Category: СВЕ ОБЈАВЕ
СОКОЛОВ: У Србији желе да подигну споменик последњем руском императору…
У Србији желе да подигну споменик последњем руском императору
У последње време, у Србији расте интересовање за царску породицу Романов.У Руском дому у Београду ускоро ће бити отворена фотоизложба, посвећена 400- тој годишњици династије Романов. Студенти учитељског факултета из Врања су иступили са иницијативом да се у Србији подигне споменик руском цару Николају Другом. Информацију о овом пројекту поставили су на страници Фејсбука- „Александар Конузин фан клуб“ и „Владимир Путин фан клуб“. Бојан Јовановић, члан клуба поклоника говори за „Глас Русије“: Наша жеља је да на тај начин пробудимо свест српског народа који, нажалост, не зна ко је био последњи руски цар, који је задужио Србију у Првом Светском рату. Када могу француски генерали да имају споменик у Београду, што не би могао и Романов? Французи и Енглези, којима су подигнули споменик захвалности, били су спремни да српску војску и после албанске Голготе оставе да умру од глади. И њима су нападале шиптарске банде на обалама Албаније. Да не би било руског цара, од српске војске ништа не би ни остало. И споменик светом цару симболично би означао обнављање српско-руских односа, којих није ни било заправо после убиства Романових. Као што знате, није било ни Србије, ни Русије. Све је то било комунистичко. Прво су Москвом завладали комунисти, ускоро и Београдом. Сада ствари иду набоље, барем по мени, и прави услови за блиску сарадњу су тек сада отворени. Остаје да се види, да ли ћемо прихватити пружену руку и поново моћне Русије. Видићемо. А како грађани Србије реагују на иницијативу студената из Врања: Људи са одобравањем гледају на ову идеју. По мојој рачуници, за неколико дана, нама се прикључило око 250 људи. Планирамо да ову информацију објавимо на још интернет портала, како бисмо појачали наше напоре. Планирамо и да о нашој идеји обавестимо руску амбасаду. Сада смо испратили Александра Конузина, на чије ће место доћи нови амбасадор. Надамо се да ће нови амбасадор радити у истом смеру и да ће штити српске интересе, као што је то чинио господин Конузин.
Глас Русије |
11 Years After 9/11, U.S. And Al Qaeda Come Full Circle In Syria
On September 11, 2001, Washington and Al-Qaeda were full-blown enemies, but 11 years later they are allies in Syria.
By Saman Mohammadi – The Excavator
September 11, 2012
Washington’s covert alliance with Al-Qaeda terrorists in Syria proves that the U.S. war against Al Qaeda was never genuine. The official 9/11 story served as a sacred myth to brainwash the world and a propaganda cover for the pursuit of criminal imperialist and Zionist goals in the Middle East.
Defeating Al-Qaeda and getting Bin Laden were only the publicly stated goals. They were never pursued with real vigour. America hunting Al-Qaeda is like a dog chasing its own tail. The two are inseparable because they are the same Being. Al-Qaeda is insider code for CIA.
The entire history of the last eleven years about Al-Qaeda and Osama Bin Laden is a lie. Osama Bin Laden was dead before President/CIA asset Barack Obama stepped into the Oval Office.
The scripted assassination of Bin Laden in May 2011 was presented to the world as the bookend of a ten-year long manhunt drama, but the manhunt never happened and the assassination wasn’t real. Bin Laden wasn’t captured and killed in real life.
Obama is a ghostbuster, and Bin Laden was Casper.
The Bin Laden manhunt was a bad, made-for-TV television movie. The casting, directing, and writing deserve three thumbs down.
But it is useful to rewind the movie back to the beginning, and replay the scene of Bin Laden being visited by the CIA at a hospital in Dubai before the 9/11 events. Although the scene was later taken out of the movie by the directors of official reality at the CIA, it still exists in bootleg copies on the Internet.
Also, the moment when the FBI allowed the Bin Laden family to escape from America on a plane was a scene to remember. This was the original inspiration for the film “Snakes on a Plane.”
Moving Bin Laden out of the picture allowed President Obama’s national security team to concentrate full-time on Pakistan’s nuclear arsenal, Libya, Syria, and Iran.
Despite official denials, the reality that Washington and other Western capitals are directing Al-Qaeda terrorists in Syria and providing them with political and media cover is inescapable.
Prof Michel Chossudovsky wrote on September 8, 2012, in his article, “9/11 Mastermind Osama bin Laden: America’s Anti-Soviet “Peace Warrior” and CIA “Intelligence Asset””:
“Bosnia, Kosovo, Macedonia: The strategic objective of the US-NATO military operations was to destabilize and destroy the Yugoslav Federation using Al Qaeda terrorist operatives as a means to triggering sectarian strife and ethnic divisions within a socially and culturally diverse national society.
