Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Документи немачке владе доказују америчке планове за уништење Србије… (у прилогу оригинална преписка)
НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ, 2 МАЈА 2000…
25 септембар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
Немачки посланик Вили Вимер је крајем априла 2000 посетио „НАТО“ конференцију у главном граду Словачке, Братислави… У организацији конференције су учествовали амерички „СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТ“ и амерички Институт за спољну политику америчке Републиканске партије…
На тој конференцији су разматране „евроатлантска стратегија“ и проширење НАТО на Балкану. Конференцију су посетили највиши званичници из НАТО земаља (премијери, министри одбране, спољних послова..), као и припадници елитних „глобалистичких кругова“- Билдерберг групе, Карнеџи института, Америчког „Форин Каунсела“ итд.
Било је такође уочљиво присуство водећег албанског интелектуалца и сепаратисте из Приштине, „косовског медијског магната“, и (у то време) члана Билдерберг (1.) групе – Ветона Суроиа!?
По завршетку ове конференције, 2. маја 2000, Потпредседник Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер је упутио отворено писмо немачком канцелару Герхарду Шредеру, у коме је упозорио на „криминалне“ намере учесника горњег скупа према СР Југославији и Српској нацији – односно о плановима НАТО лидера да „дефакто“ онеспособе и „раскомадају“ Србију као независну и целовиту државу на Балкану… Он је своје закључке образложио у следећих 11 тачака:
Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:
1. Као главни приоритет учесници конференције су поставили признање српске аутономне провинције Косова и Метохије као нове независне албанске државе „Косово“, уз нагласак да се то изведе у што краћем могућем року. Овде је акценат такође стављен да нова „држава Косово“ мора да се нађе у НАТО окружењу – што би требало да аутоматски прејудицира подређени статус државе Србије као будуће НАТО чланице!?
Евроатлантисти су знали, да пошто ту прљаву работу раде противно свим међународним правним и моралним нормама, једини начин на који би то можда могли да изведу је био – да ставе Србију и већински остатак „добронамерног света“ пред политикку свршеног чина. Наравно то је и урађено и са сазнањем да је у Србији у периоду после свргавања (западнообавештајно-петоколонашког пуча) председника Милошевића (7) – на власт доведена прозападна поданичка „политичка елита“, без чије сарадње није било могуће прогласти илегалну шиптарску државу у оквиру још увек међународно признате државе Србије!
2. Противно свим легалним нормама и међународним конвенцијама, учесници ове евроатлантске конферениције су прогласили тадашњу Савезну Републику Југославију илегалном државом – свесно кршећи Хелсиншки акт (4) о неповредивости државних граница.
3. Евроатлантисти су даље сами признали током конференције да им је највећа препрека у остваривању те прљаве намере (анексије Косова изван државе Србије) била – постојећи правни поредак у Европи, који није дозвољавао да се таква одлука правно легализује – те су донели одлуку да (у сред Европе) у случају Србије и њене АП КиМ примене амерички легални (читај каубојски) систем који садржи довољно „правних рупа“ за тако нешто…
Ово о чему овде говоримо су тешке повреде међународног права, и европских конвенција. Због таквих повреда су у прошлости избијали светски ратови (примедба аутора).
4. Оно што је највише поражавајуће и што доказује криминални и разбојнички карактер НАТО организације, јесте јавно изречен став на тој конференцији (према посланику Вимеру) да је НАТО рат против Савезне Републике Југославије вођен 1999. не због „хуманитарних побуда“ како је то лажно представљено међународној јавности, уз фабрикацију Рачка (8) и других (наводно изазваних од стране Срба) „тешких инцидената“, већ да би се исправила „грешка“ генерала Ајзенхауера (5) који је „пропустио“ да у завршници Другог светског рата, 1945. трајно војно окупира Југославију, и тако спречи совјетско присуство на Балкану.
Аутор ових редова је у својим истраживањима дошао до више кредибилних информација које потврђују такве тврдње…
У књизи Александра Војиновића „Злочин је бежао на запад“(1) (1987) је документована сарадња Западне савезничке команде у Барију са Павелићем, коме је нуђено да се у завршници рата окрене против Немаца, и потом добровољно са усташама повуче са власти у НДХ уз општу амнестију за њега и све његове усташке кољаче – да власт у Хрватској препусти Хрватској сељачкој страници и домомбранима и тако обезбеди континуитет НДХ и поделу Југославије по принципу Источне и Западне Немачке.
Тај план су у тој фази активно подржавали и Енглези. За контакте између Павелића и Савезничке команде био је задужен чувени хрватски сликар Иван Мештровић, који је у ту сврху више пута летео усташким авионом са Виса у Бари. Ти преговори су пропали, јер је Павелић одбио да се окрене против својих немачких господара.
Паралелно са том акцијом британска тајна служба је (према западно – обавештајним изворима) успела да заврбује Тита (што објашњава присуство Черчиловог сина Рандолфа у завршници рата, у Титовом штабу), који се потом окренуо против Стаљина, тако да је на тај начин ефективно спречено совјетско војно присуство у Југославији.
Али свакако најупечатљивији документ који отклања сваку дилему зашто је НАТО ушао у рат против целе Српске нације на Балкану, не само Српске државе – јесте „Америчка председничка директива НСДД133 (5,9) – коју је потписао Роналд Реган 1984. након самита са Маргарет Тачер – у присуству Збигњева Брежежинског, саветника за војну безбедност америчког председника (ноторног „русомрзца“) – и највећег ратног злочинца свих времена (архитекте свих америчких ратова и илегалних државних удара у другој половини 20. века) тада америчкг државног секретара Хенри Кисинџера.
Они су тада усвојили концепт „успостављања трајног америчког војног присуства“ у Југославији и „десрбизације Балкана“…
Наравно сви ти планови су касније још једном потврђени на тајним састанцима америчког председника Клинтона и немачког канцелара Геншера 1997-98, када су усвојили план „Корени“ (12) који је имао за сврху обавештајно-војну припрему „демонтаже“ СР Југославије, са акцентом изазивања етничких подела, грађанског рата и активном подршком Западним сепаратиста, посебно шиптарима на Косову (другим речима, дата је подршка свима који су показали спремност и мржњу да се боре против Срба). Сви смо имали прилике да видимо „уживо“ практичну апликацију тог плана. План „Корени“ је јавно обелоданила Социјал-демократска партија Немачке у Бундестагу 7 априла 1999. (12) а пренела ЗДФ телевизија (10,12).
Овде такође треба описати и специјалну тајну операцију „Линк“ америчког Стејт Департмента, коју је лично потписао Бил Клинтон 1998. и која је ауторизовала сарадњу америчких тајних и војних служби са Ал Каидом и екстремистичким муслиманским владама, у циљу регрутовања, обуке и довођења муџахединских терориста у Босну и на Косово ради чишћења Српског етничког простора и трајног успостављања НАТО присуства на тим просторима… Тај план је обелоданио „Њујорк Тајмс“ 4. маја 1999. (11)
Две главне улазне тачке на Балкан за ове исламске терористе (који су се против Српских снага „борили“ раме уз раме са ЦИА и САС оперативцима) биле су Јадранске луке Плоче и Драч. Ови сви наводи су доступни јавности у архиви Републиканског комитета Америчког конгреса. Ове „операције“ западних служби су потврђене и од стране других угледних западних медија попут америчке ПБС Тв станице, и „Jane’s Defense Weekly“ (12) – „reported 20 April 1999.“….
