Category: СВЕ ОБЈАВЕ
НИКОЛА АЛЕКСИЋ "УХАПШЕН ЈЕР ЈЕ САМ ПРОТЕСТОВАО ИСПРЕД СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ"
17:55 СРБИ НА ОКУП
++++++++++++
Директор Еколошког покрета Новог Сада и председник Патриотског блока Никола Алексић приведен је данас у полицијску станицу Стари град јер је покушао да одржи протест, иако је Министарство унутрашњих послова (МУП) забранило све скупове заказане за данас.
06. 10. 2012. Бета
Како је речено у МУП-у, полиција је прво упозорила Алексића да се склони испред зграде Народне скупштине јер су сви протести данас забрањени, а пошто је одбио да то учини полиција га је привела.
МУП је у среду, 3. октобра забранио „Параду поноса“, најављену за суботу, 6. октобар, и све скупове заказане за тај дан, укључујући и фудбалске утакмице из безбедносних разлога.
Алексић је раније најавио да ће одржати протест како би указао да је „Србија у рату“ и да се „над нама свакодневно спроводи геноцид“.
++++++++++++++
15:50 СРБИ НА ОКУП
Ухапшен је зато што нас је обавестио да је Србија у рату.
Ухапшен је зато што нас је обавестио да се над нама свакодневно спроводи геноцид.
Ухапшен је зато што нам је рекао да је на делу издаја председника Републике Србије, Владе и Генералштаба Војске Србије.
Ухапшен је зато што је тражио од војске и полиције да бране Устав Републике Србије, да стану уз народ и похапсе издајнике.
Никола Алексић је заложио сопствену слободу да би нас упозорио на стварност.
Да ли ће слобода једног човека бити довољна да се српски народ пробуди пре него што нестане?“
++++++++++++++++
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
ПАТРИОТСКИ БЛОК- САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ: АЛЕКСИЋ ВАС ПОЗИВА 6 ОКТОБРА НА ПРОТЕСТ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ!
СНП НАШИ: ПОБЕДА ЗДРАВЕ И НОРМАЛНЕ СРБИЈЕ
06.10.2012. ФБР Ивановић Иван
СНП НАШИ: Активизам
Активисти СНП НАШИ у Новом Саду прославили су забрану „параде поноса“ која је требала да буде одржана данас, тако што су у центру Новог Сада код споменика Светозара Милетића раширили транспарент на којем је писало „Победа здраве и нормалне Србије“ и делили летке којим промовишу предлог закона о забрани геј параде, што је изазвало одушевљење Новосађана који су аплаудирали и поздрављали акитвисте покрета због изведене акције.
Затим је транспарент окачен на Петроварадинску тврђаву како би могли да га виде сви грађани, што је такође бурно поздрављено од присутних грађана. Aкција СНП Наши посебно интересовање код страних туриста на Петроварадинској тврђави који су такође желели да се сликају са транспарентом који слави забрану параде оболелих од педерастије.
Овом акцијом не завршава се кампања СНП НАШИ против организовања „параде поноса“, већ се креће у озбиљну медијску и друштвену акцију како би дошло до усвајања закона о „Забрани геј пропаганде“, који је написао правни тим СНП НАШИ и представио га пре пар дана у Медија центра УНС-а у Београду.
Циљ овог закона је доношење трајне забране ширења ЛГБТ идеологије и организовања „парада поноса“, које као свој основни циљ имају урушавање традиционалних, православних и породичних вредности, и жељу да наметну хомосексуалну идеологију као друштвени модел понашања.
Информативна служба СНП Наши
Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9207
Весна ВЕИЗОВИЋ: ОРГАНИЗАМ НАЦИЈЕ
Да бисмо дефинисали једну физички и психички зрелу личност, морали бисмо узети у разматрање читав један низ комплексних особина. Свака личност је јединствена организација, унутрашњи строј, који се формира узајамним деловањем јединке и средине. Што значи да личност појединцу није дата по рођењу, већ се формира током његовог живота.
06.10.2012. ФБР аутор Весна Веизовић
Овде долазимо до суштине даљег текста, до трансфера личности ка целокупној нацији. Уколико једну дефинисану и изграђену јединку сачињавају њен ум, дух и тело, у овој компарацији исто то би сачињавало и једну национално орјентисану владу. Тело у случају овакве владе сачињавао би народ, који је при том и војска, затим ум, односно владар и дух који би чинила црква.
Основу једне националне мисли треба тражити у овој трочланој власти, која природно сачињава једну комплетну личност а самим тим и комлетно национално уређење једне православне државе каква је Србија.
Такво уређење Србија је имала у доба Немањића, златно доба Србије, где је владарски сталеж обавезно био и војни а свака одлука је пролазила и кроз моралне и духовне дилеме. Поменуте три ставке биле су нераскидиве у самом владару (што се најбоље може видети и из Душановог законика), односно држава, војска и црква били су малтене једно тело.
Сличан начин уређења био је зачет за време владавине Обреновића. Тада је након вишевековног терора под Туцима, преостали србински живаљ, ослобођен и охрабрен кренуо у једно образовање националне мисли. Три фактора који су чинили срби(ј)анску нацију која је требала да се роди у ослобођеној Србији, били су: језик, историјска традиција и православна црква.
Поред очувања језика, и усмено и кроз књиге, и традиције, односно историју, Српска Православна Црква је кроз векове окупације под Османлијама, као истинска народна установа окупљала око себе поробљени народ подсећајући их на државотворну идеју србског народа и славног доба Немањића. Осим тога, улога Српске Православне Цркве је немерљива у ослобађању Србије од Турака, па се може рећи и да је она својим постојањем и непоколебљивошћу обдржала србски народ од потпуне пропасти и нестанка.
Дакле, ова три фактора били су зачетак стварања националне идеје, која је након Мајског преврата и доласком Карађорђевића на власт тендециозно ишчезавала, да би након стварања Краљевине Југославије потпуно нестала.
Након убиства последњег Обреновића, заверници на челу са Драгутином Димитријевићем–Аписом доводе у Србију Петра Карађорђевића. Он као послушна марионета обезвређује идеју рађања нације зачете од Обреновића и гаси је. Доласком на власт Александра Карађорђевића, ујединитеља али и коначног убице срби(ј)анске нације, Краља Срба, Хрвата и Словенаца, мисао о националној идеји потпуно ишчезава. Краљ који се већ скоро једно столетје тако назива, заправо никада није крунисан. Крунисање које се иначе врши у Жичи, једном од највећих православних светиња и задужбини Великог Жупана Стефана Немање, овом Краљу никада није приређено.
Поред економске катастрофе у коју су увели Србију Пашић и Карађорђевићи, погибијом преко милион Срба у Првом рату, одрицањем националне идеје и утопљавањем Срба у чудовишту Југославије, у неартикулисаној југословенској нацији где Срби губе своје националне идентитете, овај некрунисани Краљ, одричићу се таквог једног светог чина одређује даље свој правац, индиректним окретањем леђа православној вери даје пример и србском народу – у којем се полако губи она духовна сила која га је кроз векове одржавала.