The Bosnia-Kosovo model was replicated in Libya and Syria.”
The fact that Washington is playing the Al-Qaeda card in Syria is an act of imperial desperation. Using terror is what empires in decline do. And the sad thing about it is that America’s national security is not threatened by Syria so it is flushing its money and reputation down the toilet.
Letting Jihadist terrorists, Saudis, Turks, and Israelis take the lead in Syria is not what a great power does. Washington should use its military power to make its dream of destroying Syria a reality. Deferring to Al-Qaeda, a thug in Turkey, and a corrupt royal family in Saudi Arabia is pathetic. If you are going to be a destroyer of the world then fully commit to the role.
Destruction is the only thing Washington has to offer to the world at this moment in time. This is what a great empire has come to: half-ass terrorism and mass murder. It is beyond sad.
America defeated the Nazis and Communists in the 20th century, why is it busying itself with third world dictators in this century? It is a waste of money, manpower, and most important of all, national honour.
You know you’re on the wrong side of history when your best friend in the Middle East is Al-Qaeda, and your so-called “special ally” is blackmailing you into committing suicide.
Teaming up with terrorists is a bad look for America. America should ditch Al-Qaeda and Israel, and restore ties with Iran.
Драгољуб Збиљић – ЗАШТО СРБИ ДА МЕЊАЈУ ПИСМО У 21. ВЕКУ?
Драгољуб Збиљић – ЗАШТО СРБИ ДА МЕЊАЈУ ПИСМО У 21. ВЕКУ?
ФБР, Драгољуб Збиљић
22.09.2012.
ДСС подноси иницијативу Уставном суду да се ван снаге ставе споразуми из Брисела
Споразуми из Брисела пред Уставним судом
БЕОГРАД – Демократска странка Србије саопштила је данас да ће поднети иницијативу Уставном суду да стави ван снаге уредбе које су настале на основу споразума који су у Бриселу потписани између Београда и Приштине.
– Истовремено ДСС ће од Уставног суда тражити да обустави спровођење свих аката и радњи који проистичу из ових споразума док траје поступак оцене уставности, да не би настале дугорочне штетне последице – наводи се у саопштењу те странке које је потписао лидер Војислав Коштуница.
Он наводи да је ДСС „потпуно уверена да су ови споразуми противуставни, да крше наш правни поредак и да су супротни нашим националним и државним интересима“.
– Најбољи начин за државу да се реши ових штетних споразума јесте да Уставни суд због неуставности све ове одредбе стави ван снаге – навео је Коштуница.
ИЗВОР: ТАНЈУГ
Влади је јавно бачена рукавица у лице – а она забија главу у песак?!
петак – 21. септембар 2012
Слободан Антонић: Црвена линија једне владе
Био сам решен да напредњачкој влади („Вучић-Дачићевој“, како ју је одмах прозвао један пронапредњачки коментатор) дам 100 дана без критике – да не би испало да сам злобни квариигра, који одмах нешто закера, „не давши времена момцима да нешто ураде“. Али, оно што се дешава после немачког ултиматума од 7 тачакаса том владом, учинило је да се предомислим.
А дешава се… Па не дешава се ништа, у томе и јесте проблем! А морало би. Јер, од Србије се тражи – између осталих понижавајућих захтева – и да „са Косовом потпише заједничку правно-обавезујућу изјаву“, која би била попут „уговора о добросуседским односима“ (како нам је лепо прецизирао доносилац ове љубазне листе, Андреас Шокенхоф). Циљ овог „уговора“ биће да се Србија обавеже да неће блокирати улазак Косова у међународне организације – рецимо у УН.
Последице су јасне: Србија, иако неће формално разменити амбасадоре са Приштином, мораће ћутке да посматра како њена сецесионистичка теориторија бива примљена у УН као „независна и суверена држава“, и како је након тога – по одавно обзнањеној Лајчаковој формули – признају све оне земље које су се до сада још уздржавале од тога.
Реакција „Вучић-Дачићеве“ владе на ово била је нојевско забијање главе у песак. Вучић је изјавио да се „Влада Србије није изјашњавала о томе, јер се ради о ставу једне политичке партије, а не Немачке или ЕУ“, и да је „за Владу битније шта о тим условима мисли Европска унија“. А пошто је став шефа Делегације ЕУ у Београду Венсана Дежера, по Вучићу, „да су услови Уније непромењени“, онда – хојла-хојла, идемо даље, као да се ништа није догодило.
Иако су се у први мах у медијима могли чути и (потпуно тачне) оцене да је овим политика „и Еу и Косово“ доживела крај, врло брзо је наступила сложна медијска анестетизација српске јавности. Тема је експресно нестала са видика, и ево већ данас, заиста, „као да се ништа није догодило“. Напредњачки пропагандисти су наставили да славе Вучићев успешан поход на Берлин, а када сам покушао да макар мало алармирам јавност, поредећи ових седам тачака са ултиматумом из 1914, један од тих добричина ме је – ваљда желећи да ме неутралише и исмеје – назвао „ноторним политичким аналитичаром“.
