европу”. Од папиних бискупа никакво изненађење за Србе, доживљавали смо од њих и много страшније ствари, али да нико од српске црквене јерархије није реаговао на ову безочну дрскост, не може да не чуди и да не заболи православног верујућег Србина. Чак штавише, овом дрзнику је врло брзо указана велика почаст у Саборној Цркви у Београду! Међутим, није тема овог текста осуда Хочевара, наш циљ је да покажемо да је овај заблудели словеначки син рекао једну велику истину – Србија не може са Светим Савом у Европу, јер пут u EУ значи одрицање од пута који нам је завештао наш сверодитељ Свети Сава. Да бисмо показали да је то заиста тако, неопходно је вратити се мало у историју. Стожер савремене западне (анти)цивилизације (у чијем организму ЕУ представља један од најважнијих органа) је Римокатоличка црква и њен поглавар Римски папа. Одмах после отпадија Ватикана од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, за Римокатоличку цркву или латинску јерес (како су је звали наш Свети Сава и руски славјанофили) одмах после црквеног раскола Православље постаје главни непријатељ. Од тада до данас, не престаје борба латинске јереси против православних држава и православне државности. Тако већ 1147. године папа Евгеније III благосиља “Први Крсташки рат Германа против Словена”. Значи “Дранг нах Остен” није никакав изум новије историје и тек из познијег историјског искуства, можемо видети какво су зло својом борбом против папизма спречили свети Александар Невски (1240 у Невској бици разбио папину војску под вођством Швеђана а 1242. године у бици на Чудском језеру разгромио немачке ритере оклопнике) и војвода Псковски Довмонт (први пут 1290 а други пут 1299. године, разбио Немце на реци Великој). И док је Александар Невски ставио апсолутни акценат на пружање отпора папистима и продору душепогубне западне цивилизације у Русију, на жалост, један други руски владар није имао визију благоверног великог књаза Александра и направио је судбоносну грешку, која је плаћена (и данас се плаћа) великом несрећом по православне и рекама крви православних људи. Наиме, Данило Галицки (1201-1264), иако је одбио један налет Татаро-Монгола, затражио је помоћ од Римског папе за борбу против њих. Наравно да је папа обећао помоћ, уз услов да Данило прими римокатоличку веру. Тако 1255. године Данило добија од папе краљевску титулу Наравно да никаква помоћ од папе није стигла. Данило Галицки је схватио своју грешку, али је било касно. А земље Западне Русије под утицајем латинске јереси, брзо губе самосталност и потпадају под власт Пољске и Литве, а православни у тим земљама бивају подвргнути жестоким прогонима. И тек у XVII веку Богдан Хмељницки (1595-1657) је после многих крвавих ратова поново присајединио Малорусију3 Русији. Данилова фатална грешка и данас представља највећи проблем Православне цивилизације, данас поново Украјина није у саставу Русије и предстоји велика духовна борба за враћање Кијева (“мајке свих руских градова” како су га звали) под омофор руске државности. Јер без Украјине, Русија није светска велесила. Нешто касније, један други папа је обећао помоћ Византији од напада муслимана, само ако заузврат приме римокатоличку веру. На жалост, византијски цар понавља грешку Данила Галицког и Византија 1439. године потписује Унију са римокатолицизмом. Да ли уопште треба напомињати да је папа поново слагао. Никаква помоћ од стране римокатолика није стигла и Византија пада под ударом Турака. Док је Христос у тој царевини био Алфа и Омега, она је представљала најмоћнију царевину на планети хиљаду година. Када се поуздала у “Његовог намесника на земљи”, врло брзо је пропала. Ми Срби смо имали велику срећу и милост Господњу, па је наш сверодитељ Свети Сава на време спречио трагичну грешку Данила Галицког. Наиме, Свети Сава скида богомрску круну Римског папе са главе свога брата и венчава га на Православно краљевство. И погледајте резултате тог чина. Апсолутна супротност са ситуацијом у Малорусији и Византији. После