Последњи од владара из династије Карађорђевића, чије је име последњих дана опет у жижи јавности због преноса његових посмртних остатака на Опленац није за Србију учинио ништа другачије од његових претходника. Наиме, за његовог намесниковања Дубровник углавише у Бановину крвацку која, узгред речено, доби не само територијално проширење тада него и многе прерогативе државности, тада Дубровник први пут од постања би оно што никад није био.
Неколико година пре почетка Другог Светског рата, јавља се један број србских интелектуалаца попут Ратка Парежанина, Димитрија Љотића, Димитрија Најдановића, Станислава Кракова и многих других, са донекле издефинисаним националним идејама. Међутим, ниједна није остварена. Након завршетка рата, народ који је у претходној Краљевини Југославији већ био духовно ослабио а под налетима комуниста и бољшевика и морално, верујући у демагошка обећања Јосипа Броза о једнакости без аристократије, попушта и прихвата да је Бог погинуо у рату. Допуњујући ослабљену Србију колонама из Црне Горе, Босне и Херцеговине и онима што шиптарише србску земљу као нпр. Тијанић, чији су деда и отац два пута продали земљу шиптарима коју су добили након Првог рата (прво у општини Србица, па се преселио у Подујево и ту продао земљу) и Вељка Одаловића, а истовремено убијајући и прогонећи преживели врло мали постотак грађанског становништва. Комунистима није било тешко убедити онај необразовани свет (скотрљали из неке херцеговачке или црногорске забити) да је Бог умро, остављајући њих другу Титу – да им пружи бољи и лакши живот у градовима.
Тада је за Србе, опет изгубљене у Југославији, настала још једна утопија атеистичке владавине другова и другарица. Треба напоменути да је муслиманима и римокатолицима Бог био поштеђен, као и да је још за време краљевине Југославије католичка и муслиманска вера само јачала.
Све до деведесетих, где су се комунисти, преображени у социјализам, видевши да је србски народ свеснији утопије у којој је живео пола века, све више будан, а и да Бог оживљава међу њима, у свом лажном исказивању национализма, управо цркву и светиње користе за своје циљеве.
Већину својих предизборних и предратних говора Слободан Милошевић је држао на Газиместану. Овај рођени Црногорац, комуниста за кога је постојао само један Бог – Јосип Броз, тада одлази на један од највећих споменика и духовне и националне културе, где је свој живот поред Светог Цара Лазара дала и цела србска војска, да дух који обитава на том месту и који је симбол срби(ј)анске нације, понизи и окаља само својим недостојним присуством.
Наиме, видевши да ће им присуство цркве бити од користи да придобију народ они је, докле им је потребно, пропуштају је у јавност постављајући у њене редове све већи број својих кадрова. На тај начин – од Милошевића па до данас – од СПЦ праве једну установу која губи ону светосавску заоставштину и престаје да буде народна установа.
„Дебели свештеници, нису опасност за комунизам“, рекао је Лењин, знајући да ће управо такви и бити пожељни – да својим делима оним преосталим вернима огаде православну цркву.
Данас имамо ситуацију у којој је на један лењинистички начин у Србији убијен Бог. Лењин је пре једног века у Русији направио Атеистички музеј, разласио међу Русима: „Бог је мртав, живела слобода неморала“. Али, Православна Русија се није тако лако помирила са Његовом смрћу и док га није нашла није могла ни доживети препород и доћи до благодети коју сада има.
Код нас је Бог умирао неколико пута. Један део, мали део Србијана(ц)а је тражио и враћао Бога у Србију и сваки пут би заживела са њим србијанска национална идеја. Испуњавајући жељу једне минорне групе људи који су контраверзном изложбом, иначе забрањеном у целом свету (над којом су чак и Муслимани изразили гађење и осудили је), ова влада је по трећи пут у овој земљи убила Бога. Није она убила веру у људима, нису то могли ни удбашки пиуни у монашким и свештеним одорама, јер када је опет пробуђен тај дух он неће замрети. Ова влада је само показала одсуство једне од најбитнијих компоненти које сачињавају једну националну владу каквом се она представља народу.
Поред те духовне, ова влада нема ни тело, војску. Два министра војна заредом, Драган Шутановац и сада Александар Вучић, од којих ниједан нису служили војску, јесу још једно од понижења које је приређивано свих ових година војсци Србије. Континуитет се показује и у Никчевићу, црногорском кадру и десној Шутановчевој руци при разваљивању србијанске Војске, а Вучић је тог Црногорца чак и унапредио.
Осим духовне и војне, односно телесне, ова власт нема ни ум. (НЕ)дела ове садашње власти јасно показују одсуство народне воље и чињења за добробит свог народа, одричући се једне територије, за коју су управо они који треба да буду основ сваке србијанске владе дали своје животе, остављајући нама небеску Србију и пут којим треба ићи, овако дело није могло проистећи из србског ума.
Први корак ка обнављању државотворне свести је правилно схватање значења речи Србијанац и Србијанка, те придева – србијански, србијанско и србијанска. Ови појмови су у протеклих 100 година сасвим погрешно употребљавани, тумачени и омаловажавани. А кад је то тако онда нема ни државе Србије, као што је није ни било. Сваки становник, држављанин Србије је Србијанац или Србијанка. Тако да нема никавих „војвођана“, нити икакве „српске војводине“, него су становници Срема, Баната (и то само око пола Баната) и Бачке – Србијанци, а нажалост становници Барање (некада у саставу Војводства србског) тренутно нису. Такође, и када се припоји Србији нпр. Република србска – и становници њени биће Србијанци и Србијанке. У памет се, и огледнимо се. С вером у Васкрс Србије.
Бака Србкиња блокирала Стразбур, на случају радило шест судија и председник, за то време блокирано 160.000 предмета из Европе
Бака Миља Бјелајац из Новог Сада обратила се Међународном суду правде у Стразбуру зато што кров на њеној згради, упркос одлуци инспекције, ње поправљен. Њен случај разматрало је шест судија, укључујући и председника суда, због чега је блокирано око 160.000 предмета из целе Европе.
06.10.2012. извор: Смедиа
Бака која је блокирала Стразбзур
Миља Бјелајац (67), немоћна старица из Новог Сада, буквално је разбеснела европску јавност јер је процењено да је управо њен случај крова који прокишњава „блокирао“ Међународни суд правде у Стразбуру и тиме блокирао око 160.000 предмета из целе Европе.
Проблем настао 1999.
Хистерију у вези са случајем баке Миље додатно је појачао тиражни британски дневник Дејли мејл, који се у саркастичном тексту под насловом „Лудило људских права“ запитао зашто је шест судија, укључујући и председника суда, разматрало њен случај, иако је проблем због којег је све кренуло решен пре шест година! Наиме, Миља се још 1999. обратила надлежним инспекцијама због прокишњавања крова у згради у Улици Мише Димитријевића у Новом Саду.
