Недељне новине „Глас Подриња“ из Шапца су 2000. године објавиле два чланка у оквиру серије „Из историје српске авијације“. Поводом 100 година српског ратног ваздухопловства објављују се и на СРБском ФБРепортеру.

Бранко Станић

АЕРОПЛАНСКО ОДЕЉЕЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ

АЕРОПЛАНСКО ОДЕЉЕЊЕ
ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ I ПОЗИВА НАРОДНЕ ВОЈСКЕ
У Церовцу КОД ШАПЦА

Не задуго након првог лета авионом Американаца, браће Рајт, 1903. године, и после низа вашарских атракција авиони су толико усавршени да су нашли примену и у војсци. И јавност у Србији је пратила сва збивања у вези ваздухопловства. Било је то време непосредно пре него што ће Балкан постати позорница великих политичких и ратних сукоба.

Иако Српска влада и Министарство војно, заокупљени другим проблемима, нису показивали исто интересовање за авијацију као и српска јавност ипак је Краљевина Србија приступила релативно рано увођењу ваздухопловства у састав својих снага. На то су били приморани јер се из вести које су стизале из других балканских држава могло закључити да ће се авиони у предстојећем сукобу појавити као оружје обеју зараћених страна. И поред тога Министарство војно је одуговлачило са спровођењем у живот већ утврђеног програма за школовање пилота и набавку авиона.

Но почетком 1912. године, када је на основу уговора склопљених са балканским савезницима било сасвим јасно да предстоји рат са Турском, приступило се стварним припремама за оснивање српске авијације. А тек пошто је 30. септембра 1912. објављена мобилизација српско Министарство војно и Генералштаб су проценили да је неопходно убрзати формирање сопственог ваздухопловства.

И коначно тек крајем године створени су сви потребни услови за формирање прве ваздухопловне јединице Српске војске, па је начелник Врховног штаба, војвода Радомир Путник, 24. децембра донео решење којим се установљава Ваздухопловна команда. А први борбени летови изведени су крајем марта 1913. године. Биле су то операције извиђања.

Почетак Првог светског рата затекао је српско ваздухопловство у истом стању у коме се налазило и на завршетку балканских ратова. И поред свих потешкоћа, Аеропланска ескадра је успела да се спреми за покрет после седам дана и у Нишу је очекивала наређење Врховне команде. Први летови извршени су 13. августа са узлетишта у Ваљеву. Авиони су полетели у извиђања у правцу Дрине и Саве.

Пилот Миодраг Томић

док је био на челу аеропланског оделења

Шумадијске дивизије I позива народне војске

По завршетку Церске битке летилиште из Ваљева померено је ближе линији фронта, на Ступничко поље код Лознице. Српска војска је у току Церске битке располагала са два авиона француске производње типа блерио XI. У току извиђања један од авиона је оштећен па је остао само авион у коме је летео потпоручник Миодраг Томић.

На захтев савезника Врховна команда је одлучила да форсирањем Саве настави да прогони пораженог непријатеља. Тада се указала потреба за систематским извиђањем подручја будућих операција у Срему. Зато је Томићу наређено да прелети у село Церовац код Шапца, одакле је наставио извиђање за потребе Прве армије, а 29. августа, је ово мало Оделење састављено од једног пилота и једног авиона, десет војника, једних запрежних кола и три возара, преименовано у “Аеропланско оделење Шумадиске дивизије 1. позива народне војске”. На повратку са извиђања сремског села Купиново, 27. августа (14.08.1914) око 18 часова, Томића је над Мишарским пољем напао један аустроугарски авион, са кога је извиђач-стрелац отворио ватру. Како Томић није био наоружан морао је да се спашава наглим понирањем. Била је то прва ваздушна борба на Српском фронту у Првом светском рату.