тог чина Србија доживљава свој непоновљиви процват и та два века српске историје дају нам за право да тадашњу немањићку Србију назовемо Светом Србијом. Док се западни дух низвргава ка чисто земаљским стварима, дух православне Србије (и Русије – да поменемо само ненадмашни подвиг духа руског народа у виду величанствене “Свете Тројице” Андреја Рубљова) подиже се у небеске сфере, чије оваплоћење представљају Високи Дечани, Грачаница, Милешево са својим Белим Анђелом, Морача са Светим Илијом и гавраном и небројене друге величанствене пројаве српске православне духовности. Имамо још много историјских примера у којима папини изасланици нуде услуге православним владарима, ако ови заузврат прихвате римокатоличку веру. Најпознатија таква папина понуда за круну уједињењог царства, само да прихвати римокатоличку веру, стиже Ивану Грозном. Међутим, Иван не понавља грешку Данила Галицког, отписује папиним изасланицима у стилу великог исповедника Православља и Русија у време његове владавине доживљава велики процват. На жалост, после ослобођења од Турака, српска власт не почиње са тријумфалним повратком Православља у институције васкрсле српске државности. На смену вере полагано долази прозападна европеизована култура. На смену Светом Сави, на чело српске просвете тајна друштва постављају онога који је био све оно што Свети Сава није желео да буде. Тако монах који је пљунуо на монашки завет, постаје васпитач Карађорђевог сина и пише додворничко писмо Наполеону, нудећи му да Срби постану његови поданици, писмо које удаљава Карађорђа од Руског цара. Његово европеизирано позападњачено “просветитељство”, на жалост постепено смењује светосавску просвету и тај процес траје од краљевине Србије до данас. И данас смо где јесмо, народ Светог Саве годинама су водили људи који пузе да би ушли тамо одакле нас је Свети Сава одвраћао. Чак и српски Патријарх позива на “јединство цркве” и радо би позвао римског архијеретика у посету “али се још нису стекли услови”. Исправност позиције Александра Невског и Светог Саве и погубност политике Данила Галицког или Јована VIII Палеолога који су се надали помоћи Запада, најбоље карактерише изрека настала у време владавине папиних крсташа у Константинопољу: “Боље муслиманска чалма, него латинска митра”. Ово су само најочигледнији примери из историје “патологије лажи” западне цивилизације. Данашња српска свакодневница скоро свакодневно нам пружа доказе да припадници западне цивилизације нису променили ни ћуд ни длаку, па сад патолошки лажови иду толико далеко да траже од Срба да потпишу признање територијалног интегритета Косова, а онда кажу да су погрешно схваћени. Ко не извлачи поуке из историје, осуђен је на понављање грешака. А овај кратак историјски осврт показује нам да је Станислав Хочевар апсолутно у праву – Србија са Светим Савом не може у Европску Унију. Запад нам тражи и тело и душу и Србија није пред некаквим избором пуког очувања или губитка територије, него је пред цивилизацијсим избором. У том избору одлучује, да ли треба да следи Светог Саву и светог кнеза Лазара или Станислава Хочевара и европске комесаре. Ситуација је таква, да више није довољно пуко позивање Патријарха властима да забране срамну параду. Неопходна је одважност не само државних него и црквених вођа и читавог народа у судбоносним тренуцима. Да се свети владика Николај задовољио позивима власти да спрече потписивање Конкордата са Ватиканом и да се народ није одазвао том позиву, Конкордат би сигурно био потписан. Можда би при таквом развоју догађаја Србија одавно већ била у Европској Унији. Али је једно сигурно. Тада би Небеска Србија била бројчано много сиромашнија живим душама, а истовремено, земаљска Србија би била много богатија мртвим душама. 1 https://r.mail.yandex.net/url/ 2 http://www.nspm.rs/hronika/austrija-kritike-na-racun-spc.html 3 Историјски назив данашње Украјине. _________ http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/19/evropski-put-srbiie-kao-civilizaciiski-pad.html

