Директор Еколошког покрета Нови Сад Никола Алексић је дошао у Београд, био је – како је претходно најавио на друштвеној мрежи Фејсбук, тачно у подне испред Народне скупштине Србије да још једном затражи одбрану Устава и живота грађана Србије. Човек са образом, човек који држи реч, човек који нам буди наду у правду, истину и победу после непуна 4 минута овога снимка је ухапшен.

06.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Никола Алексић

„Погледајте небо! Ово нису трагови авиона, то су тоне и тоне отрова који сваки дан сипају на нас! Нас су продали! Одбраните Устав! Ухапсите издајнике! Ухапсите Владу и Генералштаб! Погледајте небо! Спроводе геноцид над нама сваки дан! Ко им је то дозволио?! Погледајте! Немојте да кажете да нисте обавештени! Војско! Полицијо! Браните Устав! Станите уз народ! Ухапсите издајнике! Владу и Генералштаб! Војско! Полицијо! Зауставите геноцид! Браните Устав! Станите на страну народа! Зауставите коначно геноцид, србски народ нестаје!“

ФБ СРБИ НА ОКУП

Посмртни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе Карађорђевића допремљени су у Србију. У Саборној цркви у Београду су им грађани одали пошту. Сахрана посмртних остатака je обављена у суботу 06. 10. 2012. г. на Опленцу.

У наставку погледајте наш видео прилог

Уредништво „Срби на окуп“

*****************

Опленац „вечна кућа“ и кнезу Павлу

ОПЛЕНАЦ -Враћањем посмртних остатака кнеза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе у Србију и њиховим полагањем у цркву на Опленцу, Србија скида са леђа део тешког терета који је сама натоварила на себе и одужује један од најтежих дугова, поручио је данас председник Србије Томислав Николић.

„Коначно ће наћи мир у цркви коју је саградио краљ Петар I Карађоврђевић. Данас ћемо да скинемо са леђа део тешког терета који смо сами себи натоварали када смо се заслепљени садашношћу одрекли поштовања вредне прошлости“, поручио је Николић на церемонији полагања посмртних остатака.

Николић је поручио да је зато данашњи дан велики за Србију и да би сви грађани, без обзира на лична уверења и верска убеђења, требало да буду поносни што „одужујемо један од најтежих дугова и дуг према прецима“.

„Данас потомцима указујемо на једини пут којим могу да стигну до самопоштовања и поштовања других, којим могу да постану достојни својих славних предака. Колико је народа у свету који су имали цареве, царице, краљеве, краљице, кнежеве, кнегиње?“, рекао је Николић.
Он је упитао да ли су се државе које су имале цареве, краљеве и кнежеве одрицале сећања на њих и поштовања за то што су водили државу и народ.

Уз напомену да Србија показује да поштује традицију и историју, председник Србије је истакао да данас не налази мир само кнез Павле и не само његова ћерка Јелисавета, већ да се свако осећа као „причешћен и као прочишћен“.

„Требало је да Срби прво почну да поново цене своју Србију, па да онда династији Карађорђевић докажемо да је дочекала тренутак рехабилитације и поновног уважавања и поштовања од стране српског народа“, рекао је Николић и додао да је кнез Павле доживео честу српску судбину – да буде поштован у иностранству, а да му у Србији суде.

Тако, према његовим речима, династија Карађорђевић поново дели судбину своје отаџбине, чијем развоју је значајно допринела, развијајући се са њом и страдајући са њом.

„Атентати, клевете, прогони, неправедна осуда – само су део њених страдања. Мада је Краљевина Србија била уважавана и поштована у целом свету и са Карађорђевићима на челу извојевала многе победе, деценијама су генерације ђака и студената училе како је све добро и позитивно проистекло из комунизма, а све лоше и зло из периода монархије“, указао је Николић.

Он је напоменуо да истина није само црна или само бела, већ да има хиљаде нијанси, као и да је сваки део српске историје имао своје позитивне и негативне стране.

Николић је истакао да је кнез Павле био истински племић, да се никада није бранио од клевете, да је волео Србију, а о отаџбини говорио са вечитом тугом у очима.

„Данас на Опленцу исправљамо неправду према кнезу Павлу. Предајемо његове мошти светој српској земљи, он ће да нађе смирење поред својих предака, а нама остаје да се молимо за његов вечни мир и да предано и даноноћно радимо за мир и просперитет Србије коју нам је оставио, да је чувамо и очувамо за наше потомке“, закључио је Николић.

Церемонији дочека посмртних остатака Карађорђевића присуствовали су ћерка кнеза Павла и кнегиње Олге, принцеза Јелисавета Карађорђевић са породицом, председник и премијер Србије, Томислав Николић и Ивица Дачић, патријарх српски Иринеј, као и принц Александар Карађорђевић са породицом, црквени великодостојници….