Добро, можда и јесам ноторни, али и даље мислим да је ствар врло озбиљна и да је ултиматум од 13. септембра бедно заташкавати причама „то је само став једне партије“ и „ех ти ноторни политички аналитичари – тај хор београдских дечака – сви сопрани, сви у жутом, сви у дечјем доживљају света“, бла, бла, шта они знају…
Ја вероватно не знам много, али оно што знам јесте да се свака влада суверене државе о оваквој ствари мора изјаснити. И да би свака влада која је стварно патриотска ову прилику свакако искористила да јавно повуче своју црвену линију. Јер, пазите, влади је јавно бачена рукавица у лице. Такво саопштавање „услова“, пред целим светом, не само да није дипломатски пристојно, већ одаје запањујући мањак поштовања за ову државу, па и за њену владу.
Српски политичари можда и заслужују овакав третман. Али ова држава је ипак старија и већа и од садашњих политичара, и од „Вучић-Дачићеве владе“. Стога та, једина влада коју ова земља има, свиђала нам се она или не, мора да се испрси и стане у заштиту државног интереса и интегритета.
Дакле, пошто је јавно изазвана, Влада не може да ћути. Она сада мора јавно да реагује. Не због повређене части ове земље – мада суверене државе о томе и те како воде рачуна. Јер, као што лепо рече Вукадиновић, замислите да нека српска делегација усред Анкаре држи конференцију за штампу и позива домаћине да се „храбрије“ суоче са реалношћу независног Курдистана!?
Једноставно, јавни изазов је толики да се у овој ствари просто не може надаље „ћутати и радити“. То „ћутање и рађење“, наиме, може водити само до тога да „жаба буде најзад скувана“, а сецесија пузећи прихваћена. Заправо, ћутање Владе после овога има симболички значај пристанка Србије на статус колонијалне територије – и то пристанка који је дат бедним, али заправо знаковитим и зато громогласним ћутањем.
Јер, обратите пажњу, овде се чак више не ради ни о Косову. Овде је сада на столу питање да ли ће нас и даље у Берлину, Бриселу и Вашингтону јавно третирати као колонију, или ће макар глумити да нас у понечему уважавају као суверену земљу. Сада је на столу питање да ли ће Влада својим ћутањем пристати да Срби, после два века независности, добију статус домородаца, којима колонијални господари, с времена на време, издају листу наређења – или ће Влада макар мало протестовати и показати да нам тај статус и није баш пријатан и да ћемо се можда једнога дана чак и наљутити, ако нас и даље буду тако третирали.
Али, чак ни таквог минималистичког потеза нема на видику. То је јасно из чињенице да је између „немачко-америчких“ и „патриотско-напредњачких“ медија у Србији још једном постигнут пуни консензус: око ове ситнице не треба дизати галаму.
Но тај консензус између ЕУ/НАТО лобиста и напредњачких пропагандиста – да је “све у реду”, да се “није догодило ништа битно”, да ова влада неће урадити ништа што би угрозило европске интеграције“ и да не Русија, већ Немачка „треба да буде партнер број један Србије у Европи“ – то је ствар њиховог морала и/или интелигенције. Наше је да такав срамотни консензус раскринкавамо и кваримо.
Дакле, питамо „Вучић-Дачићеву“ владу: 1. Која је њена црвена линија када је Косово у питању? 2. Да ли је та линија, са захтевом за потписивањем „уговора о добросуседским односима“ са Приштином, прекорачена? и 3. Шта намеравају поводом тога да предузму?
(НСПМ)
ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: "Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!"
РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ
,,Недело прећуткивањем потпуно бива”
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,
Аутор: Драган Ничић Циноберски
Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.
,,До истине се не може стићи пузећи”!
Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.
НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА
Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.
Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.
На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.
СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ
Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.
Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.
Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.
НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО
Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.
Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.
Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.
А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.
Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.
Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:
,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.
Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.
Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!
Драган Ничић Циноберски
Ми к'о да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…
Ми к’о да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…
Глас Косова и Метохије
22.09.2012.
Срби на KиM, ако су некад имали неку илузију и заблуду о Београду, сада су им се распршиле као балончићи од сапунице. Видно разочарани, псују Тадића, Николића, Вучића, куну Стефановића и Богдановића, коментаришу у најгорем могућем смислу Хилари, Теодосија и Јахјагу.
Тим за преговоре је крајњи идиотизам, по њиховом мишљењу и у најмању руку, гледајући пропагандни програм српских медија очекују напад уједињених снага РОСУ са српском жандармеријом на њихове средине, а све под благословом Теодосија и Иринеја.