У току је велика дипломатска иницијатива Немачке како би добила сагласност за војно решавање питања северног Косова и Метохије

18.10.2012. Нови Стандард, пише: Душан Пророковић

Констатација како се светски политички систем налази у транзицији од једнополарног ка мултиполарном није нова. Ипак, у Србији је треба стално понављати. Најмање из два разлога. Прво, зато што су и ужи – политички, и шири – јавни простор скоро па потпуно затворени за било какву озбиљнију расправу на ову тему. Политичке – укључујући и бирократске – структуре и медији су чврсто у загрљају или барем под оштром контролом западних центара моћи, који циљано пласирају искривљену слику збивања у свету. Србија се по овоме не разликује пуно од већине осталих источноевропских земаља. Обилатим коришћењем разноврсних средстава „меке моћи“ јавност се и даље „препарира“ и прилично успешно убеђује како је тренутна криза само текућа, како ће се ствари већ средити у скорој будућности и како, на крају, све ово неће имати превеликог утицаја на положај Запада у глобалном оквиру.

Често је у западним радовима цитирана констатација Ватрослава Векарића како Слободан Милошевић није на време схватио да се руши Берлински зид, па је због тога и његова политика била инкомпатибилна са дешавањима у светском политичком систему. Ово се наводи и као оправдање оштрих потеза западних држава према Србији. Иако је из свих данас доступних извора сасвим јасно да је Слободан Милошевић итекако био свестан промена у светској политици пред немачким притиском (све време покушавајући да стратешког партнера и политичког заштитника нађе у Франсоа Митерану), поменути закључак Ватрослава Векарића може се ставити у контекст данашњих дешавања. Колико уопште српска политичка елита схвата какве се промене дешавају данас у светском политичком систему и колико због тога српска политика у будућности може бити инкомпатибилна са главним токовима дешавања у свету? Самим тим, отвара се и питање: какве ће последице због тога сносити Србија?

Други разлог због којег треба понављати како смо сведоци великих промена у светском политичком систему јесте и то што овакве промене увек доносе велике политичке земљотресе. То се најпре и највише манифестује у геополитички трусним регионима, а Балкан је свакако један од њих. Промене у светском политичком систему водиће и ка тражењу и успостављању новог политичког оквира за Балкан. У зависности од тога како се и колико буду сукобљавали интереси појединих центара моћи, седишта полова настајућег мултиполарног света, долазиће и до нових сукобљавања или савезништава у овом делу света. Државе и народи који нису свесни промена у светском политичком систему неће бити ни у могућности да управљају својом судбином.

Из овог угла треба и сагледавати и анализирати чиниоце спољнополитичког положаја Србије у 2013. години. Свакако, све оно што ће утицати на позицију Србије није само ограничено на 2013. годину. Оно што се може дешавати резултат је развоја различитих процеса из претходног периода, а по свему судећи, много тога наставиће се и после 2013. Ипак, у сваком краткорочном планирању изазова, претњи и шанси по положај једне земље праве се и једногодишње процене, па се онда према њима и планирају потези који се могу предузимати.

1. Највећи изазов за Србију на спољном плану у наредној години свакако остаје питање односа ЕУ према Београду. Овај однос је изразито неповољан, а током 2013. године може доћи до даљих погоршавања. Још од 2007. године, када су током преговарачког процеса између Београда и Приштине, а под покровитељством тзв. Тројке, органи ЕУ уобличили свој политички став о косовском питању, било је јасно да ће се од Србије тражити признавање тзв. Републике Косово. Наравно, поједине кључне државе ЕУ – пре свих Немачка и Велика Британија – још много раније су свесрдно помагале настанак и радикализацију косовског питања а затим и политички усмеравале косовске Албанце у правцу формирања тзв. Републике Косово, међутим, за ЕУ као целину и постављање њених институција према овом питању 2007. година је била пресудна.

Тада отпочиње процес правно-формалног уоквиривања донете политичке одлуке, после чега је маневарски простор за било какво тражење компромисног решења између Београда и Приштине сасвим избрисан. Такође, тада је и процес придруживања Србије ЕУ потпуно везан за признавање тзв. Републике Косово, што је видљиво из свих докумената ЕУ који се тичу ове теме, а који су припремани у последњем кварталу 2007, а доношени углавном током прве половине 2008. године.

ЕУ је могла и другачије да се постави, с обзиром да је Кипар постао пуноправан члан иако на својој територији има један замрзнути конфликт, па да према Србији примени исте критеријуме. То није био случај, тако да је неколико месеци пре једностраног проглашавања независности од стране косовских Албанаца постало јасно шта Србију чека у будућности. Бежање од реалности, неспретно глуматање озбиљности и готово пет година дуго понављање различитих српских политичара како су „ЕУ и Косово два одвојена питања“ направило је Србији пуно проблема и довело је у тешку дипломатску позицију. Простор за предузимање одређених корака званичног Београда постоји, али је он драматично сужен у односу на позицију од пре пет година.