5. Према Вимеру, на конгресу је јавно изречено „признање“ да су НАТО чланице свесно ушле у илегални рат против Савезне републике Југославије, ради примене (и тестирања) новог „НАТО стратегијског концепта“ из априла 1999. (читај спречавања распада НАТО алијансе), након што су „оманули“ да за ову криминалну и илегалну акцију обезбеде УН и ОЕБС мандат!?
6. Вимер у овом писму Шредеру, даље наглашава да је очигледно да НАТО илегални рат против суверене Југославије, када је НАТО први пут војно интервенисао ван граница алијансе, није био, као што његови творци наглашавају, изузетак због специјалних „околности“, већ да је очигледно имао сврху пробног балона – преседана на који ће се НАТО касније позивати по потреби.
Наравно није требало дуго да потврду тога добијемо у илегалном НАТО рату против Ирака, Либије, и сада још увек „неформалног и необјављеног“ у Сирији. Југославија 1999 је у много чему била пробни полигон за војну апликацију Новог глобалистичког (евроатлантског) поретка.
7. На овој конференцији су такође задате смернице за проширење НАТО према истоку, нарочито за успостављање присуства у руском „дворишту“- у области између Балтичког мора и Анадолије. Другим речима успостављања евроатлантске верзије „Римског царства“ (речи Вимера)…
8. Евроатлантисти су нагласили да у ту сврху треба Пољску „опколити“ са севера и југа са „демократским“ државама (читај НАТО чланицама) – док ће Румунији и Бугарској припасти „улога“ да обезбеде „земаљски коридор“ између НАТО чланица на северу и Турске, јужне НАТО чланице.
Овде је кључни закључак конференције који разоткрива сву дволичност и нечасне намере ЕУ и САД према нашој нацији – ДА СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ ТРАЈНО ЕЛИМИСАНА ИЗ „ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА“.
Вимер сугерише да је тај закључак донешен да би се у Србији, након њене политичке, економске и војне дезинтеграције, неометано обезбедили трајно америчко (НАТО) војно присуство.
У прилог овој тврдњи иде анализа угледног „Глобал Рисерч“ аналитачара Махди Дариуса… „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“ (6)
Он овде детаљно објашњава зато је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију до краја.
По њему Србија је већ у својеврсном ваздушном карантину, чији национални ваздушни простор (међународни ваздушни коридор) ефективно контролишу околне НАТО чланице практично (оне)могућавајући неометани међунардони ваздушни саобраћај према Србији.
Западно-обавештајним „намештањем“ референдума о отцепљењу од СР Југославије у Црној Гори, успели су да разбију заједницу „две братске нације и једног истог српског народа“, и тиме одсеку Србију од мора и наравно слободоног међународног морског коридора…
По Дариусу, сада је Србији остао последњи легални међународни коридор којим она може да се неометано повеже са другим државама, пре свега Русијом, а то је „Дунавски коридор“ (слободни међународни пловни пут). По њему то је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном консеквентном отцепљењу од Србије. Јер би се онда – изласком независне (евроатлантске) Војводине (или њеним припајањем Хрватској или Мађарској-највероватније комадањем и саме Војводине) трајно успоставила НАТО контрола над Дунавским пловним путем, односно последњим слободним међународним путем који је под заштитом међународних конвенција – тиме би се Србија трајно одсекла од „спољног света“, и тако ефективно ставила у неку врсту „међународног гета“.
Ма колико некима таква процена звучала невероватно – ми сви данас можемо да видимо да скоро сви „догађаји на терену“ иду управо у том смеру!!!
9. Као још један приоритет (невезан директно за Србију) донешена је одлука да НАТО мора да успостави контролу над Санкт Петерсбургом ради тоталне (војне) контроле приступа Балтичком мору.
10. Евроатлантисти су на овој по много чему срамној конференцији донели одлуку да је „у реду“ да се крше сви принципи и правила међународног права, ради омогућавања отцепљења (читај цепања независних држава) етничких територија од држава матица, водећи се искључиво такозваним „принципом само-опредљења“ (наравно не у случају властитих, већ туђих држава).
11. Као највећу иронију изречену на конференцији ових „евроатлантских фашиста“, јесте закључак на крају овог скупа, у коме су се учесници сложили да су током илегалног рата против СР Југославије 1999. свесно прекршили скоро све принципе међународног права и хуманитарних конвенција!?
Вероватно да су такве закључке комотно донели са позиције силе, по принципу „Сила Бога не моли“, али су вероватно превидели и онај други принцип (изреку) „да батина има два краја“… Који од та два принципа ће превагнути, вероватно ћемо сви бити сведоци у блиској будућности…
—————————————–
У закључку свог писма канцелару Шредеру, Вимер је нагласио да ће ова конференција остати упамћена по веома озбиљним последицама које ће произвести њене одлуке – али и по веома „некомпетентним учесницима“ (његове речи)…
Он је такође упозорио Шредера (и јавност) да је очигледно да су Американци ради задовољавања властитих интереса, више него спремни да крше све међународне и легалне норме – нагласивши да је управо такво понашање великих сила и довело до два претходна светска рата.
Вимер је то описао следећим речима: „Сила је сада изнад закона… И ако се на њеном путу нађе било које међународно право, биће једноставно елиминисано! Када се нешто слично десило са „Лигом Народа“, дошло је до Другог светског рата. Начин на који се данас од стране неких (НАТО) испред свих осталих стављају једино лични интереси, може једино да се опише као ТОТАЛИТАРИЗАМ!“
Ово писмо немачком канцелару Шредеру поптисао је:
Вили Вимер, Посланик немачког Бундестага
и Потпредседник Европског парламента (скупштине ОЕБС-а)
М. Новаковић
РЕФЕРЕНЦЕ:
- „Злочин је бежао на запад“, Александар Војиновић, Издање „Центра за информације и публицитет“, Загреб, 1987
- http://www.bilderberg.org/g/Bilderberg.html
- http://www.medienanalyse-international.de/wimmer.html
- http://en.wikipedia.org/wiki/Helsinki_Accords
- http://facebookreporter.org/%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/
- http://www.globalresearch.ca/balkanski-front-zapadni-prevrat-u-jugoslaviji-i-moldaviji/
- https://srpskizurnal.wordpress.com/2011/04/04/%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D1%85%D0%B5%D0%B2%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC/
- http://facebookreporter.org/2012/06/05/%d1%85%d0%b5%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b0-%d1%84%d0%b8%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%ba%d0%b0-%d0%b2%d0%be%d0%ba%d0%b5%d1%80-%d0%bc%d0%b5/
- http://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/nsdd-133.htm
- http://globalresearch.ca/articles/BEH502A.html
- https://srpskizurnal.wordpress.com/2012/02/06/%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%BE-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B8/
- http://www.globalsecurity.org/intell/ops/kosovo.htm
_________________________
Прилог: оригинална преписка између Вилија Вимера и Герхарда Шредера
When The Serbian Flag Flew Over The White Hous
(Thomas Woodrow Wilson (1856 – 1924) the 28th President of the United States, from 1913 to 1921.)