Због дуга за комуналије: Самохрана мајка и троје болесне деце остају без стана!
Суд их доделио оцу: Девојчице вриштале испред авиона „Хоћемо код маме!“ (ВИДЕО+ФОТО)
– Након испитивања закључено је да су услови у стану опасни по живот и предложена хитна реконструкција комплетног крова. Поред бројних решења надлежних институција, као и правоснажне пресуде суда у Новом Саду, кров није поправљен, већ само закрпљен. То ме је изнервирало и одлучила сам да правду затражим преко суда у Стразбуру – каже Миља, која као стопостотни инвалид живи у државном стану.
Она напомиње да је са судом у Стразбуру контактирала потпуно сама, без стручне помоћи адвоката.
– Написала сам кратко писмо и послала га Међународном суду. Нисам имала никакву адресу, а нисам ни знала где се тачно налази. Писмо је ипак стигло на праву адресу, а из Стразбура су ме убрзо обавестили да ће мој случај узети у разматрање – објашњава Миља.
Суд пресудио у њену корист
Иако је 2007. кров на згради делимично поправљен, Миља је инсистирала да се он комплетно адаптира и да јој се исплати вишемилионска штета коју је претрпела због влаге. Суд је 18. септембра 2012. пресудио да су Миљина људска права угрожена због кашњења поправке крова и наложили Републици Србији да поступи по раније донетој правоснажној пресуди.
(Курир)
Фото: Ненад Карлић (Курир)
The Make-Believe Crisis in Iran
More Lies and Misinformation
Weekend Edition October 5-7, 2012
by PATRICK FOY
What if the White House were deliberately misleading America and the world about a major foreign policy issue involving war and peace, would it not be something worth investigating? What if, on top of that, the US Congress and Senate were going along with the subterfuge, remaining silent and not questioning it in the slightest? Wouldn’t that phenomenon be remarkable?
What if the mainstream news media, both television and print, were also enabling the same White House campaign of misrepresentation? Would this not be even more shocking? Should not a free press be checking the facts, asking basic questions, instead of blindly parroting a government party line which could be little more than war propaganda?
If you guessed I am describing Iran’s alleged nuclear weapons program, hyped at every opportunity by the Obama White House and the Congress and by the Republicans and Mitt Romney, you would be on target. The nonstop campaign of harassing and demonizing Tehran, premised upon the existential threat supposedly posed by an Iranian atomic bomb, is a determined bipartisan affair in Washington.
Every Tom, Dick and Jane has a stake in the game, the only difference being the extent to which a particular Tom, Dick and Jane is willing to proclaim his or her outrage and commit the United States to punitive action, ranging from ruinous economic sanctions to a bunker-busting military assault in tandem with our dauntless nuclearized ally, Israel.
True, this scenario has been in place for years and is becoming tedious, but we now seem to have arrived at a new plateau of mass hysteria thanks to the 2012 U.S. Presidential campaign. Why? In a word, leverage. The leverage to determine who gets elected in Washington and under what conditions. I am referring in part to a foreign leader who is acting in concert with his American lobbyists and financial backers.
As part of this electioneering process, extravagant commitments have been extracted from craven American officials to further the interests and expand the greater territorial ambitions of the nuclear-armed foreign entity at issue, in exchange for campaign contributions and votes. Nothing new here, but I am getting ahead of myself.
Let me dramatize the problem with a recent example. I have not spoken with John McLaughlin in over ten years, but I believe we remain on good terms. I watch his weekly Washington-based show, the McLaughlin Group, to hear in particular what Patrick Buchanan has to say about the week’s events. The Group remains informative and a partial antidote to the mainstream media. McLaughlin often wanders off the MSM reservation, but never too far.
Last Friday, September 28th, something occurred on the program which blew this fake Iranian crisis sky high. Issue One was, naturally, the interminable and largely irrelevant 2012 Presidential campaign. Issue Two was Iran and Bibi Netanyahu’s speech the day before, at the UN General Assembly, in which he explained why the world must set “red lines” to Iran’s enrichment of uranium to halt its quest for an atomic bomb.
Two days prior to Bibi’s speech, President Barack Obama had proclaimed from the same dais: “…America wants to resolve this issue through diplomacy…there is still time and space to do so. But that time is not unlimited… Make no mistake: a nuclear-armed Iran is not a challenge that can be contained… And that is why the United States will do what we must to prevent Iran from obtaining a nuclear weapon.” Where’s the daylight between the two?
John McLaughlin turned to Mort Zuckerman for a comment. Zuckerman repeated the party line that the development of an Iranian nuclear bomb would be an existential threat to Israel which must be stopped. As in all such pronouncements, just like those of Barack and Bibi at the UN, the indisputable assumption was that the Iranians are, of course, working to build The Bomb. Then Buchanan weighed in with this bombshell:
“But John, Iran has no nuclear weapons program. There is no nuclear weapons program according to 16 United States intelligence agencies in 2007, reaffirmed in 2011. Even the Israelis are now saying we think the Americans were right. They don’t have a nuclear weapons program. The Ayatollah [Supreme Leader Ali Khamenei] has said nuclear weapons on Iran’s part would be immoral, unjust and un-Islamic. So why are we now considering talking about a war on a country to deprive it of weapons of mass destruction it does not have?
So I’m thinking, whoa, we have arrived at the Emperor-has-no-clothes moment. It is out in the open at last. Buchanan has challenged the undeniable: the premise that Tehran has a program underway to build The Bomb. What’s more, he has done it by pointing to the conclusions of the U.S. Government itself, as embodied in its 16 intelligence agencies. Buchanan did not rely upon his own research or idle speculation. He cited the best available conclusions of the U.S. intelligence community.
All right, this is not new information. I wrote an article about it in 2007 for Taki’s Magazine when the news first broke regarding the National Intelligence Estimate. The NIE was a true revelation back then as well as a wake-up call. It demonstrated that Dick Cheney and G.W. Bush and their Neoconservative foreign-policy brain trust were actively deceiving their fellow-Americans by attempting to entice the country into yet another war, on top of Iraq, under false premises.
It was assumed at the time that the NIE ended this deceit and that the project to smack Iran could not go forward. How could it? There were no nuclear weapons in Iran and no program underway to develop them, just like there had been no WMD in Iraq when Operation Iraqi Freedom was launched at the beginning of 2003. Now we knew. The 2007 NIE was reaffirmed in a 2011 NIE update. The Neoconservatives had a cow. Where was the threat needed to start another conflict and continue their undertaking to remake the Middle East?
Please note, however, that during the interim since Peace Prize Obama was handed the torch in 2008, no one in the Executive Branch–not Obama or Hillary Clinton, and no one on Capitol Hill–dares mention these NIE conclusions. It is as if they do not exist. Only the disinformation from misguided and suborned office-holders matters. At the end of the day, only that counts, not reality. In essence, Peace Prize Obama and the Democrats have continued, under different packaging, the same Neoconized foreign policy of Dick Cheney and the Republicans. The question you might ask yourself is, why?