За очекивати је да ће органи ЕУ искористити ову лошу позицију Београда и политиком уцењивања и условљавања наставити да врше притисак како би Србија признала тзв. Републику Косово. У том контексту треба очекивати поновно увођење визног режима за грађане Србије, низ негативних извештаја о различитим темама у Србији, даље претерано мешање у унутрашње ствари Србије, а пре свега пружање политичке и финансијске подршке сепаратистичким покретима и организацијама у Војводини и Рашкој области, али, са друге стране, треба очекивати и убрзавање „европског пута“ тзв. Републике Косово.

2. Унутар ЕУ наставиће се тражење решења за постојећу политичку, институционалну и финансијску кризу. Наредна 2013. година може се показати као кључна за доношење одлуке о томе којим путем ће кренути ЕУ у будућности. За сада назиру се два могућа сценарија.

Први је могућа фактичка подела ЕУ на две групе чланица – развијене и мање развијене чланице. Друга могућност је покушај искоришћавања одредби Лисабонског споразума да би се спровела стара замисао изложена у Конвенту Жискара Дестена о федерализацији Европе. То би значило даље развлашћивање националних држава и преношење огромног броја надлежности на Брисел. Такође, ово би значило и неопходност формирања јединствених оружаних снага ЕУ. Од велике је важности пратити овај процес и правовремено реаговати на промене које ће уследити. Уколико се крене првим путем, то ће довести до стварања сасвим новог геополитичког, али и геоекономског оквира у источном делу Европе, што доноси низ опасности, али и шанси за Србију. Уколико се крене другим путем отвориће се питање односа ЕУ-НАТО, што опет последично утиче на отварање низа других питања у југоисточној Европи.

Поред свега, даља расправа унутар ЕУ и тражење решења за постојећу кризу сасвим ће обуставити процес даљег проширења ЕУ. Свима којима није било јасно до сада, постаће много јасније да од српског придруживања ЕУ нема ништа у дугом року, чак и када би Србија моментално успоставила дипломатске односе са тзв. Републиком Косово и гарантовала „територијална интегритет Косова“, како се то већ од Србије тражи! Поред свега, остаје и нејасно у какву ЕУ би Србија тежила да уђе, имајући у виду да се нова институционална структура ЕУ тек дефинише.

3. Највећи добитник текуће кризе у ЕУ је свакако Немачка. Немачка из године у годину појачава свој политички утицај и намеће се као кључна држава Европе. Дугорочно, немачки геополитички интереси нису подударни са интересима Србије. Ипак, не треба прерано доносити закључак да је због тога и сукоб са Немачком неизбежан, мада је сасвим могуће да ће до њега доћи. Гледано из краткорочне перспективе, Немачка ће наредних година покушати да обезбеди што је могуће више енергетских ресурса и капацитета на Балканском полуострву.

После трагедије у јапанској Фукушими, још давно припремана одлука о гашењу нуклеарних електрана на територији Немачке донета је експресно. Делимично је Немачка питање сопствене енергетске безбедности решила изградњом Северног тока, док се другим делом ослања на стављање под контролу енергетских капацитета у другим земљама. У овом светлу треба сагледавати и улазак корпорације РВЕ (РЊЕ) у пројекат изградње ТЕ „Никола Тесла Б 3“. У овом светлу, међутим, треба сагледавати и немачки ангажман на Косову и Метохији. Уз све потврђене резерве угља у Колубарском басену, за очекивати је да би новоизграђена термоелектрана могла да обезбеђује значајну количину струје у наредних три до четири деценије. На централном Косову, али и такође у источном делу Метохије, потврђене резерве су значајно веће, па би контролом ових ресурса Немачка могла да обезбеди сигурну производњу струје за цео наредни век.

Утицај САД је на Косову и Метохији и даље највећи, и САД не гледају благонаклоно на могуће јачање немачког присуства међу албанским фактором, а преко успостављања контроле над енергетским ресурсима. Међутим, САД су истовремено урадиле мало да би развијале енергетски сектор на Косову и Метохији. Низ појединачних акција и громопуцатељне најаве како ће се Медлин Олбрајт и Весли Кларк ангажовати по овом питању нису довољне за озбиљно супротстављање немачким намерама. Кључну предност у „освајању“ косовско-метохијског енергетског сектора Немачка може остварити преко северног Косова. Изградња додатних капацитета постојећих термоелектрана или чак изградња нове на централном Косову могућа је само уколико се контролише водопривредни систем Ибар-Лепенац, односно језеро Газиводе. Отуда и видљиви ангажман немачких војних снага на северу Косова, али и велика дипломатска иницијатива Немачке унутар НАТО како би се добила сагласност о војном решавању питања северног Косова, насељеног српским становништвом у наредним месецима (из одређених центара утицаја могло се чути и како би војној интервенцији претходило хапшење виђенијих Срба са севера Косова од стране ЕУЛЕКС-а, а под изговором обрачуна са организованим шверцом акцизних роба).