Са летилишта код села Церовца, Томић је током септембра, октобра и првих дана новембра извршио серију од једанаест врло успешних извиђачких летова. За потребе Прве армије пратио је и извештавао о припремама, неуспелом дејству и повлачењу српских јединица из Срема, а када је непријатељ обновио нападе на Дринском фронту, по захтеву команданта Друге армије летео је преко Цера ка Лозници и Ковиљачи. Од краја септембра извиђао је концентрацију аустроугарских трупа и њихово поновно форсирање Саве у пределу Шапца и Дреновачке Аде и проширење мостобрана, што је био увод у нову офанзиву која је довела до познате Колубарске битке. У неколико летова најважнији Томићев задатак било је откривање положаја непријатељеве артиљерије, два пута је омео аустроугарске балоне у извиђању, а сам је три пута морао да се повлачи пред наоружаним авионима непријатеља, који су у тој фази били врло активни на фронту у Србији.

Током новембра и почетком децембра 1914. године, за време поновног повлачења и велике победе Српске војске у Колубарској бици, српски ваздухопловци нису на жалост могли да наставе успешна извиђања која су извршавали до почетка новембра. Баш у то време, због истрошеног ресурса мотора и оштећења конструкције, блерио XI једносед, није више био безбедан за лет, па је Томић из Церовца прелетео у Ваљево, а авион је морао да буде послат на поправку. Тиме је престало са радом Аеропланско оделење Шумадијске дивизије.

Тако пише у историји, а у сећањима многих Церовчана, нарочито старијих, остало је упамћено да је аеродром српске војске некада био у Јулићанки, на њиви која се налази поред пута Шабац – Ваљево са западне стране. Са тог места је авион полетао у извиђање покрета аустроугарске војске.

Пилот Томић полеће на задатак авионом Блерио XI, званим Орлић

Још се и данас понека прича из тог времена препричава у селу.

Тако се Анђелија Симић из Церовца, која је тада имала 10 година, сећа како су авиони “падали” (слетали, прим.) у Јулићанку. А сећа се и како су недељом старији водили децу, не само из Церовца већ и из околних села, да виде авион. Могло се слободно доћи на аеродром.

Слободан Симић, Анђелијин син, прича да је његовог оца Живорада тетка Смиљана водила да види авион у Јулићанки. Она је лично познавала пилота Томића који је те 1914. године, крајем лета и почетком јесени, провео скоро три месеца у Церовцу.

И Живорад Жиле Тимотић се сећа да му је отац Милоје причао када је први авион слетео у Церовац. Њихова кућа је и данас дани одмах до Јулићанке. Његов отац је – прича Живорад – “био дечкић и играо се с керовима и правио је за њих колица и амиће. И када је авион слетео керови загребу и побегну.”

Војници који су опслуживали авион били су смештени у шуми више Јулићанке, више привременог аеродрома српске војске. Воду за пиће и остале потребе узимали су са Тимотића бунара.

“Отац је – прича Живорад даље – одлазио у Јулићанку и гледао шта се тамо ради. Војници држе авион за крила и онда га пусте. Авион добије замах и тако се диже.”

То је све што је остало у памћењу. Протекло је од тада равно 86 година (28.09.2000) и време неумитно брише сећања.

Институт за трансфузију крви наместио тендер?

19 октобар 2012, СРБски ФБРрепортер

Пише: Иван Нинић

Институт за трансфузију крви Србије одбацио је најповољнију понуду за набавку 150.000 хемијских оловака и буџетским новцем платио те оловке 500.000 динара више него што је требало, показује документација до које је дошла Пиштаљка.

Институт је прошле године оловке намењене добровољним даваоцима крви купио од фирме Вибра плус д.о.о. по цени од 1.738.140 динара, што је било за 500.910 динара скупље од понуде фирме Публик д.о.о. Тендер је предвиђао да критеријум за избор добављача буде економски најповољнија понуда, али је понуда фирме Публик оцењена као неисправна. Узорак који је понудило ово предузеће није задовољио „техничке спецификације“ из тендерске документације којима је заправо унапред био одређен само један могући модел оловке.

Записник о јавном отварању понуда и извештај о стручној оцени понуда показују да су на тендеру учествовала само три понуђача и то фирме: Публик д.о.о из Ваљева, Вибра плус д.о.о. из Земуна и Кодекс Комерц д.о.о. из Болеча. Међутим, тендерска комисија је одбила да разматра понуде фирми Публик и Кодекс Комерц. Понуда Публика је одбијена као неисправна, уз образложење да „узорци не испуњавају услове из техничке спецификације“, док је у случају понуде Кодекс Комерца дато образложење да „узорци не испуњавају услове из техничке спецификације“ и да „понуђач није доставио потписану меницу“.

