Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Self-Financing that Works for the Poor
Arely Domínguez, right, and other members of El Guapo at the inauguration of the bankomunales exhibit. Credit: Estrella Gutiérrez/IPSCARACAS, Oct 2 2012 (IPS) – “We were used to losing, so a group of us said to ourselves: let’s lose something here,” said Carmen Caravallo, describing the start of a “bankomunal”, a self-managed microfinance fund based on investment, in her rural community in eastern Venezuela.
Ten years later, Caravallo and the other members of the bankomunal in Llanada de Puerto Santo, in the state of Sucre, “are getting used to winning,” she told IPS. “Now we are a family, and we have learned to be responsible; we have improved our lives with money that belongs to us, and strange as it may seem, we feel we are very much in charge,” she added.
Bankomunales, present in 14 countries on four continents, are the brainchild of Venezuelan social entrepreneur Salomón Raydán, who demonstrated that the poor can be self-financed, after Muhammad Yunus of Bangladesh, the father of microcredit, had shown that they could be financed.
The 54-year-old Caravallo, who is in mourning after the recent death of one of her three children, said the road has been “slow, hard and paved with mistrust.” But after three years “people began to make a profit, and saw that we were reliable and responsible.”
In her community of 1,000 people, in one of the poorest states in the country, she is treasurer of the local bankomunal, which began with 20 members and now has 107 as well as “a long waiting list to join.”
Similar experiences have been repeated in 180 bankomunales throughout Venezuela, which have a combined total of 25,465 members who contributed a minimum of 2.30 dollars to become both investors and clients.
Raydán, a philosopher and sociologist by training, told IPS the idea was born 15 years ago, out of his experiences as an adviser for small farmer financial assistance programmes and from what he learned about the way of life of poor rural communities.
Poverty is defined by the irregularity of income, more than the lack of it, he said. “Insecure and fluctuating resources do not allow the poor to face spending that is needed for survival, and so poverty takes root,” said Raydán, the head of the Foundation for Rural Finance (FUNDEFIR).
“Eighty percent of poor people in the world have access to credit through informal systems,” mostly self-managed in their communities, he said.
“But these sources are insecure and they do not add value for their users. They need to be adapted to offer more transparency, training, security and efficiency, so they become more formal, although that doesn’t mean they need to be regulated according to the rules of the state that has excluded them,” said Raydán.
These mutual credit associations began to operate in 1997, granting multiple and variable loans, in contrast with traditional systems that make rotating loans of fixed amounts, which are widespread in poor areas of the developing South.
Furthermore, “their members are not just savers, but investors; they are active, not passive,” he emphasised.
“Only 2.5 percent of the poor population of the world has access to banking services, and microcredit systems serve 105 million people, while the demand for microfinance is two billion people,” he said.
Venezuelan microinvestors acquire a certificate of assets worth 2.30 dollars. No one can acquire more than 15 percent of the total assets, members of different bankomunales who have arrived in Caracas for a photo exhibit about the system tell IPS enthusiastically.
Members are the leading lights of the show launched in September in a gallery in the capital city, where powerful images are shown of open-air meetings or gatherings in borrowed spaces – meetings of credit committees and activities involving the granting or payment of loans.
There are also images of members on cultivated land in both rural and urban areas, grocery stores set up in homes, other small shops, home renovations, sewing or repair workshops, and minifactories producing different products. Other members are depicted next to children wearing new school uniforms, or holding up new kitchen utensils.
Credits are granted for “any legal purpose,” in general to be repaid in three to 18 months, with interest decided by each organisation. Loan amounts vary: a new association may only lend up to 100 dollars, while a more established one may have a ceiling of 2,000 dollars.
All decisions are made at well-attended meetings, and the credit committee gives its decision on each request within 24 hours. “We know each other and we know everyone’s payment capacity; we work on trust,” said Arely Domínguez, head of the bankomunal in El Guapo, a village that was reborn from tragedy.
In December 1999 a flood burst the dam near the village, located 125 kilometres from Caracas, in the north-central state of Miranda. The low-lying land in El Guapo, home to some 3,000 people, was flooded.
FUNDEFIR was one of the organisations to come to their aid, and a year later Domínguez and 34 others founded their bankomunal, which now has 117 members and makes an average of 10 loans a week, totalling 6,000 dollars.
First of all, like everyone else involved in the initiative, they received training and advice from FUNDEFIR. “We learned how to balance our accounts, write budgets, do audits, assess risks and use computers,” said Domínguez, a 49-year-old schoolteacher with two daughters.
Up to August, bankomunales had granted 275,631 credits to 84,884 people, for a total 3.6 million dollars at the official exchange rate.
In El Guapo, the bankomunal operates in the building of a cultural association, but most of the associations meet in members’ houses. Officers are elected at general meetings and work on an honorary basis.
The vast majority of members are women, but the number of men is increasing. One-third of loans are requested for consumption, one-third for enterprises and one-third for emergencies, especially health problems.
Every loan is backed up to at least 40 percent by certificates of assets of the member and his or her sponsors, “to be in the safe zone,” a mantra repeated by the members. “There are hardly ever any problems, but on the second default, they are out,” Caravallo said.
Profits are calculated monthly and distributed to the members annually. “One of the principles of bankomunales is distribution rather than accumulation,” said Raydán. “The profits have little economic importance, but a great deal of educational importance.”
It is “a financial education programme, not a microfinance programme, and the profits help generate a sense of entrepreneurship,” he said.
The model has spread to Bolivia, Brazil, Chile, Colombia, Dominican Republic, Haiti, Peru, Germany, Spain, Hungary, Portugal, Senegal and Indonesia.
The Spanish version, Comunidades Autofinanciadas, won the 2009 prize for the best microfinance programme in Europe, while FUNDEFIR’s system was voted in 2010 one of the 25 social projects in the world most likely to be globalised, by Ashoka Globaliser, an international foundation that promotes social enterprise.
FUNDEFIR has financial support from Total Oil and Gas Venezuela, a subsidiary of the transnational French oil corporation Total, which works in the east of the country.
Diana Vilera, the sustainable development manager, told IPS the company “seeks to promote projects that are a tool for people to be lifted out of poverty.”