Потез српских власти о уласку у аранжман са немачким РВЕ зато се може показати као визионарски потез, којим је спречена интервенција НАТО против српског становништва на северу Косова, али и као велика глупост, уколико до интервенције дође. Све зависи од тога како се званични Београд према свему буде постављао и колико сарадњу на пољу енергетике буде везивао за политичке теме. С обзиром на већ описано стање унутар ЕУ, као и укупно постављање ЕУ према Србији, везивати питање енергетске сарадње за некакво убрзано придруживање Србије ЕУ или евентуално добијање датума почетка преговора представља катастрофалан промашај са дугорочним последицама. У целој овој рачуници треба подсетити да је Србија много више потребна Немачкој него обрнуто, па се тако и треба постављати. Србија увек има избор, па у сектору енергетике може сарађивати и са Русијом или Кином, које показују све већи интерес за тако нешто. Јачање српско-немачке енергетске сарадње зато треба условити давањем гаранција Србима на Косову и Метохији и одржавањем институција Републике Србије на северу Косова. То је једина конкретна политичка добит коју Србија може из свега извући.

4. Простор за велики „размах“ Немачке делимично је отворен и због приличне неактивности САД. После успешне мисије некадашњег амбасадора Камерона Мантера и инсталирања жељене власти 2008. године, о чему се више може пронаћи у депешама Викиликса (Wikileaks), САД су биле фокусиране на постепено учвршћивање позиције тзв. Републике Косово, а све остале теме биле су од мањег значаја. Текућа предизборна кампања утицала је на даљу пасивизацију, а, уколико дође до смене у Белој кући, за очекивати је да се овакав тренд може наставити и у прва три квартала 2013. године, све док нови људи у администрацији потпуно не преузму све своје и надлежности и отпочну са спровођењем политике новог председника.

За сада, не чини се да САД јачањем немачког утицаја могу у неком кратком року допасти у неповољну позицију. Наиме, уколико Немачка крене у одлучнију акцију против Срба на Косову и Метохији, званични Вашингтон још увек може да контролише целу ситуацију преко албанских структура. Једноставно, испуњавање стратешких циљева Немачке на Косову и Метохији САД могу спречавати преко Хашима Тачија, који би после војне интервенције НАТО на северу Косова (под вођством јединица Бундесвера) учврстио своју власт и на овом подручју.

Колико би Тачи и уопште институције тзв. Републике Косово биле у стању да одиграју ову улогу, друго је питање. Уколико би пак, дошло до понављања ситуације из лета 2011. године и заустављања немачких војних снага од стране косовских Срба, САД би опет могле бити задовољне. Дугорочно гледано, САД не гледају благонаклоно на јачaње немачког утицаја у југоисточној Европи, и то ће вероватно постати видљивије у случају победе Мита Ромнија. У таквим околностима, Срби са севера Косова могу још постати и користан партнер који ће провоцирати немачке снаге и дестабилизовати позицију Немачке у овом делу Европе. Ипак, не треба очекивати да ће САД показивати овакву врсту неактивности и амбивалентности у дугом року.

Један од приоритета у наредној години, барем што се тиче Балкана, представљаће интензивирање акција на послу спречавања изградње Јужног тока. Кључна земља у овом пројекту, ако се гледа из угла САД, је Бугарска, али ће се велика пажња посветити и Србији. Овде остаје отворено питање немачке позиције око изградње Јужног тока. Немачка је склопила стратешко партнерство са Русијом у области енергетике, а, како ствари стоје, та сарадња шири се и на остале области. Ипак, за Србију то не мора ништа да значи и немачко-руско партнерство, потврђено пуштањем у рад Северног тока, није никаква гаранција да су интереси Немачке и Русије на Балкану подударни.