Најповољнију понуду, по оцени комисије, доставила је фирма Вибра плус која је практично понудила цену од 9,82 динара (без ПДВ) за једну оловку, односно цену од 1.738.140 динара са ПДВ за укупну количину. У понудама које су одбијене као неисправне дата је цена од 9,50 динара, односно 1.681.500 динара (Кодекс Комерц) и цена од 6,99 динара, односно 1.237.230 динара (Публик). На основу извештаја тендерске комисије, директорка Института за трансфузију крви Србије потписала је 13.9.2011. године са фирмом Вибра плус уговор о купопродаји пропагандног материјала (бр. 5615), прихватајући као најповољнију цену од 1.738.140 динара са ПДВ.

У записнику о отварању понуда комисија је констатовала да је понуђач Кодекс Комерц д.о.о. доставио оловке без одговарајуће штампе, али је нејасно због чега је понуда фирме Публик д.о.о. оцењена као неисправна. Другим речима, тендерска комисија није образложила које заправо „техничке спецификације“ ова фирма није испунила.

Иначе, у упутству понуђачима како да саставе понуду, комисија Института за трансфузију крви Србије навела је седам карактеристика, а могло би се рећи да је комисија само заборавила да упише име произвођача оловака. У питању су следеће карактеристике: 1) хемијска оловка у више боја; 2) рукохват оловке гумиран црне боје са паралелним жлебовима; 3) средишњи део оловке благо сужен; 4) притискач улошка од пластике у облику печурке црне боје, врх оловке исте боје и материјала као притискач; 5) клипсна оловка пластична у боји тела оловке; 6) врста штампе на оловкама-тампон (штампа: знак и назив Института и то белом бојом на црвеној оловци, а црвеном бојом на осталим оловкама); и 7) паковање по 50 оловака у кутији. Поред уобичајених доказа о испуњености услова за учешће на тендеру понуђачи су били у обавези да доставе „два идентична узорка оловке са штампом и узорком кутије за паковање“.

Закон о јавним набавкама прописује да су техничке спецификације обавезан део конкурсне документације (члан 38), као и то да наручилац не може у конкурсној документацији да назначи било који појединачни робни знак, патент или тип, нити посебно порекло или производњу (члан 39). Такође, закон прописује да наручилац не може да у конкурсну документацију укључи било коју одредбу која би за последицу имала давање предности или елиминацију појединих понуђача, осим ако таква спецификација није оправдана са становишта предмета уговора (члан 39).

Упркос томе, техничке спецификације које је Институт одредио такве су да се односе на тачно одређен тип оловке која се набавља, а да тај тип није пропраћен формулацијом из закона која гласи: „или еквивалентно“. Обавезно уношење ове формулације закон прописује у случају када наручилац не може да опише предмет уговора на начин да спецификације буду довољно разумљиве понуђачима (члан 39). Спорну набавку Институт за трансфузију крви Србије реализовао је на терет буџетских средстава.

Извор: http://pistaljka.rs/home/read/288

Што више турски владајући кругови демонстрирају узнемирену реакцију на сваки стварни ил исфабриковани промашај суседне Сирије, то је све јасније да се иза те егзалтације крије нешто посебно, нешто што нема везе са релативно безначајним инцидентима у пограничној зони. Јер ни један парламент света неће својој армији дозволити да почне рат са суседом зато што је неколико пројектила пало у мирно село. Узрок и последице су превише неупоредиви.

19.10.2012. Фонд стратешке културе

Турске власти су практично цео погранични појас претвориле у територију за подршку сиријској оружаној опозицији. Ту су смештене касарне Сиријске слободне армије, ту се спремају нови најамници за упаде на сиријску територију, ту раде официри ЦИА који организују снабдевање и припрему бораца. И ту је збориште и за војне јединице турске армије. Рекло би се да је довољно да само још једном са било које стране дође до поготка неког артиљеријског пројектила, па да се свима познато „стрпљење“ Анкаре заврши и да турска армија појури преко границе. Историја има довољно примера намерног организовања таквих „случајних“ погодака.