What was the reaction to Buchanan’s assertions? For me, the reaction of his fellow panelists was more interesting and eye-opening than what Buchanan actually said. You could have expected the Group to react in horror at Buchanan’s denial of what everyone else in Washington was taking for granted. But no, that is not what happened. No one challenged Buchanan. No one challenged the veracity of his pronouncement.
Not Mort Zuckerman, a former chairman of the Conference of Presidents of Major American Jewish Organizations. Zuckerman is one of the top Zionists in the country and a personal friend of Netanyahu. Not Rich Lowry, the editor of the Neoconservative outlet, National Review, which competes with the Weekly Standard and Commentary for warmongering and American exceptionalism. And not the liberal columnist and professional Democrat, Eleanor Clift, who idolizes Obama. And not the former Jesuit priest and host, John McLaughlin.
All of them simply ignored what Buchanan had said, did not address it, even though its implications blew the legs out from under long-standing U.S. foreign policy and reduced the speeches of Barack and Bibi at the UN to nonsense.
The only reason I can think of why Zuckerman, Lowry, Clift and McLaughlin did not confront Buchanan is that they knew what Buchanan had said was the truth. To enter into a discussion with Buchanan would be to acknowledge the possibility that his view might be correct. This would reveal that a colossal con game was underway in which both political parties and the press were enablers.
The principal con man in this game would be the President of the United States, followed by his Secretary of State. The victims of the con game would be the American people, just like they were under Bush and Cheney. And of course the Iranians, who now must cope with crippling economic sanctions for no legitimate reason. The larger question remains, why is this happening? Why is the deception continuing from one Administration to the next? Cui bono?
PATRICK FOY is an essayist and short story writer as well as a former altar boy. He graduated from Canterbury School in New Milford, Connecticut and from Columbia University in New York City, where he studied English literature, European history and American diplomatic history. His work can be found at http://www.PatrickFoyDossier.com.
http://www.counterpunch.org/2012/10/05/the-make-believe-crisis-in-iran/
Turkey Plays Chicken for NATO
Is the US Arming Forces in Syria?
Weekend Edition October 5-7, 2012
by RON JACOBS
Turkey took a page from Washington’s play book on October 4, 2012. After an errant shell landed in Turkish territory and killed a family there, the Turkish legislature authorized the Turkish military to enter foreign lands. In other words, they manipulated an incident into an act of war much like the US used questionable incidents to attack northern Korea in 1950 and northern Vietnam in 1964. By passing legislation giving the Turkish military permission to enter foreign territory, Ankara declared an undeclared war on Syria. Claiming that there intention is not war, the Turkish military stepped up its alert status and prepared for war. Of course, Turkey’s status as a NATO member brought forth a barely concealed hope from Brussels that this might finally be the entry it has been looking for since the protests against the Assad regime started looking as if they might result in that regime’s fall.
I have a sister who has been a nurse working psychiatric wards for most of the past forty five years. Although she has misgivings about the use of psychotropic drugs in many instances, she has explained that they serve a useful purpose in that they create a predictable response for staff to deal with. In other words, once the drugs take effect, the medical staff can be pretty certain how the patient will behave. When nations go to war they operate under a similar thought process. In other words, once a nation is attacked, it will fight back or surrender. The root causes of the conflict will not be resolved, but the behavior of the attacked nation becomes more predictable. Of course, once the dogs of war are unleashed, anything can happen. However, like the fool who makes the same mistake over and over again, war making nation’s act as if the next war they enter will end as predicted.
The case of Syria is a tough one. The Assad regime is quite authoritarian and, at this point, the word murderous also applies. However, the opposition as it currently exists does not seem to be much better. Indeed, the increasing role of radical Islamists with an apparently reactionary agenda in the rebel forces creates a scenario where both sides in this civil war are difficult, if not impossible, to support. The element of the resistance that seemed to express popular hopes for a democratic secular government in Syria seems to have disappeared in the car bombs and aerial bombardments that tend to increasingly characterize this conflict. From where I sit, it appears the US and its alliance are arming forces very similar to those it armed in Afghanistan, while the nation of Syria is looking more and more like Iraq circa 2007, when sectarian conflict split that nation into many small and dangerous combat zones. Neither aspect of this scenario is a positive.
As for NATO and Israel, it is important to remember that Syria has been one of several nations in the Middle East that Tel Aviv and DC have wanted to control for decades. Always a proponent of pan-Arabism and Arab nationalism, the Damascus government has been a constant threat to Israel’s dream of a Greater Israel and, simultaneously, to Washington’s plans to dominate the region. A co-founder of the United Arab Republic and now Tehran’s greatest ally in the Middle East, Damascus has long been on Washington’s the short list of nations needing a reformat into a friendlier state. Tel Aviv, of course, would rather just take over the whole place and make it their own as part of their dream of lebensraum for the Jewish people.
Since the protests turned bloody in Syria last winter, the western public has been shown numerous videos and images of mutilated bodies and destroyed dwellings. The historical context and the nature of the forces involved have been minimized while the human toll has been magnified. Much of this destruction was caused by the Syrian military and associated paramilitaries. As the conflict turned into civil war, much of it has also been caused by the rebel forces. The images of the former were usually provided by freelance sources that often have an agenda to push—that agenda involves the entry of foreign forces to support their side. This is where the west comes in. It is also where the recent threat of military intervention from Ankara comes in. If Turkey does enter the fray, NATO will not be far behind. As part of the alliance, Ankara knows this and counts on it. Its opposition to the Assad regime has been present since the beginning of the resistance and the resistance’s turn to military conflict has been supported and propped up every inch of the way by Ankara.
There is no easy answer to the conflict in Syria. However, turning it into a regional war is definitely not the right one.
Ron Jacobs is the author of The Way the Wind Blew: a History of the Weather Underground and Short Order Frame Up. Jacobs’ essay on Big Bill Broonzy is featured in CounterPunch’s collection on music, art and sex, Serpents in the Garden. His collection of essays and other musings titled Tripping Through the American Night is now available and his new novel is The Co-Conspirator’s Tale. He is a contributor to Hopeless: Barack Obama and the Politics of Illusion, published by AK Press. He can be reached at: ronj1955@gmail.com.
http://www.counterpunch.org/2012/10/05/turkey-plays-chicken-for-nato/
Дунавски Вук: мирно спавај Ђенерале, парче метала се не може мерити с песмом
06.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић
ФБ БЕЛЕШКА Dunavski Vuk
МИРНО СПАВАЈ ЂЕНЕРАЛЕ
ЂЕНЕРАЛ ВЕЉКО РАДЕНОВИЋ
Намерно нисам нешто писао о човеку који је преминуо пре неколико дана. Чекао сам да се слегне прашина, јер… Чему сви силни хвалоспеви када њега нема??? То је оно наше несрећно људско у нама да нам изгледа мртав човек много већи него жив…
Понекад размишљам, како људи који су били велики духом за живота, који су дали живот, здравље за државу – не буду адекватно награђени? Не само што нису адекватно награђени већ их та иста држава третира на најгори могући начин, одричући их се.