Патријарх Иринеј, који је у Саборној цркву служио литургију, у свом обраћању поручио да је после седам деценија „исправљена историјска неправда према кнезу, који је био велики патриота“.

Српски председник и премијер обећали су да ће у земљу вратити и посмртне остатке осталих чланова породице Карађорђевић, пре свега краља Петра Карађорђевића.

По завршетку литургије грађани су почели да одају пошту целивајући ковчег са посмртним остацима породице Карађорђевић, а мимоход је био планиран до јуче у 17 часова, када је организован свечани испраћај из престонице за Опленац.

На дан ексхумације кнегиња Јелисавета поручила је да је то историјски догађај важан не само за породицу, већ и за читаву Србију, подсетивши да су њеног оца „до скора третирали као издајника“.

„Он је био херој и без разлога је патио“, речи су Јелисавете, уз подсећање да је Швајцарска била прва земља која је породицу кнеза Павла примила после рата.

Организациони одбор Владе Србије за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић, којим је председавао Николић, 21. септембра је донео одлуку да се на Опленцу сахране супружници кнез Павле и књегиња Олга и њихов син кнежевић Никола.

Кнез Павле Карађорђевић рехабилитован је 15. децембра 2011. године, чиме је поништена одлука из 1945. којом је проглашен за ратног злочинца коме су одузета грађанска права и имовина у земљи. Дугогодишњи сан и борба кнегиње Јелисавете постали су реалност, и све је спремно за сахрану на Опленцу којој ће, према очекивању, присуствовати угледне личности из земље и света.

Кнез Павле је рођен у Петрограду 1893. године, владао је Краљевином Југославијом седам година (од 1934. до 1941). Умро је у Паризу септембра 1976. године.

Читајући београдске новине, неупућен би стекао утисак да Србијом цветају руже, шетају тзв. старлете које је прост народ некад звао другачије, а у редовима пред ћелијама стоје бивши министри.

06. 10. 2012. Вести,пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Ах, да, откривају се и друге ексклузивне бомбе, на пример да је садашња народна посланица некад на сајму аутомобила показивала међуножје, и то онако – на извол’те. А, на опште одушевљење мушког рода који је напасао очи и празнио батерије мобилних телефона снимајући стидне пределе будуће народне представнице.

Те новине, иначе, обично стоје поред рафова на којима нема уља, нема шећера, нема много чега. Нема хлеба, али има медијских игара, а на позорници главни јунаци естрадни крештавци, полупроститутке из џет-сета и љубавни јади новокомпонованих звезда.

Милан Јовановић

И тако дан за даном, што би рекао Бранко Коцкица, све док не дође јесен и време за педербал са шетањем и пуцањем. Те педерска права јесу услов за Европу, те нису. Од „тражимо да јавно изразимо своја људска права“, до „добићете батине, педерчине!“ Од Дачићевог „изем ти Европу где је геј парада улазница“ до Дачићевог „безбедност изнад свега, победила је држава“…

На ступцима и екранима парадирају Наши, а богами и Њихови. Потежу се вербални топузи, једни машу иконама, други Христом кога мази дечко, а у визији чувене шведске уметнице за коју ни њена фамилија не би чула да није болесног приступа вери и уметности.

За то време, сироте бакице и њени вршњаци по десет пута обилазе око витрина као маче око џигерице коју чува лично Кербер. „Пипните слободно то месо, неће вас појести! Као, уосталом, ни ви њега“… говорио је давно мудри, на жалост покојни Душко Радовић.

Народу коме и хлеб полако постаје луксуз преко главе је и педераша, и вип-проститутки, пијаних водитељки и дрогираних естрадних уметника.

Али, то српски медији, кобајаги, не виде, ружичаста шема прелила се преко страница новина: некад је био само један Жељко, духовни тровач, сада су се намножили као гамад.

Крче и тим тзв. новинарима и тим тзв. уредницима црева, не сумњамо. Ваљда је и њима лакше да завире у међуножје народне посланице, него у свој новчаник, тако се ваљда завара глад, бар накратко.

У овакво зло доба, кад гладнима треба објаснити да им је, уствари, лепо, згодно дође, на пример, повратак кнеза Павла у отаџбину. Све некако мирише на старински гламур, те старе заставе, постројени гардисти, посвађана династија, баш као у Бакингемској палати.
С тим што наша династија нема снајку која би се на јахти неопрезно разголитила на радост папараца, а на ужас краљевског двора. Ми смо принуђени да се задовољимо међуножјем обичне смртнице, па макар она била и из скупштинских клупа.