Зашто турске власти тако грозничаво теже судару са Сиријом?

Одговарајући на то питање не можемо, а да не дотакнемо ситуацију у самој Турској. Доласком на власт Партије правде и развоја под руководством Реџепа Тајипа Ердогана и Абдуле Гила који су активни поборци религиозне ренесансе, са једне стране, турском друштву је понуђена концепција развоја земље на бази повратка вредности ислама уз очување националистичке идеологије, а са друге – курс према даљој европеизацији Турске. И то не би био први покушај у историји Турске да се ислам и модернистички пројекат споје. Зато је корисно да се подсетимо како су се на власт у земљи пробили младотурци.

Покрет младотурака, који је настао крајем 19.века, имао је порекло у иностранству. Оснивач покрета „Млада Турска“ био је италијански члан органнизације Бнај Брит – Емануел Карасо. Треба да се каже да Бмај Брит има статус „јеврејске друштвене организације“ и заслужену славу „крова“ британских обавештајаца. Формирајући тајни кружок младотурака 1890’их година у Солуну, Карасо је наставио да буде велемајстор италијанске масонске ложе „Обновљена Македонија“. Сви лидери младотурака су били чланови те ложе. После победе младотурске револуције Карасо је руководио контраобавештајном службом Балкана, а у току Првог светског рата контролисао је све турске резерве хране.

Стејт-департмент САД је такође учествовао у тим догађајима. Од 1890.године па све до периода Првог светског рата у Турској су се променила три амбасадора САД (Оскар Страус, Абрахам Елкин и Хенри Моргентау), а сва тројица су били функционери Бнај Брита.

Влада „Младе Турске“ је оставила за собом крваве трагове. 1914.године руководећи „младотурски“ „тријумвират“ је Турску увукао у рат, на страни Немачке. Унутар саме организације „младотурци“ су практиковали суров терор. 1915.године су, тврдећи да треба територије уз фронт да ослободе од становништва, младотурске власти су истребиле преко 1,5 милиона Јермена.

Мустафа Кемал Ататурк , који је „штафету“ преузео од „младотурака“ 1919. године, успео је земљу да спроведе између Сциле западног економског модела и Харибде умереног турског национализма. То је била врло рискантна политика, јер национализам захтева секуларизацију друштва. А секуларизација ислама је проблематична ствар, ако не немогућа, јер је увек спремна да постане мина са успореним дејством. Осим тога, Кемал Ататурк није био далеко од масонства (1907.године је примљен у масонску ложу „Веритас“ у Солуну). И његови најближи саборци су били масони који су тежили да земљом управљају режимом „затворених клубова“. Али, обзиром да је био политичар по крви, Ататурк је ипак успео да неутрализује утицај Европљана и Турској омогући да се неколико деценија одмори. Он је предложио модел развоја земље који се заснива на умереном национализму, што је Турској дозволило да избегне младотурски радикализам. Међутим, без обзира на то Ататуркова политика није могла да превазиђе дубоке културно-историјске разлике које су постојале између турског друштва и Европе.

А Европа је одлично запамтила крваве ексцесе младотурске владавине, тако да ни данас Европска унија не жели да ступи на то „минско поље“. Зато се Турској и не дозвољава улазак у ЕУ. Са своје стране – неуспеси Турске у том правцу (није помогло чак ни претварање Турске у „енергетски хаб“ и главну транспортно-енергетску артерију за Европу) довели су до тога да и Турци постепено изгубе интерес за „европски избор“. Проблеме у односима Турске са Европом прави и чињеница што су Турци, који су дали огроман допринос при обнови послератне Немачке (Турци су били први гастарбајтери), и који и данас чине огромну етничку општину чија је бројност преко 2 милиона људи само у западним земљама Немачке, све до данашњег дана у Европи представљају туђине.

Истина, Турску су примили у НАТО: њена полумилионска армија може да послужи као прилично добро „месо за топове“ које би се користило у правцу према Азији, али врата у „европску цивилизацију“ за Турску и даље остају закључана. Све то је Анкару приморало да за себе потражи ново место у светској и регионалној политици. Турско руководство је побољшало односе са арапским државама и активирало везе са другим земљама исламског света. Набоље су се променили односи и са старим геополитичким конкурентом – Ираном. Ту је улогу одиграла још једна спољнополитичка идеја: под паролом „Нула проблема са комшијама“ предузети су покушаји да се прекине конфронтација са Јерменијом, као и да се (у једном тренутку) побољшају односи са Сиријом.