Није само реч о животу – најлакше је погинути. Постоје много горе ствари у животу, поготово на фронту. Постоји и реална могућност да останеш инвалид, то је јако често теже од смрти…
Понеко помене непроспаване ноћи у рову, готово нико не помене непроспаване ноћи породице ратника у рову. Чекају, надају се да ће се вратити,онакав какав је и био. Или, у најмању руку сличан оном човеку који је обуо чизме и отишао…
Вељко Раденовић је био један од њих. Вратио се са фронта болестан, уморан… Ратник који је својој храброшћу и храброшћу његове браће спашавао свој народ, побеђивао војнички, мушки, шиптарске терористе. Ратник који је могао да буде пример сваком српском полицајцу и војнику, сваком официру. Како се воде и чувају људи, како се воли, чува и штити сопствени народ…
Држава је заборавила… Или се прави да је заборавила. Испод части јој је да ода пошту човеку који је бранио својим животом. И уложио добар део себе, такође и његова породица и родбина. Заборавили су, или се праве да су заборавили поједини „бизнисмени“ Косовци који парадирају свим деловима Србије, сем Косова и Метохије где им је место, скупљајући новац од издавања станова ветеранима… Моје лично мишљење је да се праве да су га заборавили јер, најлакше је зажмурити, покушавајући да не виде, да се не сећају колико је Вељко био велики – а колико су они мали…
Не може да га заборави обичан и поштен српски народ Ораховца који је Вељко спасао. Испевана је прелепа песма у Његову част, лично сматрам да је та песма вреднија од било којег одликовања које држава може да да. Зна се ко се опевава у песмама – само највећи хероји. И овом приликом могу да ућуткам све злобнике који пљују по неким нашим херојима.
Могу да им кажем мирног срца и бистре главе: Тишина!!! Да ли је поменути јунак у песми? Јесте… Завршена прича…
Мирно спавај Ђенерале. Твој чин, који ти је твој народ дао, већи је од чина генерала које је неким другим људима дала држава.
Твоја песма која је остала иза тебе, вреднија је од било којег одликовања које може држава да ти пружи.
Парче метала се не може мерити са песмом…
Дунавски Вук
+++
+++
ФБР ДОДАТАК: ПРЕУЗЕТО СА САЈТА http://www.stormfront.org/forum/t916998/
ЂЕНЕРАЛ ВЕЉКО РАДЕНОВИЋ
Пре пар година сам први пут чула песму „Ђенерале, ђенерале“ коју певају Косовски божури. Већ на прво слушање прошла ме је језа. Што због речи, што због младог света који је песму певао, што због чињенице да је написана у част савременог српског јунака.
Човека који је бранио српски народ. Још тада сам желела да сазнам нешто више о главном јунаку песме, али је то била немогућа мисија. Нигде ништа. Као да човек не постоји. Бар кад су званични медији у питању. Једино што је могло да се сазна је да је Ђенерал Вељко Раденовић, вођа Посебне Јединице Полиције и да је, између осталог, активно учествовао у ослобођењу Ораховца.
Живот и неке свакодневне обавезе су ме спречиле да будем прави мали истраживач и о Вељку Раденовићу напишем текст много пре овог. Сада веома жалим што нисам била истрајна. Кад сам у недељу увече на друштвеној мрежи прочитала вест о његовој смрти најпре сам занемела, а потом се растужила. Поново сам покренула претраживаче, трудила се да пронађем деманти те вести, али опет ништа. Само линкови ка песми Косовских божура и ка Сувој Реци. Ни слова о самом Ђенералу Раденовићу. Ни слова о томе да је преминуо савремени српски херој. Човек коме је српски народ који је бранио са својом јединицом дао чин Ђенерала.
Не знам како вас, али мене тај детаљ неодољиво подсећа на причу о кнезу Лазару кога је српски народ после Косовског боја подигао на пијадестал цара иако никада није имао ту титулу. Српски народ има много мана, али је увек нешто одлично знао – умео је непогрешиво да препозна истинске јунаке.
Овога пута нисам желела да одустанем. Преминуо је човек који је био херој, а нигде ни слова о томе. То је био мој мотив. Контактирање људи на друштвеној мрежи који су објавили вест о смрти Ђенерала уродило је плодом. Они који нису знали нешто више о њему су ме упутили на оне за које су веровали да знају нешто и… Успели смо!
Ово што следи је збир сведочења. Захваљујући људима који су приватно и професионално познавали Ђенерала Вељка Раденовића успела сам да посложим ствари. Како сам већ писала, сматрам да је Ђенерал Раденовић један од оних чије име никако не треба да заборавимо. И ово је мали допринос савременој српској историји. Аутори су становници Ораховца, бивши и садашњи полицајци, војници, официри који су познавали Ђенерала Вељка Раденовића. Свима хвала на помоћи при стварању овог текста. Ово је ваше дело.
Раденовићи су пореклом из села Метеха код Плава (Црна Гора). У Пећ су се преселили после Другог светског рата, а 1955. рођен је Вељко.
У наставку је сведочење једног од сабораца Ђенерала Вељка Раденовића. Као један од његових најближих сарадника осврнуо се на почетке службовања Вељка Раденовића и функционисања Посебне Јединице Полиције.
Од тренутка од кад се запослио у полицији пратио га је глас одличног, савесног полицајца, и што је много важније доброг човека. До 1992. био је командир истуреног одељења у селу Средска, које се налази према Штрпцима, а од оснивања Посебних Јединица Полиције, фебруара 1992, био је њен комадант. Јединицу је чинила мала група полицајаца који су прошли кроз систем специјалних тренинга и припрема. Уз све то, обављали су и редовне полицијске послове. Ђенерал Раденовић 1993. са јединицом одлази на зараћено подручје у Босни и Херцеговини. Били су на релацији Вишеград – Фоча – Горажде.
Почетком септембра 1995. са Јединицом одлази у Славонију и Барању на тромеђу са Хрватском где ПЈП остаје до потписивања Дејтонског споразума штитећи границу и народ. Током великих демонстрација у Београду 1996. са Јединицом је провео три месеца у главном граду Србије.
Да је за чланове Посебне Јединице Полиције био не само командант већ пре свега пријатељ сведочи и прича једног од блиских сарадника Ђенерала Раденовића.
– Стигла је наредба у којој је Вељку Раденовићу забрањено да води ПЈП током демонстрација у главном граду. Аутобусом смо стигли до Суве Реке и онда нас је Раденовић обавестио да су му забранили да нас води у Београд и да даље идемо сами. Нико од полицајаца тада није хтео да мрдне из Суве Реке без њега и аутобус је стајао све док није стигла дозвола да може да крене и он. Волели смо га и поштовали јер је увек чувао своје људе, а није штедео себе.