И они најтврђи љубитељи мајке Србије, разговарају тајно у породици о узимању личне карте шиптарске или селидби у иностранство.
Цене отишле у небеса, плате касне, струја слаби, а време све хладније, па се преостала зимница прави и скупљају се дрва и плинске грејалице, а све у стрепњи да их ове године можда нећемо стићи појести.
Напетост од обећања приштинских власти да ће чим Београд призна Косова Репубљик, они хапсити све виђеније људе, омладину, а оставити жене и децу да буду тлачени од стране КПС.
Шиптарски затвор није нешто што би Србин пожелео. Такође, Срби верују да чак и кад би отишли у централну Србију да их шиптари не би хапсили, Србија би их предала суду косоварских шиптара.
Свак гледа своју муку. Све више оболелих од рака, стање у болницама катастрофа блага. Нема лекова, нема вакцина, нема анестезије.
Али Новак Ђоковић игра леп тенис, и мисице се припремају у Грчкој и шареница је у Трговишту, и Палма има море у Грчкој… све је битније од нас…
Ми ко да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…
РТС предњачи у ширењу те мржње. Њихове згодне водитељице воле да нас својим демонским чаробним осмехом клеветају и руже, а успева им јер су прекрасне и мора да причају истину.
Мука нам је од свега. Чак и онима најјачима психички!
Мука од лажне политике, мука од лажног патриотизма, мука од неморала, мука од посета тзв. спаситеља, мука …. и велики нагон за повраћање.
Ал опет, изађете на улицу, млади се смеју, деца трче, сунце сија… и некако видите да има нека Божја сила, нека небеска промисао зашто сте ви ту где јесте… па вам лакше. Као да вам загрљај предака напуни батерије. Као да их видите у калпацима и оклопима како су шмугнули иза угла … чујете само звекет мача.
Па се смирите, извадите псалтир, прочитате 90. псалам, па вас Бог покрене на покајање… па вас брига одједном за све, седнете и са породицом, попијете кафу, па препричате филм, опишете књигу, па сте видели неке красне минђуше за 130 динара… па оставите све у Божјим рукама, а кад дође дан… знаћете шта вам је чинити.
Пресвета Богородица ће већ дошапнути, огрнути нас покровом својим…
Држ’ се Србине!
С нами Бог! A1
И после Борка – Борко (Ал` „Професионалац“)
Весна Веизовић
Знање се стиче кроз учење али мудрост и вештина продуктовања стеченог знања кроз године. Скоро негде прочитах да по закону возач аутобуса мора да има девет година возачког искуства да би могао да вози путнике. Колико година искуства је потребно да би се једна личност у име свих одрекла територије једне земље?
Пре два дана Борислав Стефановић је добио свог наследника. Младог, непознатог човека, богате биографије препуне функција које је наводно обављао, иако до јуче нико није ни чуо за њега. Студент докторских студија приватног факултета Унион, страначки аутодеградиран, са лажним функцијама добисмо још једног првокласног демагога или како сам себи лупи епитет – професионалца.
Сама поставка младог човека на функцију коју би требало да води неко са довољно знања, ауторитета и пре свега преговарачког искуства, је поред свега обавијена велом лажи, сумњиве прошлости која у самом старту на будуће преговоре баца један песимистичан став .
Да кренемо из почетка.
„Немам страначку припадност, ово је посао који је од највећег интереса за Србију и мора да се одради професионално и без странчарења. Сада први пут имамо озбиљан консензус и озбиљну стартегију како да проблеме решимо“. – Овим речима мали Борко започео је своју каријеру на високом политичком нивоу. Без обзира на чињеницу да је данас и за посао чистачице потребна партијаска књижица а камоли за посао шефа преговарачког тима. Просто је за неповеровати да га је његова „стручност“ довела до те функције. Но, сада је питање ко кога лаже? Наиме одмах након поставке јавили су се људи из ДС-а, ликујући од задовољства што је за Борковог заменика дошао њихов страначки кадар. Па је бивши шеф преговарачког тима не могавши да сакрије задовољство , његову поставку овако образложио:
„Он је био секретар нашег тима, и има искуства. Очигледно је да ће влада наставити да води политику коју смо и ми водили, иако су критиковали наше потезе. У том смислу ми ( ДС) то поздрављамо.“
Огласио се и бивши министар за Косово и Метохију Оливер Ивановић, мало затечен, како и сам каже:
„Морам признати да сам мало затечен. Влада критикује политику коју смо водили, а именује човека који је био у тиму заједно са Стефановићем. Све ми је то по мало чудно.“
Ништа није чудно у земљи чуда, па ни то да и после Борка добијамо Борка, коме је част што ће наставити где је његов претходник стао, односно како рече једна пријатељица „Куку мајко, одакле их извлаче. Овај ће да нас докрајчи, и ону “звездицу“ Боркову има да скине.“
Борко 1 и Борко 2
Нажалост ту смо где смо, на самом крају овог процеса који ће млади господин Павићевић, са великим поносом привести крају. Наставак још агрсеивније политике демократе који није демократа, коју је Борко водио, показује и изјава амбасадора Француске преговарачима шиптарског тима да се „опусте“, али и низ јучерашњих изјава којима је већ одредио свој правац:
„Једноставно се мора дијалогу прићи стратешки – мора да постоји јасан план и свако ко ће водити преговоре било техничке, било политичке, на те преговоре ће ићи са јасно дефинисаном стратегијом“
„Да ли ће се наставити технички дијалог посебно само о тим темама или ће и то постати део великог политичког дијалога остаје да се види“
„Да пробам да употребим најблажу реч, али имате две могућности – једна је да се споразуми примењују и да се Србија држи својих међународно преузетих обавеза уз покушај да се штета начини што мањом и уз неке, што мању консеквенце“.