Међутим, за турске националисте такав преокрет изгледа као врло рискантан са гледишта очувања јединства турске државе: као допуна проблему са Курдима Турска ризикује да се нађе и у религиозним расправама. Тако се исламизам и национализам поново конфронтирају.

Најјача промена курса се нашла у сиријско-турским односима. Из националне успомене Турака не смеју да се избаце две околности:

·  Сирија је 400 година представљала територију Османског царства;

·  Алавите који владају Сиријом турски сунити виде као парије ислама.

Трећа околност је војно-политичког карактера: Сирија је данас толико обескрвљена због деловања терористичких група у самој земљи, да војна операција против ње може лако да се изведе – на њену штету .

Све то, по мишљењу турског руководства, треба да представља основу за обнову некадашњег утицаја Турске у региону и јачање ислама као међународног фактора. Сваким даном све јачи притисак на Сирију нема ништа заједничко ни са правима човека, ни са „злочинима Асадовог режима“. Ради се о припреми за ново издање пројекта неоосманизма. Уз подршку Запада Анкара се корак по корак приближава свом циљу. У сиријском конфликту Турска жели да поново стекне ореол заштитнице интереса ислама. Анкара је очигледно одручила да припомогне да се уместо сиријске владе у Сирији појави марионетски режим који би снажно учврстио турске позиције у региону.

Вероватно је да се у генерал-штабу турске армије и сада слажу планови за уништење курдских енклава у Сирији. Са своје стране, сиријски Курди, који су од Дамаска добили одрешене руке, већ формирају оружане одреде за борбу са све јачом опасношћу од Турака.

На то, да се Анкара спрема за активно учествовање у прекрајању политичке карте Блиског и Средњег Истока, знаци стижу са свих страна. И подршка Анкари од стране Вашингтона представља знак да се Турска евидентно приближава рату са Сиријом. Рачуница америчких стратега је очигледна: турским рукама избити иранцима сиријски „ослонац“, а затим посвађати две најјаче државе у региону – Турску и Иран. Међутим, колико год да такве идеје одговарају плановима англосаксонаца, цео разумни свет се нада да и Турска схвата да такве идеје не могу да одговарају и интересима саме Турске…

Норвешки новинар Кристијан Каш, написао је на свом блогу  позив да му се јави што већи број Срба који су били на Косову и Метохији на Видовдан и претрпели малтретирање војника Еулекса.

19.10.2012. ФБР Биљана Диковић

Kristian Kahrs

Комисија за ревизију људских права, са мандатом да разматра наводна кршења људских права од стране Мисије ЕУЛЕKС на Косову, тражи већи број жалби жртава малтретирања које су починили косовски полицајци над особама које су ишле на Видовдански скуп на Газиместану 28. јуна ове године. Кристијан Каш је предао тужбу засновану на његовим чланцима Притвор на Косову, званичној тужби и Лажима косовског суда.

Каш позива Србе да попуне формулар са интернета и пошаљу на адресу канцеларије Комисије за ревизију људских права.

Скините формулар за жалбу који се налази на адреси hrrp.eu/srb/complaints.php, попуните га и пошаљите на office@hrrp.eu.

Каш истиче да ових дана очекује политичку подршку Владе Србије за групну тужбу против косовске полиције због кршења Устава Републике Србије.
„Да би се што боље припремили за ово, потребно је да имамо што већи број званичних тужби и због тога би било добро да један примерак своје тужбе Комисији за ревизију људских права пошаљете и на моју електронску адресу kristian.kahrs@gmail.com“ – пише Каш.

После овога следи обавештење да је фејсбук група Жртве и сведоци Газиместана 2012, која је раније била затворена, сада отворена.

http://sorryserbia.com/2012/eulex/

На стогодишњицу ослобођења Косова и Метохије од турског ропства сведоци смо да борба српског народа за очување Косова и Метохије и даље траје и да ће трајати.