5. Посебан проблем по положај Србије може представљати очекивана америчка интервенција против Сирије, као и даље заоштравање курса према Ирану. Обе ствари се могу очекивати без обзира на исход председничких избора. Са једне стране, даље јачање америчког војног присуства у ширем региону Блиског Истока може се неповољно одразити на реализацију Јужног тока.

Са друге стране, без учешћа Турске у наведеним америчким подухватима њих је готово немогуће реализовати. За своје учешће у овим пројектима вешта турска дипломатија, као и увек до сада, тражиће адекватну компензацију. Највероватнија компензација коју Турска може добити јесте Балкан. Да ли Турска дугорочно може да изведе овај амбициозан план укључивања Балканског полуострва (или бар једног његовог дела) у сопствену геополитичку орбиту и колико САД могу контролисати овај процес (јер ако се отргне контроли, може постати и врло непријатан по саме САД) сасвим су друга питања. Тек, за очекивати је да Анкара током 2013. године отпочне нову дипломатску офанзиву на Балкану (или настави стару, али са новим полетом и ентузијазмом).

Ово не мора нужно да значи и опасност по Србију од стране Турске. Чак би се на пољу економске сарадње Србија и Турска могле договорити о низу ствари од обостраног интереса. Проблем ће, међутим, настати (или се наставити) сам по себи, чак и ако га Србија и Турска не буду хтеле. У спољнополитичком наступу, а према утврђеној неоосманистичкој геополитичкој концепцији, Турска се претерано ослања на исламски фактор, односно на босанске муслимане и албанске Геге. То отвара низ питања у српско-турским односима, с обзиром на сложени балкански политички и безбедносни оквир. Да ли ће Турска жртвовати свој утицај у БиХ и међу Албанцима зарад учвршћивања односа са Србијом? Неће! Зато се пред српску спољну политику поставља питање како пронаћи прихватљив билатерални оквир за сарадњу са Турском, који неће угрожавати српске позиције у другим деловима Балканског полуострва.

Тражење одговора на ово сложено питање посредно ће вероватно убрзати будућа дешавања на Блиском истоку. Такође, америчка интервенција против Сирије може отворити и низ врло непријатних питања за Србију, као што је на пример транспорт војне опреме и средстава преко територије Србије или прелет авиона ваздушним простором који ће учествовати у нападима. Несумњиво, српска јавност би била неподељена у ставу да се нешто тако не сме дозволити, али… Став медија, чврсто у западним рукама, као и дела политичке и интелектуалне елите која има утицаја на процес доношења одлука, био би другачији. Сасвим сигурно, ово су ствари које могу донети озбиљну унутрашњу кризу у српски политички систем.

6. Неактивност САД вешто је у претходном периоду искористила и Русија. Јачање позиције Русије у Србији лако је видљиво. Ипак, за очекивати је да приоритет руске дипломатије у првом кварталу 2013. године представљају председнички избори у Грузији. Коначном политичком елиминацијом Михаила Сакашвилија, која је већ почела парламентарним изборима 2012. и учвршћивањем руског утицаја у Тбилисију, потпуно се мења досадашњи однос снага у региону Кавказа. Русија би тако одстранила претећи тумор из сопственог меког трбуха, а њен укупан геополитички положај значајно би се поправио.

У свом даљем наступу, када говоримо о интересима Русије на западној страни, за очекивати је да би Русија имала два приоритета. Први је јачање утицаја на Балтику, пре свега у Естонији, а где се Летонија намеће као могућа тачка ослонца (климава тачка ослонца, али ипак некаква), а други је Балкан, где је главни задатак јачање утицаја у Бугарској, а где се Србија намеће као могућа тачка ослонца (за разлику од Летоније, Србија би могла бити стабилна тачка ослонца). Србија има велики значај у руским спољнополитичким плановима, и то се не тиче само Јужног тока. Ипак, Јужни ток остаје осовински пројекат око којег ће се вртети многе ствари. Овај руски интерес Србија можда може искористити и за покушај усаглашавања односа са Немачком, с обзиром на већ описано немачко-руско стратешко партнерство, мада су шансе за овако нешто мале. Оно што је за Србију битно јесте да, с обзиром на чињеницу да Београд представља једну од две кључне тачке руског геополитичког ослонца у Европи у 2013. години, Русији никако не одговара даља дестабилизација Србије. То значи да Русији не одговара ни војно решавање на северу Косова, нити угрожавање српских интереса у БиХ и на КиМ, нити појава неких већих турбуленција на унутрашњем политичком плану. С обзиром на сва искушења са којима ће се Србија суочити, оваква позиција Русије представља право охрабрење.