Само ове три изјаве показују стручност у не слагању са самим собом. Да су ове изјаве биле Ивице Дачића, сви бисмо нашли оправдање да их је дао у једном од својих „посебних стања“, али ове реченице је употребио „професионалац“.Говорећи пре свега о јасној тактици и већ добро испланираној стратегији, долази до тога да већ у следећој реченици демантује самог себе износећи да још ништа није утврђено како даље. Па као да је све то мало додаје да се споразуми које је претходна влада склопила са преговарачким тимом из Приштине не могу повући и да је Србија дужна пред међународном заједницом да их испоштује. Односно Србија је дужна да прихвати све услове које захтева међународна заједница заједно са преговарачким тимом из Приштине – а то је признавање независности Косова.
Ратификовањем споразума које је Борко Стефановић склопио са шиптарским сепаратистима, иако је садашња власт током целе предизборне кампање обећавала јавности да ће се сви споразуми по њиховом доласку на власт поништити, ова власт кроз руке „Професионалца“ Павићевића потписује коначну независност. Одриче се суверенитета дајући подмукла објашењења да је то њена обавеза, обмањујући при том народ, јер споразум који је потписала прошла влада није прошао скупштинску ратификацију, што значи да није формално ни постигнут и није у нашој обавези да га испоштујемо.
Није у мојој пракси а није ни професионално да коментаришем нечији изглед, али гледајући са френолошког апсекта контрукцију лица младог господина (Rhincolestos raphanurus) , просто је немогуће а не осетити неповерење , па још спојити са тим комплименте које је поделио себи о сопственој стручности и искуству (стеченом у ДС-у) не може се избећи утисак очаја који већ оставља иза себе. Но и поред тога што није морао да проговори да би нас довео до тог стања (очаја) видели смо колико професионализма оставља на само једно отварање уста. Морам додати да много боље звучи док ћути, јер после оних „оптимистичних „изјава и поноса због преговора са Шиптарима (којих да је нормалне власти не би ни било), плашим се да ћемо поред Космета остати и без Рашке области.
Пратећи даље званичну биографију, не ону лажну која се није нигде ни појавила а већ је унапред помиње, видећемо да је поред обављања функције секретара скупштине општине Ђаковица (вероватно опет као нестраначка личност) , додаје је да је радио као саветник у више НВО у Србији, затим неколико функција које вероватно представљају једну те исту али ако се изговоре на различите начине звуче још „Јаче“. Па је тако Дејан Павићевић у свом животу радио на следећим местима: Директор Канцеларије за стручне и оперативне послове у преговарачком процесу Београда и Приштине, шеф кабинета министра за Косово и Метохију (иако је познато да је ту финкцију обављао Сергеј Булатовић) и секретар преговарачког тима у Београду. Но за неповеровати је да се до сада ова персона ниједном није појавила у јавности.
На страну све кад се стави, лажне биографије, надуване функције без икакве делатности , овај трагични потез „нове“ владе само показује да наставља истим правцем којим је ишла и са Борком Стефановићем, само убрзаним темпом.
Могуће је да ће и овај младић, свестан свог непрофесионализма, ма колико покушавао да убеди људе у супротно, са већ укаљаном каријером, жртвован за „чисте“ руке осталих политичара оног тренутка када их буду дигли и казали „Готово је“. Међутим ни овој а ни прошлој власти није било довољно што је народ србски на Космету већ деценијама на мукама, па им се још и подсмева шаљући овакве и сличне марионете на кафицу са Јахјагама и кољачима попут Тачија, бесрамне демагоге, називајући их стручним и професионалним, а они немају довољно радног стажа ни да возе аутобус са десет људи а камоли да преговарају о судбини свих Срба.