Оно о чему се тренутно пише и говори јесте „испуњавање и поштовање свега онога што је до сада договорено“ са „Приштином“.

Од представника власти чују се поруке да је у вези Косова и Метохије веома битно чути и уважити шта људи који тамо живе мисле о решавању ситуације на Косову и Метохији, што је похвално и даје наду.

Као неко ко са породицом живи на Косову и Метохији и на тај начин непосредно учествује у наведеној борби, осећам потребу да укажем на:

– Значај Косова и Метохије за српски народ у националном, историјском, економском, културном, духовном и сваком другом смислу, односно као своју биолошку и у духовну колевку. На нашем односу према овом питању заснива се и наш однос и према борби за Косово и Метохију. Одлуку о „боју на Косову“ Свети Кнез Лазар је донео не на основу процене колико је непријатељ „силан“ већ на основу свести колику светињу брани.

– Вешто и лукаво се покушава од стране оних који желе да нам преотму Косово и Метохију, да целу причу пребаце на онај део где су Срби већински, односно на тзв. северни део Косова и Метохије. Као да је у јужном делу сада све у реду и остало је само још да се реши питање на северу.

– Како не би насели на подметања, треба да инсистирамо на истини, односно „испуњавању и поштовању свих до сада постигнутих договора и важећих докумената“. Редом и хронолошки како су и постизани и потписивани. То су: Кумановски споразум, резолуција СБ УН 1244,… договор у 6 тачака…

Много тога што је потписано и договорено од раније није испуњено. На пример: није враћено преко 200 000 прогнаних Срба и неалбанаца (напротив прогон се и даље наставља), није враћен део српских снага безбедности на Косово и Метохију, нису обновљени порушене Цркве и гробља, незна се судбина киднапованих и несталих…

Не може се прећи на следеће док се предходно не испуни и неможе се тражити да неко испуњава све што је „договорено“, а да неко не испуњава ништа од онога што је његова обавеза већ преко 12 година.

„Хоћемо да испунимо све што је потписано и прихваћено, али да пођемо редом од 1999.године“, па када стигнемо до договора из 2011/12. годинe испунићемо и то, ако је по Уставу Републике Србије.

– Друга питања која су веома важна а на којима треба инсистирати су: трговина људима и људским органима; путеви дроге на КиМ; узурпирана државна, Црквена и лична својина; противправна тзв. приватизација; порекло огромне количине новца који се користи за куповину српске имовине; одговорност свих оних институција и појединаца за све оно што се лоше догодило на КиМ након доласка међународних представника…

– Посебно питање јесте пристрасност нато снага и снага еулекса који су у саставу међународних снага под окриљем резолуције 1244 СБ УН.

Ко продужава мандат „ЕУЛЕКСУ“ и чија је сагласност за то потребна? Колико знамо да је држава Србија направила договор са УН и да је она потписник споразума о мисији „ЕУЛЕКСА“ и да као таква ако није задовољна може да да примедбе и да, ако је то потребно, раскине тај споразум.

Како ко радио тако му Бог и помогао!

Грешни Србин са КиМ
_________
http://www.srbinaokup.info/portal/2011-11-06-12-09-37/507-2012-10-19-09-35-26

У Владичином Хану данас је проглашена епидемија непознатог узрока, у којој је до данас регистровано 40 оболелих и осам хоспитализованих пацијената.

19. 10. 2012. Бета

Владичин Хан: У току је епидемиолошко испитивање

Завод за јавно здравље у Врању, који је прогласио епидемију, није у саопштењу навео о којој би врсти болести могло да се ради, нити које тегобе имају оболели, него је јавност обавестио речима „проглашена је епидемија неидентификоване етиологије“.

У току је епидемиолошко испитивање и истраживање епидемијског јављања у насељу, породицама оболелих и Дому здравља у Владичином Хану, и епидемиолошко истраживање узрочника, извора и путева преношења заразе.
Епидемиолошким испитивањем обухваћено је и Јавно комунално предузеће Водовод у Владичином Хану, уз контролно мерење хлора у градском водоводу.