On July 28, 1918, President Woodrow Wilson gave the following message to the American people. It was read in churches throughout the country and published in virtually all major newspapers. The Serbian flag was raised over the White House and all public buildings in the nation’s capital. The message read:
To the People of the United States:
On Sunday, 28th of this present month, will occur the fourth anniversary of the day when the gallant people of Serbia, rather than submit to the studied and ignoble exactions of a prearranged foe, were called upon by the war declaration of Austria-Hungary to defend their territory and their homes against an enemy bent on their destruction. Nobly did they respond. So valiantly and courageously did they oppose the forces of a country ten times greater in population and resources that it was only after they had thrice driven the Austrians back and Germany and Bulgaria had come to the aid of Austria that they were compelled to retreat into Albania. While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken. Though overwhelmed by superior forces, their love of freedom remains unabated. Brutal force has left unaffected their firm determination to sacrifice everything for liberty and independence.
It is fitting that the people of the United States, dedicated to the self-evident truth that is the right of the people of all nations, small as well as great, to live their own lives and choose their own Government, and remembering that the principles for which Serbia has so nobly fought and suffered are those for which the United States is fighting, should on the occasion of this anniversary manifest in an appropriate manner their war sympathy with this oppressed people who have so heroically resisted the aims of the Germanic nations to master the world. At the same time, we should not forget the kindred people of the Great Slavic race–the Poles, the Czechs and Jugo-Slavs, who, now dominated and oppressed by alien races yearn for independence and national unity.
This can be done in a manner no more appropriate than in our churches.
I, therefore, appeal to the people of the United States of all faiths and creeds to assemble in their several places of worship on Sunday July 28, for the purpose of giving expression to their sympathy with this subjugated people and their oppressed and dominated kindred on other lands, and to invoke the blessings of Almighty God upon them and upon the cause to which they are pledged.
Woodrow Wilson, President
The White House, July 1918
Embassy Of The United States – Serbia
http://serbia.usembassy.gov/when-the-serbian-flag-flew-over-the-white-house.html
How Radical Islam Infiltrates Kosovo
8:35 AM, Aug 30, 2012 • By STEPHEN SCHWARTZ
weeklystandard.com
On Friday, August 17, the Muslim fasting month of Ramadan ended, followed by Eid-Ul-Fitr, the “festival of fast-breaking” that usually involves three days of celebration. This year in Kosovo, Eid Ul-Fitr was accompanied by an impressive journalistic feat: a team of investigative reporters published a four-part dossier on the country’s Muslims, titled “Radicalization of Islam: Real Threat or Phobia?”
The first installment appeared in Kosovo’s most respected newspaper, Koha Ditore (Daily Times). It was re-reported by other print media in Kosovo and Albania, and posted on numerous websites, producing a considerable debate.
Bylined by Artan Haraqija and Visar Duriqi of the Kosovo Center for Investigative Reporting, the study vindicated critics of Islamist ideological incursion in the territory. It found a Saudi-based Wahhabi group operating in Western Europe exercises alarming financial influence over the highest Kosovo Islamic leadership. Kosovo’s chief Muslim cleric, Naim Ternava, has been accused of affinities with and backing from Wahhabi elements inside Saudi Arabia. The Kosovar investigative journalists showed that Ternava’s religious administration approved payments for local mosques by Al Waqf Al Islami (AWAI – The Islamic Foundation), based in Jeddah.
A private Muslim missionary entity maintained unofficially by figures in the Saudi government, AWAI has a minor profile in the U.S. but is well known in Europe. The Netherlands General Intelligence and Security Service (AIVD) investigated AWAI in 2002-03 and linked it to one of the most notorious radical mosques in Holland, the Al-Fourkaan (Standard of Truth) mosque in Eindhoven. In 2010, the Bulgarian branch of AWAI was shut down by the authorities, and in June 2012, thirteen Bulgarian-Turkish members of the group were charged with illegal Islamist activities.
Representatives of the Islamic Community of Kosovo (ICK), the official Sunni religious institution directed by Ternava, admitted receiving money from AWAI, when questioned by the Kosovar reporters. In the most controversial example, AWAI transferred about $25,000—a considerable sum in a land where the average salary is $260 per month, according to the U.S. State Department—for erection of a mosque in the village of Bajqina near the northeastern city of Podujeva.
Ahmet Sadriu, director of media and publishing for the ICK, stipulated, “We have cooperation with Al Waqf Al Islami.” He said the Arab group’s Kosovo director, a Saudi doctor named Abdur Rezak, “allocated the money that was then sent to the Islamic Community local council in Podujeva. I don’t know anything about links to terrorism. These issues belong to the state,” Sadriu said. He added, “A lot of projects for construction and reconstruction of mosques have been undertaken with this organization.”
While $25,000 may not seem much, the subsidy provoked anger among Podujeva Muslims. The Bajqina mosque plan was temporarily blocked by the Podujeva head of the ICK, imam Idriz Bilalli, an outspoken moderate, who suspected it was intended as a center for extremist agitation. The ICK leadership then dismissed Bilalli from his post. The Bajqina mosque is to be led by imam Fadil Sogojeva, currently assigned to the mosque in Kodra i Diellit (Sunny Hill), a residential neighborhood in Pristina, the Kosovo capital. Imam Sogojeva confirmed that he had received money for his Bajqina mosque from AWAI indirectly, through the Islamic leadership in Pristina.
The moderate Bilalli, in an interview with the journalists, accused Sogojeva of going to the Podujeva district to “cause division and confusion,” leading to “destructive attitudes in the mosque.” Sogojeva, who studied in Saudi Arabia, admitted his retrograde attitudes candidly. He declared that in the past a Kosovar woman would not enter a room without permission from her husband, and stated that he would not shake hands with “any” woman to whom he was not related. On his Facebook page and in YouTube sermons, Sogojeva opined that Kosovar girls should not wear sandals without socks, since “the leg, as one of the body parts which stimulates emotion, should not be uncovered.”
Sogojeva told the investigative reporters he did not favor a sudden shift to fundamentalism, but, rather, “after some time, after having worked with the congregation, in order to properly explain the religion. Albanian Muslims in Kosovo currently are in the first grade,” he added patronizingly. Kosovar Albanians have been Muslim for more than 600 years, a matter Wahhabis disregard.
The reporters also reviewed the 2009 assault on Osman Musliu, a moderate cleric in the region of Drenas, known for its strong Albanian nationalism. Musliu characterized the Wahhabis at the time as “sick, psychotic people, who aim to destroy the Islamic Community of Kosovo.” The attack on Musliu was one in a spate of such incidents.
In the second part of their series, posted on August 18, Haraqija and Duriqi noted that Kosovo was defined as a secular republic in a legislative decision approved at the end of Ramadan last year. Atifete Jahjaga, president of the republic, is a woman of Muslim origin who does not wear an Islamic headscarf (hijab) or otherwise indulge in “religious” dress. As she told a Warsaw regional summit audience in May 2011, “Islam is a relationship of the individual with God, and not of the individual with the state.”
Wahhabis, of course, disagree loudly. Shefqet Krasniqi, imam of the main, Imperial Mosque in Pristina, and infamous for his vulgar attacks on Mother Teresa, has called for the Islamic formula “There Is No God But God” to be inscribed in Arabic on the Kosovo flag, as it is on the Saudi national banner and the Taliban equivalent. His cohort in Kosovo complain that, with Kosovo governed by a woman who does not wear hijab, the populace is destined to “hellfire.”