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ОВО НЕ МОЖЕ ИЗАЋИ НА ДОБРО ИЛИ ШТА ЈЕ НОВОЈ ВЛАСТИ ЧОЈСТВО БЕЗ ЈУНАШТВА
Да ли нова власт Србију поново изручује Демократској странци и зашто је неважно да ли то чини са предсумишљајем или не
21.09.2012. НовиСтандард, пише ФБР аутор: Жељко Цвијановић
Имам довољно година да не гајим наду како писање може да промени свет, уверен чак да је сам чин писања нека врста потврде да су језик и стварност два оделита тока, који се ретко дотичу. Па ипак, жив човек понекад не одоли слабости жеље да га негде чују; понекад му се учини да види велику опасност, коју други не виде или је виде, а ипак из неког разлога ћуте. Или је све то само детињаста потреба неког ко довољно дуго седи пред великим биоскопским платном да гласно опомене главног јунака како му се демони примичу с леђа, на тренутак потпуно несвестан да је филм давно снимљен и да се у његовом времену већ догодило што се има догодити.
Елем, шта год било мотив овој писанији, њена главна теза биће кристално јасна: ово, господо, неће изаћи на добро. Зашто?
Идемо од почетка. Заиста је звучало добро, кад је Вучић у среду гарантовао слободу српским медијима. („Нова влада ће гарантовати слободу медија у сваком погледу.“) Уосталом, ако се напредњацима нешто може веровати, то је да им до сада није пало на памет да контролишу медије, посебно не онако бесомучно и бестидно како су то чинили ови пре њих. Истина, на овом месту не треба одбацити ни глас оних злобника који кажу да медије и не би умели да контролишу као жути, чак и када би им само то било на уму.
Хајде зато да разликујемо две ствари. Да ли је Вучић рекао да су медији ослобођени од утицаја његове владе – а, ако их ака неко други, нека их ака, то није његов проблем – или је медијима гарантовао слободу – а то, ако ја умем да читам, значи да ће медији бити слободни од владе и од свега другог што би могло да им ту слободу угрози. Очигледно, рекао је ово друго. Е сад, да ли су медији у Србији слободни, да ли су имало слободнији после ове Вучићеве изјаве? Да ли данас српске телевизије извештавају објективније? Јесу ли српске новине скинуле вео цензуре и почеле да покрећу суштинска питања? Јесу ли после Вучићевог обећања нестале црне листе из новина и са телевизија? Ништа од тога није се десило.
О чему нам је онда Вучић причао? Гарантовати неком слободу – колико је веровати једном од најсјајнијих моралних кодификатора српске епске традиције Марку Миљанову Поповићу – подразумева задовољење два аспекта. Реч је о аспекту јунаштва, једном активном принципу који подразумева да неослобођеног ваља ослободити. Други аспект, који долази после аспекта јунаштва, тиче се чојства и значи да заштитимо тог нетом ослобођеног од себе, дакле да га не ослобађамо од другог због тога да бисмо га ми утамничили. Јунаштво без чојства је за прослављеног кучког ратника било тек сирова снага, обесни пустахилук. Само чојство је то које је јунаштво могло да оплемени постављајући га у ранг моралних врлина.
Чојство без јунаштва, међутим, Марко Миљанов не разматра, не губећи време на испразна разглабања. Јер јунаштва без чојства, има, али обратно не бива. Али хајде да видимо како би то изгледало. Можемо, на пример, да замислимо сцену у којој америчке или руске снаге на крају Другог светског рата долазе до неког концентрационог логора и измученим преживелим несрећницима кажу: ми вас нећемо мучити, нећемо вас слати у гасне коморе нити спаљивати у крематоријумима. Што се нас тиче, ви сте слободни. За то време, међутим, унутар логорске жице нацисти настављају са својим злим послом.
Наравно, овај апсурдни пример чојства без јунаштва нити има икакве везе са чојством нити се тако може назвати. Вучићева гаранција слободе медијима управо је то: ја вас нећу угњетавати, а са овима што вас угњетавају, ви сами видите шта ћете. Јер Вучићева гаранција слободе медијима подразумевала би да он најпре каже од кога су они заробљени, ако су заробљени, а онда и њихово ослобађање. Све изван тога јесте једна форма испражњена од сваког садржаја.
МОДЕЛ ВЛАДАВИНЕ
Наравно, ово није текст о српским медијима, за које уосталом све више верујем да их и не треба ослобађати, већ да буду заробљени и пропали колико су већ пропали јер оне који раде у њима дели свега 15-так имена од апсолутне сагласности да се ту ништа не мења. Зато је овде реч о једном моделу владавине који бих назвао чојством без јунаштва.
Када су дошли на власт, Тома Николић и напредњаци испунили су једну велику мисију. Сменили су жуте и Бориса Тадића, власт која је своју невероватну међународну кооперативност наплатила једнако невероватном пљачком Србије, доводећи земљу на ивицу банкрота, тако да данас човек мора да буде бар Слободан Антонић па да не види да је та смена била добра.