Дeмoкрaтскa стрaнкa Србиje oцeнилa je дa je дaнaшњи сaстaнaк у Брисeлу прeмиjeрa Србиje и Кoсoвa, Ивицe Дaчићa и Хaшимa Taчиja, пoтпунo нeприхвaтљив и дa прeдстaвљa „нaрушaвaњe српских држaвних и нaциoнaлних интeрeсa“.

19.10.2012.

Пoртпaрoл ДСС-a Пeтaр Пeткoвић  рeкao je дa je прoтив Taчиja 2008. пoднeтa кривичнa приjaвa збoг „нajтeжeг кривичнoг дeлa пoдривaњa устaвнoг пoрeткa Србиje“ и дa пoстoje „oснoвaнe сумњe“ дa je oдгoвoрaн зa злoчин oтмицe Србa рaди тргoвинe људским oргaнимa.

„Скупштинa Србиje joш ниje усвojилa плaтфoрму зa прeгoвoрe o Кoсoву, нити je дoнeлa oдлуку и oвлaстилa билo кoгa дa мoжe дa сe сусрeтнe с Хaшимoм Taчиjeм или билo кojим другим aлбaнским сeпaрaтистoм“, рeкao je Пeткoвић.

„Пoгрeшнo je и штeтнo рaзгoвaрaти с Taчиjeм, jeр тo прeдстaвљa нaрушaвaњe српских држaвних и нaциoнaлних интeрeсa“, рeкao je звaничник ДСС.

„Печат“ у Косовској Митровици:

Инсајдер – лаж уживо

Пише НАТАША ЈОВАНОВИЋ
19.10.2012.

Кућа у очима деце са Космета: цртеж малишана из вртића „Даница Јарамаз”

Да ли је „Инсајдер“ требало да спроведе истрагу за наводним криминалним траговима на северу Космета и шта о томе мисле људи чије су се фотографије нашле у овом намештеном серијалу? Истина, и РТВ Б92 је у међувремену израсла у озбиљну полицијску станицу на Новом Београду, којом управља чудовишна мешавина страних и домаћих служби. Но, већа је истина да је север последња српска одбрана Космета; виђена, од стране дежурног полицајца, као неопростива.

Такозвани документарни серијал РТВ Б92 под називом „Инсајдер“, дохватио се поново једне, очигледно наручене и у одабраном тренутку емитоване теме.

Овом приликом у питању је истраживање „патриотске пљачке“ на Косову, са идејом компромитације политичке струје која се залаже за останак државних институција Србије на Косову. И опстанак самих Срба у Старој Србији. Тим поводом „Печат“ је обишао север Косова. Стешњен на простору четири општине, север је српскији од било којег града у централној Србији, а људи са којима смо причали, последња барикада на путу Хашима Тачија, одлучни су у идеји да тако и остане. Упркос, како кажу, притисцима.

Од самог почетка емитовања, људима упућеним у збивања у општинама на северу Косова било је јасно да се РТВ Б92 бави једном аматерском, дакле, непрофесионалном истрагом пљачки и шверца на простору који је, судећи по односу који су према њему имали демократски лидери и лидерчићи, коалиције и тријумвирати, мало био у Србији, а мало није, који је мало имао царину, а мало не. Опште је позната ствар да много државних функционера које је Србија свих ових година плаћала, никада није истински ни живело на Косову.

Никаква сензација није ни откриће да су Албанци редовни купци шверцоване српске робе. Уместо тога, Б92 је, по свом обичају, стрпала у исти кош истинске криминалце и профитере и бројне невине људе који немају никакве везе. Врхунац бруталности Б92 је дотакла снимајући њихове куће, одрасле чланове породица, али и децу, инсистирајући на кривици без доказа.

А ћуте о патњама Срба

Митровачки новинар Зоран Влашковић, чије је текстове објављивао и „Печат“, један је од најпоузданијих сведока небројених злочина према Србима на Космету. Влашковић је уздуж и попреко прошао целу покрајину у протеклих 13 година, залазио је и тамо где српска нога пре њега није крочила још од бомбардовања (Кошаре), о Космету и његов мали прст зна више него цела Бранкица Станковић; зато га текући серијал „Инсајдера“ изразито погађа:

„То је чист пример гебелсовске пропаганде лажи, са циљем уклањања и Срба и Косова из граница Србије. ‚Инсајдер῾ тера Србе да плаћају Тачију царину, што је непојмљиво. Срби овде добијају мање новца него што су заслужили и мање него што им је потребно, с обзиром на околности у којима живе. Незапосленост у српским енклавама јужно од Ибра износи 93 одсто! Још ниједан Србин повратник није запослен ни у једној албанској институцији, фирми или компанији. У Обилићу где је радило скоро 5.000 Срба, више ниједан није у евиденцији запослених, иако су многа села око Обилића на рубу егзистенције. Што колеге са Б92 не испитају колико у Приштини живи Срба, Горанаца или Бошњака? Или у Урошевцу, Призрену и другим градовима где је било етничког чишћења?“

Осрамотише нам и децу и јубилеј! 

Гордана Савић, директор обданишта ,,Даница Јарамаз“ у Косовској Митровици, не скрива огорченост због тога што је у „Инсајдеру“ на недоличан начин приказана фотографија малишана из ове установе, и то у оквиру сегмента који се бавио Звонком Веселиновићем, кога сама назива пријатељем:„Приказана је фотографија са прославе великог јубилеја, 50. годишњице постојања и рада обданишта, у којем тренутно борави 659 малишана. Нису је приказали да би нас похвалили и честитали јубилеј, јер знам да им је то последња намера. Јасно је шта су хтели: фотографију добијену од нама познате особе, приказали су да би омаловажили јубилеј, установу, па чак и нас и нашу децу. Док су износили неистину о Звонку Веселиновићу, ниједног тренутка, ни у једној реченици, нису споменули да је Звонко Веселиновић хуманиста и да је био генерални донатор прославе!

‚Славни῾ новинари са Б92 очигледно нису плаћени новцем грађана Србије, већ прљавим новцем самопроглашене државе Косово. То се увелико прича међу Србима на Космету, али ја бих да се вратим на фотографију, која је фрапирала све нас запослене у установи, родитеље, пријатеље вртића, све оне који су знали да је мој пријатељ и наш суграђанин, Србин Звонко Веселиновић, за свог сина који борави у нашем вртићу, као и за све његове мале другаре, за тај дан и за ту прилику купио и одштампао мајице са натписом ‚Косово и Метохија у срцу῾, на чијим рукавима су биле утиснуте српска и руска застава.“ „Ово је најсвежији пример докле су ТВ плаћеници спремни да иду, не би ли призвали још већу несрећу преосталом српском народу на Косову и Метохији“, наставља Гордана Савић. „По њиховим саопштењима, испада да на Космету живе само криминалци. Јако ми је жао што нису дошли првог септембра, да лично усликају све ове цртеже које су деца заједно са својим васпитачима урадила, и послала поруку свим злим људима који су се наднели над њима да их оставе да одрастају у миру, као и сва друга деца на планети. Али, њих то не занима, а још мање их дотиче садашњост и будућност наше деце, која јако брзо одрастају, имајући у виду где су се родила и у каквом окружењу проводе своје детињство. Стварност наше деце зове се окупација. Као да немају право да одрастају у миру, да им свакодневно не лете хеликоптери изнад глава, да се не чују сирене, да не падају бомбе, да им не хапсе родитеље… Али, на нашу срећу, боље што их нема да дођу, плашим се и ту би пронашли неку криминалну групу.“

ПРИЧА О ДВЕ УСТАШКЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ – Игор Војиновић

Игор Војиновић, професор историје у митровачкој гимназији, дао је један од најживописнијих осврта на свеукупно деловање телевизије Б92, онакво каквим га доживљавају у преосталим српским срединама на Космету:

„Има једна истинита анегдота која може све ово да објасни. У Далмацији, бившој Српској Крајини дошло је до покушаја повратка српских породица. Једна породица се преко међународних организација вратила у своју обновљену кућу. Процедура је подразумевала да код школског психолога и педагога деца повратника иду на разговор који се кретао од тога где су живели, до тога које су новине читали њихови укућани. На питање која се телевизија најчешће гледала у њиховој кући у Суботици, девојчица је одговорила: „Углавном две хрватске и две усташке. Објаснила је да су хрватске ХРТ1 и ХРТ2, а усташке Б92 и РТС“.

Игор Војиновић