Similarly, a radical imam, Mazllam Mazllami from the major city of Prizren, who was expelled from the Islamic Community and then reinstated at the order of ICK chief Ternava, has warned that men and women should not go to the beach together, since they may socialize in swimwear.
The third article in the Haraqija-Duriqi investigative series disclosed that Kastriot Duka, alias Xhemajl Duka, a self-anointed cleric from Elbasan in Albania proper, had defied Kosovo law by returning to the republic after he was deported in 2010. Duka founded a mosque in the village of Marina near the north-central Kosovo city of Skenderaj in 2002 with money from a British-based Islamist charity, Rahma-Mercy. Established in 1999, Rahma-Mercy has targeted Albania and Kosovo specifically but is a paramilitary organization made up of South Asian British Muslims following Deobandism, the Wahhabi-aligned sect that inspires the Taliban. In Skenderaj, however, 6,000 citizens of the district signed a petition calling for closure of Duka’s mosque because of features including an Islamic primary school in which small girls were required to wear the Saudi-style face-veil (niqab) and full body covering (abaya).
Duka has, nevertheless, returned to Kosovo several times, while Rahma-Mercy continues to convey money to his admirers, through bank transfers as well as private couriers. One of Duka’s disciples, identified only as H.K., admitted, “Halil, with an Arab family name, came first from England. . . . There were times when the deposits passed through the bank . . . or were delivered in Kosovo.”
The work of Artan Haraqija and Visar Duriqi also includes a dismaying survey of Islamist indoctrination in the “new style” of Recep Tayyip Erdogan and his Justice and Development Party in Turkey. But above all, they have made a valuable and courageous contribution in tracing the influence of Islamist money in a vulnerable community.
According to the reporters, Kosovo judicial investigators have monitored Wahhabi activities to preempt terror plots, following the assaults on moderate clerics and other violent incidents over the past three years. The Kosovo police have prepared a three-page memorandum, to which the journalists gained access, warning, “Wahhabis can kill any Muslim that does not join their sect, and they are spreading across the republic.”
Unfortunately, anti-Islamist action by the Kosovo authorities has been blocked by the international community. Trials of Islamist conspirators by the Kosovo judiciary are quashed by the foreign administration. Bajram Rexhepi, the republic’s current interior minister, recalls that in 2003-04, when he was prime minister and “new and radical currents controlled no mosques and had no influence,” he proposed a draft law against religious extremism.
But, Rexhepi told the reporters plaintively, “I was told by the Council of Europe in Strasbourg we could be sued for denial of religious freedom. . . . I asked [the Europeans] ‘if your states were to consider their national security at risk because of this problem, would you maintain such abstract respect for human rights? Probably not. Then why experiment on us in Kosovo?’”
Срби у Сребреници постају турска раја…
Срби у Сребреници постају турска раја
“О кукавно Србство, шта ће турска вјера међу вама…“ -Његош
Сребреница место које пре овог последњег рата деведесетих било непознато и широј јавности једино интересатно због Губер бање, постало је преко ноћи светско чудо. У њој је истина избрисана, а лаж је преузела место истине, односно у њој је у потпуности дошла до изражаја изрека фашисте Гебелса:“Хиљаду пута поновљена лаж, постаје истина“. То је град који живи не у стварности, већ на миту о лажном геноциду, место лажног ходочашћа, где су жртве једног народа избрисане, а жртве другог народа смишљено увеличане неколико пута, где су муслимански злочинци проглашени херојима, а часни Србски генерали и војници проглашени злочинцима и затворени у хашку и другим тамницама. То је место које одсликава са једне стране лицемерну и силеџијску политику светских моћника, а са друге издајничку и неспособну политику власти у Бања Луци и Београду, чиме се одређује даља судбина Србског народа у БиХ. Вештачка творевина држава БиХ је буре барута које може сваког момента да експлодира у нови крвави рат, ако то буду хтели светски моћници, а Сребреница ће бити иницијална каписла. Сребреница је град без наде за Србе, јер подељени страначки, под сталним притиском и претњама од стране муслимана и без праве подршке власти у Бања Луци и Београду принуђени су да се селе. У току месеца Августа у Сребреници су испред зграда и кућа где живе Србске породице остављени леци у коме муслимани или како се себе називају бошњаци позивају на протеривање Срба из овога града. Наравно и то је прошло без одговарајуће реакције не само власти у Бања Луци, него и шире јавности, ваљда да се не наруше братски односи пред изборе. А муслимани јединствени и подржаних од свих, се досељавају и полако и сигурно преузимају власт у општинским органима управе и ако су бар за сада у мањини.
Муслиманске вође Зукорлић и Церић отворено прете и показују невиђену мржњу према свему што је Србско. Не крију свој циљ да протерају Србе или их претворе у послушну рају.
У тој и таквој Сребреници постоји нешто што се не може избрисати, нити претворити у лаж, нити сакрити или срушити, а што показује веру, снагу и величину народа Србског. На најлепшем делу овог чудног градића, на брду, из чије се порте Сребреница види као на длану, уздиже се прекрасна бела лепотица Православни храм, посвећен Покрову Пресвете Богородице. Тај храм представља трн у оку оних који су се одрекли Бога и рода, потурицама Србским, јер их подсећа ко су данас, а шта су били некад. Та прекрасна бела светлост са брда, у виду храма, просто их заслепљује и наноси им бол у душама, тако да би били најсрећнији када би је угасили, односно срушили. Покушали су да ту светлост сакрију својим новим “богомољама“ џамијама, да минаретом престигну величину храма, али све им је узалуд. Просто је невероватно какво је то чудо што тај храм није срушен за време рата, када је Сребреница била окупирана муслиманима на челу са злогласним зликовцем и крвником Србског народа Насером Орићем, а под заштитом светских моћника. Јесте да је храм оскрнављен, држали су у њему стоку, али и поред толике мржње и безумља нису га срушили. Не зато што ниси хтели, већ што нису смели, јер је он под заштитом оне којој је посвећен Пресвете Богородице, наше највеће заштитнице и помоћнице.