Почетком 1998. и првих акција против терориста на Косову и Метохији Посебна Јединица Полиције се укључила у одбрану земље. Сви полицајци из његове Јединице су знали да је Вељко дијабетичар, знали су и да је уз себе увек имао инсулин и да је сам себи давао инјекције кад је требало. Рат за одбрану Косова показао је да је Раденовић прави комадант и вођа својих момака. Никада није издао команду „Напред!“, а да је он остао у позадини или у кампу. Увек је био са својом Јединицом, увек кретао као први. Његово:
– За мном Браћо! подигло га је на пијадестал највећих српских хероја и легенди.
О генералу Вељку јавност мало зна. Оно што је, ипак, најбитније праве јунаке народ слави. Како су ми становници Ораховца написали:
– Вељко је наш локални јунак. Био је командант Посебне јединице полиције у Призрену. До 1999. је живео у Призрену, иначе је родом из Пећи. Песму Ђенерале је написао Гаврило Кујунџић када је угледао Вељка са његовим јунацима, полицајцима испред цркве у Ораховцу, после тродневне блокаде Ораховца од стране шиптарских терориста. За све нас су они били ослободиоци Ораховца и околине. Јула 1998, када је изгубио пар својих полицајаца од којих смо упамтили једног који је имао надимак Змија, Вељко је учествовао у ослобођењу мештана села Братотина и Ратковца од блокаде шиптарских терориста на Светог Василија,12. маја 1998. Тога дана су евакуисали све Србе, њих 50-так из села Братотина (општина Ораховац), и спасили их готово сигурне смрти. Вељко је заједно са нама, учествовао у „Маршу мира” децембра 1998, када смо (мештани Ораховца, Велике Хоче, Ретимља, Оптеруше, Зочишта, Ђаковице, Ратковца, Зрза…) кренули ненаоружани ка селу Драгобиљу, близу Малишева, где је по неким сведочењима био логор киднапованих Срба. После преговора са представницима терориста, сазнали смо да нема логора, нема, киднапованих, нема Срба и вратили се опет пешице до Ораховца. Он уистину није био ђенерал, али га је Гавра тако назвао јер је ослобођењем Ораховца и околине у народу овога краја заслужио тај чин. Данас сви у Ораховцу саучествују у болу са његовом породицом, јер су Вељка сви знали, волели и поштовали.
По речима високог официра Војске Србије Вељко Раденовић је био његов ратни друг:
– Били смо заједно у више борби неизмерно сам га ценио и волио. Био је једноставан, скроман човек, храбар и ненаметљив. Увек је у борби ишао на челу својих људи. Никада никога није оставио на цедилу и због тога су га људи волели. После рата на Косову и Метохији Вељко је једно време до пензионисања био у саставу Жандармерије, одред Краљево.
Гаврило Кујунџић, аутор песме „Ђенерале, Ђенерале“ коју сви ми толико волимо радо је поделио своја сећања на Вељка Раденовића:
– Памтим га из 1976/77. године, не могу тачно да се сетим. Био је то период кад сам као музичар свирао у хотел ТЕРАНДА у Призрену . Тад смо се и упознали. Сазнао сам да је рођен у Брзеник, насељу на улазу у Пећ. Он је са неколико својих другова из прве генерације која је завршила полицијску школу у Сремској Каменици био распоређен на радне задатке у Призрен. Ту је службовао цео свој радни век и испуњавао своје обавезе савесно. Кад су дошле оне тешке године почев од 1981. кад су по целом Косову букнуле демонстрације, он се истицао храброшћу и био је увек ту где је најгушће. Кад су 1992. почели сукоби и распад СФРЈ почело је и на Косову да се кува и појавиле су се УЧК банде по забаченим местима и шумама па је било неопходно да се на то одговори. Зато је и оформљена Посебна Јединица Полиције, а за командира те јединице постављен је Вељко Раденовић управо због показане храбрости. Он није имао неки високи чин – али због његове храбрости његови саборци су га прозвали ЂЕНЕРАЛОМ. Имали су велико поверење у њега баш због те његове команде „ЗА МНОМ БРАЋО!“. Како сам и у песми рекао, велике је битке водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му песму у знак зхвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. јер после неколико дана опсаде, кад сам мислио да за нас више нема спаса, видео сам Вељка испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца. Био је сав гарав од барута јер се три дана пробијао кроз најтеже УЧК препреке кроз села где су постављене заседе Зрзе, Белацрква и, иако га је на улаз у Ораховац чекала потковица са неколико хиљада УЧК војника, он је успео да се пробије и избегне потковицу и уђе са друге стране у Ораховац и натера у бекство УЧК јединице.
Посебне Јединице Полиције су биле позиване тамо где је било најтеже. Знало се да Ђенерал Раденовић са својим људима може да изврши најтеже задатке. О његовој храбрости и преданости борби за одбрану Косова и Метохије сведочи и податак да је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао. Наставио је акцију и на крају је Ораховац ослобођен. То је само један од показатеља какав је вођа био Раденовић и објашњење зашто је уживао поверење људи које је водио, људи који су били спремни да погину за њега и Србију.
Ђенерал Вељко Раденовић је преминуо у суботу, 29. септембра у Крушевцу у 57. години. Сахрањен је на Новом гробљу у овом граду. Ниједан званични медиј у Србији није обележио одлазак истинског српског хероја. Сахрањен је без државних почасти иако је дао све од себе да одбрани ту државу. Овај текст је покушај да се име Вељка Раденовића не заборави, и да сви они који воле песму „Ђенерале, Ђенерале“ коначно сазнају нешто више о човеку који је био инспирација за стихове.
СЛАВА ТИ ЈУНАЧЕ!
Кристијан Каш:Испричао сам Николићу да подносим групну тужбу против косовске полиције, идеја му се допала!
05.10.2012. фото и текст ФБР аутор Кристијан Каш
Кристијан Каш
Вечерас сам имао прилике да неформало поразговарам са господином Томиславом Николићем, председником Републике Србије, у хотелу Хајат где је обележена прослава корејског државног празника. Николић ми је рекао да је већ чуо о мени раније. Испричао сам му да подносим групну тужбу против косовске полиције коју припремам уз помоћ адвоката, господина Обрада Кесића. Николићу се допала идеја и још сам му рекао да се надам да ће српске власти направити неопходне кораке како у одбрани Косова и Метохије тако и заштити права Срба и других мањина које тамо живе. Надам се да ће српска влада уз помоћ правних и политичких средстава успети да нађе практично решење а не само реторичко.
