Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Ана Радмиловић: Неколико речи пре „Инсајдера“ (Не треба нам Косово, тамо су сви лопови!)
Неколико речи пре „Инсајдера“
Ана Радмиловић
недеља, 23. септембар 2012 10:41
Балкан магазин
Не треба нам Косово, тамо су сви лопови
Пре почетка серијала који ће имати бесмислен задатак даље криминализације Косова (с акцентом на Север) хтела бих да укажем на општа места и бар три материјалне грешке, или – грубо речено – неистине, које сам чула гледајући најаву тог серијала. Који је, да поновим, бесмислен. Нажалост.
Прво, помпезни снимци камиона (уз пропратну музику и узбуђени глас чудне новинарке) најављују један политички трилер који би требало да шокира јавност. Помињаће се милиони и милијарде разних валута и да се наслутити чија ћемо имена чути. Пљачкаши века биће, у овој игри, најмање битни људи. Измене које је серијал претпео услед чињенице да на власт нису дошле демократе, минорне су али нису за игнорисање. Тајминг је идеалан. Никога не занима Косово, овај полудели народ бави се расколом у ДС и серијал ће послужити само једној сврси. Она стаје у једну реченицу: Не треба нам Косово, тамо су сви лопови.
У кратком прилогу три грешке или неистине су следеће: Новинарка (узбуђено) изговара како су се појединци с Косова богатили на откупу албанске имовине на Косову, а што је био државни план, никад тако формулисан, пошто ствар има призвук етничког чишћења. На откупу албанске имовине богатили су се појединци с Косова, то богаћење је било кусур овог великог посла – а тај посао водила је држава. У преводу, новац се из Београда враћао у Београд. Не знам да ли ће узбуђена новинарка поменути имена шефова овог бизниса. Онај кусур који је завршавао на рачунима посредника с Косова (а то су и Албанци и Срби) је бакшиш. Није мали, али је бакшиш.
Друга грешка или неистина је да су се опет неки појединци, расељена лица с Косова, током целе једне деценије богатили примајући дупле плате у фирмама које фактички не постоје. Можда то важи за неколико директора. Професори и доктори јесу примали дупле плате – а износ тих дуплих плата био је и остао мањи од нормалне плате на истом радном месту у Београду. Професори и доктори, такође, нису могли у одсуству да држе предавања или примају пацијенте у болницама. Даље, износ плата радника суда (не рачунајући неколико судија) у Митровици мањи је од износа плате чистачице у некој од бољих агенција у Београду. И ти људи били су у обавези да седе на Косову. И не само да седе на Косову, него и да демонстрирају кад некоме у Београду падне на памет да би то било згодно.
Трећа неистина или грешка је прича о шверцу. Прво, уколико Србија не признаје Косово као независну државу, реч шверц је погрешна. То се каже овако: неке фирме из Београда, Новог Сада, Ниша итд, ослобађале су се пореза тако што су правиле фиктивне уговоре с фирмама (углавном својим експозитурама, то јест правиле су уговоре саме са собом) за робу која није ни стизала на Косово. Продавана је (ослобођена пореза) у Србији. Рецимо грађевинске фирме. Рецимо, баш она фирма чију је никад довршену халу спортова сликала екипа емисије Инсајдер – где је, врло узбуђена, новинарка скандализовала гледаоца податком да хала није завршена. Бојим се да неће поменути да је добитник тендера за ту халу једна врло озбиљна фирма која је учествовала у изградњи Газеле у Београду. Фирма, истина, има много назива. Али јој је потребно само неколико озбиљних сарадника. Они су на власти.
Затим, Звонко Веселиновић – помало заборављено заштитно лице барикада које је, ако се сећате, поставио Борко Стефановић са Гораном Богдановићем. Ко је Звонко Веселиновићђ Човек који је као клинац био бранитељ моста и који је након рата ушао у посао са државом. И Србијом и независним Косовом. Да ли је он могао на своју иницијативу да ушета у нечији кабинет и предложи да мало ради са горивомђ Није. Неко га је изабрао, доделио му је ту улогу и тај неко неће бити поменут у овом серијалу. Нити у било ком другом.
Када је дојучерашња опозиција на сав глас бранила Веселиновића и када се садашњи председник сликао с њим, поносан, Звонко је био патриота који је помагао онима с барикада. Не знам да ли ће се огласити да објасни како појма није имао о каквом је криминалцу реч, или ће прећутати, или ће остати при томе да је Звонко један патриота који је имао мале проблеме са законом. Оно што знам је да свакако неће рећи, ни он који као председник није дужан ни надлежан да етикетира криминалце а ни узбуђена новинарка, јесте – за кога је Звонко радио и ко је тај који није на Косову а ко је преко Звонка довлачио милионе у Београд, и ко је тај што је тако опасан да се његово име не помиње. Неће рећи. Нећу ни ја, јер ја немам полицијску заштиту, а и да имам не би ми била од помоћи када бих то написала.
Суштина ове приче је следеће: континуитет. Ми ћемо слушати глупости (нек опросте инсајдеровци) о криминалу на Косову, гадиће нам се Косово, нећемо сазнати ништа осим да ни ова, као ни претходна влада, нема идеју шта да ради по том питању – па је стога најбоље натоварити сву кривицу на тај отети део државе и пустити га, као натовареног жртвеног јарца, низ воду. Нећемо сазнати ништа о томе ко је у Београду имао интерес да се не сазна за трговину органима (која се помиње од 1999) до пре неку годину, ко и даље има интерес да Србија не учествује активно у тој истрази, зашто је та прича багателисана до гађења, да многи људи више и не верују нити их занима шта се заиста дешавало и ко је све учествовао. Нећемо сазнати ко је све у Београду знао у данима пре 17. марта 2004. шта се спрема и звао чланове својих странака да напусте Косово тих дана. Нити зашто је српски координациони центар са КФОР-ом расељавао људе који нису хтели да напуштају села на југу Косова.
Даље, нећемо сазнати ко је направио Српску либералну странку која ће касније послужити за легализацију независности Косова. после чега ће, заједно с криминалцима из косовске владе, волшебно нестати с политичке сцене. Остаћемо у уверењу да су то све радили Наташа Кандић, Пуповац и слични. Нећемо слушати о везама странке која је и сада на власти у Приштини и другом местима на Косову и тих људи који – не само што подижу руку и гласају за престанак надгледане независности чиме директно признају независност Косова – него заплашују Србе који живе у општинама којима они владају. Хапсе их. Подмећу нелегалне супастанце у кола својим опонентима, убијају их, пале им куће и фирме, шиканирају свакога ко се усуди да зуцне и пуцају кад се веселе где стигну и у кога стигну.
И наравно, нећемо сазнати ништа о томе како Српска православна црква на Косову лагано постаје некаква косовска православна црква и како то већ неко време није црква којој Срби верују. Није у маниру емисије, није то тај стил, и ми нећемо имати појма да за Србе на Косову црква има сасвим друго значење него што га има на било ком другом месту у Србији. Црква је и кућа, и склониште, и Бог, и држава. И то није талибанско устројство где неки фанатици одлазе у манастир па онда узимају аутомате и пуцају. То је као испостава државе али и нечег вишег, на једној територији где један народ не само да иде у асимилацију него га ускоро неће ни бити.