Храм Покрова Пресвете Богородице је једини прави украс Сребренице
Прошле године баш на Покров Пресвете Богородице, збило се нешто што наговештава шта ће се догодити са Србима у Сребреници, ако због Србског нејединства муслимани на изборима у октобру преузму власт, постаће турска раја. У препуном храму служена је Света Литургија, од стране свештеника пароха Сребреничког и јеромонаха из манастира Сасе. После Свете Литургије са трокраким обилажењем храма и ломљења Крсног колача, настало је опште народно весеље. Кум, односно домаћин славе се потрудио да обезбеди трпезу за све присутне људе. А затим се заорила и Србска песма, што народна, што родољубава. Потребно је овом напаћеном народу, који је оптерећен борбом за голи опстанак да се мало опусти уз музику и весеље. Међутим и то смета Србским душманима, па покушаше да то спрече. Усред весеље бануше у порту полицајци њих тројица, остали су били сакривени мало даље, чекајући знак да као вуци јурну на голоруки народ. Тада је полицајац муслиман, пун гордости и мржње, без имало поштовања светиње у коју је ступио, тражио певача који је певао народну србску љубавну песму “Туркиња се млада, пред џамијом клела да је Србина волела…“. И ако му је свештеник, одлучно и храбро говорио да је он овде домаћин и да њему треба да се обрати, полицајац је не обазирући се на његове речи дошао до певача са намером да га приведе. Због одлучности свештеника да не дозволи привођење, све се завршило на узимању података и претње да ће бити поднета пријава и да не смеју певати оно што не одговара “агама“. Мораће Срби убудуће пре неког весеља да питају “аге“ шта могу певати
А шта би са осталим Србима. Полицајци Срби уместо да смире колегу муслимана, нису проговорили ни речи, као да су постали јаничари. Народ уместо да реагује, да брани своју част, ћутао је као заливен. Дошао опет турски пандур међу рају, да их понижава и исмева, да покаже ко је ко. О кукавно Србство, па зар после толико жртава, где нема куће у околини да је муслимани нису зацрнили црним барјаком, да постанеш поново турска раја. Да буде још већа срамота, тога дана је славила и општинска управа Сребренице и ту су били присутни и њени челници србске националности, политичари оптерећи личним интересима. Шта би сад рекао храбри Горан Зекић, чије се гроб налази у порти, који мученички погибе за част и слободу свога народа Србског на самом почетку рата. Да ли дојучерашњи његови земљаци имају части и образа или постадоше обична турска раја. Након тога догађаја Србски политичари су се својски потрудили да се догађај заташка, ваљда због братства и јединства због којег су Срби у прошлом веку доживели три геноцида
Пре неколико година у Сребреничком храму Пресвете Богородице, догодила су се два велика чуда. У току Свете Литургије потекло је миро из престоне иконе Покров Пресвете Богородице и појавио се лик Господа на плочици на зиду у Олтару. То су чуда којима наша заштитница Пресвета Богородица упозорава народ Србски да се врати Богу и роду или следе велика понижавања и страдања. А понижавања, као што се може видети и на основу овог догађа, су већ увелико почела.
Чујте Срби шта вам је поручио велики пророк Православља Свети Николај Србски, који је пре 70 година видео ово што нам се данас догађа и зато је завапио из злогласног логора Дахау:
“Ако ви Срби не желетите да опет будете бачени у још мрачнију и грознију пропаст,
онда знајте да је једини услов за то, да се вратимо Христу.“
Дана 10/23.09.2012. лета Господњег
С љубављу у Господа, верна браћа и сестре у Христу, Братство Светог краља Милутина– Шабац при катакомбној цркви у Бадовинцима
bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs телефон 066/352-536
СИМОВИЋ: Светлост у нама…
Светлост у нама
Песник се обраћа Роду своме!
Драган Симовић
Светлост у нама обасјава и најудаљенија звездана јата!
Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!
Који ово Снева и Живи, Снева и Живи у Вечности!
Створени смо за чуда која наш ум ни појмити не може!
А ми ништа од тих чуда не чинимо, само зато што смо умислили да смо јадни и бесловесни!
Свет нас је од рођења убеђивао да смо смртни, и ми јесмо смртни, јер смо поверовали свету да смо смртни!
Заиста, свет нас је све време држао у лажи, и ми смо поверовали у све лажи света!
А сам наш Живот јесте чудо над чудима!
Али ми не можемо да видимо Чудо Живота, будући да смо све време, од детета, живели у лажи!
Ми смо сишли Одозго, и дошли смо из Будућности, а све друго су лажи људи у вечитој лажи!
Наши су Преци рођени у Светлости, и наша је света дужност да будемо достојни Предака својих!
Да препознамо Светлост у себи, и да Светлост предајемо ближњима својим!
Наши Преци и Потомци у нама се срећу у Светлости, само онда када смо и сами у Светлости!
Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!
Који ово Снева и Живи, уистини, Снева и Живи у Вечности!
ПОРУКА ИЗ ЕМИГРАЦИЈЕ: УЈЕДИЊЕНИ, А НЕ РАЗЈЕДИЊЕНИ!
ПОРУКА ИЗ ЕМИГРАЦИЈЕ
УЈЕДИЊЕНИ, А НЕ РАЗЈЕДИЊЕНИ!
Треба хтети, смети и умети!
Пише: ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ www.milatoic.info
Знамо да је кључну улогу у успостављању вишестраначја у Србији, и осталим српским земљама, одиграла СДБ која је из Брозовог шињела регрутовала комунистичке националисте и марскистичке четнике, да би паралелно са дробљењем српских територија, удовољавајући свима сем Србима, те исте домаће обавештајне структуре, у спрези са страним, наставиле да дробе српску политичку сцену по истом сценарију до те мере да данас све парламентарне и ванпарламентране странке личе једна на другу као јаје јајету са три основна домаћа задатка: да народ не препозна ланце на ногама и рукама; да народ не изнедри аутентичну српску политичку опцију која ће водити српску политику; да се народ, по систему куване жабе, претвори у бесловесну масу срећних робова!
Сва ова три домаћа задатка испунили су и власт и опозиција, доследно негујући антисрпски континуитет титоизма, слобизма, досизма и актуелног грабизма.
Увођењем дужничког ропства елиминисали су слободну тржишну економију у којој данас доминирају обогаћени пробисвети, ратни и мирнодопски профитери, за које су надлежни психијатри, истражни и правосудни органи.
Наметањем ротирајућих Курта и Мурта избори су сведени на вашарску фарсу испод провидне шатре где се одиграва трагикомедија у којој зли не могу да се договоре око тога ко је од њих најгори и при том се служе хистеричном галамом кроз дириговане медије како се не би чуо глас разборитих и одлучних који су у стању да се зналачки одупру, оном са стране, контролисаном хаосу на бази наизменичне симетрије.
Ове две претходне евидентне чињенице на свим нивоима условиле су појаву аполитичности код народа који држи до менталне хигијене, да би тај исти народ, забављен сопственим наметнутим јадом, почео да личи на кувану жабу у лонцу за топљење нација, немоћан да било шта промени.
Међутим, из тог наметнутог безизлаза ипак постоји излаз. Само треба хтети, смети и умети.
Имајући у виду да је стварност таква каква јесте, излаз видим у обједињавању свих патриотских невладиних организација у један српски патриотски табор. То сам својевремено, тачније речено у новембру 2008. године, лично у Бечу предложио цењеном Бошку Обрадовићу, једном од лидера „Двери српских“, да управо „Двери“ буду нуклеус око кога ће се окупити све српске патриотске невладине организације, а у противном, нагласио сам му лично тада, рад „Двери“ ће се тумачити као секташење и жути лов у мутном на српској политичкој и националној сцени!
Жао ми је што читаоцима морам јавно да саопштим следеће. Цењени господин Бошко Обрадовић тада се уплашио тог мог предлога до те мере да је одједном имао неки неодложан разговор и брже боље се удаљио, не попивши сервирану кафу!
На последњим изборима видео се домет „Двери“ као политичког покрета! Од готовог направили су вересију. Нису умели да отресу презреле крушке и јабуке, што је запрепастило све домаћине који држе до себе и сваког појединца чији је којефицијент интелигенције изнад броја ципела које носи!