Док не дође оно време кад човек, великом муком натеран, дође на пумпу:
– Сипајте ми три деци бензина и две-три капи уља, молим.
– Још нешто? – иронично пита пумпаџија.
А сиромах се зацрвени:
– И ако Вам није тешко да ми прднете у гуме…

Мада, кад се мало боље размисли, можда и ова наша беда има везе и са кнезом, и са гејашима, и са оскрнављеним Христом. Можда смо на ове гране и спали зато што смо одавно пљунули на све вредно, што је Исуса бранила шачица клинаца, а антихришћански перформанс две хиљаде љутих полицајаца-оклопника.

Што нисмо знали да устанемо кад је требало и да домановићевске вође на које смо осуђени натерамо на прави пут.

Ко се помири са тим што му отимају Косово, тај мирно гледа и кад му отимају хлеб.
Тако то, на жалост, иде.

06.10.2012. ФБ Darko Mihajlović

ПРИЧА О ДОБРОМ ДОМАЋИНУ

На ободу цивилизације, у врлетним крајевима једног повећег полуострва, живео један угледни Домаћин.

Да се не би много издвајао од комшија и он је решио да гаји пар животиња. Определио се за две, не баш сродне, врсте Илузију и Стварност. Сместио их је у исти тор. Брижно их је хранио све најбољом храном: причама, обећањима, маштаријама…

Ова храна је баш пријала Илузији, она се улепшала, заоблила, расла. Стварност је стагнирала у расту. Храну је једва окушала, само када мора, а пошто заостајала за Илузијом била је гурана у страну и стално добијала батине. Боже како је та животиња, иначе од најздравије пасмине, поружнела, како је само постала ћудљива и агресивна. Домаћину није пријало да је види. Размишљао је како да је се отараси. Понекада би је и он из беса одаламио.

Једног дана је Илузија, отимајући сву храну за себе, прибила Стварност за зид тора и почела да је беспоштедно гризе. Стварност је сакупила последњи атом снаге и растргла Илузију. Домаћин је утрчао у тор и почео лопатом да туче по Стварности, али је и он доживео исту судбину.

Стварност се онда исцрпљена сасвим отетурала до прве ливаде, почела ужурбано да удише ваздух слободе и кренула халапљиво да једе…

ВЛАДИМИР КРШЉАНИН О 5. ОКТОБРУ – О ПУТУ, ИСТИНИ И ЖИВОТУ

06.10.2012. fakti.org

*

• Разарање Србије има два кључна фокуса. Први је финансијско-економски и готово је нетакнут, а други је – Косово и Метохија. Највећи савремени криминални табу англоамеричког света…
• Морамо се наоружати саборношћу. Србију непрестано цепају – и физички, и политички, и духовно. Они нас вештачки деле, а ми бисмо да се природно спајамо. Да уложимо најбоље у нама у опстанак Србије…
• У бици која нам предстоји, морамо се наоружати истином. И храброшћу да истину кажемо. Истину о томе да „нема срећног просјака ни богате колоније“

ЈАСНУ линију антисрпске и антируске политике сагледавамо овде на Балкану у понашању британског, односно англоамеричког фактора током читавог 19. и 20. века.

Подршка аспирацијама Турске, Аустроугарске, Ватикана и Немачке, начин вођења Првог и Другог светског рата, подстицање међунационалних сукоба, подршка свим екстремистичким, а посебно усташким групама, распиривање и манипулисање грађанским ратовима…

Ова политика је раније била прикривена иза поражених сила у светским ратовима; током 90-их година 20. века је постала отворена, а њене форме и методе најбруталније, повезане са најнеморалнијим и најкриминалнијим формама људског понашања – тероризмом, политичким убиствима, шверцом оружја и дроге, ратним злочинима.

Утолико невероватније изгледа, данас и овде, одсуство било каквог, па чак и интелектуалног отпора таквој политици.

Програм подршке демократији у Централној и Источној Европи, финансиран од стране владе САД, односно USAID-a, и одобраван сваке године у америчком Конгресу, започео је 1994. године. Када је СРЈ, односно Србија у питању, првих година су издвајања била по неколико милиона, па затим неколико десетина милиона долара. Када војна агресија 1999. године није дала очекивани резултат, средства су повећана у 1999. години на преко 100, а у 2000. на близу 200 милиона долара.

Средства су већином реализована преко NED, одакле су се гранала према IRI, („Отпор“ и сличне организације), односно NDI (медији и политичке партије).

У мала места у Србији, новац су у ташнама разносили службеници приватне америчке компаније RONCO, која је обављала послове на разминирању у БиХ и на КиМ. Од приватних фондација, најактивнији је био Сорош, а овог пута ангажоване владе Србији пријатељских земаља биле су владе Норвешке и Грчке.

У Србији се организују политичка убиства, како би се за њих оптужио режим, а после вођа опозиције, један по један, бивају купљени или уцењени и значајни представници власти, државних, па и војних структура. И тако се десио 5. октобар.