Као и у случају других држава сличне величине и утицаја, и у Србији је јасно да спољнополитички циљеви других, великих играча у великој мери опредељују дешавања у унутрашњој политици и пресудно утичу на положај земље. Резултат успостављања једнополарне структуре светског политичког система по Србију је био катастрофалан, али, што је још горе, барем једна владајућа гарнитура у Србији одбила је да прихвати чињеницу да се структура светског политичког система мења. Више је разлога због којих је дошло до тог одбијања, тек Србија је изгубила драгоцено време и пропустила низ прилика да се у претходном периоду боље позиционира. Ипак, иако у тешкој позицији, не може се рећи да се Србија налази и у безизлазном положају. Излази постоје, али их српска спољна политика мора сама пробијати и стварати. Ништа се неће десити само по себи.

Јасно је какви нас изазови и претње очекују у 2013. години, а јасно је и где и какву помоћ можемо тражити. Углавном, спољнополитичко позиционирање Србије током 2013. године може бити и почетак дефинисања једног новог, дугорочног пута, који ће се градити у складу и са схватањем да свет постаје све више мултиполаран и да ЕУ, и ако преживи садашњу кризу, неће бити једина регионална интеграција у ширем окружењу. Према томе, ни ултиматуми и притисци којима је до сада Србија била изложена не морају остати тако непријатни у будућности. Зато је за почетак неопходно направити радикалан отклон према доктрини (која се цела била свела на само једну паролу): Европа нема алтернативу! То би подразумевало и промену уобичајене реторике, на коју је српско јавно мњење навикло када се претходних година говорило о европским интеграцијама. Међутим, још битније, то би морало да значи и доношење низа одлука којима би Србија поново показала да има и своје интересе и да се не може стално управљати према очекивањимa Брисела. За почетак, најбоље би било да се преиначи одлука претходне српске владе о увођењу санкција Белорусији, од чега је ионако Србија имала само штете. Поред тога, назиру се још три главна задатка српске спољне политике у 2013. години.

а. Први је велика политичка и дипломатска битка за реализацију Јужног тока. Јужни ток је једини стратешки пројекат континенталног значаја који укључује Србију. Не треба ни помињати колико и како његова реализација може утицати на положај Србије. Преко овога, свакако би се омогућило јачање руског утицаја у Србији, што је у овом тренутку у интересу Србије. Наиме, то је један од начина успостављања равнотеже туђих утицаја, чиме се за Србију отварају алтернативе у спољнополитичком наступу у наредном периоду. Такође, учешће у овој бици отвориће врата Србије за многобројне руске инвеститоре, што у условима економске кризе представља решење.

б) Други је спречавање негативних ефеката раста немачког утицаја у региону. Пре свега то се тиче могуће војне интервенције на северу Косова за коју Немачка интензивно лобира. Сасвим сигурно, Србија би решила барем половину својих проблема када би могла да уђе у какво дугорочно партнерство са Немачком. Међутим, због низа геополитичких разлога, као и досадашњих историјских искустава, готово је немогуће очекивати тако нешто. Зато треба тежити да односи са Немачком остану подношљиви и да се даље не погоршавају. Свако радикално погоршавање односа значило би и погоршавање положаја Србије.

в) Трећи задатак се тиче почетка, за Србију новог разговора са званичном Анкаром. Турска ће вероватно инсистирати да се настави тамо где је претходна влада стала, а што је са собом носило и претерано попуштање Србије у низу ствари. Турска је важан партнер и у дугом року, уколико се поклопи већи број ствари, Србија и Турска би и могле изградити добре односе. Међутим, пут поправљања српско-турских односа не иде сталним попуштањем српске стране и чињењем уступака турској страни. Треба имати у виду да су дугорочни геополитички неоосманистички планови неповољни по Србију и да попуштањима српска спољна политика дугорочно угрожава геополитички положај Србије. Следећа, 2013. година, може да представља почетак „ресетовања“ српско-турских односа уколико то, наравно, буде затражила српска страна. За ово би се зато требало и ваљано припремити, што укључује и интензивирање контаката са осталим балканским државама, пре свега Грчком и Бугарском, за случај да разговори са Турском крену у нежељеном смеру.