Да се не би на наредним изборима ситуација поновила опет излазим, овом приликом јавно, са предлогом: Све патриотске невладине организације морају се сврстати у једну препородитељску политичко-националну опцију. На тај начин сви мешетари ће бити доведени пред свршен чин. Народ ће имати лак избор: на једној страни аутентична српска политичка патриотска опција која води српску политику и штити српски народ, а на другој страни однарођена политичка олигархија с лева, с десна и по средини која води политику Брисела, Вашингтона, Ватикана и Берлина на штету Срба! У таквој јасној поларизацији, видљивој чак и слепцима, сигуран победник на наредним изборима је блок српске патриотске опције. У том случају политичким дилетантима и националним штеточинама неће помоћи ни крила натовских бомбардера, јер геополитичка ситуација није сада иста као кад је рушилац Русије добијао Нобелову награду за мир, баш као и што је ту НАГРДУ (није штампарска грешка!) добио и Марти Ахтисари, отимач Косова и Метохије, најсветије српске тапије, а он је, да подсетим, шта сам говорио на масовним српским демонстрацијама у Бечу у време срамних преговора о Космету, син Олива Адолфсена који је у Другом светском рату био официр у нацистичкој злогласној СС дивизији „Викинг“, а служио је у нацистичком батаљону „Норд-Ост“, а тај батаљон су сачињавали искључиво фински добровољци који су били одани ратном злочинцу Адолфу Хитлеру! Фински нацистички батаљон „Викинг“, да подсетим, био је злогласна Хитлерова ударна песница против Руса! Па да подсетим и на то да је чак и злогласни немачки командант Хајнрих Химлер изрекао низ похвала СС дивизији „Викинг“ у којој је, веран Хитлеру, служио отац Мартија Ахтисарија!
Дакле, националним штеточинама и политичким дилетантима, свим Тројанским коњима који остављају магареће отиске по образу српског народа, за утеху остаје брзопотезно давање српског држављанства Солани, Блеру, Шираку, Денжеру, Лајчаку, Меркеловој, Рацингеру (римском папи), чак и Ахтисарију и осталим гаулајтерима, па нека сви они демократски на изборима помогну њихове српске демо(но)кратске пулене против српског народа!
Да би се дошло до тог циља претходно треба објединити све српске невладине патриотске оргаизације у једну српску патриотску странку коју ће предводити најхрабрији и најпаметнији, они који имају морални и национални кредибилет, они који се нису упрљали досадашњим чињењем, или нечињењем, у оквиру антисрпског континуитета титоизма, слобизма, досизма и актуелног грабизма! Таквих има свуда и они су апсолутна већина, гурнута на маргину, као и цео народ, у квиру договорне балсфемије власти и опозиције као режимске декорације!
Обједињавање свих патриотских српских невладиних организација покушаће да спрече сви они који претендују да говоре у име српског народа, а који потајно, испод патриотске маске, раде против виталних српских националних интереса.
Чак и у том случају ситуација народу ће бити најкристалније јасна како се не би више нико заваравао.
Процес обједињавања свих српских патриотских невладиних организација неће бити ни мало лак баш захваљујући страху који ће против тог неминовног историјског чина удружити све досадашње српске националне штеточине и политиче дилетанте и баш та чињеница ће бити јасан путоказ како да се са антисрпксих странпутица изађе на прави српски пут! Само при том треба хтети, смети и умети. А кад то кажем мислим првенствено на чињеницу да је српском народу право на Отаџбину од Бога дато, а Божије право, да подсетим, далеко је старије од свих каснијих овоземаљских права! Дакле, хтети, смети и умети српском народу служити онако како Бог служи грешницима. У том случају такви политичари постају аристократи Неба по овоземаљској плакаоници и у свако доба дана и ноћи уживају гостопримство и Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом купује се цело небо које је свима нама изнад глава, и мондијалистима и антиглобалистима! Дакле, треба само хтети, смети и умети своме народу служити, а не служити злим туђинима против виталних интереса сопственог народа!
Интерес српског народа је да буде уједињен на српској етничкој и историјској територији, онако како сам јавно предлагао у елаборату „Предлог за нацрт српског националног програма“ 13. маја 1989. године, због чега ми је узалуд суђено у Подгорици и због чега је ондашњи МУП Црне Горе расписао савезну потерницу за мном кој је неколико пута обнављана и која је и дан данас на снази (Дачићу, свака ти част!), баш као што ми је узалуд суђено у Аустрији три пута за последњих 30 година због мојих јавних одбрана Срба у свету, у наметнутим судским процесима на којима сам у сва три случаја, сам без адвоката, катастрофално три пута поразио педантно бечко правосуђе које је узор Хашком трибуналу.
Ако сам ја, као појединац, који је три пута робијао због националног антикомунизма док је зликовац Броз био на врхунцу моћи, могао успешно сам да се носим са антисрпским југословенским правосуђем, ако сам, као полиитчки емигрант, могао у иностранству сам да се носим са страним правосуђем у монтираним судским процесима са политичком позадином, можете да претпоставите колика је снага уједињења свих оних који хоће, смеју и умеју!
Од уједињења српског народа и ослобођења окупираних територија нико под овом капом небеском нема право да одустане. Ово се нарочито односи на све оне који покушавају да живе од Српства, на оне којима нико није дошапнуо да се за Српство живи!
Да би се стигло до тог коначног историјског чина треба сабрати све расположиве патриотске снаге у српском народу, а то сабирање треба да почне са уједињавањем свих патриотских невладиних организација у једну снажну политичку странку. Дакле?
Слободанка М. Антић: ОПУСТОШИСМО СЕЛА, ДА БИ ДОКРАЈЧИЛИ СРБИЈУ!
ОПУСТОШИСМО СЕЛА, ДА БИ ДОКРАЈЧИЛИ СРБИЈУ!
СРП
Царује смутно време!
Крај друма срп клечи,
У њему ватра јечи.
Царује смутно време!
Звецкају сребрењаци!
Срп носи наше бреме
И ћутљиви сељаци.
О српу као да завијам!
Једино њиме се дичим!
Под стидом савијам шију,
Скоро да на срп личим.
********************
Првом плачу срп ми кумовао,
Првим дахом песму запевала,
Кором хлеба срп ме отхранио,
Златаста ме поља очешљала.
Србска децо! Да не беше српа,
Род и народ наш би гладовао,
Све док сити вуци стражарише,
Крај плотова около Србије!
Децембар 1995. у. Москва
С. Трифуновић: ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ…
ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ
1.