Шести, планиран као вартоломејска ноћ, избегнут је два пута, 2000. и 2003, захваљујући нашим родољубима и страним пријатељима.

Разарање Србије има два кључна фокуса. Први, финансијско-економски, готово нетакнут, који у континуитету од 2000. године за рачун страних господара, контролише једина НВО (дакле агентура по дефиницији) која се претворила у политичку партију.

Последице је, уместо вапијућим економским показатељима, најочигледније приказати демографским: 100 Срба мање свакога дана, што у деценији под страном влашћу даје укупну цифру много већу од укупног броја страдалих на свим странама у ратном вихору 90-их – још један прећутани геноцид.

Други фокус је Косово и Метохија. Највећи савремени криминални табу англоамеричког света. Русија је јавно ове године затражила да се производња дроге у Авганистану, умногостручена од како је НАТО у тој земљи, прогласи за претњу светском миру и безбедности.

А шта ми чинимо по питању главне транзитне станице за ту дрогу на путу за европско тржиште, која је такође под контролом НАТО?

Када је српска Влада, са великим закашњењем, почела да пружа отпор по питању Косова и Метохије и да прихвата енергетске аранжмане са Русијом, усмерене на јачање суверенитета Србије, морала је пасти. Формирање нове скупштинске већине је спречио британски амбасадор…

Влада недавно, прихватајући нове опасне уступке – на питању Резолуције ГС ОУН, дефинитивно губи кредибилитет.

Ето, то су страшне последице 5. октобра 2000.

А у бици која нам предстоји, морамо се наоружати истином. У томе је смисао и суштина овог скупа. И храброшћу да истину кажемо. Истину о томе да „нема срећног просјака ни богате колоније“. За истином не треба много трагати, јер је сви знамо. А храброст је потребна, јер је у земљи под латентном окупацијом, све – и политички живот и положај сваког човека – дакле све, засновано на лажи.

И морамо се наоружати саборношћу. Србију непрестано цепају – и физички, и политички, и духовно. Они нас вештачки деле, а ми бисмо да се природно спајамо. Да уложимо најбоље у нама у опстанак Србије…

(Из уводног излагања на међународној конференцији „5. октобар – десет година касније“, одржане у Сава центру у Београду 5. октобра 2010. у организацији Покрета за Србију)

05.10.2012. ауторска колумна – ПРАВДА

Данас је пети октобар дан кад је светло слободе и демократије, после дванаест година владавине Слободана Милошевића, само на тренутак, обасјало на стотине хиљада оних који су чекали тај дан, и оних који су изгинули у ратовима, чисткама или на други начин умрли, а да тај зрачак слободе нису ни осетили!

Дан  наде, која је брзо избледела на нашим лицима, и усахла у  нашим срцима. Данас дванаест година касније на Јутјубу гледам како комунални полицајци  градоначелника града Београда Драгана Ђиласа хапсе старца од шесдесет година, примењујући силу, само зато што се усудио да у градски аутобус уђе без карте. Још ми одзвања у ушима, приликом хапшења,  његово мукло “децо немам ни за леба а камоли за карту“ .

Наша земља је опљачкана сурово до голе коске а корист су извукле стране банке, страни трговински ланци и домаћи инфериорни послушници, који су за свој послух добили ексклузивно право да опљачкају остатак  сопственог народа и  сопствене државе. Данас, дванаест година после петог октобра, сиромаштво и беда нашег народа је неиздржива за гледање. Док  хиљаде, десетине хиљада, стотине хиљада наших људи, жена, стараца и деце гладује, у предвечерје петог октобра, групица охолих, безобзирних и безобразних, извргавају руглу Исуса Христа. Ту смотру шаке богохулника и неверника, који од своје “сексуалне оријентације“ праве бизнис и каријеру, обезбеђивало је више полицајаца него што је петог октобра 2000.- те  бранило власт Слободана Милошевића. Србија Цара Душана, Србија Цара Лазара и Обилића, Србија Карађорђа и Милоша, Србија њива и шљива, постала је Србија срама, безнађа и очаја! У тој Србији се од гладних отело да би се из буџета исфинансирале ЛГБТ “свечаности“.

У Србији национално богаство, природна и створена добра,  требало би да служе да свако има поштен посао, пристојну зараду, честит дом, доступно школство и здравство  и достојанствену старост. Уместо тога, уместо обећаних златних кашика  доведени смо до празних тањира и народних кухиња. И данас се каиш најчешће стеже око празних стомака ! Уместо, као некада,  у протестне шетње наш народ углавном шета од контејнера до контејнера. Тако изгладнели народ лако је варати на изборима. Гладна риба на удицу сама јури!
Добили смо најдужи и највиши мост да би нас лакше преводили жедне преко воде.