Прича о манастиру Рукумији
Манастир Рукумија
Отац Симеон и његов претходник игуман Сава, мати Атанасија и књижице са рецептима због којих су многи одлучили да посте, кнез Милош Обреновић и Мартирије Рукумијски, једанод синајских монаха у Србији кнеза Лазара… неодвојиви су деосадашњости и прошлости ове светиње
Написати причу о манастиру Рукумија и не поменути прошлост, рецимо кнеза Лазара од чијег доба датирају предања о настанку ове светиње или се детаљније не позабавити његовим обнављањем у време владавине кнеза Милоша, било би узалудно трошење папира. Баш као што би и детаљно помињање врло интересантне историје, без разговора са оцем Симеоном, садашњим игуманом Рукумије, био недовршен покушај да се манастир представи онима који га још нису посетили. А тек не подсетити на врхунске рецепте мати Атанасије, која их је годинама вредно записивала, сакупљала, „измишљала своје“ и издавала књижице и књиге па недавно завршила и „Здравље из Божје баште“…
Вероватно је најбоље поћи на пут, посетити Рукумију. До манастира воде два пута, од Пожаревца према Костолцу. Лети и све док не напада снег лако се стиже сваким од њих, што знају сви који ову светињу посећују. Зими је боље ићи оним заобилазним, што смо такође искусили, јер смо мати Атанасију најчешће виђали припремајући посни кувар за наше читаоце пред Божић и Ускрс, с обзиром да она врло радо рецепте дели са другима, а на трпезу износи оно што је од тих посних ђаконија спремила за братство. Паштета од ораха, пржено жито, па и ванилице без млека и јаја доказ су да се и током поста може лепо јести.
Отац Сава Рукумијски
Ништа се не догађа случајно
Искрено говорећи у овом манастиру сваки верник се осети као драг гост, без обзира да ли разговара са мати Атанасијом о кувању и здравом животу, слуша благе и смирене речи игумана Симеона или је само мало свратио да у манастирској продавници купи неку књигу или ЦД и упали свећу у цркви. О звучним записима, попут непоновљивог гласа Дине Чолић, која чита „Молитве на језеру“ Светог владике Николаја или „Косовског завета цара Лазара“, који је говорио (сада нажалост покојни) Данило Лазовић – шта рећи? Сем да слушаоца остављају без речи.
Вратимо ли се причи о манастиру, отац Симеон ће одмах напоменути да ништа није (било) случајно. Ни да он симболично буде испред врата Рукумије и покуша да ухвати кваку у тренутку када је то исто чинила и једна од монахиња излазећи. А и да га те 1984. године као искушеника прими отац Сава (Огњановић).
– Долазио сам са два кофера. Један је био пун књига, други са мојим стварима – сећа се отац Симеон. -Дочекао ме је рекавши да је знао да ћу доћи и јасам му веровао јер су сви говорили да је предвиђао ствари које су се после десиле. Овде се заиста много позитивног догодило и догађа се. Оцу Сави су о чудотворним молитвама причали његови претходници, а много тога што се у међувремену збило забележила је монахиња Атанасија Рашић. Када смо почели да се бавимо издавачком делатношћу, објавили смо те приче у две књижице „Чуда Божија наших дана“.
Остало је упамћено да је игуман Сава са пуно љубави за веру и вернике окупљао народ око ове светиње и истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве посвећене Светом Николи подигнут је циглом коју је он са тадашњим сестринством манастира и верницима правио – укупно сто хиљада комада. Уместо малтера коришћено је блато помешано са плевом, јер пара за грађевински материјал није било. Отац Сава је својом руком попунио и напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики посао. Када се упокојио 1991. сахрањен је на манастирском гробљу где му је подигнут скроман споменик и на њему уклесано: „Оче Саво, отишао си, више те никада нећемо видети, али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати, велики твоји пријатељи“.
Књиге саме налазиле читаоце
Отац Симеон често каже да је све добро што је научио-научио од оца Саве. Његова реч је била силна, а готово свака молитва услишена. Увео је богослужбено правило у цркви и стари поредак у манастиру, који и данас важе. Сазнајемо да је сестринство у време игумана Саве сачињавале игуманија Ангелина, монахиња Марија и њена ћерка Параскева, потом Христина, Сара, Ана и Меланија. С њима су били и монаси Захарије и Игњатије. Радило се у башти, кувало за мајсторе и зидаре, мати Ангелина је плела џемпере који су продавани да би се обезбедио новац за грађевински материјал, а игуман је уз све друго правио воштане свеће на старински начин потапањем, што се до данас задржало у Рукумији.
Има чиме да се похвали и отац Симеон, откако је он постао игуман 1991. године урађена је између осталог и спољна припрата. Али о томе и другим делима, великој звонари на дрвеним стубовима са четири звона, од којих је највеће тешко више од 800 килограма и надалеко се чује, он радије ћути. Књиге о вери и моралу које манастир Рукумија издаје од Видовдана 1989. саме су крчиле пут до читалаца као велико богоугодно дело.
Испричао нам је како су снажне грађевинске машине постале немоћне у тренутку када је почело копање земље на једном делу по ободу. Све је заустављено и на крају се одустало од даље градње јер је по неким сазнањима ту пре доста векова било сеоско гробље и нису желели да нарушавају поредак предака. Удругом делу дворишта, иначе, осим гроба оца Саве налазе се и камена обележја која подсећају на монахе и монахиње које су у Рукумији живели.
Онако као за себе отац Симеон примећује: „Монашки живот је радосна туга у долини плача“, а онда нас подсећа „да човек који верује не треба да се боји смрти, јер душа која верује не умире са телом“. Верници који у Рукумију долазе често се враћају са необичним искуствима после боравка у манастиру и молитви над кивотом монаха из 14. века, који се у Рукумији преселио у вечност.
– Чуда су се догађала нарочито у време када су овде биле две светиње. Прва су свете мошти Мартирија Синаита. Он је био један од триста монаха са Синаја који су у средњем веку овамо стигли да ојачају веру у Христа. Његове мошти налазиле су се у кивоту у ниској припрати испод северног прозора у цркви. На кивоту се налазила друга светиња, рука Свете мученице Јелице. И мошти и рука су нестале. Остао је само кивот, али изнад тог кивота и данас се читају молитве за здравље и пород – објашњава отац Симеон.
Док разговарамо у дворишту, заклоњени виновом лозом, не видимо никога од рукумијског братства. Отац каже да су на својим послушањима, јер се сваког дана тачно зна шта би ко требало да заврши. Питамо колико монаха има у Рукумији.
– Довољно за свету литургију -узвраћа наш саговорник.
Ставка по ставка
После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију. Данашњу цркву, на истом месту, али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише: „Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати“. Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена Светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су документа о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: „Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца… За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије“. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитрију- Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је тако 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен је нов богато изрезбарен иконостас.
Рука нестала током рата
Манастир Рукумија је настао током 14. или почетком 15. века. Народна традиција га везује за страдање сестре Јелице које се по предању догодило у доба кнеза Лазара, када су је браћа Павле и Радул растргли везавши је коњима за репове због лажне оптужбе снахе Павловице, жене Павла Радића. Четири манастира у овом крају везана су за овај култ. Заова, Брадача, Сестрољин и Рукумија. Овај последњи подигнут је тамо где су јој пале руке, а једна се ту и чувала као велика светиња. Отац Сава причао је, а отац Симеон записао, да је запамтио руку сестре Јелице, јер је као дечак из суседног села Кленовик са родитељима пред Први светски рат на служби и љубио ту руку попут других. Била је по његовом казивању опточена сребром и смештена у дрвеном кивоту у цркви. Рука је нестала током тог рата, говорило се да су је однели бугарски војници и тако јој се изгубио сваки траг.
Рајна Поповић
Из додатка дневног листа „Политика“ приредила редакција сајта „Светиње Браничева“
Јеромонах Харалампије: Духовни геноцид над Србијом
05.10.2012. ФБР Предраг Поповић
ДУХОВНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИЈОМ
Икона Всех святых
ПРАВОСЛАВИЕ.RU
Притиснут тугом и болом, због духовног геноцида, који из дана у дан бива све гори и трагичнији над мојим народом одлучих се да подигнем вапајући глас молбе мом србском народу.
Србине брате теби се обраћам са једним обичним једноставним питањем, где су ти очи? Зар не видиш шта ти се дешава. Није ваљда да си и физички и духовно постао слеп. Зар не видиш шта ти раде? Да ли не видиш да те и духовно и физички осиромашују, осакаћују, обогаљују, уништавају, убијају, истребљују? Једном речју своде те на ниво безсловесности и ти не само што ћутиш и ништа не предузимаш него им шта више, на овај или онај начин, свесно или не свесно и помажеш.
Србине брате, обраћам ти се са брате, јер би требало да смо браћа и у Господу Христу, што значи духовно а и по националности смо ваљда Срби.
Теби се обраћам јер сам део тебе. Све оно што притешњује тебе, притешњује и мене.
Свака твоја патња је и моја патња, сваки твој бол је и мој бол. Свака твоја рана је и моја рана, свака твоја трагедија је и моја трагедија. Можда то више ја осећам као монах православни него ти. Можда су ми чула мало истанчанија од твојих па то ме више боли, боли до неиздрживости.
Србине брате кажем и духовно и физички нестајеш. Убијају те истребљују те.
Духовно те обогаљују, унаказују, демонизују, кидајући вековну; или боље рећи твоју исконску везу са јединим твојим Пријатељем, кога имаш, са јединим твојим Спаситељем Свељубљеним Господом Христом. Одвајају те на тај начин што ти уништавају веру; не било коју веру већ једну једину истинску и животворну Свету православну. Уништавају ти је кроз свејерес екуменизма, одвајајући те од Господа Бога и приводећи те не Христу него антихристу коме и сами служе. Ти више немаш једну свету саборну и апостолску цркву онакву какву ти је оставио Свети Сава. Ти више ниси Христов, а ако ниси Христов онда зна се чији си. Епископи који те духовно воде уместо Божјег благослова своде на тебе свеправедни гнев Божији на тебе. По речима самог Господа Исуса Христа да ће се свака хула човеку опростити, чак и хула на Сина Човечјега осим хула на Духа Светога. А шта је свејерес екуменизма осим хула на Духа Светога. Где су изменили и само учење које је Духом Светим предато цркви на чување. Све је измењено и догматика Аве Јустина Поповића избачена из богословија. Номоканон Светог Саве забрањен, продаван је од руке до руке илегално. Каквог апсурда и какве трагедије. Србине брате твоја вера није онаква какву ти је Господ Духом Светим преко Светог Саве предао.
Каква ти је просвета. школство, па и то је веома битно. Ава Јустин каже: авај више нема ни просвете. Просвета без светости Христове у себи шта је ако не проклество.
Све што није од Бога знамо од кога је. По речима једног мога пријатеља, доктора и професора са једног од новосадских факултета, који каже да од како је прихваћена Болоњска декларација то је трагедија и од од школсрва као и од самих студената који су жртве таквог система образовања.
Но ни то није крај `ајд да видимо каква нам је свест о култури, ако уопште данас и знамо шта то беше култура. Рећи ћу само податак веома трагичан да трагичнији не може бити: филм Маје Милош,то духовно посрнуће и саме ње као режисера те трагедије као и свих који су актери те безсрамности и извитоперености као и оних који су такво нешто уопште и дозволи показати нашој омладини. А које није ништа друго до демонски отров за нашу омладину.
Нажалост наш пут у беспуће, у понор је још дубљи. Наш суноврат и пут у пакао је још дубљи и безсрамнији. Србијом завладаше духовно посрнуле особе педери и лезбејке. Сами отпавши од Христа и Његове благодати и прихвативши оно што је најгоре ту бестидност и тај срам духовне и телесне извитоперености, не само што на себе навлаче свеправедни гнев Божији и проклество него прљају и ваздух и земљу. Што морају јавно да рекалмирају и показују ту своју изопаченост а да намећу то онима нормалнима којима то смета и ми дозвољавајући им да то раде значи постајемо њихове жртве. Они се над нама иживљавају. Обесвећују наше божанске вредности, газе наше људско достојанство. А као врхунац њиховог демонског изопачења је и ова страшна изложба која се догодила у Београду. Авај шта је ово? Шта нам се ово дешава. О има ли уопште више иоле нормалнога верника православца, има ли нормалног Србина коме ово не смета. Србине, исмејавају ти оно најсветије Господа и спаситеља. Исмејавају ти Бога. Авај каквог проклетства и за тебе и за твоје потомке. Какве трагедије. Где је интелигенција, где је црква, где су епископи, где је народ, где је власт није ваљда да им тај демонизам одговара. Ах, трагедије и срамоте. Авај мени од бола, не ово не могу да поднесем. Не ово не може иоле нормалан човеков ум да поднесе. Па људи моји ово је издаја, велеиздаја, ово је капитулација пред демонски надахнутом руљом која је овим чином бацила Србију на колена, у загрљај сатани. Србине ако ти се више уопште и могу тако обратити јер више то и ниси чим си ово дозволио, зар не чујеш јецај на небу у твојој Небеској Србији. Јецај светитеља јецај анђела. Сузе светитеља сузе Пресвете Богородице. Зар не видите ране Христове које сте му ви направили. Да обраћам се свима који не спречисте да се ово догоди.
Крв Христова данас се проли по земљи Србији. Свуда црвенило од крви. Срби пристали сте да постенете саучесници хуле на Христа и на Духа Светога. Постали сте убице Христове. Некада света земља Србија, Србија Светог Саве постаде данас земља проклетства…
Да ли не видиш шта ти све раде? Како те посрамљују, као што напред покушах да ти укажем. Тако ти и бришу свест и ко си и шта си. Ти си био, док си био уз Христа, Христов, Божији. А сада дал` не видиш твој пад је раван паду сатанином….
Јеромонах Харалампије