Укратко, осим тога да треба да баталимо Косово јер је велика криза и само нам још фале ти лопови који се тамо богате, нећемо сазнати ништа. И нико нам неће рећи да се не богате Срби с Косова, тј да је то богатсво смешно наспрам оног које су мало озбиљнији лопови узели на рачун Косова, а седе у Србији. И, наравно, нећемо имати прилике да сазнамо да је и то озбиљно богатсво озбиљних лопова смешно наспрам оног које смо, одустајући од Косова, изгубили.
Миодраг Новаковић: Аустралијски хирург хрватског порекла убијао Србе на КиМ…
Добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“.
***
МИОДРАГ НОВАКОВИЋ: АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ХРВАТСКОГ ПОРЕКЛА УБИЈАО СРБЕ НА КиМ
Пише: Миодраг Новаковић
Добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред убијања заробљених Срба, др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.
Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“) је то да је дотични Јуришевић боравио у априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.
Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.
____________
http://infoport.co/?p=3899
НИНИЋ: Трошкови правника у афери „сателит“ најмање 131 милион….
Трошкови правника у афери „сателит“ најмање 131 милион
24 септембар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Иван Нинић
Трошкови адвокатских услуга, службеног путовања и дневница за правне заступнике и представнике државе који су учествовали у само једном арбитражном поступку пред Међународним арбитражним судом у Лондону коштали су државу више од 131 милион динара, сазнаје Пиштаљка. Реч је о трошковима арбитраже око спорног закупа сателита, који је против Републике Србије покренула израелска компанија ImageSat International, а који је трајао од 2007. све до 2010. године. Пиштаљка је дошла до документације која носи ознаку „поверљиво“, а из које се види да су због спора у афери „Сателит“ Влада Србије и Републичко јавно правобранилаштво најмање 30 пута извршили плаћање на терет буџета.
Финансирање службеног путовања Републичког јавног правобраниоца Милана Марковића и адвоката Мирослава Пауновића у Лондон ради преговора око ангажовања страних адвоката, одобрила је 18.1.2007. године тадашња Влада Војислава Коштунице. А прво одобрење ангажовања адвокатске канцеларије Clyde&Co из Лондона и адвоката Мирослава Пауновића из Београда, у вези са почетном фазом арбитражног поступка у Лондону, Влада је одобрила 8.2.2007. године. Тада је донет закључак који носи ознаку „поверљиво“, којим је било предвиђено да се исплата трошкова изврши из текуће буџетске резерве.
„Рад адвокатске канцеларије Clyde&Co из Лондона и адвоката Мирослава Пауновића из Београда и послове у вези са њиховим финансирањем контролисаће Министарство финансија, Министарство за економске односе са иностранством, Министарство правде, Министарство одбране и Републичко јавно правобранилаштво“, дефинисано је тачком 2 закључка Владе. Сарадник Пиштаљке је покушао да од Министарства финансија и Републичког јавног правобранилаштва добије податке о укупном цеху који је на име трошкова арбитраже платила Србије, али у тим органима тврде да збирне податке немају. Међутим, анализом појединачних докумената о одобреним и извршеним плаћањима, сарадик Пиштаљке је утврдио да је из буџета државе исплаћено најмање 131.852.467 динара. У питању је период од 2007. до почетка 2010. године.
Прве адвокатске трошкове, односно испалту 20.000 британских фунти на име предујма трошкова адвокатској канцеларији Clyde&Co, али и 750.000 динара на име накнаде трошкова адвокату Мирославу Пауновићу из Београда, Влада Србије је одобрила 5.4.2007. године. Примера ради, у мају 2008. године адвокату Пауновићу је плаћено 1.313.582 динара, а у октобру исте године 1.183.662 динара. Услуге адвоката из Лондона плаћене су у два наврата у мају 2008. године и то 12.335.563 динара и 2.392.133 динара, да би им држава у октобру исте године уплатила 6.876.833 динара, 5.195.598 динара и 3.868.156 динара.
Ради присуствовања рочишту Влада је 21.2.2008. године одобрила службени пут у Лондон за правобраниоца Милана Марковића и адвоката Мирослава Пауновића, а само Марковићеви трошкови коштали су буџет 238.276 динара. Ново путовање у циљу „припреме сведока за унакрсно испитивање“ за Марковића и Пауновића Влада је одобрила 14.11.2008. године. Трошкови пута за правобраниоца Марковића коштали су буџет 244.108 динара, а трошкови смештаја 899.151 динар. Такође, из документације се види да је бившем министру одбране Првославу Давинићу, на терет буџета Републичког јавног правобранилаштва, извршена исплата дневница у износу од 43.067 динара.
Држава је током 2009. године наставила интензивно да финансира трошкове арбитраже у Лондону, па је тако у јануару Адвокатској канцеларији Clyde&Co уплаћено 22.647.113 динара и 6.999.663 динара, а у јуну исте године 9.899.244 динара. Наредних месеци на рачун адвоката из Лондона уплаћивано је од два до три милиона динара, да би им 26.2.2010. године било уплаћено 19.007.257 динара. У истом периоду редовно су сервисирани трошкови према адвокату Пауновићу, који је у априлу 2009. године добио 628.460 динара, у децембру 501.236 динара, у новембру 867.443 динара и 240.809 динара.
Дакле, веома је тешко утврдити ко је све од државних органа, осим Републичког јавног правобранилаштва и Министарства финансија, „књижио“ трошкове афере „Сателит“, односно међународне арбитраже у Лондону. Постоји могућност да су укупни адвокатски и пратећи трошкови неупоредиво већи од суме од 131.852.467 динара, до које је дошао сарадник Пиштаљке. До сада нико о званичника није излазио у јавност са прецизним информацијама о трошковима и структури трошкова, осим што је саопштено да ће држава бити у обавези да суду у Лондону плати 13.800 евра на име арбитражних трошкова. У неким медијима појавила се информација да су трошкови арбитраже коштали Србију 112.500 евра, али је неко очигледно стварне трошкове покушао да умањи за више од 10 пута.
Подсећања ради, Србија је пред Међународним арбитражним судом у Лондону изгубила спор који је покренут по тужби израелске компанија ImageSat International. Због тога је држава крајем 2010. године постигла договор са Израелцима да за раскид уговора о закупу сателита, уместо пуне суме од 37 милиона евра, исплати 27,8 милиона евра. Постигнуто поравнање је подразумевало да наша држава, уместо закупа сателита, добије 500 сателитских снимака са терена, али и три беспилотне летелице за осматрање и снимање.
Афера „Сателит“ је стигла до арбитраже у Лондону 2007. године, пошто је Влада Србије одбила да плати закуп сателита који је у јулу 2005. године, са израелском компанијом ImageSat International, уговорио тадашњи министар одбране Државне заједнице СЦГ Првослав Давинић. Истрага против Давинића вођена је и обустављена октобра 2008. године, али је након жалбе тужилаштва Врховни суд Србије поништио одлуку Окружног суда. У мају 2010. године тужилаштво је подигло оптужницу против Првослава Давинића због злоупотребе службеног положаја, односно због тога што је мимо прописане процедуре закључио уговор о закупу сателита. Давинићу се тренутно суду у Окружном суду у Београду.
ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ: Браћо и сестре, Београђани, Срби, потомци и поштоваоци жртава крвавог 20. октобра и такозваног особођења!
Први парастос жртвама комунистичког терора у Београду, биће одржан у суботу, 20. октобра 2012. у храму Светог Саве на Врачару, са почетком у 12:00 сати. Парастос ће служити братство храма Светог Саве са старешином, протојерејем Радивојем Панићем на челу. Удружење потомака и поштовалаца жртава комунистичког терор позива све часне, поштене и добронамерне грађане да се придруже у молитви!
Неки славе ослобођење, а ми дајемо парастос! Коме дајемо парастос? Свим оним који су као часни, поштени и лојални грађани сопствене државе изгубили живот, били прогоњени, понижавани, хапшени, сакаћени, протеривани, опљачкани . . . И онима који су проживели у страху, јаду, прогонству свој век под комунистичким властодржцима и тиранима. И онима који су од 41. кренули са пушком у руци да бране своју државу и били на оној часној и легитимној страни, која је на крају издана од савезника, поражена и побијена од комунистичких банди. Од 20. октобра 1944. године, када совјетска, Црвена армија, по Черчиловом и Стаљиновом договору, заузима Београд и предаје га Хрвату Брозу на управу, па до 15. маја 1945. у српској престоници је по комунистичком признању побијено око 25.000 београђана, цивила. Убијани су без оптужнице, суђења, икакве евиденције. Остали су без права и на гробни белег и на упис у матичну књигу умрлих. Бацани су у земљу и креч без опела и последњег поздрава са најдражима. Зашто? Само зато јер су сметали њиховој селекцији, а запале су им за зликовачко око њихове куће, радње, одела, знање, дипломе . . . Убијају писце, интелектуалце, научнике, глумце, занатлије, прост народ. Све што им је запало за око, дошло им је на нишан. Њима данас дајемо парастос.
И то им није било доста, јер њихову децу, комунист регрутују у своју банду и необучену шаљу на тзв. Сремски фронт који стварају да био нова кланица српске омладине. И њима данас дајемо парастос.
У исто време, маја 1945. у Босанској голготи страдао је и онај део грађана Београда који се одазвао војничкој заклетви и позиву генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Њих није било мало, било их пред битку на Зеленгори, 30. априла 1945. преко 20.000 само у Београдској групи корпуса, а било их је и другим корпусима. После борбе са комунистима, који су потпомогнути и од совјетске артиљерије и англоамеричке авијације, у животу их остаје 800, а на слободи нешто мање од 200. Њих око 600 завршава у Брозовим казаматима, одакле их преживљава равно 20. Данас ни један више није у животу. И њима дајемо парастос.
Свима је заједничко да су страдали за своју земљу, своју част и људско достојанство. Свима им је заједничко да су остали без права на опело и на гробни белег. Али они су данас у небеској Србији и небеском Београду, попут Светог Саве чије су се мошти управо из Београда вазнеле на небо да закриле цело српство.
Ми данас ходамо по местима где су стратиште нашле хиљаде наших суграђана. Која су то места? То је на првом месту садашња Бањичка шума, која тада није била шума. Пошумљавали су тај део града како би шумом сакрили хиљаде гробова. Када су побили толико београђана на том месту, да више није било места где да их сахране поливали су их кречом, а када је и та опција потрошена односили су своје жртве у Јајинце, како бих приписали крвницима жртава из логора на Бањици и усташког логора на Старом Сајмишту, а мученичке гробове обелажавали својом сатанистичком петокраком. Убијали су своје жртве и на месту где је данашњи стадион Обилића и стадион Синђелића. Убијали су на Аутокоманди и на некадашњој окретници тролејбуса у Узун Мирковој улици, код Калемегдана, где се већ годинама гради неки хотел, а када су копали темеље те грађевине, кости мученика су побацили ко зна где са земљом ископаном из те јаме. И њима данас дајемо парастос. Ово је очигледан доказ да су садашњи властодршци једнаки са онима из 1944. а њихове државне комисије заправо скривају злочине, уместо да их откривају.
Убили су великог мајора Драгутина Гавриловића, изнемоглог од немачког логора, премлатили су га на Славији и оставили да умре на калдрми града кога је 1914. бранио. Војводи Бојовићу су силовали кћерку, опоганили његов шињел са војводским чиновима, а када је остарели војвода после три месеца умро нису дозволили јавну сахрану, већ су га на таљигама одвукли до Новог гробља. И њима дајемо парастос. Дајемо парастос и пуковнику командосу Александру Саши Михаиловићу, команданту Београдске групе корпуса ЈВуО, кога су комунисти бандити убили у сачекуши на Новом Београду и сакрили његов гроб, не предавши тело његовим родитељима, жени и деци, да свог најмилијег сахране онако како су му и преци сахрањивани. Дајемо парастос и свим онима који су годинама под комунистичком тиранијом страдали на све начине, који је њихов зликовачки ум могао да смисли. Јер једним ухапшеним заплашили су 10 људи, једним убијеним 100, а једним осакаћеним, па пуштеним 1000 заплашених. И њима данас дајемо парастос. Дајемо данас парастос и онима који су успели да побегну преко границе комунистичког режима и оставили своје кости на свим странама света, а многима нема ко на гробу ни свећу да запали. Њихово је срце остало у Беогрду.
Крвници још увек славе! Славе своју слободу којом убијају како им падне на памет, ако памети уопште и имају. Славе своје злочине и траже помирење и изједначавање. Са њима да будемо једнаки – НИКАД! Док је ове памети и имало хришћанске вере у нама. Док крвници и њихови идеолошки потомци славе у овом граду, док њихови злочини не буду обнародовани, жртве именоване и опојане, а места стратишта обележена, нема мира ни живима ни мртвима.
Нека је вечити помен београдским мученицима и свим страдалницима од комунистичког терора. Заборавити их нећемо, а њиховим џелатима нема опроштаја.
Срби, Србине, никад нису рушили своју државу, али су уклањали неваљале владаре. Немој ни ти, Србине!
Чујеш ли, Србине, вапај Отаџбине?
за ФБР припремио Владимир Петровић
Српски књижевник и дугогодишњи дописник “Слободе” Антоније Ђурић упућује апел свима јер скоро да је последњи час да Отаџбина стане на исправан пут
Ако си које добро учинио, Србине,
онда се добру можеш надати!
Седам деценија, Србине, твоје су речи: смрт, логори, окупација, тамнице, изгон с вековног огњишта, патња, бол, јауци, црни флор око рукава, црна марама на глави, црни барјаци на кућама, вешала, масовне гробнице, гасне коморе, отимање имовине, отимање девиза, глад, беда, сиромаштво, страх, суђење мишљењу, суђење књигама, рушење и паљење српских храмова, убијање српских свештеника…
Седам деценија пакла, Србине! Па докле, људи и браћо! Да смо се камењем на Бога бацали не би нас овако сурово казнио!
Из нацистичког и фашистичког пакла, Србине, изишао си осакаћен и ушао у комунистички пакао који, ево, у разним облицима траје 67 година! Србија није спокојно заспала од априла 1941. године. А како да заспи Србија када зло ниједног тренутка није заспало! Ако је Србин – ма где да је живео – којим случајем, преварен несаницом, дремнуо једним оком, другим је погледао у комшију: не оштри ли, можда, нож, не клепа ли, у недоба, секиру, не припрема ли буктињу којом ће кућу његову, и чељад његову, у пепео претворити!
Како је могла да заспи Србија када је око 350 хиљада њених синова било у немачким заробљеничким логорима! Отуда, из логора, неким путевима,стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан… Најцрња и најсуровија вест стигла је у завршници рата: америчке бомбе пале су на заробљенички логор у Оснабрику где су били заточени виши српски официри. Око 170 виших српских официра нашло се у смртном загрљају. Убрзо се сазнало да су бомбе на овај логор бачене на захтев Јосипа Броза јер се он бојао повратка српских официра у отаџбину – Броз је мислио да би они позвали српски народ на устанак…
Није ово било једино бомбардовање Срба и српских градова од стране савезника…
Прва жртва ове завере био је легендарни мајор Драгутин Гавриловић који се тих дана вратио из немачког ропства, али је брзо усмрћен у Београду. То је онај мајор Гавриловић који је својим војницима у одбрани српске престонице рекао: «Тачно у три часа непријатељ се мора разнети вашим силним јуришем, вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао!»
Светли ли данас образ Београда, Србине?!
На српску престоницу јуришали су немачки војници чији је командант био чувени војсковођа фелдмаршал Макензен. И он, Макензен,одржао је беседу својим војницима: «Јунаци, ви не полазите ни на италијански, ни на француски, нити на руски фронт. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам тај мали народ не помрачи славу немачке армије!»
Палим браниоцима Београда фелмаршал Макензен подигао је споменик са уклесаном поруком: «Борили смо се с јунацима из бајке»!
Још један прослављени савезнички командант често је говорио о српском народу. Француски маршал Франше Д’ Епере изговорио је величанствену похвалу српским војницима: «То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, несаломиви, горди на своју расу и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се ти сељаци намах претворили у војнике најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета због којих сам горд што сам их ја водио раме уз раме са војницима Француске и победоносну слободу њихове отаџбине!»
Знаш ли, Србине, да Београд носи Орден француске легије части? Тај орден је Београду уручио лично маршал Д^Епере 15.септембра 1921.године.
Знаш ли, Србине, да Београд носи Орден Карађорђеве звезде с мачевима?
Знаш ли, Србине, да оба ова ордена носи мученички и јуначки град Шабац?
Ови јунаци и мученици, које величају и пријатељи и непријатељи нису из неког далеког века – то су, Србине, твој отац и твој деда, твој стриц, прадеда. Имали смо, Србине, Србију пуну моралног здравља и моралне лепоте. Имали смо Србију коју је волео и поштовао свет. А ти, где си ти данас, Србине! Личиш ли на своје претке. С ким си, уз кога си, јеси ли опет у предворју комунистичког пакла или на његовом дну, јеси ли чуо оно мучно питање које је усред Београда поставио Александар Васиљевич Конузин: «Има ли Срба у Србији? Ко брани српске националне интересе?»
Одговора није било. Шта би с оним светлим и светим образом који је помињао мајор Гавриловић?
Неко време пре амбасадора Конузина, примећујући да у Србији и нада ишчезава, честити српски прота Воја Билбија, који Богу и роду српском служи у Холандији и који посећује и причешћује хашке затворенике, питао је усред Београда: «Има ли Срба у Србији»? Неко је забринутом проти шапнуо: «Ако има Срба онда се вешто крију!»
У међувремену грађани Тополе осветлаше образ – они су руског амбасадора Конузина дочекали братском добродошлицом и речима:»Овде има Срба!»
Ипак, остало је отворено питање: Крију ли се Срби у Србији?
Не крију се Срби на Косову и Метохији – ено их на нишану нових окупатора који би да српску земљу поклањају шиптарским злочинцима. На српској земљи опет се лије српска крв. На српским њивама убијају српске жетеоце. На српској реци убијају српску децу. Српске домаћине – власнике имања убијају пред њиховим кућама.
Истина је, Србине, да си из нацистичког пакла, захваљујући неким западним савезницима, упао у комунистички пакао, који је био још суровији. Нове речи пратиле су сваког Србина: народни издајник, слуга окупатора, петоколонаш, четнички јатак, рушилац нашег братства-јединства са Шиптарима, са браћом Хрватима, са браћом муслиманима, нови рат, отимање српских земаља, нове колоне избеглица, бомбе над Србијом, туђа чизма на српској земљи, санкције, изолација, одлазак српске младости у свет, хапшење и пребијање српске младости, робија за српску младост, редови за црни хлеб, редови за литар млека, редови за кило шећера, редови за литар уља, репресија, нови талас страха, суђење новинама и новинарима, како платити струју и гас, нема лекова, мале пензије, ниске плате, превара, лаж…
У три речи: живот недостојан човека!
Овим суровим речима праћен је твој живот, Србине! А сећаш ли се времена тог јада и чемера, кад су српски комунисти певали: «Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!’ И још: «Србија нам сада пева да нам живи Вели Дева!» (Вели Дева је био вођа Шиптара). А у несрећној Црној Гори певало се: «Сад напријед Коминтерна, Црна Гора ти је вјерна!»
На твоју државу, Србине, насрћу и ала и врана – неки би да штрпну парче твоје отаџбине и да направе неку своју аутономију, неку своју државицу! Ови на Косову и Метохији, уз помоћ окупаторске силе, отимају најлепши драгуљ; ови у рашкој области, што се много јуначе и шепуре и који би да створе обруч око Сопоћана, Студенице и Милешеве, ови што осим матерњег српског језика не знају други, они би да господаре туђом земљом! Као да Срби не знају ко је и када прешао у ислам!
Преци су ти, Србине, у наслеђе оставили чврсту, непоколебљиву веру у Господа Бога, државу без дугова и са поузданим граничарима, пуне амбаре, берићетне њиве, чисте реке, углавном честите владаре, штедљиве министре… Оставили су ти и онај запис да је краљ Петар тражио од своје краљевске владе пар хиљада динара на зајам, али је одбијен… Преци су ти, Србине, оставили углед у свету, светао образ, велелепне задужбине. Они који су се обогатили у отачаству, све су завештали свом народу…
А шта ти, Србине, остављаш својим потомцима у наслеђе? Остављаш им колебљиву веру у Бога и Његову правду, развалину од државе, границе без граничара, почасни батаљон и црвени тепих на коме се шепуре ови који ни себи не верују да су некакви владари и који дочекују сваку светску шушу која умишља да је већа од Господа Бога. Остављаш, Србине, државу која је до гуше у дуговима, остављаш пљачкаше и корупционаше, државу у којој се изгубио појам о моралу, страх, неизвесност, колхозне кухиње, празне амбаре и штале, куће у корову, милионе људи без посла, записе и књиге о принудном откупу, о отимању последњег џака брашна, последње канте масти, последње кришке сланине испред твоје гладне деце – све су отимали да би прехранили њихову братску Албанију…
Остављаш им, Србине, и задужбине, али оне у облику масовних гробница жртава комунистичког терора које сада, на туђи захтев, откопавају и броје. Остављаш им, Србине, спискове отете имовине, процењене на око 300 милијарди долара! Остављаш им спискове вила на Дедињу и Сењаку, по српским градовима и бањама у којима и данас живе породице Брозових комесара, команданата и убица.
Још ти је, Србине, непознат биланс комунистичке владавине: колико су нас убили, осакатили, утамничили, отерали у свет. Питаш ли се, Србине, откуд три-четири милиона Срба у свету? Знаш ли да су нам тамо гробља највећа? Смањује се број Срба у отачаству, расте број Срба у туђим земљама!
Јеси ли пристао на зло и понижење, Србине?! Јеси ли се навикао на колективни казан, на парче хлеба и тањир чорбе! Кажу ти: хлеб неће поскупети! Кажу ти: хлеб јевтинији за два динара! Каква радост! Каква милост владајуће коалиције! А могла је да каже: стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Али, неће то да каже власт. Добра власт брине о хлебу. То што неки из власти примају милионе динара месечно – то «успокојава» народ. Важно је, мисли народ, да власт ужива, да се – прелива!
Да ниси ти, Србине, не дај Боже, пристао уз ове жуте! И ове црвено-жуте! И ове у свим бојама И ове који разбијају српски национални корпус! И ове који у једној памети не могу да се обују! И ове националне штеточине! И ове који се пред сваким савијају до земље! И ове лажове и преваранте. А ти, Србине, знаш ону пословицу о превареним и преварантима: ако те неко једном превари – он је крив; ако те два пута превари – ти си крив; ако те три пута превари – мораш се лечити! Само те јаке молитве и искрено покајање могу спасити. Да ниси ти, Србине, остао уз ове који су бар тридесетак пута пуцали у генерала Дражу, а неизбројивим новинским рафалима усмртили Божу Бјелицу, Српка Меденицу, Владу Шипчића, повезујући их са усташама и окупаторима. Сада се они нешто мувају око мртвог генерала и његових следбеника које су Брозови комесари убијали без суђења. Ти знаш, Србине, да су они усамљени, али неће то остати – вођство ће се пришљамчити уз оне који имају солидну благајну…
Да ниси, Србине, уз тог који каже да Србија неће да ратује на Косову и Метохији. Јуначка изјава! Окуражио је шиптарске злочинце, јер продужетак те реченице овако се тумачи: Србија неће да ратује, а ви, Шиптари, наставите да убијате Србе и палите српске храмове и српске домове. Зна Србија да не може да ратује против толике америчке силе, али она се увек одупирала насиљу.
А твој отац и твој деда, Србине, ратовали су на Косову и за Косово. Кад је Србија у јесен 1915. године бранила своју престоницу, кад је улицама Београда, посебно на Дорћолу, Дунавском кеју и Теразијама у потоцима текла немачка и српска крв, једна повећа група Арнаута провалила је границу код Жура, убила двојицу српских граничара и кренула према царском Призрену рушећи и палећи све што је српско. И шта да учини српска врховна команда у часу када је потребна свака пушка и свака глава за одбрану престонице? Да пусти Србе на Косову и Метохији да их кољу Арнаути, да силују њихове кћери, да пале њихове светиње, да руше њихове богомоље! Не! И хиљаду пута не! Команда је издвојила један мањи четнички одред војводе Вука Поповића и хитно отпремила на угрожено подручје. Четири дана касније команди је стигао овај извештај: «Ниједан од оних зликоваца који су прешли преко границе Краљевине Србије није више у животу, осим тројице заробљених».
Тако су твој отац и твој деда, Србине, бранили сваки педаљ отаџбине. Ко би у то време невиђеног жара и патриотизма рекао «шта се ту може» и «Србија неће да ратује!»
Можда ови «жути» и ови «црвено-жути», и ови свим бојама обојени, и ови што отимају и краду, који нису чули за светог Владику Николаја и његово упозорење «не кради државу», нису чули ни за Војислава Танкосића. Ти, Србине, знаш ко је мајор Танкосић, твој отац је био у његовом комитском одреду. Прича је кратка: молила мајка сина Воју да се ожени како би и она, као друге мајке, гајила унуке, а он овако узвратио: «Мајко, па ја сам одавно ожењен, моја једина љубав је Србија!»
Пао је бранећи српску престоницу, своју једину љубав, своју Србију!
Можда нису чули ни за оног бечког мајора који је рањен на Церу па упућен у бечку болницу. Шетајући примети једног момка, регрута из познате куће. Изненадио се што момак није на српском фронту. Момак се збунио и снебивајући се од стида рекао да је имао привилегију… У исто време српски мајор обилази ровове и затекне трећепозивца у првој борбеној линији. Згранут, упитао га је: «Откуда ти овде, ко је тебе звао, сместа да напустиш ров!» А трећепозивац смирено: «Господине мајоре, знате како је, привилегија! Унук ми још није стасао за пушку, а ја се провукао да браним отаџбину!»
Тако је, Србине, некад било, па ти данас буди паметан.
Шта данас од тебе очекује отаџбина, Србине?
Да испуниш дуг према отачаству, деци, породици, колевци православној која те је одњихала, њиви која те храни, војсци која ће те чувати, владару који је одважан, мудар и поштен, комшији који чува и твоју кућу. Све ово, разуме се, уз Божији благослов.
Да вратиш Србији морални лик наших очева и дедова који су своју етику уградили у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.
Није немачки цар Вилхем II случајно рекао: «Штета што тај мали српски народ није мој савезник!»
Србија је рађала витезове а не духовне богаље, којих данас има доста у владајућим структурама и који су ти, Србине, унаказили твоју отаџбину, твој народ и твоју породицу.
Закуни се именом Господа Бога, именом крсне славе, именима витешких предака, закуни се будућношћу своје деце: НИКАД ВИШЕ!
Никад више власт у овом земљи Србији неће имати преваранти и лажови, убице и тамничари, Брозове апологете и доушници, истакнути комунистички функционери, отимачи туђих вила и станова, ови послушници који савијају кичму пред сваком земаљском силом, ове саможиве, похлепне наказе, ове националне штеточине.
Лако ћеш их, Србине, препознати: живе у раскошним вилама, возе блиндиране аутомобиле које, кажу, ни топ не може да пробије, носе одела од четири хиљаде долара, имају милионске плате – најстарији комуниста код «жутих» примио је пет милиона динара, други, у црвено обојени примају по петнаестак хиљада евра месечно. Они су «еуропејци» и с презиром гледају на српску сиротињу. Њихова бахатост је неподношљива!
Сада, пред изборе, сети се, Србине, свих мука кроз које си прошао. Сети се и масовних гробница жртава комунистичког терора, сети се да су милиони Срба били у тамницама, сети се и Јошке Броза, Титовог унука, који је скоро преко телевизије поручио Србима:» Мало смо вас побили!»
Срби, Србине, никад нису рушили своју државу, али су уклањали неваљале владаре. Немој ни ти, Србине! Не руши трговине, излоге, не пали контејнере, аутомобиле, али згази оне који деценијама газе твоју част и достојанство! Згази их – ОЛОВКОМ! Прецртај, Србине, сва имена из владајуће групације која су те довела пред најдубљи понор. Узми, Србине, судбину у своје руке. То је твој дуг Отачаству.
Можда ти сада, овог тренутка, не знаш за кога ћеш да гласаш, али знаш за кога нећеш! А нећеш за «жуте»*, за «црвено-жуте», за коалиционе партнере, за разбијаче српског уједињења, слуге нових окупатора, комунистичке синове који се заклањају иза крста и Јеванђеља, а пактирају са нечастивим под жуто-црвеном заставом. Нећеш, разуме се, ни за ове изопачене, ни за ове невладине, а Сорошеве, којима је мрско све што је српско, нећеш, Србине, ни за ове који су волели да нам Москва шаље глувонеме амбасадоре а не ове који питају где су Срби! Нећеш ни уз ове који распарчавају Србију и који јавно признају да лажу у корист «жутаћа», а нећеш ни уз ове који немају синове, а радо би туђе отпремили да гину за туђе интересе. Нећеш, нипошто, уз ове који се у страху преврћу и преокрећу…
Знаш, ти, Србине, да у Србији има доста часних, усправних, достојанствених људи, има и оних који се радо жртвују за отаџбину, има и српске младости са чистим образом, има доста честитих српских сељака-домаћина, има молитвених људи који у свему испуњавају Божије заповести, има у земљи Србији светитеља који упозоравају народ на Светосавски пут, на пут части и достојанства.
Не заборави, Србине: није она крилатица «брат је мио ма које вере био» никла у Европској унији – полетела је у свет из крила Српске православне цркве. И још лети!
На теби је, Србине, да позовеш потомке убица и потомке убијених да се на стратиштима, на костима и лобањама жртава комунистичког терора живим Богом закуну да никад неће дићи руке једни на друге. Тако ће се, најзад, зауставити крваво братоубилачко коло које је запосео Јосип Броз. Све што се данас збива с нама, у нама и око нас последица је његове наопаке владавине. И оних који су му слепо и верно служили.
Судбоносни час откуцава, Србине! Узми судбину државе и народа у своје руке. То од тебе очекују Господ Бог, Свети Сава, Свети Николај, Свети Јустин… То од тебе очекује Отачаство!
Бог ти је, Србине, пружио још једну прилику да се без кавге, без омразе, без сукоба, без крви, обичном оловком ослободиш оних који су унаказили твоје лепо лице, обрукали те пред светом и довели до ивице најдубље провалије. Господ Бог, Србине, даје ти моћ да на изборима пресечеш пут онима који су већ себи изабрали високе положаје и који су добро плаћени да испуњавају обавезе страних господара.
Посматрач на СУДУ ВРАНА: Мери Волш – сећање на Косово 1999-2009
Данас је 17. март. Овог дана пре осам година диљем Косова и Метохије Србе су убијали, српске куће палили српске светиње скрнавили Албанци који су дивљали, док су то албанско дивљање мировне снаге КФОР-а мирно посматрале и ваљда тако, бар у својој свести, испуниле неки део обавеза које подразумева назив „мировне снаге“.
17. март 2012. извор: СРБИ НА ОКУП
Косара Гавриловић на мосту у Косовској Митровици
Пожелела сам да обележим овај дан српског хожденија по мукам – један од безбројних таквих дана у српској историји који се обавезно жртвују у данашњој званичној Србији на олтару политичке коректности – подсећањем на чланак ирске новинарке Мери Волш, „Посматрач на суду врана: сећање на Косово 1999-2009″.
Изабрала сам тај чланак баш због тога што је његов аутор странац и не може се оптужити за пристрасност. Намера ми је била да изнесем само део чланка у коме је описан случај породице Николић из Урошевца (за коју тај дан траје и дан данас) као пример онога шта се тог дана догодило. Онда сам решила да би можда добро било изнети чланак у целости јер ми није позната судбина мог превода на српски језик књиге у којој је чланак првобитно објављен — Косово: Биланс 1999-2009.1 Одмах по изласку ове књиге у енглеском оригиналу, владика Артемије је благословио да се књига преведе на српски. После извесног времена пала је одлука да се само извесни чланци објаве на сајту Епархије Рашко-призренске. Не знам да ли је чланак Мери Волш био међу објављеним чланцима, али и ако јесте, можда не би било згорег прочитати га још једном.
Косара Гавриловић
******
Посматрач на суду врана: сећање на Косово 1999-2009 Мери Волш
Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.
Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана3диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.
Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапред створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у билом ком делу бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана којe ће трајати само неколико месеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сетим су неописиво лепи сунцокрети са обе стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се исто тако кућа које се гореле са обе стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка, тешко било веровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више два месеца после повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.
Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи пре мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачале моје осећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном делу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са неверицом сам гледала те лепе, од сунчања потамнеле војнике, са шлемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.
Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова – ми смо их звали “кока-кола“ колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје месецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не верујући да постоје напади таквих размера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.
Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, беснела јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца раније, на територији где су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбедност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тело у реци, лицем окренуто надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био последњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника веровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас верују у њих, мени је било тешко да поверујем да село са црквом у свом центру, где многи старији људе седе на тргу може заиста да буде место каквим га представљају. Фебруара месеца 2000. године посетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем седишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем седишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смештај. Упркос врло тешких околности у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.
Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за жене без смештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног месеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.) Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.
Када су житељи Гораждевца желели да накратко оду из села, за то су на располагању имали само један аутобус који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу са собом само једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било тако удешено као да су власти намерно желеле да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам била сведок и сама сам била понижена зато што се са обичним људским бићима поступало на такав начин. То је био први пут у мом животу да видим људе који немају слободу кретања и нисам могла да разумем зашто они који их држе као таоце, који дивљачки пале, пљачкају и убијају, остају некажњени.
Мржња према Србима била је опипљива, силовита и за мене шокантна. Нико се није трудио да је прикрије: мржња је била отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову: да покушам да учиним нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на свој план да радим у Централној Америци. Сасвим случајно сам наишла на ситуацију у савременој Европи на прагу двадесет првог века у којој се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда – и то све на територији која је (бар у теорији) била под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање: како је могло да дође до таквог кршења основних људских права у протекторату Уједињених нација? Кога у ствари Уједињене нације штите? Ко је изведен пред лице правде за трајно кршење људских права? Нико! А када би се нашао неко да помене ова кршења и тежак положај Срба, њему се претило и само што га нису тукли.
Октобра 2000. године прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства захваљујући изласцима на терен – имала сам рђаву навику да излазим ван стриктно контролисаних граница своје канцеларије – почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличној дискриминацији. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од самог почетка била резервисана за оне који су виђени као савезници Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.
Многе су мере предузимане да би се одржао привид да су закон, ред, правда и људска права заштићени на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед – све, у суштини – ништа. Сећам се како сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу. Рекао ми је да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Помислила сам да је невероватно да ико то може да каже, а поготову неко на таквом положају.
Наши колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе једнострану слику по којој су Срби били кривци, а Албанци жртве. Да сам ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, које су ретко биле нешто више од чисте пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову, убеђена да је косовско питање црно-бела слика и да је „хуманитарна интервенција“ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.
Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више и више доказа да је извршена кампања етничког чишћења. Кад би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било у намери да га оправдају, говорећи да је сасвим природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи добро организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих преосталих неалбанских заједница, нарочито у урбаним срединама. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома од 17. марта 2004. године, који је захватио цело Косова, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака. Чула сам како неки правдају погром из 2004. године тиме што је албанско становништво „фрустрирано“ и да је будући фрустрирано морало да поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 лица. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004. године, живе у контејнерима које су добили од руске владе.
Понекад су се пуштале гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више окривили. Те гласине су често биле апсурдне али су се ипак шириле и успут расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице који су тек стигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења струје честа и то све због тога, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало напамет да чак и када би сви Срби који су остали на Косову одбили да плате рачуне за струју, то не би могао бити узрок драстичног недостатка струје у покрајини, с обзиром да су октобра месеца 1999. године Срби представљали мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Треба приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да нису ни постојала.
Према другој причи која је колала сви предивни средњевековни манастири и друге светиње, којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док их Срби нису отели. Човек не мора бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би схватио да су светиње као што су Дечани и Пећка патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон српском народу.
Тврдње да су манастири првобитно припадале Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то питање никада нисам добила одговор.
Нисам остајала удобно и безбедно ушушкана у својој канцеларији, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, као што је оловом загађен камп у Звечану за лица која је ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице 1999. године. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН на Косово и одласка српских снага безбедности сви неалбанци су били жртве насиља. Оно што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004. може се само назвати терористичким ратом против невиних цивила, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.
Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат, рат терора и застрашивања у циљу прогона неалбанаца које су у извесним случајевима подстицали и потпомагали неки контингенти КФОР-а.
Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као што су Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља. Годину дана касније остала је шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око 1.000 њих провело читаву једну недељу сатерано у ограђен простор у центру града без икаквих хигијенских услова, Срби старије доби утоварени су у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК дивљала палећи српске куће и убијајући сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им донесе лекове. Кад се вратила рекли су јој да су их амерички војници одвезли у њихове нове станове, односно у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи од њих и даље живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су мучени, обезглављени, силовани и убијени.
Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље која је дивљала и ту 17. марта те године, у дивљачкој кампањи етничког чишћења широм целог Косова, а нарочито у централном делу покрајине, у околини Приштине. Међународна заједница није бранила те обичне грађане. За време напада у Обилићу, када су многе српске куће биле спаљене, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз руљу у којој су многи били наоружани. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а. Британски војници су видели шта се дешава и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено. Било како било, њихова неактивност била је истоветна са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да заштите жртве насиља већ су само стајали по страни не предузимајући ништа. Други су побегли у своје базе. Било је и изузетака. За време погрома од 17. марта 2004. године, на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.
Један пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца коју с поносом сматрам својим пријатељима. Оно што су они доживели је изванредан пример непопустљиве одлучности, стамености и храбрости упркос свега што им је ужасна судбина доделила. Госпођа Данијела-Дани Николић, сада већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети свог оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има две ћерке: Сантипу, која је архитекта, и Лиљану која је инжењер. Николићи су стара, угледна породица из Урошевца која је током година много учинила за развој тог града. Године 1999. Данијела је са ћеркама још увек живела у једном делу велике породичне куће – све остало су већ давно комунисти били конфисковали.
Ни њихове године, ни њихова потпуна немогућност да било кога угрозе није спречила да постану мета ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, у јуну и јулу 1999. наоружани припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле физички нападане; свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Лиљани су обе ноге биле одузете после аутомобилског удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је неколико пута нападали и пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред улазним вратима њихове куће. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004. када је руља опколила кућу.
Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају, амерички КФОР је морао да спасава грчки КФОР непосредно пре него што је црква била запаљена а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Лиљана, чије су ноге парализоване, задобила је ударац каменицом у ногу, али је тек касније схватила да јој је нога сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.
Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле и друге Србе који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где би могли да им укажу лекарску помоћ која им је хитно била потребна. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре но што је једна старија Српкиња подлегла ранама.
Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у Nacht und Nebel4 . Њихова одлука да се врате својој кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – није вољна да обнови њихову кућу и омогући им повратак. У међувремену, новоизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној кући и њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног г. Николића је „приватизовала“ Косовска повереничка агенција коју су основале Уједињене нације. Породицу Николић нико није обавестио нити је од њих тражена дозвола за овај поступак. Један војник им је недавно рекао да Албанци „заслужују“ да буду власници фабрике јер их има толико много, а сви су врло сиромашни и треба да се запосле. Упркос свега тога, породица Николић упорно одбија да напусти свој вољени Урошевац.
Било како било, остаје суморна чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову. Имовинска права расељених лица не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи за људска права. Питајте старе српске избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда. Кад дође време ручку, полако и тешко се довуку до кантине да приме свој дневни оброк у малим пластичним посудама. На њиховим тужним лицима читате трагове дугогодишњег утамничења у колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и сваке наде.
Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације чији је мандат да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи и схватила сам да се стварност састоји од паклених махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. године у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без икаквог устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Рекао је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су успостављени механизми за њихов повратак само димна завеса.
Сећам се и једног британског дипломате у Београду који ми је са видним осећањем личне моралне супериорности рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. Мој одговор је био да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје. Потпуно несвестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.
Земља покривена сунцокретима у цвету коју сам видела првог дана по доласку, у августу 1999. године, сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, од којих су многа подигнута незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали испод цене да би могли да оду са Косова, јер нису више могли да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта које се налази даље од главних путева Срби нису ни продали, али су их Албанци присвојили и користе је незаконито.
Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Уништено је 150 цркава и манастира од којих су неки саграђени у средњем веку. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака су оскрнављене, српска села опљачкана и њихова имена промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.
Мој отац је видео суд врана. И ја сам га видела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена пре него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.
Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и решавају сукобе на Балкану а уместо тога сеју семе будућег рата.
1Kosovo: The Score 1999-2009, The American Council for Kosovo and The Lord Byron Foundation for Balkan Studies. Washington DC-Chicago-Ottawa
2Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.
3У оригиналу, murder of crows, буквално “убиство“ врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је на енглеском језику реч murderсиноним за „јато“ када је реч о вранама. (Прим. прев.)
4На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.)
Житељи Ариља се не мире са изградњом акумулације Сврачково на Великом Рзаву – "српском Амазону"!
Рзав: Боре се за“српски Амазон“
10-09-2012
Извор: Еколошко удружење Рзав
ЖИТЕЉИ Ариља још једном су показали да се не мире са изградњом акумулације Сврачково на Великом Рзаву. Еколошко удружење, у сарадњи са општинарима и Народном библиотеком, уприличило је изложбу најлепших фотографија једине преостале реке у Србији која је потпуно чиста и незагађена у целом свом току. У објективу тридесетак аутора овековечени су букови, кањони, вирови и мирне матице, све оно што ће заувек нестати са лица земље ако се насред „српског Амазона“ нађе бетонска брана висока 68 метара са вештачким језером дугачким девет километара.
Конкурс за најлепшу фотографију Рзава трајао је два месеца, у конкуренцији за награде нашла су се остварења тридесетак аутора из целе Србије, а жири у коме су били Јован Живковић (уредник „Моје планете“блинк1.гиф, Драган Боснић (аутор књиге „Чудесна Србија“блинк1.гиф и Зоран Крстић (фотограф из Краљева), одлучио је да прву награду додели Владимиру Мијаиловићу из Пожеге за фотографију Великог Рзава код села Радошево. Друга награда припала је Јаши Јосимовићу из Бограда за фотографију Рзава код чувене Шљункаре, а треће место заузео је Момчило Димитријевић из Ариља, аутор фотографије настале у селу Роге.
– Ми немамо право да одустанемо од борбе за спас Рзава, не можемо прихватити нечију идеју да смо последња генерација која ће уживати у јединственој лепоти реке. Изложбом фотографија желели смо да покажемо да ће, када машине уђу у корито реке, за сва времена, неповратно нестати јединствена лепота – рекла је Наташа Миливојевић, председница Еколошког урдужења, истичући да ће борба за спас реке, још одлучнија и ангажованија, бити настављена. – Свака наша акција позив је упомоћ, апелујемо на све људе у Србији који нам могу помоћи да спречимо катастрофу, да то учине.
ВОДА У ЧАШИ НАЈВРЕДНИЈА
У ЈП „Рзав“ имају своје аргументе за изградњу бране, кажу да су све радили у складу са прописима и истичу да је пијаћа вода за 200.000 људи важнија од „романтичарске идеје“ о заштити и очувању „српског Амазона“.
Еколози истичу да постоје алтернативна решења за водоснабдевање „жедних“ општина западне Србије, али је упркос свим аргументима изградња бране проглашена „националним интересом“. Држава се засад не обазире на велику трагедију – да после изградње бране, Рзава неће бити. Сумњају да су алтернативна решења одбачена олако, без озбиљних студија, јер пројекат изградње Сврачкова кошта „папрених“ 6,3 милијарде динара.
До сада је ЈП „Рзав“ као носилац посла завршио изградњу приступног пута дугог 2,8 километара, готов је и мост преко реке дугачак 44 метра, као и струјни далековод за градилиште, потрошено је 286 милиона динара… Ускоро, почеће градња саме бране, машине ће пресећи водени ток и започети ископавање темеља. Ариљци са друге стране, нису спремни да кажу збогом једној од најлепших река у Европи, желе да је сачувају за своју децу и унуке.
Ако не успеју, под бетонском грдосијом на Рзаву наћи ће се 20 милиона кубика воде. Око новог вештачког језера у малинарском крају, биће забрањена употреба пестицида и хербицида, промениће се микроклима. У случају инцидента град би био потопљен за 2,8 минута, јер је брана на вишој коти, а ремонт бране који мора бити урађен за 35 година коштаће колико и сама акумулација Сврачково. У доњи ток Рзава испод бране, биће пуштана ледена вода, ради очувања биолошког минимума. Нестаће два бисера, две јединствене бање, Височка и Рошка. Ова друга је извор минералне воде 80.000 година. Нестаће плаже: Соњине чари, Боса нога, Уски вир, Висећи мост, Урјак, Шљункара, Ђурића воденица…
1943. Американци снимили ИГРАНИ ФИЛМ о четницима! (цео филм са преводом)
УТОПИЈА МАЛОГ СРБИНА ИЗ ЈУЖНЕ СРПСКЕ ПОКРАЈИНЕ (коју неки воле да зову република)
23.09.2012.
ФБ страница Глас Косова и Метохије
Ех да је ово нека земља, ко што није… Па да сабере свој народ на једну ледину, да се обрати с речима истинитим, како смо у гадним невољама, како нас је премало, а како је само Бог с нама и цео се свет надвио над нама да нас уништи… А онда би неки мали Србин рекао да то није баш истина. Реченица „само Бог“ је некако потцењивачка. Па зар нам треба неко више!
Па да посаветује свој народ да се дан и ноћ непрекидно по свим храмовима српским читају молебани, да се васпитавају деца да није глупо бити монах, него часно и предивно, па да су српске ћерке више сестре у црној ризи него блуднице по кафанама, а српски синови више часни оци, него кладионичари и пијанице…
Па да се цео народ учи војној дисциплини, војној техници, руковању оружјем, па да им се објасни прави смисао домовине, а не да се уче да се одшколују па у иностранство.
Србин би могао да своје градове украси црквама. Уместо да има 126 бутика, и на хиљаде кладионица, могле би да се граде цркве, па кад престане једна служба да почне друга… Да су вазда пуне молитве, не места за мису, разврат и пљачку народа…
Могао би Србин да уреди тргове, улице, паркове српским именима јунака и мученика, а има их Богу хвала, довољно, да нам се улице не зову по Кенедију, нити по Регану, нити по Викторији, Елизабети, нити по Лују пет-шеснестом, нити по Амелији Пулен…
Могао би Србин да научи своју децу да рано устају, да помажу по кући, да имају обавезе, да не ленчаре по цео дан и из обести се дрогирају, пију и блудниче… Па направи ти од њега, ње после поштеног човека, кад је накриво насађен…
Домовина није баш окружена свима који нас мрзе… Окружена је и неким пријатељима. Па ако нас мрзи Европа, и Америка, воли нас Кина, воли нас Русија, воли нас много Латинска Америка, па и Африка… Што не бисмо с њима сарађивали. Шта… Бразилске паре смрде, а Немачке миришу! Паре су паре! Средство, а не циљ постојања. Њима се купује храна, али она не купује наш живот…
Окренимо се многољудној Кини, па да им извозимо шибице, то је милијарду и по кутија дневно… Опет има и за нас доста.
Шта ће од нас увозити Европа?? Нашу здраву храну, а нама ће слати ГМО? Нашу бистру воду, за њихову мртву кока колу из рециклиране воде вц-а у Бечу? Шта нам она може дати сем презира?? За њу ћемо увек бити хорда Словена, која их је прашила вековима, па сад су се као издигли изнад нас …
Имамо Русију, па да јој извеземо по једну јабуку за сваког грађанина, ето нама 300 000 милиона продатих јабука, довољно да обновимо сва села…
Од Африке можемо да добијамо сво оно дивно воће, а да ми њима шаљемо жито…
А кад се мало дигнемо на ноге, моћи ћемо да више поштујемо себе. Кад децу учимо Христу, а не демонима, покемонима, дигимонама… Кад знају ко је вила Равијојла, а не вила Винкс… Можда нас и други почну поштовати, а не да нам говоре да смо „народ без идентитета“…
Уха! Тешка оптужба? А народ са идентитетом су им они који су до јуче имали односе са козама на планинама ??? Уместо да седимо и самосажаљевамо се, док људи, које је поставила Америка и Европа уништавају нашу домовину, хајде да све ове реформе, почнемо државним ударом!!!
Хајде да похапсимо све из владе, да врате све покрадено и да тај новац уложимо у своју мајку Отаџбину. Онда неће бити угрожен Србин у Призрену, већ ће се подићи војска, састављена од храбрих мушкараца и жена, па ће ослободити сваки кутак своје Србадије, па ћемо позвато браћу из осталих крајева, да нам се придруже, да се коначно обожимо, умножимо и за замљу ако треба, живот положимо!
За шта живиш Србине? Има ли твој живот сада смисао? Седиш ту пред тим ТВ-ом, лажу те и мажу, продају ти небулозе, а ти мислиш неко ће дођи и ослободити твоју земљу и само ти дати кључеве Призрена на руке. Сањај!
Твоји преци нису буљили у комп, тражећи партнерку за блуд … Него су часне жене женили, рађали синове и учили их о светости домовине. А шта је вама свето, сем долара?
Можда су еуропејци у праву… Можда су Срби народ без идентитета постали????
Хајде да се сакупимо, Богу помолимо, па да нас умудри којим путем да идемо… На колена Србине! Молитва за обнову твоје домовине почиње, а онда и пушку у руке… Угаси ТВ, он ти унапред говори да си изгубио, а да ниси ни пробао…!
У бој, Србине, у пуч!
МОНСАНТО и ГМО храна у Србији!