Али, када нова влада убеди грађане да неће наставити са територијалним растакањем земље – и када јој грађани у то поверују – а онда саопшти да ће провести све неуставне споразуме које је са Албанцима направио Тадићев Борко, тада на сцени имамо управо то испразно чојство без јунаштва. Елем, они неће наставити са растакањем косовске приче, што је више него у реду, али неће ништа урадити ни да се том растакању супротставе, што ово претходно „у реду“ измешта из сфере консеквентног политичког става у сферу апсурда.
Идемо даље. Како описати ситуацију у којој Тома Николић стисне петљу да са Путином разговара о томе како да извуче Србију из финансијске буле, када тај разговор заврши и на своје и на Путиново задовољство, а онда се врати у земљу, западне агентуре му подигну све своје расположиве снаге да би опструисале сваку реч коју је он са Путином договорио, а он за то време не ради ништа. Значи ли то да ће Тома Николић, када за пола године од послова са Русијом не буде ништа, немоћно раширити руке и рећи да су његове намере биле најбоље, али да су западне агентуре биле јаче? Наравно, он је урадио много више од Тадића: упркос свима који су га одвраћали од тога, отишао је у Москву и имао озбиљан разговор са Путином. Али његов учинак – како бих само волео да грешим – неће бити већи од Борисовог јер џаба Томи ако је у себи имао чојства да разуме шта је то што је његовој Србији потребно ако није имао јунаштво да се за то избори, да се окружи тимом људи који би не само на томе радио него се и супротставио овом свету који ће, држите ме за реч, пре или касније угрозити и сам почетак градње Јужног тока.
ВРЛИНА КОЈА УБИЈА
Веома је лепо кад министар правде Марко Селаковић осуди Тадићеву реформу правосуђа и заветује се да његова влада неће мучити Србију сличним експериментима. Али каквог смисла има то напредњачко чојство, које ће штитити Србију од напредњачких ниских страсти у правосуђу, кад Селаковић каже да се неће бавити старим предметима, често пресуђиваним бесправно и на ползу жутих? Или каквог смисла тек има кад врати неизабране судије на посао, док му правда једнако не функционише и док му је на челу Врховног савета правосуђа још увек Ната Месаровић, која, би у свакој иоле нормалној земљи страховала за своју слободу, док у промењеној Србији хода по свету лобирајући за себе да остане на својој функцији, са које је уништила српско правосуђе. Да, свакако је боље да је Селаковић на том месту него Снежана Маловић, али то боље мериће се само одсуством иживљавања правосуђа над невиним светом, али не и правдом на коју чека само правосуђе, да и не помињем ону правду коју од истог тог правосуђа очекује Србија.
Изванредно је што је Вучић на себе преузео одговорност за борбу против криминала и корупције понављајући да поштеђених неће бити. Али треба ли да будем задовољан тиме што ће Вучић пре убити себе него Србију тиме што се у истрагама користи и Тадићевим директором полиције, и Тадићевим тужилачким тимом, и што је прва хапшења обавио уз помоћ криминалних досијеа из фиоке Тадићевог шефа кабинета, којима је овај контролисао српску политику и уцењивао политичке противнике? Треба ли да будем срећан због тога што је у притвору Лале Секулић и што су медији пуни Шутановчевих станова и Дулићевих свињарија, а да и даље немамо појма ко су та тридесеторица који су Србију за Тадићевог вакта оглодали до коске, да нико озбиљно не говори ни о моделу те пљачке ни о њеној количини? Да не говорим о томе да ли је неко поставио питање где су те милијарде исисаних и опљачканих и евра и да ли неко има намеру да их врати Србији.
Напредњачка власт тражила је и на крају некако добила мандат да Србију спасе и промени. И спасавање и промена, по дефиницији, захтевају снажан дисконтнуитет, а сваки дисконтинуитет захтева озбиљну истрагу и истину о томе шта се са Србијом заправо догађало свих ових година. Нажалост, нова власт све више је на стази континуитета, из којег Србија неће имати корист, али је неће имати ни нова власт. Логика Тадићеве власти била је беспрекорна и заокружена: они су преузели посао сваковрсног растакања Србије и, попут паса рата, као надницу добили да неко време пљачкају и пале посед своје жртве. Логика нове власти, међутим, не постоји: они су већ дошли на згариште и, док су њихови претходници отели злато и новац, за ове ће у најбољем случају остати понеки комад половног намештаја неопрљен пламеном. Јер матрица на коју ступају – и она међународна, и она унутрашњеполитичка, и она интересна – је потрошена, они на њу не могу да ступе као свет који би се окористио тиме.
Они континуитетом са претходницима могу само да Србију уруше до краја, убијајући притом последњи народни ресурс – наду. А онај, вреди указати, ко убије наду, тај ће бити одговоран за све, и оно што се десило јуче и оно што се десило давно. Елем, казна за крађу пара, гледамо то, често изостаје. Казна за убиство исто тако. Казна за убијање наде, међутим, не може се избећи, чак ни у оваквој Србији.
Отуда је напредњачка власт већ данас поприлична жртва странаца и српске елите, једина два фактора на политичкој сцени који могу да пронађу свој интерес у томе да власт буде на линији континуитета са претходном. Наравно, континуитет – и то се види са сваке тачке Србије – убиће и ту власт и Србију, управо тим редом.
И зато, када Вучић на питање новинара хоће ли ове јесени или пролећа ући у владу са Ђиласом одговори са „сачувај боже!“, ја могу бескрајно да му верујем и да му будем захвалан на чојству што Србију хоће да поштеди такве коалиције. Али, када не видим његово јунаштво да Србија сазна колико су Ђиласове компаније извукле пара из ње, она ће с правом скупштину жутих у новембру гледати као промоцију новог српског владара. Јер чојство без јунаштва није ништа, чак ни злочин, то је само одсуство за елементарни смисао, који поседника те врлине нигде не може одвести.
“Часна реч” вреди као документ – Замке договорених споразума Београда и Приштине
Јавно обавезивање нове власти да ће спровести све договоре својих претходника са Приштином воде Дачићев кабинет у велика искушења. Како пишу београдске “Вечерње новости“, западне силе захтевају да се врло брзо разраде две горке тачке: интегрисано управљање прелазима и слобода кратања.
22. 09. 2012. Вечерње новости
Италијански карабињери у саставу европских снага на прелазу Јариње
Примена ових споразума, како упозоравају извори листа из врха власти, доноси велике замке и дубоко задиру у суверенитет Србије. Зато ће Београд у наредним месецима покушати да се избори за што повољнија решења која би се применила на терену.
Следећа мучна тема је размотавање питања царине на административним прелазима у покрајини. Саговорници “Вечерњих новости“ из Владе тврде да се бивша власт договорила о доласку албанских цариника на прелазе и увођење царинског печата. Уз то, српске фирме са севера Косова и Метохије морале би да се региструју у Приштини и да плаћају порез на додату вредност, који би се сливао у касу такозване државе.
Велике административне “бусије” крију и поједини делови споразума о слободи кретања. Најболнија је тачка 7. која се, између осталог, тиче и аутомобилских таблица.
Наиме, ту се захтева да сви становници КиМ морају да преузму регистарске ознаке Републике Косово. Али, да би неко дошао до саобраћајне или возачке дозволе, мора претходно да има косовску личну карту. А, да би њу извадио, мора да приложи извод из књиге рођених који издаје Приштина и уверење да је “држављанин Републике Косово”.
“Часна реч” вреди као документ
Споразум о слободи кретања је неуставан, јер подразумева да Срби морају да имају албанска документа и да буду држављани такозване Републике Косово. То за нас није прихватљиво, јер смо рођени као Срби и умрећемо као Срби. Стефановић нас је убеђивао да ти договори неће важити за север покрајине и да је за то добио усмене гаранције. Сада видимо да смо преварени – тврди за “Вечерње новости” Крстимир Пантић, председник општине Косовска Митровица.
Ако се на ове процедуралне кораке, којима се Срби административно претварају у “Косоваре”, додају и константни притисци да се угасе наше институције на северу, онда државни врх очекује напета и мучна дипломатска утакмица.
– Уопште неће бити лако, јер би требало да радимо нешто о чему уопште нисмо разговарали. Али, очекујем да има простора за договор. Неке ствари, попут укидања наших институција, биле би прави економски геноцид над нашим народом. У Великој Хочи, рецимо, од око 600 људи, свега њих тридесетак запослено је у манастирској винарији, а има нешто и у просвети и здравству. Остали су малтене на социјалној помоћи. Како да престанемо да их финансирамо? – рекао је за “Вечерње новости” Александар Вулин, директор Канцеларије за КиМ.
Дејан Павићевић, новоизабрани шеф преговарачког тима у техничком дијалогу Београда и Приштине, поручује да се за наставак преговора мора дефинисати јасна стратегија како би се умањила штета из претходног периода.
– Што се тиче имплементације већ договореног, ту постоје још неки проблеми у области слободе кретања и интегрисане контроле административне линије. То су доста осетљива политичка и безбедносна питања где државни врх и експерти покушавају да нађу најбоља решења да би се договори применили и штета била што мања – казао је Павићевић.
Бивши шеф преговарачког тима Борислав Стефановић позвао је садашњу власт да поништи све претходне преговоре, ако мисли да су лоши по Србију. Али, јасно је да то није могуће јер је реч о међународним споразумима.