У психолошкој науци је добро познат феномен хабитуације, односно навикавања, као један од облика учења. Он сведочи о томе да уз то што учимо да реагујемо на неке дражи и ситуације, ми учимо и да на неке дражи не реагујемо, да се на њих навикавамо, тако да нас не узнемиравају и да нам не сметају. Такво навикавање је стално присутно у нашем животу а без њега би живот у многим ситуацијама био тежак и/или готово немогућ. Адаптивна (прилагођавајућа) вредност навикавања је несумњива. Замислимо птицу на грани, када не би била навикнута, сваки покрет и шум лишћа би је покренуо на бег. Она не би имала ни тренутка одмора током целог дана. Захваљујући навикавању она не реагује на ирелевантне, неважне дражи које се повремено понављају, а своју пажњу и своје реакције усмерава на дражи које за њу могу да буду од значаја. Да није навикавања, ми бисмо морали да пазимо на безброј дражи које нас стално бомбардују а наш интелектуални живот би био прави хаос и потпуно неефикасан. Процес навикавања, дакле, филтрира неважне, понављајуће дражи тако да пуним капацитетом можемо да се посветимо значајним питањима. Неће погрешно закључити пажљиви читалац да се овим обликом учења могу објаснити човекове реакције на просте, неапстрактне, неметафизичке подстицаје, те да нема места навикавањем тумачити човеков однос према крупним друштвеним појавама. Прецизности и научне истине ради, изнећу неколико примера која нам сугеришу да постоји навикавање и на врло непријатне и значајне дражи које надилазе само пуке, егзистенцијално обојене стимулусе и задиру далеко у динамику друштвених односа. Лекари се навикавају на тешке ране, самртничке патње и умирање људи. Људи у фашистичким, концентрационим логорима су навикавали („отупљавали“) на свакодневно умирање својих сапатника, њихови чувари су навикавали на свакодневно уништавање људских живота. Искусни ратници сасвим другачије подносе ратну динамику него новајлије у борби. Уопште узевши, у закључку кратког трактата о навикавању утврдићемо да је хабитуација релативно трајно слабљење одговора (јединке), до нивоа престанка реаговања, а као резултат понављања дражи које не доводе до значајних последица.
Фотографија: vidovdan.org
2.
Писати о толеранцији у политици подсећа на грађење утопије, нарочито ако имамо у виду нашу свакодневицу. Ако и постоји плуралитет мишљења и толерантност према њему, она сигурно није тамо где нам је потребна, односно, на терену националног питања и националне стратегије. Толерантност је једино могућа кроз разговор који не избегава сукоб, али препознаје разлоге који су га изазвали и знањем и аргументима доводи до заједничког решења. Али у неравноправном друштву заснованом на моћи дијалог није могућ, па се трпељивост чини као домен теорије и поље борбе за ново друштво будућности.
Трпељивост је последица и услов друштвеног живота, произашла из несавршености људског бића и ограничености његове спознаје. Трпељив је само онај човек који је свестан да не зна целу истину и стога му је потребан други човек да би се истини барем приближио. Такође, трпељив је и човек који је спознао целокупну истину али има разумевања за саговорниково настојање да исту оспори.
Међутим, остварење идеала трпељивости изгледа немогуће у друштву у коме су неједнакости оштро изражене а нетрпељивост је постала уобичајен дискурс друштвено-политичког живота. Ретки су они на политичкој сцени у којима би се могле препознати особине трпељиве личности. Сви нетолерантни системи, од личности, преко друштва, културе до политике, затворени су за другачија искуства. Посебно за становишта која заступа Народ!?!
Трпељивост се може испољавати само када постоје неистомишљеници чије ставове не одобравамо али које смо спремни да подносимо, не осуђујући их. Баш у таквом значењу трпељивости састоји се њена противуречност. Трпељивост има своје границе које одређују меру трпељивости и ситуације у којима се не сме бити трпељив. Парадокс толеранције, према Карлу Поперу, састоји се у томе да трпељивост према нетрпељивима јесте мана а нетрпељивост према нетрпељивима врлина. Није дозвољено бити трпељив према нетрпељивима јер би то значило равнодушност према угрожавању основних људских слобода.
3.
„Парадокс родољубља“ као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење аутора овог прилога), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.
У основи ауторове потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем Творца: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.
Аутор сматра да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију штитити и неговати као ретку историјску драгоценост и израз недвосмисленог политичког уверења и високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначнојј судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Аутор ових редова дубоко верује да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.
У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава) смештен је парадокс наше актуелне политичке платформе и коначно, сами парадокс родољубља. Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је на челу државе окане сувишног гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине.
4. (1+2+3)
У којој мери је постмодерни геополитички експеримент над кунићем званим Србија спроведен, као и у коликој мери је строго дизајнирани план реализован сведочи и врло упечатљив узрочно-последични однос између хабитуације Народа на супстанцијална, није претерано рећи, драматична национална посрнућа и склоности да иста толерише упркос чистој и рехабилитујућој снази властитих аргумената. Вешто и поступно исцрпљиван пројекцијом још злослутније стварности од оне коју свакодневно живи, виртуозном медијском и идеолошком осионошћу
убеђиван у оправдност „прихватња реалности“ којом је видовдански код национа представљен као тегобни и мучни баласт којег се треба са олакшањем ратосиљати, наш род је у тој мери анестезирао националну осетљивост да је ампутација дела властитог организма прихваћена као подразумевајуће решење за дугогодишњу агонију. Неосетно је извршена акомодација на огољене, недвосмислене и, зашто не рећи, искрене амбиције међународне заједнице, са једне стране и арогантну отуђеност националне политичке класе од сопственог Народа, са друге стране. Није допуштена само идеолошко-политичка специфичност актера на домаћој политичкој сцени, већ је дозвољено и отворено неслагање (супротстављање) сопственој историји и робустној, историјској и националној аргументацији коју артикулише непресахли национални импулс. А то значи да смо постали немоћне жртве оног аспекта парадокса толеранције који претпоставља толерисање насиља, односно, да је парадигма нетрпељивости освојила и оне области националне толеранције на неистину, силу и издају које директно угрожавају како територијални интегритет Отаџбине, тако и њен идентитет и њено место у историји.
Овим подмуклим чином власт пре свега, али и Народ који је исту васпоставио, закорачио је (повукао се) на онај резервни положај који формално-правно озбиљно угрожава црвене линије националног интереса а морално урушава јединствени темељ сваког стабилног и непоколебљивог патриотског становишта, из перспективе аутора промовисаног као парадокс родољубља. Реч је о рубном подручју политичке мудрости испред које је постројена неумољива аргументација силе творца, а иза које се покуњено повлачи обманута снага аргумената злослутно развијајући белу заставу капитулације.
Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа све чекајући прави тренутак да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових рдова се пак пита, да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде, да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ предајемо другоме као војник у заробљеништво морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?
Јер, прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!
Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.
Нужност потоње мобилизације целокупног Народа у последњој и коначној одбрани националних интереса, упркос снажној, још увек не посусталој засићености традиционализмом и родољубивим осећањима, мора напослетку представљати једну врсту историјског подвига национа, тј. искорака из стереотипа о већ увреженом ирационалном односу Срба према национално судбоносним питањима. Мора,
Фотографија: riznicasrpska.net
другим речима, српски одговор представљати врло јасан, веома хладан, рационални став, не према потенцијалном референдумском питању, већ према референдуму који калкулише са Косметом, уопште. Може се, оправдано, свако запитати зашто је неопходан лаконски однос према овој врсти бруталности творца (творац. зацело, стоји иза ове и овакве иницијативе)? Одговор, напросто, гласи, зато што творчева подлост није у референдумском питању, већ у лукавом потурању идеје о референдуму као институту, којим се и чиме сваки исход у вишегодишњој, прљавој, неравноправној медијској и финансијској борби Давида и Голијата, трајно и неповратно валоризује, а тиме додатно подстиче поларизација националног корпуса и генерише клима унутарнационалног сукобљавања и деоба. Та врста националне подвојености није у функцији окупљања против окупације, узвишеног циља који би нам морао бити пречи од свих осталих циљева. Посебно онда када знамо да је перфидна тежња творца да нас лиши било каквог, чак и рудиментираног трага пркоса и да то чини са елегантним, квазидобронамерним планом да изманипулише остацима националне смосвести увлачећи нас у тобожње демократске процедуре и нуткајући нам наводне механизме демократског изјашњавања, попут референдума, на пример. Можемо, наравно пристати на референдумско изјашњавање, али само под веома прецизно дефинисаним претходним условима: Филигранском прецизношћу избалансирана медијска заступљеност супротстављених политичких становишта, апсолутно једнака информациона и остала доступност Народу и веома просто, невишесмислено питање: Да ли сте за приступање Србије Европској Унији? О Космету изјашњавање – никада. То је једино питање које превазилази оквире Устава и дубоко понире и оваплоћује парадокс родољубља.