“Oil companies take a lot out of the planet and the environment, and we have a duty to contribute whatever we can, beyond the business angle,” she said.
http://www.ipsnews.net/2012/10/self-financing-that-works-for-the-poor/
В.Азаров: "Сребреница – в ожидании окончательной истины"
Сребреница – в ожидании окончательной истины
12 июля в жизни международного сообщества произошли события, приковавшие внимание многих средств массовой информации. Вновь заговорили о Балканской войне, о незаживающих ее ранах. На территории Республики Сербской в городке Сребренице на кладбище Потокари под звуки мусульманских молитв, доносящихся из репродукторов, происходила церемония поминовения жертв массовых казней в 1995 году. Помимо десятков тысяч боснийцев, приехавших из городов Боснии и других стран, церемонию посетили боснийские политики, представители соседних стран, США, ООН, Евросоюза и НАТО. Впервые на подобном мероприятии присутствовала делегация Сербии, возглавляемая президентом страны Борисом Тадичем.
В годовщину взятия Сребреницы сербами земле были преданы тела 610 человек, до этих пор лежавших в братской могиле – одной из многих окружавших город. С захоронением этих людей число могил приблизилось к двум тысячам, но до сих пор еще не идентифицировано около семи тысяч тел. 20 братских могил ждут эксгумации.
Это траурное событие несомненно тяжелым грузом лежит на совести всех балканских народов, не нашедших в свое время нравственных и духовных сил, чтобы не допустить злодеяний, не сеять смерть среди своих соседей. Ни под каким предлогом не может быть оправданий тем, кто убивал, насиловал, жег и калечил невинных людей. Ответственные за эти и другие преступления против человечества, несомненно, должны быть наказаны. И думаем, что когда-либо справедливость восторжествует, потому что нет ничего выше и ценнее человеческой жизни, и никому не дано право насильственно ее отнимать.
После тех драматических событий международное сообщество с легкой руки НАТО, ООН и США признало ответственными в «резне» боснийских сербов, до этого сделав все, чтобы в глазах мировой общественности демонизировать их. Но как бы изощренно не работали информационные технологии, чтобы признать кого-то виновным требуется иметь доказательства. Но вот с доказательной базой дело обстоит не так то гладко.
Солидная группа международных ученых по расследованию событий произошедших в Сребренице, во главе с профессором Пенсильванского университета Эдом Херманом, которую никак нельзя уличить в симпатиях к сербскому народу, выражают большое сомнение в официальную версию произошедшего.
В отличие от атаки хорватских сил против сербов, произошедшей при молчаливом согласии США, на зону защищенную восками ООН в Западной Славонии и Республике Сербской Краине, члены комиссии считают, что захват Сребреницы войсками боснийских сербов был ответом на военную провокацию, проведенную мусульманами. Если хорватские операции «Молния» и «Буря», были направлены, прежде всего, против мирного населения этих районов, то боснийские сербы поступили цивилизованно и гуманно с мусульманами этого анклава.
Чтобы вернуть принадлежащую им в течение веков землю и восстановить справедливость, они после взятия города провели операцию по перевозке мусульман из Сребреницы в Тузлу автобусами. За первые две недели августа 1995 года были вывезено 35 632 человека. Именно это количество было зарегистрировано и расселено Международной организацией здравоохранения и боснийской властью. Эту же цифру передает Международный комитет Красного Креста, отмечая при этом, что около 3 000 мужчин пытались выйти из Сребреницы без семей.
Голландские воины и британские наблюдатели, которые были свидетелями происходящих событий, указывают, что накануне захвата Сребреницы произошли столкновения между мусульманскими мужчинами. Теми, кто хотел покинуть город до прихода сербов и теми, и кто решил его защищать. Об этом писали многие западные газеты после событий в Сребренице, но почему то это обстоятельство умалчивается.. По их мнению, больше сотни погибло в этих столкновениях и еще несколько сотен погибли в боях при защите города. Это объясняет, почему среди пострадавших нет женщин, стариков и детей.
«Представить себе, что 7- 8 тысяч человек были убиты сербами, просто невозможно!» – вторит военный журналист ББС Джонатан Рупер, который был свидетелем тех событий. Он выступал против официальной точки зрения выработанной НАТО и США. «Если учитывать, что указанное число людей было вывезено из Сребреницы, то убийство 7 300 человек означало бы, что в городе проживало 46 000, но это не соответствует действительности!». Этот факт подтверждает и одна из судей Гаагского трибунала Патриша Волд. Из официальных статистических источников, в том числе и американских, следует, что в Сребренице проживало около 37 000 человек. Значит, количество погибших не соответствует действительности.
Профессор Майкл Мандел, профессор международного права в Йоркском университете в Торонто указывает, что мнение трибунала о произошедшем в Сребренице не подкреплено никакими фактами. «Разговор о том, что боснийские сербы убили о 7 до 8 тысяч человек не подтверждено доказательствами». Мандел указывает, что трибунал подтвердил эксгумацию 2 028 тел. Эти люди погибли в боях между силами боснийских сербов и 28-й мусульманской дивизией.
Видиокадры, показанный в Гаагском трибунале, где сербский паравоенный отряд действительно расстрелял шестерых мусульман, еще не подтверждает, что сербы после захвата Сребреницы убили еще более 7 000 человек.
Так откуда появилась цифра 7-8 тысяч убитых? Следует учитывать, что захоронения на кладбище и вокруг него проводились в течение первых трех лет Балканской войны, когда в районе Сребреницы зверствовал командир мусульманского отряда Насер Орич. Он показывал корреспонденту газеты «Вашингтон Пост» Джону Помфреу и журналисту «Торонто Сан» Билу Шиллеру снимки его злодеяний, совершенных в сербских селах, рядом со Сребреницей. Шиллер напитал тогда в своем репортаже, что «Орич – наикровожаднейший убийца». «Все эти снимки он показывал мне сам, когда мы сидели у него дома в январе 1994 года. Я с ужасом рассматривал шокирующие видеокадры того, что Орич называл «наилучшие хиты Насера Орича». Я видел на них множество трупов, спаленные дома, отрубленные головы, бегущих людей».
Бывший командующий УМПРОФОРа генерал Филипп Марион , говорил об Насере Ориче «что он соблюдал инструкции полученные из Президиума боснийской власти в Сараево». Эту же информацию подтверждал и генерал Сефер Халилович, командующий вооруженных сил Боснии и Герцеговины.
Факты представленные Международной группой по расследованию событий в Сребренице упрямо свидетельствуют, что в течение первых лет войны сербские села возле города были либо уничтожены, либо их жителей отряды Орича заставляли спасаться бегством. Едва ли проходил хотя бы один день, чтобы мусульмане не жгли расположенные вблизи от Сребреницы села и городки: Братунац, Сикиричи, Коневич Полье, Гдогова, Залажье, Факовичи, Лозница, Ордиче, Бильяча, Црн и Врх, Миличи, Каменица и Кравица. В селе Кравице мусульмане устроили резню во время праздника Рождества Христова.
Джоан Филипс, репортер лондонского «Южнословянского журнала» в своих публикациях указывала, что только до 3 марта 1993 года около 1 200 сербов было уничтожено и еще 3 000 ранено в результате нападений отряда Орича. «В настоящее время, – пишет она, – практически нет сербов в Сребреничской общине. Из 11 500 живших в Братунце более 6 000 вынуждено было оставить свои дома. В общине 24 села сравнено с землей до основания. Последнее большое село в области Братунца и Скелана подверглось нападению и уничтожению 7 января 1993 года». Эти и другие доказательства в 1993 году ООН представила в Гаагский трибунал, но он до 2002 года не удосужился заключить под стражу Насера Орича. «Систематическое уничтожение сербских гражданских лиц в области западнее Дрины, очевидно еще не успели квалифицировать, как геноцид и преступление против человечества, что говорит о принципе двойных стандартов, проповедуемых Гаагским трибуналом», – пишет Джордже Богданич, один из десяти членов Международной группы по расследованию событий в Сребренице.
Британский военный аналитик Тим Рипли, написал, что при захвате Сребреницы голландские солдаты видели, «как боснийские мусульманские подразделения бежали из города, пробегая перед их наблюдательными постами с совершенно новыми образцами противотанкового вооружения». Другой специалист Карлос Мартинос Бранко писал, что «мусульманские силы так и не использовали свою тяжелую артиллерию, находящуюся между прочем, под контролем ООН, против сербов, хотя имели все причины и возможности сделать это. Но в этом случае военный отпор поставил бы под сомнение имидж жертвы, которую мусульмане настойчиво пытались создать».
Истинная цель лидеров в Сараево была очевидна – вызвать интервенцию НАТО против сербов. Для ее достижения требовалось спровоцировать нападение из демилитаризованной зоны и соответственно пожертвовать Сребреницей. Такова точка зрения и Ибрана Муставича, руководителя партии СДА в Сребренице. «Сценарий по сдаче города был соответствующим образом подготовлен. К сожалению, Президиум Боснии и военное командование были замешаны в этих планах. Они и отдали приказ на нападение на сербов из этой демилитаризованной зоны»
На следующий день после поминовения павших в Сребренице на военном кладбище в Братунце состоялось возложение венков к памятнику 3 500 сербам, погибшим от рук Насера Орича в селах Залазье и Бильяна, и поминальная литургия в церкви Покрова Пресвятой Богородицы.
В траурных мероприятиях принимало участие Высшее руководство Республики Сербской во главе с Председателем РС Драганом Чавич и другими высокопоставленными лицами страны. В отличие от мероприятий в Сребренице, возле памятника жертвам геноцида в Братунце не присутствовал ни один из представителей международных организаций. Не было видно и журналистов, чего нельзя было сказать о предыдущем дне, когда работали 157 журналистских групп.
«Двойными аршинами нельзя вести политику примирения, – сказал в своем выступлении при возложении цветов член Президиума Боснии и Герцеговины Борислав Паравец. – Трагедию в Боснии и Герцеговине не возможно рассматривать в раздельности как сербскую или мусульманскую».
В.Азаров
АЛЕКСАНДАР ДИНЧИЋ: МОГУ ЛИ РАВНОГОРЦИ И АНТИРАВНОГОРЦИ ЗАЈЕДНО?
Александар Динчић
У циљу успостављања равнотеже између комуниста и монархиста, тачније, левичара и десничара, како би били сви задовољни и духови из прошлости се стишали, а након доношења Закона о допуни закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица из 2004. године, данас се може врло често чути и прича о два покрета отпора, која је од демократских промена у Србији заживела по школским уџбеницима историје. Међутим, следбеници контранационалних снага мрште се на ту помисао. Не могу бити два покрета отпора – борио само један, док је други издајнички.
Коначно је за њих свануо дуго очекивани дан. Барем је тако изгледало на први поглед. У петак, 28. септембра, скоро сви новински медији објавили су одлуку Вишег уставног суда Републике Србије да је Равногорском покрету ускраћено право на борачки додатак, личну инвалиднину, додатак за негу и помоћ, ортопедски додатак, право на бањско и климатско лечење о трошку државе и друга помагала. Међутим, они и даље имају права на пензију и професионалну рехабилитацију. Другим речима, они нису учесници народноослободилачког рата, јер је Уставни суд уредбу Владе Србије од 17. јуна 2005. године, оценио неуставном.
Новинари су ову одлуку презентовали бомбастим насловом „Равногорци се нису борили за слободу“.
Најпре треба рећи да Уставни суд не суди већ само оцењује (доноси одлуку) да ли је нека уредба у складу са Уставом Републике Србије или није. Новинари, посебно они у Новом Саду, где су се скоро десиле корените промене су се по свом добром обичају поново залетели да покажу неку ексклузиву. Али и поред тога сви критизери Равногорског покрета започели су своју кампању по бројним интернет страницама.
Такође, да ли ће већ једном новинари научити да се равногорци не могу борити за слободу, јер је Равногорски покрет политичко крило Југословенске војске која је ушла у рат на страни антифашистичке и антинацистичке коалиције још 6. априла 1941. године. Дакле, за слободу могу да се боре само припадници Југословенске краљевске војске, као што су се борили: у земљи (четнички) и у иностранству (античетнички).
Исто тако, код нас није рехабилитован Четнички већ Равногорски покрет, па отуда бројним удружењима назив „Равногорски“. Иста удружења нису крива што криво приказују истину већ они који су писали, расправљали у Парламенту и донели закон да се равногорци рехабилитују а четници и даље жигошу, гнушајући се појма „четник“ и одвајајући га због четништва Косте Пећанца. Међутим, упут за наставак ратовања после слома фронта кога су се придржавали краљевски официри није носио назив „равногорски“ већ „четнички“. Тадашњи Парламент није се могао похвалити познавањем наше ратне прошлости.
Тако је одлучено да статус бораца НОР-а имају у припадници Југословенске војске у
Чича Дража и савезнички официри, 1944. Источна Босна.
отаџбини (ЈВУО) и Равногорског покрета, почев од 17. априла до 15. маја 1945. године. На страну што тих припадника ЈВУО никада није било 1941. године већ тек од јануара 1942. године, али поменути политичко крило, настало тек после свенародног конгреса у селу Ба 1944. године, као активно од 17. априла, практично је исмејавање историје. Зашто је баш узет 17. април? То је друга страна медаље овог Закона. То је датум капитулације војске Краљевине Југославије. И због тог датума – када је завршен рат између војске Краљевине Југославије и Осовине, може да се уведе још један, како у Закону пише, „ослободилачки покрет“, да би се снаге изједначиле као борци у народноослободилачком рату. То је највише засметало контранационалистима, јер су заправо они били покретачи и учесници тог народноослободилачког рата, само седам деценија нису могли да истакну један светли пример неког активног члана како се борио у краткотрајном априлском рату, нити неку војно-политичку антифашистичку и антинацистичку акцију од 17. априла до 22. јуна 1941. године, када је Стаљину пресео савез са Хитлером.
Такође, исте контранационалне снаге су позив на револуцију назвали општенародним устанком народа Југославије, а чињеница је да Македонија и Косово и Метохија никада нису устали на устанак, тј. револуцију.
Следећи ове натписе, неумитно се поставља питање: јесу ли до сада припадници тог законом озваниченог Равногорског покрета добили нешто од горње поменутог? Наравно, нису. Суштина Закона о изменама и допунама закона је у томе да не може да се примењује. То је трећа страна медаље. Тако је Србија једина правна држава у којој се закони доносе и не примењују због терета прошлости. Наиме, тај исти Закон предвиђа да ће комисију која одлучује о додели горњих бенефиција чинити поред других и три представника Субнора. А да ли ће контранационалне снаге пружити руку националним? С тога није јасно због чега су се представници Субнора уопште љутили свих ових година.
Истина, то се наших политичара, који су историју Равногорског покрета до тада учинили из историјских читанки Владе Стругара и одатле писали и доносили закон уопште није тицало. Битно је било само придобити сигурне бираче ради политичког напредовања. Није више тајна да је Равногорски покрет од самог почетка добро икоришћен као одскочна даска за политичку каријеру и политичко напредовање многих који су се заклињали Чича Дражи, али су у срцу ипак носили Друга Тита, као и све оно што су имали за време његовог живота. Национализам су носили на ђоновима својих ципела и био им је само покриће да се не одрекну интернационализма. Процес деброзовицације код нас није никада завршен, нити му се скоро надзире крај због нових полетних снага. Комунизам је нашао ново рухо, прикрио се и чека прилику да поново експлодира, користећи погодно тло.
Дотле ће убеђени комунисти глумити народне демократе, Брозови следбеници и стари Ранковићеви кадрови плаћати велике своте да их у Америци проглашавају личностима године – а друге оптуживати да су плаћени историчари, улицама ће се носити црвене радничке заставе са звездама петокракама и стално понављати прича о српском геноциду.
С тога и не чуди једна оваква оцена Уставног суда, која је, шта више, и добра, јер не може се спајати оно што је неспојиво. Правда је спора али достижна. А правде нема у неправедном друштву које упорно покушава да олупине Титаника извуче из морских дубина , да га поново направи и пусти да плови морем.
Фотомонтажа – ђенерал Дража Михаиловић са припадницима Удбе.
Следбеницима Јосипа Броза Тита и нашем окружењу, колективно престрашеним бауком великосрпске творевине, одлука Уставног суда представља још једну победу.
Сви смо данас сведоци да се на мала врата и вештачким, насилним путем, путем ауторитета историчара разних невладиних организација, а под изговором антифашизма, жели фашизам прилепити српском народу и на тај начин Срби оптужити за све кривице некадашње Титове Југославије, која је de facto, свела исту Србију на предкумановске границе. Тиме се желе Срби оптужити за ратове деведесетих, где су, како нас уче, или нас желе учити, починили неки страшни геноцид и да се на тај начин добије и легитимно покриће да се и овако мала Србија сведе у границе Београдског пашалука – вечни сан Бечког двора, касније и КПЈ, а данас нашег региона. Данас се води тешка научна борба где је наша Академија наука потпуно маргинализована и минирана новим полетним снагама. То је борба Давида против Голијата, где на једној страни имамо организацију са одличном логистичком и материјалном подршком а на другој само правду, Бога и ништа више.
То данас само неук човек не види. Зато се по правилу за мишљена у вези све чешћих одлука у корист котранационалних снага пита наш регион, тј. некадашње зараћене републике Титове Југославије, као највећи капитал неревизионистичке историје и њених следбеника.
Подсетићемо да су после преформације Титове тајне политичке полиције шездесетих година прошлога века многи њени кадрови завршили по универзитетима, у привреди, здравству, школству, по спортским друштвима, итд. Када је деведесетих година прошлога века, под утицајем модерне источне кризе, започело отопљавање исти кадрови нашли су нову залеђину – постали су ватрени следбеници демократије код нас. Тако је процес револуције, која никада не престаје, стално текао. Заправо, ако мало боље погледамо, примењен је рецепт фебруарске револуције из 1917. године, када су бољшевици, видећи јачину мењшевика постали умерени мењшевици док им коначно нису заболи нож у леђа и постали комунисти. Разуме се, власт су узели силом, али и памећу – поткупљујући их или придобијајући паролама.
За разлику од других земаља, запљускиваних левичарско-бољшевистичким идејама, једино је српски народ на време прочитао комунисте када су се они појавили у лето 1941. године у форми народних ослободилаца. Тада је такође покушан репринт фебруарске и припрема октобарске револуције који нису прошли. Зато је српски народ највише и кажњен. И данас се кажњава. Оно што се комунистичкој литератури назива Привременом владом у периоду између две револуције, код нас су четрдесет и прве били Народноослободилачки одбори, који су имали задатак да под фирмом организовања народноослодилачке борбе против окупатора и његових помагача ударе глогов колац на уставне темеље постојеће државе зване Краљевина Југославија. И док се револуционарна војска од око 14.000 људи већ припремала да удари у леђа краљевској војсци која се налазила у тешким борбама на Краљеву, у Ваљеву, Јадру, Подрињу, Мачви, итд, дотле су српски официри – посебно жандармеријске струке, увидели с ким то они покушавају да сарађују и заједнички се боре. Тако се историја мало поиграла, јер се пуковник Михаиловић нашао у улози генерала Корнилова коме су такође комунисти иза леђа, док се борио на фронту против Немцима, чинили велику саботажу. И као што је генерал Корниолов скупљао војску да ликвидира совјете у Петровграду тако је и пуковник скупљао војску да удари у центар контранационалних снага – Ужице.
Комунисти су се енергично почели припремати за грађански рат, баш као и њихови учитељи пре двадесет четири година. У Чачку су чак имали и тренинг борбе против контрареволуционарних снага. Лењин је говорио да бољшевици могу и морају узети државну власт у своје руке и подвлачио: „Већина народа је за нас“. Исто је то говорио и Јосип Броз Тито у Ужицу. А народ није био ни за Лењина ни за Тита. Зато су југословенски комунисти и њихови учитељи за међупериод до избијања грађанских сукоба, успели да поубијају многе „народне непријатеље“, противнике комунистичке идеологије и застараше и обезглаве широке сељачке народне масе, који су, по Лењиновим априлском тезама, хтели-не хтели, морали да се придружују револуцији.
Међутим, уместо октобарског сценарија из седамнаесте следио је трогодишњи изгон из Србије и октобарски повратак, али са тенковима Црвене армије. Односно, започео је период који многи занесењаци и братопомиритељи назваше „братоубилачким ратом“ и где је престало патриотско деловање равногораца – како је саопштио председник Субнора, Проф др. Миодраг Зечевић а лист „Дневник“ пренео. Председник Субнора је исто тако саопштио да је Равногорски покрет била само војна формација и као таква брука и срамота за српски народ.
За Миодрага Зечевића, професора на Правном факултету, наравно ништа не значи да се иделогија коју данас заступа могла гонити чак и када су комунисти имали сву власт, јер не постоји акт да се КПЈ ставља у ред незабрањених политичких странака, односно, акт о укидању Закона о заштити државе. Како настала – тако и нестала. Неуставно. По том истом акту којим се штити држава деловали су Зечевићеви „равногорци“, јер су на то имали право. Друга је ствар што се Зечевић као правник не држи права већ пропаганде. То није никаква новина. Постала је пракса код нас.
За такве заговорнике и њихове аплауз-мајсторе не значи ништа што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Дражи Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што је у периоду interegnuma извршен масовни и никада санкционисани ратни злочин, итд.
Јованка и Јосип Броз Тито.
Такође, за исте заговорнике, којима су уста пуна антифашизма, не значи ништа што су комунисти у Други светски рат ушли као савезници Хитлерове Немачке. Краљевина Југославија и њена војска, коју Зечевић назва „равногорском“, ушли су у рат у табор антинацистичких и антифашистичких снага. То су историјске чињенице. И ми заиста имамо чиме да се поносимо када је реч о антифашизму и антинацизму. А то нису комунисти, самопрокламована народноослободилачка војска. Народ је најмање подржавао комунизам, који је пре рата, као што је познато, био гоњен због субверзивне делатности. Дакле, то је кључна ствар на којој треба да почне преиспитивање прошлости. Такође, познато је да је пре рата Ђенералштаб Војске Краљевине Југославије наредио наставак рата у случају слома фронта четничком борбом. Значи, предаје нема, док је исто тако чињеница да су они које Зечевић назива ослободилачком војском саботирали одбрамбену моћ земље. И тако, корак по корак, долазимо до најглавнијег: „Могу ли се антифашистичке-антинацистичке и револуционарне-деструктивне снаге уопште изједначавати?“
Уколико све ово правилно сагледамо биће нам много лакше да се бавимо преиспитивањем наше прошлости на коју су Титобранитељи већ ставили вето. Међутим, данашње преиспитивање прошлости, које налаже чак и Резолуција 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе и њена 12 тачка, код нас се модерно, по европски, назива ревизија прошлости, а сви поборници те струје – историчари-ревизионисти. Они рехабилитију квислинштво и четништво у Србији и уводе исту Србију у табор фашизма и по правилу су плаћени за то. Другим речима, наша ратна прошлост нема алтернативу – не сме дирати, јер једном је написана и тачка. Већ су по том питању и судови почели да се оглашавају и доносе неке оцене. Истини за вољу, неће ови исти судови ићи баш толико далеко, јер ће увек имати око гуше камен зван Европска унија.
Ниш, 1. октобар 2012.
PUTIN ABOUT GADAFFI AND MCCAIN
Source: RT
Радикални исламисти се селе на Косово и Метохију
Радикални исламистички елементи и њихови финансијери, углавном из Саудијске Арабије и других држава у Персијском заливу, селе своје активности у БиХ, Македонију, Црну Гору и Србију.
03.10.2012. Глас Русије, пише: Игор Гојковић
Фото: EPA
Путем ове телевизије и поменутог Центра за исламске студије покренута је и велика кампања за изградњу вехабијске „мега џамије“ у Приштини, што и бројни умерени Албанци сматрају директном и агресивном провокацијом екстремиста.
Greece-Germany: who owes who? (1) London 1953: cancellation of the German debt
1 October by Eric Toussaint
Since 2010, in the stronger countries of the eurozone most political leaders supported by mainstream media have flaunted their so-called generosity towards the Greek people and other weaker countries in the eurozone that are currently in the limelight (Ireland, Portugal, Spain…). In this context, measures that further destroy the economy of recipient countries and involve social regression on a scale unprecedented over the past 65 years are called ‘rescue plans’. To this we must add the ripoff of the March 2012 plan to reduce the Greek debt – a plan that involves a 50% reduction of debts owed by Greece to private banks whereas these same debts, if negotiated on the secondary market, had lost up to 65 to 75% of their value. While the government’s debt to private banks was reduced, there was an increase in what it owes to the Troika resulting in new measures of phenomenal injustice and brutality. This agreement to reduce the debt aims at burdening the Greek people with permanent austerity; it is an insult and a threat to all peoples in Europe and elsewhere. According to the IMF research unit, in 2013 the Greek public debt will amount to 164% of GDP, which shows that the debt reduction announced in March 2012 will fail to provide any actual relief of the debt burden weighing on the Greek people. It is in this context that Alexis Tsipras visited the European Parliament on 27 September 2012 and underlined the need for a genuine reduction of the Greek debt, referring to the cancellation of a large portion of the German debt through the 1953 London agreement. Let us take a fresh look at this agreement.
The 1953 London agreement on the German debt
The radical reduction of the debt owed by the Federal republic of Germany and its fast economic recovery so soon after WWII were achieved through the political will of its creditors, i.e. the United States and its main Western allies (United Kingdom and France). In October 1950 these three countries drafted a project in which the German federal government acknowledged debts incurred before and during the war. They attached a declaration to the effect that “the three countries agree that the plan include an appropriate satisfaction of demands towards Germany so that its implementation does not jeopardize the financial situation of the German economy through unwanted repercussions nor has an excessive effect on its potential currency reserves. The first three countries are convinced that the German federal government shares their view and that the restoration of German solvability includes an adequate solution for the German debt which takes Germany’s economic problems into account and makes sure that negotiations are fair to all participants.” |1|
Germany’s pre-war debt amounted to 22.6 bn marks including interest. Its postwar debt was estimated at 16.2 bn. In the agreement signed in London on 27 February 1953 these sums were reduced to 7.5 bn and 7 bn respectively. |2| This amounts to a 62.6 % reduction.
The agreement set up the possibility of suspending payments and renegotiating conditions in the event of a substantial change limiting the availability of resources. |3|
To make sure that the West German economy was effectively doing well and represented a stable key element in the Atlantic bloc against the Eastern bloc, allied creditors granted the indebted German authorities and companies major concessions that far exceeded debt relief. The starting point was that Germany had to be able to pay everything back while maintaining a high level of growth and improving the living standards of its population. They had to pay back without getting poorer. To achieve this creditors accepted:
First, that Germany should in most cases repay debts in its national currency (mark), and only marginally in strong currencies such as dollars, Swiss francs, pounds sterling.
Second, while in the early 1950s, the country still had a negative trade balance (importing more than it exported), they agreed that Germany should reduce importations: it could manufacture at home those goods that were formerly imported. In allowing Germany to replace imports by home-manufactured goods, creditors agreed to reduce their own exports to this country. As it happened, for the years 1950-1, 41% of German imports came from Britain, France and the United States. If we add the share of imports coming from other creditor countries that participated in the conference (Belgium, Netherlands, Sweden and Switzerland) the total amount reached 66%.
Third, creditors allowed Germany to sells its products abroad and even supported such exports so as to restore a positive trade balance. These elements are all present in the aforementioned agreement: “The payment capacity of Germany’s private and public debtors does not signify only the capacity to regularly meet payment deadlines in DM without triggering an inflation process, but also that the country’s economy could cover its debts without upsetting its current balance of payments. To determine Germany’s payment capacity we have to face a number of issues, namely,
1. Germany’s future productive capacity with special consideration for the production of export commodities and of import substitution;
2. the possibility for Germany to sell German goods abroad;
3. probable future trade conditions;
4. economic and tax measures that might be required to insure a surplus in exports.” |4|
Moreover, in case of dispute with creditors, German courts were declared competent. It was said explicitly that in some cases ‘German courts may refuse to enforce a decision of a foreign court or of an arbitral body,’ for instance when the enforcement of the decision would be contrary to public policy’ (Agreement on German External Debts, Article 17, (4)).
Another significant aspect was that the debt service depended on how much the German economy could afford to pay, taking the country’s reconstruction and the export revenues into account. The debt service/export revenue ratio was not to exceed 5%. This meant that West Germany was not to use more than one twentieth of its export revenues to pay its debt. In fact it never used more than 4.2% (except once in 1959). In any case, since a large portion of the German debts were paid in deutsche marks, the German central bank could issue money, or in other words monetise the debt.
Another exceptional measure was that interest rates were substantially reduced (between 0 and 5%).
Finally we have to consider the dollar grants the United States made to West Germany: USD 1,173.7 million as part of the Marshall Plan from 3 April 1948 to 30 June 1952 (i.e. about USD 10 billion at today’s value) with at least 200 million added from 1954 to 1961 (about USD 2 billion today), mainly via USAID.
Thanks to such exceptional conditions West German economy was able to recover very fast and eventually absorbed East Germany in the early 1990s. It is now by far the strongest economy in Europe.
Germany 1953 / Greece 2010-2012
If we attempt a comparison between the way Greece is treated today and the way Germany was treated after the Second World War, the differences are obvious and the injustice is flagrant. Here is a non-exhaustive list:
1.- Proportionally the debt reduction granted to Greece in March 2012 is far smaller that the one granted to Germany.
2.- Social and economic conditions associated with the plan (as well as with previous ‘rescues’) do not support economic recovery whereas they largely contributed to restore the German economy.
3.- Greece must privatise its assets to foreign investors whereas Germany was prompted to control key economic sectors along with a fast-expanding public sector.
4.- Greece’s bilateral debts (to countries that participated in the Troika ‘rescue’) have not been reduced (only debts to private banks) whereas Germany’s bilateral debts (starting with those towards countries that had been invaded or annexed by the Third Reich) were reduced by 60% or more.
5. – Greece must pay in euros while its trade balance with European partners (particularly Germany and France) is negative, whereas Germany paid most of its debts with strongly devalued deutsche marks.
6. – The Greek central bank is not allowed to lend money to the Greek government while the Deutsche Bank did lend to the German government and ran the printing press (though moderately).
7. – Germany was allowed not to use more than 5% of its export revenues to pay its debt while no limit has been set for Greece.
8. – The new securities on Greek debt that have replaced the previous set of securities owned by the banks are no longer within the jurisdiction of Greek courts, but of courts in Luxembourg and the United Kingdom (and we know how sympathetic they are to private creditors) while the German courts were declared competent.
9. – In terms in paying external debts, German courts could refuse to enforce decisions of foreign courts or arbitration bodies when they were contrary to public security. In Greece the Troika obviously will not have Greek courts invoking public security to suspend payment. Now as it happens both the huge social protests and the rise of neonazi groups are the direct outcome of measures imposed by the Troika and by the country’s repayment of debts. Whatever the outcry in Brussels, the IMF and the ‘financial markets’ the Greek government could legitimately invoke the state of necessity and public security to suspend payment of debts and cancel the antisocial measures imposed by the Troika.
10.- In the case of Germany the agreement contained the possibility of suspending payments while conditions were renegotiated in the case of a substantial change that reduced available resources. Nothing similar is mentioned in the case of Greece.
11.– The agreement on the German external debt explicitly mentioned that the country could produce goods it formerly imported so as to achieve a trade surplus and support local producers. But the philosophy behind the agreements forced upon Greece and the rules of the EU prohibit such support, whether in farming, manufacturing, or services, since this would contravene ‘fair competition’ with other EU countries (Greece’s main trade partners).
We could add that after the Second World War Germany received substantial grants, notably, as mentioned above, through the Marshall Plan.
We can thus understand why the Syriza leader, Alexis Tsipras, refers to the 1953 London agreement when he calls upon European public opinion. The utterly unfair way in which the Greek people is treated (as well as those other peoples whose governments enforce the Troika’s recommendations) must raise a fair amount of public outrage.
But let us face reality: the reasons that led Western powers to treat West Germany the way they did after WWII do not apply for Greece today.
A genuine solution to the tragedy of debt and austerity will require massive social mobilizations in Greece and in other EU countries as well as the accession to power of a people’s government in Athens. The new government (backed by popular support) will have to decide on a unilateral act of disobedience, such as suspending repayment and cancelling antisocial measures, to force creditors to major concessions and finally impose the cancellation of illegitimate debts. A citizens’ audit of the Greek debt must prepare the ground on which such decisions will be made.
Translated by Christine Pagnoulle and Judith Harris
http://cadtm.org/Greece-Germany-who-owes-who-1
Footnotes
|1| Deutsche Auslandsschulden, 1951, p. 7 and following in Philipp Hersel, El acuerdo de Londres de 1953 (III), http://www.lainsigna.org/2003/enero…
|2| 1 USD dollar was worth 4.2 DM at the time. West Germany’s debt after reduction (i.e. DM 14.5 bn) was thus equal to USD 3.45 bn.
|3| Creditors systematically refuse to include this kind of clause in agreements with developing countries.
|4| (Deutsche Auslandsschulden, 1951, p. 64 and following) in Philip Hersel, El acuerdo de Londres (IV), 8 de enero de 2003, http://www.lainsigna.org/2003/enero…
Eric Toussaint, associate professor at the University of Liège, is president of CADTM Belgium (Committee for the Abolition of Third World Debt, http://www.cadtm.org). Author with Damien Millet of Debt, the IMF, and the World Bank, Sixty Questions, Sixty Answers, Montly Review Press, New-York, 2010, of AAA. Audit Annulation Autre politique, Seuil, Paris, 2012.
ВАНРЕДНА ВЕСТ: ТУРСКА БОМБАРДОВАЛА СИРИЈУ НАКОН НАВОДНОГ СИРИЈСКОГ НАПАДА НА АКСАКАЛЕ… (фбр превод)
ТУРСКА ГАЂАЛА СИРИЈСКЕ МЕТЕ КАО ОСВЕТУ ЗА НАПАД НА ГРАНИЦИ
Објављено 03.октобра 2012 године на Русији Данас
4 октобар 2012, ФБР превод Љиљана Јовановић
Подручје експлозије након што је неколико сиријских граната пало унутар града Акцакале у Турској, 3.октобар 2012 Санлиурфа (Бета –АФП Фото Рауф Малтас/ Анадолија).
Турска је одговорила на ватру, након што је од сиријске минобацачке бомбе погинуло пет а рањено осам људи у турском граду поред ганице са Сиријом, изјавили су из Канцеларије турског премијера.
НАТО је планирао хитан састанак који ће се одржати у току дана. .
“Наше оружане снаге у пограничном региону су одмах узвратиле након овог гнусног напада, гранатирањем циљева које смо имали на радару” – саопштили су из Канцеларије премијера Таипа Ердогана.
“Турска никада неће остати без одговора на такву врсту провокације од стране сиријских власти против наше националне безбедности“ – додали су у саопштењу. Према информацијама сиријских медија, турска артиљерија је погодила мете у провинцији Идлиб.
Турска распоређује тенкове, артиљерију и ракетне батерије око границе са Сиријом, извештава Махир Зеyналов, новинар угледног турског листа Данашњи “Заман” позивајући се на изворе на терену.
НАТО амбасадори ће се састати касније у току дана, да би размотрили гранатирање турског града. Састанак ће бити одржан према 4 Члану Статута НАТО, који каже да се консултације одржавају када једна од чланица НАТО сматра да јој је угрожен територијални интегритет.
Турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу контактирао је Сиријског представника у УН, Лакхдар Брахимија, Генералног Секретара УН Бан-Ки-Мун-а, као и војне званичнике Турске и Андерс-а Фог Расмусена, Генералног секретара НАТО.
У среду су најмање три бомбе испаљене из Сирије, погодиле стамбена предграђа турског пограничног градића Акчакале, убијена је једна жена и четворо деце из једне породице, а рањено најмање осам других особа. Ово је други ракетни напад на овај град од прошлог петка. Тада је министар Давутоглу рекао да ће реаговати уколико се напади понове.
У реаговању на гранатирање од среде заменик турског Премијера је изјавио да: „Сирија мора одговара за напад и то према међународним законима“ . У Акчакалеу су десетине љутих грађана протестовали, ушли у канцеларију градоначелника протестујући због погибије.
Обамина администрација је саопштила да су „запањени“ због сиријског минобацачког напада. САД се консултују са турским званичнцима око, како је Хилари Клинтон изјавила „ веома опасне ситуације“. Она планира да разговара Турским министром иностраних послова у среду у току дана.
Генерални Секретар УН Бан-Ки-Мун је поводом гранатирања, позвао Сирију да поштује суверенитет својих суседа. Још увек није јасно да ли су бомбе испаљене од стране побуњеника или Сиријских владиних снага. НАТО је рекао да снажно осуђује сиријско гранатирање Акчакалеа, изјавила је за Франс прес, портпарол НАТО.
„НАТО изражава своју снажну осуду“, изјавила је Оана Лунгеску (Oana Lungescu), „НАТО наставља да прати ситуацију пажљиво и са великом забринутошћу“.
Турска, која је домаћин преко 90.000 сиријских избеглица у камповима дуж границе, била је отворени присталица народног устанка у Сирији.
Односи двеју земаља су лоши након што је Сиријска војска оборила Турски авион у међународним водама у јуну ове године. После тог инцидента Премијер Ердоган је рекао да ће сваки Сиријски официр који пређе границу бити третиран као војна мета.
Инцидент са авионом као и нестабилност у региону око границе са Сиријом утицали су на Истамбул да појача своје војно присуство у том региону. Према Турским медијима неколико батерија ракета земља-ваздух, војних транспортера и тенкова послато је на границу током лета.
Гори православно гробље у јужном делу Косовске Митровице! Не остављају ни живе, ни мртве на миру…
03.10.2012.
Сарадници са терена нам јављају да је православно гробље у јужној Митровици запаљено. Очекујемо нове информације са терена.
ФБ О. Србска: „Гори православно гробље у јужном делу Косовске Митровице. Не остављају ни живе, ни мртве на миру… Па докле бре да нас малтретирају… Докле ???“
Scientists Warn – Geo-Engineering Can Kill Billions of People
Wednesday, 03 October 2012 07:56
By David Icke
Geo-engineering is an umbrella term for deliberate climate intervention that includes spraying the sky with aerosols to reflect solar radiation away from Earth in order to cool the planet and to save the environment and humanity from the effects of supposedly man-made global warming. There is evidence that this program has already been implemented for many years using unidentified chemical aerosols, known as chemtrails.
A geo-engineering/ chemtrails experiment using a balloon to spray sulfur particles into the sky to reflect solar radiation back into space is planned for New Mexico within a year by scientist David Keith. Keith manages a multimillion dollar research fund for Bill Gates. Gates has also gathered a team of scientist lobbyists that have been asking governments for hand-outs to for their climate manipulation experiments with taxpayer money.’
Read more: Scientists Warn Geo-Engineering Can Kill Billions of People
http://www.davidicke.com/headlines/73377-scientists-warn-geo-engineering-can-kill-billions-of-people
Army Says ‘Social Network’ Use Is a Sign of Radicalism
These are some warning signs that that you have turned into a terrorist who will soon kill your co-workers, according to the U.S. military. You’ve recently changed your “choices in entertainment.” You have “peculiar discussions.” You “complain about bias,” you’re “socially withdrawn” and you’re frustrated with “mainstream ideologies.” Your “Risk Factors for Radicalization” include “Social Networks” and “Youth.”
These are some other signs that one of your co-workers has become a terrorist, according to the U.S. military. He “shows a sudden shift from radical to ‘normal’ behavior to conceal radical behavior.” He “inquires about weapons of mass effects.” He “stores or collects mass weapons or hazardous materials.”
That was the assessment of a terrorism advisory organization inside the U.S. Army called the Asymmetric Warfare Group in 2011, acquired by Danger Room. Its concern about the warning signs of internal radicalization reflects how urgent the Army considers that threat after Maj. Nidal Malik Hasan shot and killed 13 people at Ford Hood in 2009. But its “indicators” of radicalization are vague enough to include both benign behaviors that lots of people safely exhibit and, on the other end of the spectrum, signs that someone is so obviously a terrorist they shouldn’t need to be pointed out. It’s hard to tell if the group is being politically correct or euphemistic.
Around the same time, the Asymmetric Warfare Group tried to understand a related problem that now threatens to undermine the U.S. war in Afghanistan: “insider threats” from Afghan troops who kill their U.S. mentors. In another chart, also acquired by Danger Room, an Afghan soldier or policeman ready to snap could be someone who “appears frustrated with partnered nations”; reads “questionable reading materials”; or who has “strange habits.” Admittedly, the U.S. military command isn’t sure what’s causing the insider attacks, but it’ll be difficult for an American soldier who doesn’t speak Pashto or Dari to identify “strange habits” among people from an unfamiliar culture.
The Asymmetric Warfare Group didn’t purport to identify every factor leading to insider threats, from either Americans or Afghans, and cautions against using its assessments as “checklists.” But it takes a broad view of both the causes of radicalization and what might make someone at risk for it.
Among Afghans, “Cultural Misunderstandings,” “Civilian Casualties,” “Global Events” or “Political Speeches or Upheaval” are listed as potential causes of “Grievance-Based Action.” All of which seems intuitive, but it doesn’t help a commander, who may be preoccupied with the daily rigors of warfighting, from identifying which Afghans represent looming threats. The “observable” indicators of those threats run the gamut from an “abrupt behavioral shift” to “intense ideological rhetoric” to blinking red lights that shouldn’t have to be pointed out to people, like “mak[ing] threatening gestures or verbal threats.”
American behavior is easier for Americans to understand, but the Asymmetric Warfare Group’s list of red flags from American troops is also problematic outside context. Someone who “takes suspicious or unreported travel (inside or outside the United States)” could be linking up with a terrorist group. Or he could be hooking up with a lover, or a going on a road trip with friends, or anything else. Yet that’s an example of “Actions conducted by the subject that would indicate violent or terroristic planning activities that warrant investigation.” The unreported aspect of the travel might be its most blatantly problematic feature.
Similarly, some of the “Risk Factors for Radicalization” identified here apply equally to Normal Soldier and Ticking Time Bomb. Among them: “Youth,” which might be a difficult thing to mitigate against, unless the military wants to take former Pentagon official Rosa Brooks’ unorthodox recruitment advice. “Social Networks” is another, and it’s probably alarmingly coterminous with Youth. Still others: “Emotional Vulnerability,” “Personal Connection to a Grievance” and “Conflict at Work or at Home.”
To be fair to the Group, the bonds within a military unit can make it difficult to be alert to sketchy behavior, let alone the chain of command to it. And that disinclination to report something isn’t limited to the military: The FBI didn’t act on Hasan, even when he e-mailed the radical cleric Anwar al-Awlaki seeking advice on the legitimacy of murdering Americans. The Group repeatedly underscores the need to “notify the chain of command” about suspicious behavior, even about behavior as potentially benign as “chang[ing] type of off-duty clothing.” A “single reportable indicator is enough to report,” it cautions, listing internal Army websites and phone hotlines to report a suspected Hasan 2.0.
If underreporting suspicious behavior is a problem within the U.S. military, soldiers and Marines in Afghanistan probably won’t have a problem reporting their suspicious about Afghans now that over 50 U.S. and allied troops have been killed by their Afghan counterparts this year. Marine Gen. John Allen, the commander of NATO forces in Afghanistan, told 60 Minutes on Sunday that he’s “mad as hell” at the attacks, and while his troops are willing to sacrifice for the war, “we’re not willing to be murdered for it.” Woe to Afghans deemed “reclusive” or engaging in “peculiar discussions” in the eyes of troops who don’t share their culture.
By Spencer Ackerman