Уместо некадашње једне ТВ Баситље данас имамо најмање пет. Уместо штампаних медија под контролом власти имамо медије у власништву власти. На крају питање које ми се намеће да ли у Србији слобода свиће само кад режимским новинама потпалиш режимску телевизију и траје ли ко лептиров живот?!

У јеку притисака на Србију да се што пре и заувек одрекне Косова и Метохије, на РТВ Б92, познатом вашингтонском медијском бомбардеру, емитован је кратки серијал под називом „Патриотска пљачка“.¹ Прозападна медијска артиљерија је добила задатак да утиче на српско јавно мњење, на тај начин што ће свеукупну финансијску помоћ јужној покрајини представити као криминал. „Патриотска пљачка“ је лансирана у ишчекивању преговора Београда и привремених институција на КиМ, као и извештаја Европске комисије о Србији, чији су представници отворено предочили српским властима да морају одустати од борбе за територијални интегритет земље, уколико жели у ЕУ.² Б92 је утрошио огромна стредства у производњу и пласман своје пропагандне емисије, међутим њихова аргументација је потпуно подбацила.

06.10.2012. Фонд стратешке културе

Аутори „Патриотске пљачке“ као кључни аргуменат наводе да је због неплаћања пореза (ПДВ-а) на робу која је испоручивана на Косово и Метохију, буџет Србије оштећен за 300 милиона евра.³ Подсетимо се да је Влада Војислава Коштунице као вид помоћи преосталом српском народу још 2005. године донела уредбу којом је укинула плаћање ове врсте пореза на робу која је одлазила пут јужне српске покрајине. Влада Мирка Цветковића је пред крај мандата делимично укинула Уредбу и вратила ПДВ за већи део те робе. На тај начин ДС је покушала да изврши притисак на Србе који живе на окупираној територији у гетима окружени бодљиваком жицом, како не би пркосили фактичком признању независности КиМ и преговорима у које се упустио Тадићев режим.

Б92 без трунке срама, ослобађање од пореза робе која се шаље на Косово и Метохију назива пљачком! Све то у ситуацији у којој се Срби у јужној покрајини боре за опстанак. Та врста помоћи Београда је допринела томе да се на овој територији рађа највећи број српске деце, што представља сметњу за шиптарске сепаратисте и њихове менторе из САД и ЕУ који желе да виде КиМ без Срба. Аутори „Патриотске пљачке“ су намерно „заборавили“ да помену чињеницу по којој само 500 предузећа у Србији, највећих дужника по основу пореза и доприноса дугују милијарде евра држави и запосленима!⁴ При том „рупа“ у ПИО фонду је одавно пробила црту од 10 милијарди евра!

Такође, Б92 намерно губи из вида чињеницу да су највећу штету буџету Србије нанели ДОС и ДС, фанатичним наметањем модела европских интеграција. Власт ДС-а предвођена Борисом Тадићем и Мирком Цветковићем задуживала је Србију за 4,7 милиона евра дневно, да би тај износ задужења за три и по године укупно достигао невероватних 5,7 милијарди евра, што представља рекордну задуженост у историји!⁵ Све то на путу Србије у ЕУ.

Корупција и криминал нису страни ни медију Б92, јер је управо и преко њихових рачуна стизао новац за обарање Слободана Милошевића што је пореске обвезнике у САД за само три године коштало укупно 75 милиона америчких долара.⁶ Колико је тог новца завршило у приватним џеповима?

Б92 се није определио да направи ТВ серијал о трговини људским органима отетих и киднапованих Срба, транспорту наркотика из Авганистана на КиМ под контролом НАТО пакта, који угрожавају младе људе у целој Европи, или крађи српског рудног блага. Овакво понашање Б92 је логично јер тај медиј не добија новац од Сороша да би Србе представљао као људе (једнаке другима) већ напротив да би их сатанизовао у складу са размишљањима творца Фонда за отворено друштво, који је својевремено потписао петицију за бомбардовање Србије. Власничка структура РТВ Б92 је дуго била вешто скривена. Према извештају Верице Бараћ која је водила Савет за борбу против корупције, власник РТВ Б92 је било предузеће „Астонко“ регистровано у Србији, чији је власник истоимено предузеће са Кипра за које не постоје подаци о власничкој структури.⁷ Дакле неко се својски потрудио да власничка структура РТВ Б92 остане непозната што је довело до сумње да је прекршен члан 99. Закона о радиодифузији.⁸ Иначе Србија има озбиљан проблем са нејасном власничком структуром водећих и најутицајнијих медија што је Савет за борбу против корупције утврдио у свом извештају.

Међутим најутицајнији власник РТВ Б92 не представља непознаницу. Преко фирме „MDLF inc.“ Џорџ Сорош утиче на овај медиј.⁹ Један од оснивача „MDLF inc.“ је Фонд за отворено друштво чији је творац и председник Сорош.¹⁰

Џорџ Сорош је у својевремено био сарадник нациста, нарко-трговца Роберта Вескоа, и барона Едмонда де Ротшилда и бавио се различитим пословима, од разарања националних валута, преко пропагирања еутаназије, до финансирања међународних кампања за легализацију дроге и уништавања источноевропских и балканских држава, као и држава Трећег света.¹¹ Сорош је позивао 1999. године на убијање грађана Србије док је преко Међународне кризне групе коју финансира водио жестоку кампању за признање независности Косова и Метохије и сатанизацију Срба. Просто је невероватно да се једном таквом злочинцу дозвољава да има удео у српским медијима.

У светлу свега наведеног потпуно је јасно због чега Б92 трује грађане антисрпском пропагандом форсирајући приче о наводним српским злочинима, „мрачним деведесетим“, промовишући Хашки трибунал, НАТО и ЕУ, а извргавајући руглу патриотизам, СПЦ и преживели народ на КиМ. Овај медиј са националном фреквенцијом је преносник порука човека који мрзи и који се посветио разбијању српске нације и свођењу Србије на предкумановске границе. Најурити Сороша и сличне из српских медија није само важан национални задатак већ и цивилизацијски стандард.

1 http://www.b92.net/insajder/aktuelno-vesti.php?yyyy=2012&mm=9&dd=24&nav_id=645734&start=10

2 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Evropska-komisija-Datum-pregovora-ostaje-vezan-za-Kosovo.sr.html

3 3http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1478&yyyy=2012&mm=09&nav_id=645825

4 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.239.html:389620-Firme-duguju-po-radniku-14000-evra

5 http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/305128/Cvetkovic-zaduzio-drzavu-vise-nego-svi-premijeri-za-20-godina

6 http://emperors-clothes.com/articles/szamuely/willthe.htm

7 Види: Корупција, власт, држава, Део 3, приредила Верица Бараћ, Савет за борбу против корупције, 2011, Београд.

8 Исто.

9 http://www.b92.net/o_nama/vlasnistvo.html

10 http://www.mdlf.org/en/main/about/44/Funders-and-lenders.htm

11 О Џорџу Сорошу види студију Владимира Димитријевића: Џорџ Сорош – Велики мешетар свију хуља. (http://www.pecat.co.rs/2010/08/dzordz-soros/)

*http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/06/patriotska-plachka-u-rezhiii-sorosheve-mafiie.html

Сукоба у влади ће бити, и он ће се водити и уз утицај грађана, а не, као до сада, само странаца, интересних група и друштвених елита

06.10.2012. Нови Стандард

Свашта је стало у само једну паролу Борке Павићевић, заштитног лица оне Србије која свих ових година једну колаборацију из уџбеника упорно представља као узвишени чин освајања слободе. Елем, ова српска постмодерна верзија Ла Пасионарије која се бори за права јачих описала је Дачићеву забрану геј-параде као „ширење страха, неслободу и терор“. Не пропуштајући да понове како је то повратак у 90-те, њени епигони, уз саслужење већине медија, описали су као крај демократије у Србији просту чињеницу да је Београд ових дана остао неполупан а политичко вођство без жеље да се насиљем супротстави већинском расположењу вишеструко понижених грађана. И то нас, наравно, води ка једној занимљивој дефиницији демократије какву овде ваља прогутати пре него што Србија постане део ЕУ. А то ће рећи да је демократија ситуација у којој мањина прозападне елите успева да потпуно наметне своју вољу већини грађана и тиме за себе оствари идеолошко и материјално благостање, по чему узор такве демократије не може бити, на пример, један Масарик, али за Фулгенсиа Батисту би се места већ нашло.

Добра вест јер, међутим, да Ивица Дачић, што постаје веће разочарење западних дипломатских кругова, по аутоматизму више покушава да погоди вољу грађана, по чему ми неће бити тешко да одбраним – признајем настрану – тезу да је домаћа политичка елита српска мајка у односу на ону друштвену. Наравно да се то Ивици није догодило због забране геј-параде, али у западним реакцијама на тај догађај држим да је он – и то је још једна добра вест – дефинитивно угасио своју европску каријеру. Истина, нисам сигуран ни да је он сам то хтео, тек у његовој посттадићевској причи било је за западне укусе превише Руса, превише кокетирања са ставовима против економског неолиберализма и превише народне музике да би овај велики подвиг амбасадора Мантера из 2008. још увек могао да се врати на обалу коју је дотакао тог лета. Трећа добра вест која произлази из тога још се није догодила, а то је да и Ивица схвати да је у Бриселу угасио, што је предуслов за сваког српског политичара да уради нешто корисно за сопствену земљу.

Е сад, ако се сложимо да је Дачић код странаца угасио, отвара се питање по чему се он то другачије понаша него пре четири године, када се успињао на листи проевропских конвертита. Уз чињеницу да је тада за њега гарантовао Борис Тадић – прописно га уз то понижавајући до мере да је за многа хапшења своје полиције сазнао из новина – може се рећи да Дачић показује извесне разлике, али оне нису довољне да објасне зашто се онда у западним амбасадама онако успињао, док сада на истом попришту овако пада.

Рекао бих да су се више од Ивице променили време и прилике – онда је влада имала неки маневарски простор, али га је потрошила за макар три следећа кабинета и данас Ивица, који је веровао да је бити шприцер формула политичког успеха у оваквој Србији, у западним извештајима сада живи као „сода“, што га, истина, у народну свест још увек не сврстава у рубрику „вино“, али га у зависности од развоја догађаја може и определити у том правцу.

ИВИЦИН СМРТНИ ГРЕХ

Колико је Дачићев маневарски простор смањен, можда ће најбоље илустровати одговор на питање шта је он то урадио толико скандалозно или толико грандиозно – зависи одакле гледате – па да његове потезе дедињска Ла Пасионарија описује као да пред собом има најмање Пола Пота? Ништа посебно, његов смртни грех састоји се у томе што је показао – пазите, не здрав разум – већ једно његово зрно, и ништа више од тога. А то ће рећи да немам никакву сумњу да би он сам био веома срећан да се парада одржала, уосталом из његове странке толико се последњих месеци лобирало за гејеве да сумњам да тамо још неко некоме сме да окрене леђа. Такође не треба сумњати да би Ивица много дао када би могао да поврати макар нешто од оне старе љубави Брисела и Вашингтона.

Али ради се о томе да чак и он зна да улицама полугладне, тричетвртраспале и сто од сто бензином натопљене Србије није мудро ходати са отвореним пламеном у руци јер таква Србија много тога не може, али да плане, то може сваког тренутка, и то не од јуче. Дачић је још мање простора да прави компромис са гејевима имао због провокативног понашања њихових лобиста, који су – користећи крајње залихе своје емпатије, попут наше Ла Пасионарије, борца за права јаких – наступили са ставом: а зашто та полугладна, тричетвртраспала и бензином натопљена Србија не једе колаче, односно зашто не аплицира у УСАИД или НДИ, вероватно би им помогли.

И тако се показало много више од дубине јаза између грађана и друштвених елита, између којих ни махери попут Ивице не могу да балансирају на конопцу рачунајући да се неће срушити на ову или на ону страну. Реч је о томе да и само показивање зрна здравог разума унутар политичке елите – што, важноње да поновим, није исто што и здрав разум – постаје инцидент несагледивих размера. Зато само можемо да се питамо шта би се догодило да је неко са пробојношћу Ивице Дачића, уз аргументе, који не недостају, рекао тако очигледну ствар да је даљи пут Србије у ЕУ под овим условима погубан за њене интересе; да је одустајање од борбе за Косово почетак незаустављивог краја државе Србије, макар били спремни да је видимо и без Косова; да српске друштвене елите неприкривено раде против интереса сопствених народа и државе? Или да је макар у јавни простор пустио неко од тих питања?

Ефекат сличног инцидента унутар те елите и њених дипломатских покровитеља у Београду изазвао је само неки дан пре Тома Николић, када је само рекао да Србија нема разлога да жури у Европу, утолико пре што је више од деценије баш такве журбе земљу и довело у стање у каквом се налази. Да се разумемо, није Николић рекао ништа велико и ништа генијално, ни реч изван очигледног. Он је само показао зрно здравог разума, на пример, колико и да је рекао да силована девојка нема превише разлога да жури у брак са својим силоватељем. Шта уопште може да буде логика којом би се могло супротставити Николићевој примедби? Можда да је жртви најбоље да се што пре уда јер силоватељ у улози мужа се неће променити, али силовање у браку лакше је прикрити од оног ванбрачног?

Овде је реч о томе да – када зрно здравог разума, које су показали Тома и Дачић, постане инцидент – то о њима не говори много, али говори о количини и дубини патологије на српској политичкој и друштвеној сцени. Ако се та патологија мери, са једне стране, тиме што се у српском јавном простору углавном ћути о очигледном – а то је смртни грех српских друштвених елита – и, са друге, тиме што овде више никоме, па ни таквима попут Дачића и Николића, није могуће да макар предахну на две столице – то значи да је песак из клепсидре почео да истиче убрзано.

СУКОБИ У ВЛАДИ

Наравно, све то на свој начин подгревају и странци – Немци више немају никакву потребу да за свој брутални захтев да Беогад са Приштином потпише међудржавни споразум понуде, рецимо пар милијарди нечега, чиме би Тома и Дачић у наредних годину дана прехранили народ. Не, и они су део тих прилика које српској власти не остављају ни колико су остављали Тадићу – да им полако предаје Косово, а да заузврат добије нешто чиме би народу макар заварали глад и преварили пажњу. И Американци су, наравно, спремни да притисну све полуге свог утицаја у Србији, али једнако нису спремни да то било чиме плате уколико под својим великим уступком не сматрају то што нас неће тући по глави ако смерно урадимо све што се на Косову од нас захтева, и то пре америчких председничких избора.

Због тога што овде више ником није остављен никакав маневарски простор, тешко је веровати да ће политичка сцена, па и влада, бити у стању да издрже притисак под којим ће се наћи. Зато ће јесен и зима у Србији бити обеклежени не само сукобима на политчкој сцени већ и у самој влади, а не би ме зачудило ни да извесних трења буде унутар самих странака појединачно. Јер у Србији чак ни политичарима неће више бити могуће да буду и вода и вино, утолико пре што ће ова влада бити суоченија од претходне са притиском грађана, и то због неколико ствари. Прво, друштвене стеге су Николићевом победом дефинитивно попустиле, и страха је нестало; друго, Тому су на чело довели они који су желели промене и они ће бити много сензибилнији од Тадићевих бирача пре четири гиодине; и, треће, исти ти грађани су гладнији него прошле године у ово време.

Сукоба у влади ће дакле бити, и он ће се, за разлику од свих претходних сукоба после Петог октобра, водити уз значајан утицај грађана, а не, као до сада, само уз утицај странаца, интересних група и друштвених елита. Та чињеница је до сада највећа тековина Николићеве победе над Тадићем, док ће други корак ка променама (још увек не и променама) бити управо то раслојавање у власти. Почетак те борбе биће борба за јавни простор, који у овом тренутку, ма шта они мислили, не контролишу ни Дачић, ни Вучић, ни Тома Николић. Ископавање ровова за сукоб догодиће се чим Николић изађе са својом косовском платформом, која неће завршити консензусом, него ће отворити борбу за власт. Врхунац сукоба догодиће се када почну преговори о Косову и када се заврши обрачун Тадића и Ђиласа. Крај ће се догодити или на изборима или формирањем нове владе.

Ако вам смета што не пишем о именима и о томе ко ће у том сукобу бити на којој страни, разлози су практични – није све како изгледа, многи ће нас својим опредељивањем изненадити, неки пријатно, неки непријатно. А највеће изненађење могло би да буде опредељивање грађана. Међу њима се наде већ гасе у ритму њиховог потмулог кретања, далеко испод радара политичке сцене. Метак је полетео и тражи своју Чукур чесму. Паметнима толико.

Према договору држава наследница бивше СФРЈ, тзв. сукцесији дипломатско-конзуларне имовине у Ослу, здање амбасаде у Dramensveien 105 припало је Босни и Херцеговини. Зграду резиденције на Слемдалу добила је Хрватска. Амбасада Србије пресељена из улице дипломатских представништава у центар норвешке престонице.

06. 10. 2012.  текст и фото С. Димитријевић – Вести

Изнајмљен је први спрат: Зграда у којој је амбасада Републике Србије

Нова адреса је Munkedamsveien 59B, 0244 Oslo. Нови је и број телефона 23115220. Конзуларно одељење ради понедељком и петком, од 11.00 до 14.00, улаз је посебан и налази се поред главног улаза.

Конзулат ради понедељаком и петком

Амбасада је удаљена стотинак корака од аутобуске станице Vika atrijum, на линијама 31Е, 32, 33, 54. Најбољи оријентир је опште познати комшија Aker Brdžgge. Пресељење у срце града је вишеструки добитак. Особљу је надомак Министарства иностраних послова, између осталог, а посетиоцима било којим поводом је „успут“, јер малтене сви путеви воде кроз центар града.

Амбасада је изнајмила први спрат под повољним условима за добру локацију. Уштедело се и на адаптацији, ангажовани су мајстори из Србије, чије су услуге далеко јефтиније. Лако је закључити по задовољству запослених да је простор функционалан иако мањи у односу на стару адресу.
Задовољни су и нови домаћини у старој згради амбасаде.

Примопредаја без примедби

Комисијска примопредаја је прошла без примедби БиХ и Србије. У норвешком случају проблема није имао ни Заједнички одбор за сукцесију дипломатско-конзуларне имовине СФРЈ. Амбасадор БиХ Емир Пољо каже за „Вести“:
– Примопредаја има велико, рекао бих чак историјско значење. Преузимањем ове зграде највише ће добити грађани БиХ који живе у Норвешкој.