Александар Цвјетиновић: Циркус у Републици Српској звани „изборна кампања“
Александар Цвјетиновић: Циркус у Републици Српској звани „изборна кампања“
Већ скоро пола мјесеца траје кампања за локалне изборе 2012 у Ребулици Српској. Народ и овога пута слуша разна обећања, од градње кула и градова, па све до пута ка независности Републике Српске. Примјети се изненадна градња инстраструктуре широм земље, све се прави и гради пред изборе, штета само што избори нису сваког мјесеца, можда би Република Српска за коју годину и имала аутопут од Требиња па све до Новога Града?
Да би се схватио циркус изборне кампање и странчарења, треба дубље анализирати партијску политику. Свака странка гледа искључиво интерс сопствене странке а не народа и државе, јер странке су постале најпрофитибилнија „предузећа“ у Републици Српској. Многи људи трче у партије да би пред изборе обезбједили коју дневницу или средили било који други животни проблем који их муче, а узрок тих проблема је углавном исти тај партијашки-паразитски систем. Неко рецимо не може да добије приправничко мјесто после факултета, па мора да се партијски ангажује да би након избора добио награду, а то је у том случају то обећано приправничко мјесто. Но узрок због чега поштен човјек и успјешан студент није могао на нормалан начин да добије то приправничко мјесто је управо партијски систем. Можда треба имати разумјевања према људима који морају да раде за партије да би ријешили неке своје животне проблеме, али са тиме се само ђавоља спирала окреће у круг. Партијски систем и опстаје искључиво на принципу једне врсте уцјене грађана- или ћеш бити подабан за партију или ћеш имати великих животних проблема, остаћеш сиромашан, твој животни статус ће остати неријешин, а онда вјероватно и неожењен до краја живота.
Много људи се питају одакле странкама толко новца за кампање?Дал је то новац од чланова странке, дал од тајкуна или страних моћника?Вјероватно има свега по мало, али странке раде по принципу „модерног рекетирања“. Ако је неки човјек успјешан приватник и има своје предузеће, он мора да обезбједи дефинисану количину новцу некој од партија пред изборе. У супротном случају, мафија која је на челу државе односно у локалним заједницама може веома лако да утиче да се то предузеће затвори, рецимо помоћу неке имагинарне инспекције, па чак ако је у томе предузеће све по законским прописима, мафија ће увијек наћи начине да спроведе своје паклене циљеве. Са друге стране ако је приватник подобан и редовно даје „рекет“ странкама, он може и доста повластица да добије. Полазећи од утајавања милонских пореза па све до обезбјеђивања неповратних кредита који се среде путем коалиције мафијаша из странака и банака!
Странчарење показује свој канцерни карактер и погубним одлукама по питању националног интереса. Најбољи примјер видимо ове године у Братунцу. Братунац је општина са већинским српским становништвом. Ове године за начелника Братунца излазе чак пет српских кандидата, а на другој страни излази само један бошњачки кандидат. Српске партије због свог себичлука и страначке острашћености нису успјеле да кандидују једног јединственог српског кандидата као што су то муслимани урадили, тако да је велика могућност да ове године нови начелник Братунца буде из редова СДА, и ако су муслимани у тој општини велика мањина!
Треба и напоменути како су се политичари у РС погордили, свијесно правећи овај напаћени народ будалама. Тако кандидат за одборника у скупштини општине Теслић из редова СДС-а, Богдан Ђукић са надимком „лопов“, на свом изборном плакату носи име: „Богдан Ђукић-Лопов“. Мада можемо рећи да је он ипак поштен, барем признаје да „крадуцка“, како би то Веља Илић рекао. Да није тужно било би смијешно!
Занимљиво је и слушати на изборним скуповима појединих странака, како се компримитовани функционери странке куну у поштење, труд и успјех. А најгоре је то што су то људи из локалне заједнице, народ зна ко су и шта су, и опет имају храброст да лажу народ директно у очи!?Трагедија је на крају у томе, што тај исти народ после гласа за исте те политичаре и ако народ добро зна ко су и шта су!
Али лијепо рече Платон: „Последица неучествовања у јавном животу је та, да вас на крају воде они који су гори од вас“. Паметни су стари Грци били, који су имали и пословицу: „Само се будала не бави политиком“. Политика је грчка ријеч и у изворном смислу значи „брига за заједницу“. То је племенита ствар, и од политике као такве не треба бјежати. Политику никад не треба поистовјетити са странчарењем и грабљењем народних пара. Ми данас у Републици Српској скоро да и немамо политику, имамо само обично политиканство, странчарење и лоповлук. Али када би се поштен народ почео бавити озбиљном политиком, а то се и те како може ван постојећих паразитских партија, можда би се једнога дана стање у држави и промјенило. Но тај процес ће трајати још годинама ако не и деценијама, јер се партијски систем дубоко укоријенио и пустио своје жиле у земљу. До нас је да чинимо што можемо, а како радили тако ће нам и Бог дати!
Покајање Геј активисте Аздејковића је лажно – мора да одговара!!!
Покајање Геј активисте Аздејковића је лажно – мора да одговара!!!
23 септембар 2012, СНП Наши
СНП НАШИ који је протеклих дана представио писање геј активисте Предрага Аздејковића у којем позива на рушење верских објеката резултирало је тиме, да је Аздејковић изнео јавно извињење, објашњавајући да је на насиље позвао у „налету беса и фрустрација„јер му се прети смрћу и насиљем.
Ова тактика најпознатијег геј активисте да себе представи као жртву је само обмана јавности, јер он већ низ година, кроз своје текстове и различите фотомонтаже, изазива верску мржњу и позива на насиље над верницима, и на себе навлачи гнев јавности.
Протеклих дана је чак извређао и Ника Вујичића, човека који је тежак инвалид, и нема удове, позвавши га да га анално задовољава.
СНП НАШИ, „покајање„ Аздејковића сматра само покушајем да представљањем себе као жртве умири гнев јавности, док и даље на његовом фејсбук профилу стоје његове бласфемичне фотомонтаже, попут иконе „Тајне вечере„ , на којој на столу за којим једу Господ и апостоли стоји полу го геј мушкарац, као и многе друге.
Криминално деловање геј активиста који отворено изазивају верску мржњу и позивају на обрачун са верницима, је апсолутно против уставно и против законито, и држава је дужна да заштити грађане од оваквих излива нетолеранције, без обзира од кога долазе.
Информативна служба СНП НАШИ
064 992 77 44
Једна од слика на Аздејковићевом профилу:
