Category: СВЕ ОБЈАВЕ
УН: Милион Срба подмићено на изборима!
УН: Милион Срба подмићено на изборима
19.09.2012 | 13:34
Фонд Стратешке Културе
Чак 18 одсто бирача тврди да су им нуђени новац, поклон, посао како би заокружили одређену партију на мајском гласању
Нудили од ситних услуга до пара и посла
БЕОГРАД – Ко да више. Готово милион Срба тврди да су им на протеклим изборима нуђене паре, разноразни поклони, обећавана радна места и услуге како би гласали за одређену политичку странку. То је показало истраживање Програма за развој УН (УНДП) за Србију, у којем је чак 18 одсто пунолетних испитаника потврдило да им је на мајским изборима неко нудио мито. Према закону, свако давање и примање мита на гласању је кривично дело за које прети казна затвора до пет година.
Програмски директор Транспарентности Немања Ненадић каже да информације о куповини гласова на протеклим изборима, које се често појављују, не смеју остати неистражене.
– Средства искоришћена у ту намену сигурно нису наведена у партијским извештајима о финансирању кампање, што значи да су морала доћи или од скривених донатора или злоупотребом јавних ресурса. Зато је неопходно да полиција, тужилаштво и Агенција за борбу против корупције позову све грађане који имају конкретних сазнања о куповини гласова и организаторима тих радњи и покрену одговарајуће поступке – наводи Ненадић.
Он истиче да тужилаштво треба и да саопшти резултате испитивања постојања кривичне одговорности у до сада пријављеним случајевима. Подсетимо, поднете су кривичне пријаве за куповину гласова (Бор, Прокупље), док су за случај организованог гласања за једну партију унапред подељеним оловкама (Нови Сад) приказани и видео-снимци.
Председник Одбора Агенције за борбу против корупције Зоран Стојиљковић каже да морају бити проверене сумње о куповини гласова, нарочито због тога што петина грађана Србије тврди да је имала такво искуство.
– То су индикативне сумње које треба проверити. То је пре свега посао за полицију и тужилаштво. Агенција може да делује на основу представке или жалби грађана. Нека политичари не мисле да је „воз прошао“ зато што још нико није ухваћен у куповини гласова. Рок за застаревање тог дела је пет година. План је да до краја године истражимо финансијске извештаје странака, уговоре, узимање кредита од банака и све прекршаје.
Тужилаштво: Без коментара
У Републичком тужилаштву нису желели да говоре на тему куповине гласова, нити да одговоре да ли су покренуте истраге и до каквих су сазнања дошли.
ПРЕДРАГ ПЕРУНИЧИЋ: ПОМОЋИ ЋЕМО СПОРТИСТИМА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Перуничић позитивно изненађен спортом на северу Косова
Танјуг | 18. септембар 2012. 15:49
Државни секретар у Министарству омладине и спорта обишао спортске објекте у четири општине на северу Косова и Метохије.
Државни секретар у Министарству омладине и спорта Предраг Перуничић изјавио је данас да је позитивно изненађен развијеношћу спорта на северу Косова.
Перуничић је обишао спортске објекте у четири општине на северу Косова након чега је изјавио да је позитивно изненађен, „јер спорт овде постоји, постоје спортски радници, ентузијасти“ и да је држава свесна колико спорт значи за њен развој.
– Пријатно сам изненађен, имајући у виду у каквим условима живимо и радимо, у време кризе и дешавања на северу Косова. Пренећу те позитивне импресије надлежнима у Министарству омладине и спорта – рекао је Перуничић.
Он је казао да у Лепосавићу постоји нова дворана где тренирају играчи из 22 клуба, у Звечану се покушало са балон-салом и стадионом и да ће надлежнима пренети да је Косовској Митровици преко потребна спортска дворана.
– Да обећавам не могу ништа, али ја ћу пренети своје утиске онима којима то треба да буде пренето – казао је Перуничић истичући да ће Министарство омладине и спорта на Спортски савез Косова и Метохије гледати као и на остале своје савезе.
Перуничић је пре двадесетак дана ступио на дужност и посета северу Косова и овдашњем спортском савезу је, како је истакао, његов први радни задатак какао би презентовао шта се догађа у спорту на Косову и Метохији.
Он је обећао да ће посетити и централно Косово, подсетивши да у Србији постоји 97 гранских савеза које ће обићи и да никог неће заборавити.
Перуничић је закључио да пред предстојеће Олимпијске игре морају сви радити, како би показали да смо спортска нација и да ће се резултат рада видети на крају.
"БИВШО-РЕЖИМСКЕ" МУЋКЕ: МИНИСТАР (НЕ)КУЛТУРЕ ПРОДАВАО СВОЈЕ КЊИГЕ "СВОМ" МИНИСТАРСТВУ!!!
Министарство купило 2.616 књига од министрове фирме
19СЕП2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Иван Нинић
Министарство културе, информисања и информационог друштва купило је средином ове године укупно 2.616 књига, односно 24 наслова, од издавачког предузећа Стубови културе-Време књиге д.о.о. чији је власник био тадашњи министар Предраг Марковић, сазнаје Пиштаљка. Одлуку да избору свог предузећа потписао је лично министар Марковић, док је уговор и решење о преносу средстава министровој фирми потписала тадашња државна секретарка и министрова партијска колегиница Снежана Стојановић Плавшић. Вредност књига које је министарство буџетским новцем откупило од министрове фирме за потребе јавних библиотека у Србији износи 1.171.903,12 динара.
Марковић је 9. априла 2012. потписао одлуку којом је расподелио 89.978.938,37 динара издавачким предузећима и ауторима који самостално издају своје књиге. На конкурс Министарства културе, информисања и информационог друштва за откуп јавних публикација објављених 2011. године за потребе јавних библиотека у Србији пријавило се 220 издавача. Комисија је предложила министру да изабере 191 издавача, укључујући и издавачко предузеће Стубови културе-Време књиге. Иначе, ово предузеће се налази међу 24 издавача која су од министарства добила износ већи од милион динара.
У уговору о набавци књига који је потписан 17. априла између министарства културе и фирме Стубови културе-време књиге д.о.о., наводи се да министарство заступа министар Предраг Марковић, а министрову издавачку фирму директорка Весна Тешић. Међутим, на место на ком је било предвиђено да потпис стави министар Марковић, уместо њега је то учинила тадашња државна секретарка и функционерка странке Г17 плус, односно УРС, Снежана Стојановић. Вредност уговрене набавке књига је износила 1.171.903,12 динара, а из предрачуна и рачуна се види да је реч о 2.616 књига, односно 24 наслова.
Сарадник Пиштаљке је дошао и до решења од 11.5.2012. године, којим је одобрен пренос буџетских средстава са рачуна министарства на рачун фирме Стубови културе-Време књиге, а у коме је истакнуто име и презиме Предрага Марковића, његова функција, као и потпис Марковићеве ресорне и страначке колегинице Снежане Стојановић. Према подацима Управе за трезор сума од 1.171.903,12 динара је уплаћен 14.6.2012. године на рачун министрове фирме.
Промена директора у фирми Стубови културе-Време књиге д.о.о. у којој Предраг Марковић има 100% власничког удела извршена је решењем Агенције за привредне регистре од 7.3.2011. године. Тада је уместо Марковића позицију директора преузела Весна Тешић Миловановић. А пренос управљачких права са себе на нову директорку предузећа министар је извршио уговором од 5.3.2011. године. Међутим, министар је покушао да и даље буде уредник књига које његова фирма издаје, али је у јуну 2011. године такав захтев одбијен од стране Агенције за борбу против корупције. Према оцени Агенције, министар се налазио у сукобу интереса, због чега је морао да напусти позицију уредника свих издања.
Још тада се Марковић правдао да је био мотивисан „јавним интересом“ да растерети државни буџет једне министарске плате и да уместо више од 100.000 динара из буџета настави да прима плату од 40.000 динара у сопственој фирми. Подсећања ради, министар је тада тврдио да његова издавачка кућа раније није учествовала нити аплицирала за средства из буџета на конкурсима Министарства културе, информисања и информационог друштва.
У ауторском тексту који је 25.8.2012. године објавила Политика, бивши министар, а садашњи посланик Предраг Марковић је признао да се његова фирма јавила на последњи конкурс за откуп књига за фондове јавних библиотека и то „после реакција библиотека које су трајно остале без наслова водећих српских писаца“. Повод за реакцију бившег министра била је вест да је Агенција за борбу против корупције поднела захтев за покретање прекршајног поступка против директорке Стубова културе-Време књиге Весне Тешић Миловановић због непријављивања учешћа у јавним набавкама и исхода поступака јавних набавки, на шта фирме државних функционера обавезује Закон о Агенцији за борбу против корупције.
„Агенција је стварно упутила пре скоро два месеца обавештење и питања. „Стубови” су на обавештењу захвалили а на питања љубазно одговорили (кућа није учествовала ни у каквом јавном надметању нити на тендеру за јавне набавке) уз појашњења, приложену документацију и спремност да у случају ма какве нејасноће пруже додатне или нове информације. Да ли је у питању нечија правна аљкавост, лењост, неразумевање или намера, сазнаће ускоро“, написао је Марковић за Политику.
Документација до које је Пиштаљка дошла несумњиво демантује речи министра и показује да његова фирма не само да је учествовала на јавном надметању, односно конкурсу за откуп књига за потребе јавних библиотека у Србији, него је то надметање резултирало тима да министар сам себи „набаци“ зараду од 1.171.903,12 динара.
Пиштаљка је раније открила да је Марковићево предузеће Стубови културе-Време књиге у децембру 2009. године добило кредит од 9,6 милиона динара (тада 100.000 евра) из Фонда за развој Републике Србије. У року од свега три недеље кредитне процедуре, уз грејс период од 9 месеци, рок отплате од 2 године и симболичну каматну стопу од 2,5 одсто на годишњем нивоу, Марковићу су кредит одобриле његове партијске колеге из странке Г17 плус.
СИМОВИЋ: Снага народа јесте у Духу Стварања (песма посвећена Весни Веизовић)
Снага народа јесте у Духу Стварања
Драган Симовић
ВЕСНА ВЕИЗОВИЋ- ФБР аутор и добитник „Златног пера“ УСКС…
Таленти се морају неговати!
Један народ је, између осталог, велик онолико колико талената успе да однегује!
Што више даровитих личности у једном народу, тим већа и духовна снага тога народа!
Тешко народу који не уме да одгаја и негује своје таленте; народ без талената јесте само привидно жив!
Тако су говорили Гете и Тагоре.
Два велика песника Истока и Запада.
Дух држи како појединце тако и народе!
Чему ово писаније?
Ово писаније је истовремено и последица и узрок, нечега што је било и нечега што ће бити!
Хајде песнички да поједноставим!
Нама је Србима, у овоме часу, драгоцена свака даровита и самосвојна личност.
Ми смо и дошли довде докле смо, а знамо како смо и зашто смо дошли, само стога што кроз многе нараштаје нисмо одгајали ваљано даровиту и паметну децу.
Уместо талената, сада имамо медиокритете и дебиле на свим кључним местима, од културе, преко образовања, привреде, судства, војске, па све до самог врха политике!
Све је то последица занемаривања и одбацивања талената!
Ако убијеш памет једном народу, онда остаје стадо оваца које се води на кланицу!
Наши душмани управо то чине у овоме трену!
Жешће него икада раније.
Ваљда сте то схватили!
Већ неко време, примећујем, и препознајем, да је све више даровитих и образованих на друштвеној мрежи: на сајтовима, блоговима, порталима, на буку (бук, буки, буква – чиста србска реч!), на страницама електронских часописа.
И, ја на основу тога закључујем, да се Србство (мада жестоко гушено и споља и изнутра!), полако буди, и освешћује.
Али, нама је дужност; свима нама и свакоме од нас понаособ; да, на овај или онај начин, припомажемо сваку даровиту (а поготову младу), и самосвојну личност!
Да будем одређен.
Запазио сам, још од раније, Весну Веизовић!
Млада, даровита, образована, морална, родољубива и самосвојна личност.
Њени текстови имају душу, имају покретачку снагу, имају тачку ослонца а имају и вертикалу!
Њен стил је, истовремено, и урођен и однегован, самосвојан и самобитан, а језик јој је књижевно разуђен, прочишћен и уобличен.
Весну би, будући да је млада, ваљало подржати.
Бодрити је и соколити, како би Песник рекао.
Напросто, рекламирати је, на овај или онај начин.
Опростите за ову реч рекламирати, али управо сам на нешто слично мислио!
Зашто? Питате се!
Зато што она друга, душманска страна Србства, управо то чини, само тамо нису личности попут Весне Веизовић, већ персоне која су сушта и опречност и супротност Весни.
И то сте ваљда схватили, и освестили!
Овај умни и духовни рат против Србства тек је отпочео.
Морамо имати што више самосвојних личности попут Весне Веизовић!
Сваки њезин текст је пун погодак!
А перо јој је оштро, убојито!
Подржимо је!
Подржаћемо и себе!
Биљана Живковић: ОМАЖ ВИТЕЗОВИМА ИСТИНЕ- Поводом одржаног "округлог стола" о прогону уметника…
Одржан Округли сто „Прогони уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји”
Омаж витезовима истине
У Процесу против слависта у периоду од од 1933. до 1934. године, похапсили су чланове Руске академије наука, а ти руски академици борили су се за очување и самобитност културе, морал, за историјску традицију руског народа – каже др Божидар Митровић.
Лепенски Вир и Винча, морају да буду уписани у регистар УНЕСКО-вих споменика, споменика важних за светску баштину, то је задатак, који одавде морамо да покренемо- истиче Душан Моловановић
Округли сто „Прогони уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји” одржан у галерији „Прогрес” био је ретка и драгоцена прилика ( у Србији) на којем су историчари, новинари и публицисте говорили о ствараоцима, научницима, лингвистима, који су животима плаћали своју људску и професионалну опредељеност древној словенског историји. И предачким коренима. Оној опасној истини која је била,и данас је остала, забрањивана словенским народима. И оспоравана.. Овај сусрет одважних беседника историчара, уметника, публициста и новинара побудио је и проширио интересовања бројних посетилаца из света науке, журналистике, аналитике….
Страшне муке, казне, репресалије, и тешке судбине, пратиле су многобројне руске, белоруске, српске бриљантне научнике, историчаре и стваралаце који се се дрзнули да размишљају својом главом о древном словенском пореклу. И то су скупо платили. Најтрагичније у целој причи је што су њихова научна сазнања, и онда, и данас, злата вредна, остала заједно са њиховим страдалачким судбинама сакривена дубоко у забрањеној језуитској архиви – у црној сенци присилног политичког заборава. О жртвованим умним људима који су задужили будуће нараштаје ( надам се много боље генерације од садашњих), говорили су др Божидар Митровић, новинар Политике Станко Стојиљковиоћ, историчар уметности Душан Миловановић, познати научник Љубомир Кљакић и публициста Слободан Јарчевић
На Округли били су позвани и Слободан Кљакић, Мирјана Радошевић, Радивоје Радић, Предраг Марковић, бивши Министар културе и информисања Републике Србије,( они са дуге стране) да барем покушају да одговоре зашто је толико опасно трагати за древним коренима, и зашто су тако скупо плаћали они, којих данашња новокомпонована глобалистичка, или још актуелна титиоистичка историја, или вековима наметнута англосаконска доктрина – нису достојни. Поменути нису дошли. Нико од њих није хтео или смео да се упусти у распаве, запитаности – зашто у англосаксонској знаности нема места за најбројније народе у Европи – Словене? Зашто су Словене вековима маргинализовали, и зашто то чине и данас, уз подршку наших „преумних” глава, академика који са гађењем и омаловажавањем оповргавају сваку помисао да су Срби аутохтони народ, са древном културом, писменошћу. После свега, намеће се питање, који би народ у свету истину о себи од себе гурао – продавао и предавао у странице туђих уџбеника историје, археологије, лингвистике, антропологије…. Зашто дозвољавамо да нам и данас то чине!?! И зашто себи то чинимо?
– Поменућу страдања руских научника, и Голготу коју су преживљавали у Совјетском савезу они који су писали, говорили о древној словенској историји. Подсећам на Процес против Слависта у периоду од од 1933. до 1934. године, похапсили су дописне чланове Руске академије наука, јер су се ухапшени руски кадемици борили, цитирам „За очување и самобитност културе, морала, облика живота и историјску традицију руског народа”. Поменућу страшну судбину кнеза Владимира Сергејевича Трубецкова, секретара Института словенске културе и историје Института Словјановедења. Кнез Трубецки је ухапшен са своје троје старије деце 29. јула 1937. Стрељан је 30. октобра исте године! У логору му је умрла ћерка Александра, син Трубецког Гријорије, провео је по совјетским логорима десет година, а ћерка Варвара стрељана је у логору. Григор Андрејевич Илински – стрељан, лорда Николаја Николајевича стрељали су у логору, као и његовог сина… У књизи о поменутом Процесу против академика Слависта, пише да су хапшења историчара, архивиста Академије наука СССР започели 1929. године по налогу ондашње комунистичке власти.У јануару 1933. ухапсили су чувеног руског историчара Сергеја Фјодоровича Платонова и његове најближе сараднике, тако је прошло још најмање стотину сарадника руске Академије. На вансудском процесу, Указом комисије обједињене државне политичке управе, при Савету народних комесара, 8. августа 1931. осуђени су на дугогодишњу робију Платонов, старији научник и кустос Пушкинског дома, умро је у логору 1934, а Петров је стрељан 1938. Готије Бахришин Јегоров умро је у логору 1931, Бенешевич стељан 1938…. Сви су они рехабилитовани! Али, увукао се генетски страх да о древној историји словенској не сме ни дан данас да се пише. Не сме да се говори! Не сме да се изучава – рекао је, између осталог, др Божидар Митровић, иницијатор и организатор Научног скупа„На изворишту културе и науке”, који ће бити одржан у Сава Центру од 21. до 23. септембра.
Сви ови научници, указао је др Митровић, били су у Русији похапшени и стрељани само зато што су говорили да је словенска историја много старија него што се то учи на факултетима и у школама.
Душан Миловановић, историчар уметности, поставио је питања која, у извесном смислу, разоткривају суштину деценијског државног и институционалног неопростивог немара према нашим историјским коренима, према свему вредном у антрополошком, археолошком, научном, уметничком смислу. Скренуо је пажњу јавности на врло обзиљан, несхватљив немар надлежних институција Србије. Оне нису ништа учиниле да се драгоцености у Србији, којима се клања цео свет Винча, Лепенски вир, у свету афирмишу. И сачувају!
-Да ли ико зна земљу на планети која живи на тлу где је дефинисна цивилизација стара десет хиљада година, а да о томе асполутно не води рачуна? Десило се ових дана да једна сликарка из Србије, треба да путује за Америку. Она је желела да у САД понесе нешто од књига, материјала, видеоматеријала, пре свега, да прикаже колегама сликарима у Америци, шта то земља Србија – има – значи, Винчу и Лепенски Вир. И ништа нисмо могли да пронађемо. Данима смо тражили неку обзиљну публикацију на енглеском језику, ни то не постоји. Срамотно! То је ниво апсолутног геноцидног злочина, покушај да се једна древна, велика цивилизација пребрише. Тај детаљ показује да се о тим огромним нашим вредностима уопште не води рачуна. Лепенски Вир и Винча, морају да буду уписани у регистар УНЕСКО-вих споменика, споменика важних за светску баштину. То је задатак, који одавде морамо да покремено, да усмеримо сву енергији, иницијативу како би Лепенски Вир и Винча били споменици светске културне баштине. Да ли је ико пре пет година могао да претпостави да ће изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче”, бити организована овде у Београду? Догодило се стицајем низа повољних околности, дошло је до погодних околности, стварања „критичне масе”, великог броја умних људи, научника који иду у працу раскринкавања постављених препрека. Да, одабране интелектуалне и моралне снаге – јавно причају пуну истину. Још нисмо дефинисали ту појаву, али личи на препород. Чак ни Народни музеј, није имао оволико комада експоната, ископина из винчанског периода, у својим сталним поставкама. Напомињем да је Народни музеј затворен пуних 15 година, да Музеј града Београда – нема своју поставку, значи оно што треба да се види – годинама чами у мраку музејских депоа. Младе генерације немају о томе никаквих информација! Имао сам срећу да већ на првој години стидија на Филозофском факултету сусретнем и дело и личност др Реље Новаковића. Написао је тада др Новаковић познату књигу „Словенска топономастика Скандинавије и прибалтичких земаља”. Књига је за мене била велико изненађење. Потом сам дошао до Милићевића, Олге Луковић Пјановић, до Лазића, госпође Богосављеивић… и сада Божидара Митровића који покушава да синтетише драгоцена историјска сазнања. Говорићемо увек с поштовањем о људима који су хероји науке и историје, хероји својих народа. Нећемо се претерано освртати на бечко-берлинску школу, њене пакости, велика зла која су и довела до оваквог стања у науци, култури у Србији.
Нажалост, истако је Миловановић, данас у држави Србији, у Београду ради и функционише највећи бастион антисловенства.
–Убеђен сам да ће овај велики научни скуп у Београду покренути многа питања, и да ће извести знање на суво тле, из дугогодишње мочваре незнања. Теме које се тичу историје наших предака, њихове цивилзације, културе – наш су понос. И треба сви тиме да се поносимо, а не да склањамо „под тепих” као што је то до сада било.
Новинар Политике Станко Стојиљковић припада оним ствараоцима који су се упустили у писање о Лепенском Виру, Винчи. И много више од тога.
–Као новинар, чије је основно опредељење наука, пре свега природне, мада ми се догађало да пишем и о друштвеним наукама. Тако сам написао текст о громогласно прећутаној књизи Олге Луковић Пјановић „Срби народ најстарији”. Тај текс је стајао 15-дана у фиоци тадашњег уредника, и онда се појавио у штампи и пректично покренуо праву буру. Један од сведока те буре био је Огњен Радуловић, врсни новинар Илустроване политике. Он је био сведок озбиљног напада САНУ-а на мој текст. Понудио сам САНУ-у право на супротно мишљење, тако су нас учили у некада великој кући- „Политици”. Убрзо ми се јавио проф. Реља Новаковић, о којем сам тек понешто знао. Олга Луковић Пјановић ме је пригрлила као сина.Често сам је посећивао.Била је Олга тешко болесна, није могла јасно да говори, па ми је њена сестра све тумачила. Урадио сам са њом интервју. Књигу сам, наравно, прочитао и усудио сам се тада да др Пјановић кажем да је књига изванредна, пребогата, крцата подацима, али да је лоше написана. Прикупљене белешке – убачене у корице. Било је то прво издање књиге „Срби народ најстарији”, издавачке куће „Досије”. Олга је много волела Србе, и борила се да каже да су Срби народ који постоји од пре Христа. Не знам да ли је Олгина књига икада на прави начин уређена. Ако није, онда би требало да се на прави начин среди и објави као озбиљно научно дело. У тој књизи др Олга Луковић Пјановић се превасходно позива на историјске записе страних историчара, питописаца, хроничара, писаца. Помиње и тројицу великана, Лазића, Милојевића и Милићевића. Сарађивао сам радо и са Радивојем Пешићем.
Љубомир Кљакић пиблициста и научник озбиљно се бавио драгоценим историјским темема и личностима. Коментарисао је свој тект „Случај Милана Будимира исрпске рапсодије Филипа Вишњића”.
–Милан Будимир, један од највећих светских лингвиста, стручњак за старе, изумрле језике, човек који је сматрао да постоје чврсти аргументи, да уз помоћ такозваних непоткупљивих сведока историје, а то су речи и појмови у језицима данас постојећих народа, да се њиховом анализом, може показати културолошка, лингвистичка линија континуитета за период од пет хиљада година. Он је 1971. објавио у „Гласнику” Академије наука БиХ, чији је, такође, био члан, ту своју студију, један врло обиман рад на 60 страница. Убрзо по објављивању, научни рад „Српска рапсодија Филипа Вишњића” доживео је страшну осуду. Одељење друштвених наука поменуте босанске академије, одрекло се и њега и његовог чланка, а он постао предмет осуде. Пред крај живота Милан Будимир је доживео да га омаловажавају, опањакавају, да га етикетирају као незналицу који се упустио у политиканстке воде. Смарам да је тај рад фантастичан и да је Милан Будимир успео своје високо, стручно вишедеценијско знање свега што је у светској лингистици открио, зналачки да сажме, сублимира. Текст који сам написао о случају Милана Будимира, реконструише цео ток тог политичког спора, који је био једна врста насиља над Будимиром, насиља над светим правом на слободно мишљење, насиље над истраживањем. Током последњих 190 година – прогањања научника због њихових ставова, мишљења – више су него евидентни на овим нашим просторима. За крај напоменуо бих, такође, да је један од најспектакуларнијих судских процеса почетком 80-тих година, био процес на коме је на затворску казну од две године робије, због политичког деликта, био осуђен Милан Младеновић, песник из Београда. Он је почетком 80-их година у Паризу упознао Олгу Луковић Пјановић. Сисретао се са њом, сарађивао. Младеновић је из генерације којој ја припадам, био први који је ступио у контакт са облашћу сазнања – нама забрањеној. Када се вратио у Београд, Младеновић је био ухапшен због веза са, како се тада говорило, политичком емиграциојм, и нарочито због тога што је врло уредно, у својим дневницима, бележио све оно што се о књизи Олге Луковић Пјановић у то време у Паризу могло да прочита у медијима. Не чуди ме што је и Радивој Пешић, када се 1985. године вратио у Београд, у „Борби” у неколико наставака објавио први пут своју интерпретацију етрурског писма, које је доводио у везу са винчанским. Изазвао је тада праву тарапану у овдашњој академској јавности. Али без обзира на сву силу забрана против људске потребе за сазнањем, ОНО сигурно проналази свој пут и место.
Слободан Јарчевић се осврнуо на чињеницу да при Уједињеним нацијама постоји Комитет за деколонизацију!
Српска држава, државнци и српске просветне установе никада се нису обратиле том комитету УН за помоћ. Бројне земље Азије и Африке које су биле колоније, данас обављају деколонизацију. Враћају своја национална имена, своју културну баштину, органузују се онако како није желела да их организује држава која их је колонизовала. Ми смо били у ропству 500 година и ми не користимо то међународно право, нити могућност сарадње са поменутим Комитетом Уједињених нација да бисмо отклонили све оно што нам је кроз историју наметнуто и оспоравано. Наша историја је, нажалост, фалсификована, и историја свих словена. Фалсификовано је много тога и у српској лингвистици. А наша словенска историја је пребогата, стара и срећом сачувана – у древним предачким песмама
Округли сто и недавно отворена изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче”, претече су, и зналачки увод, у мађународни скуп На изворишту културе и науке који ће од 21. до 23. септембра окупити бројне учеснике из целог света.
Биљана Живковић
Прес аташе Конференције НИКиН
Фотографије Жељко Савић
Рајица Марковић: КАПИТУЛАЦИЈА И КАПИТУЛАНТИ
КАПИТУЛАЦИЈА И КАПИТУЛАНТИ
Рајица Марковић
19.09.2012.
Капитулација је предаја, губитак рата који може да буде вођен под више видова и на више начина. Капитуланство некад није било својствено нашој нацији али модерним Србима очигледно јесте, бар једној великој народној већини.
Војна капиутулација пред непријатељском силом изазива домино ефекат у свим областима људског живота и друштва тако да се може рећи да је наша нација капитулирала на свим бојним пољима. Признавањем војне капитулације отпочиње цивилна окупација у коју се многи домаћи капитуланти активно укључују.
Напомињем да нисам присталица мира по сваку цену и да сам увек на страни доброг рата а против наопаког мира.
Причати о слободи народне воље било би смешно како данас тако и увек. Народна слободна воља није ништа друго него власт светине над појединцем. Народну вољу некад су формирали народни прваци који су се својим посебностима издвајали, истицали и стекли поверење народа. У почетку док су се народни прваци истицали сами собом и својим делом, док још нису други почели да их истичу и делегирају у народне представнике народна држава је имала стабилност.
Истицање од стране других које се народу наметнуло с временом је бивало све неискреније тако да су истински народни прваци бивали потискивани. Ко је тај други који је истицао народне прваке а није био народ?
Тај други могао би се назвати трговцем народне несреће или данас одомаћеним изразом профитером. Ратни профитери су увек личну корист издизали изнад народне и тако се народ осипао и нестајао за себично добро профитера. Профитерство не би могло да опстане у народу здравог духа и морала, зато се народ перманентно кварио деловањем ових профитера и њихових окружења.
У профитерском окружењу бивало је свакаквих људи и професија који су друштвени утицај стицали залагањем профитера да би за узврат са тог утицајног места служили својим добротворима профитерима. Ова спрега профитера и профитерских дужника временом је расла док није толико нарасла да је освојила душе народне већине.
Како то изгледа данас сви знамо с том разликом што се већина прави луда. Не види што види, не чује што чује, претвара се да о нечему у свом животу одлучује док се у ствари строго придржава улоге и оног дела текста из сценарија који јој је додељен. Највећи профитер данашњице је тајна светска влада која ведри и облачи на домаћем профитерском небу исто као и на светском.
Инфериорност капитуланата иде на руку победника спољњег и унутарњег непријатеља на овом балу под маскама доброчинитеља. Од злотворства ка добротворству путић врлуда, поштењачина има брата по имену луда.
Да није тих добронамерних и поштених луда ово мало од моје стране записаног остало би незаписано и Богу хвала видим нисам једини, има их још које излуде ова профитерска оргија безакоња. Кад нас ово тамновање, које сви виде а многи се праве да не виде, у довољном броју излуди ни тамнички зидови који нам светски и наши стари и нови богаташи сазидаше неће више бити довољно тврди.
"Дилема" Косово или ЕУ? – Наши преци не би имали дилему!!
Извор: ФБ Група подршке браћи на Космету
Дилема Косово или ЕУ?
„Иш из мога дворишта…“
Пошто сам приметио да се дилема Косово или ЕУ углавном сагледава са једног врло површног гледишта, а то је да било које од ова два да изаберемо ми га нећемо имати – добити одмах, што је тачно, морам рећи да ова дилема има много дубљи смисао. Косово или ЕУ: то је дилема да ли ћемо на крају пута званог „И Косово и ЕУ“ (што је била идиотска заблуда свих еврофанатика изузев Ђинђића), изабрати пут пут ЕУ ) наставка националног понижавања, гажења сопственог достојанства, љубљења дупета трећеразредним недемократски изабраним европским чиновницима (лепо нас је Достојевски опомињао на ово), заблуђивања о заблуди у коју сами Европљани све мање верују, даљег разграђивања државе (Војводина, Санџак…), сврставања у један колонијални и неравноправан статус у односу на економије Запада, у суштини веровања у нешто што је при распаду и у нешто у шта само европске вође и бирократе због својих великих плата и даље верују, веровање у нешто за шта сами верујемо да не треба толико да верујемо да ће се десити, веровања да треба да изгубимо још десетине година да би нам на крају отели још један комад државе или Хрвати тражили да се извинимо за геноцид и тако даље, веровања да треба да изгубимо још неку младост да би МОЖДА ушли у ЕУ, веровања да ћемо ући у нешто што се врло брзо може распасти ИЛИ пута (пут Косова) којим ћемо рећи „доста је, не бусамо се у прса, не пркосимо, али тражимо равноправан однос“, пута враћања националног достојанства, пута непонижавања, пута нељубљења свеже обријаних европских гузица зарад мрвица са немачког стола, пута државе која ће коначно почети да поштује себе и своје интересе, а коју ће тек онда поштовати у свету, јер дупељубаше Запад и жели, а недупељубаше мрзи али поштује, пута у којем ћемо романогерманском шовинизму показати да на овом свету постоји још земаља са којима Србија може сарађивати, пута којим ћемо показати да Европа треба да разуме да само смрт нема алтернативу, пута којим ћемо показати да крв није вода и да наши преци о овој дилеми не би ни размишљали.
Пре око 100 година Србија је била сиромашна, слаба, владала је народна апатија, народ је ужасно патио због анексије Босне, будућност је била мрачна, перспектива никаква – народ је ћутао док није стављен пред свршен чин и показао своју величину као никада до тада у историји. Тај народ је морао бирати између смрти и ропства; смрт је могла водити слободи; ропство по дефиницији води неслободи – изабрали су смрт и извојевали слободу. Ми, њихови потомци, данас смо пред много блажом дилемом: да ли да изаберемо колонијално, дужничко и политичко ропство или изаберемо пут који нас може одвести слободи. Ни тај пут не би био лак, прецима је био много тежи, али прешли су га. Преци нису били песимисти, нису ишли линијом мањег отпора. Ми, данас, смо песимисти, идемо линијом мањег (дупелизачког ) отпора.
„Данас нам кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше“ – Милан Ракић, пре око 100 година
„На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци нећемо им никад стићи! Поздравите отаџбину, пољубите српску груду, спомен борбе за слободу нека ове хумке буду!“ – речи исписане на споменику Дринској дивизији на Крфу
П. С. Ова дилема је вештачка, али се, нажалост, поставља. Преци не би имали дилему – пламен слободе водио их је.
Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова
Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова
| Ранко ГОЈКОВИЋ | 15.09.2012 | Фонд Стратешке Културе |
 |
У суморној свакоднецвници и српске и уопште светске стварности, ФСК ће с времена на време, осим бриљантне аналитике наше геополитичке стварности, српском читаоцу презентовати, можда у Србији мање познате бисере из неисцрпне ризнице руског Православља, бисере “Свете Русије”. То путовање по необичним ризницама започињемо са “Светом Тројицом” Андреја Рубљова, нечим што свакако није баш непознато српском читаоцу, али пошто се ради о нечему што можда најбоље репрезентује сам појам “Свете Русије” – не можемо је заобићи и наше путовање по “Светој Русији” започињемо причом о Андреју Рубљову и “Светој Тројици”…
Многи људи у Србији мисле да појам Света Русија долази због мноштва светитеља просијавших по земљи руској. Свакако да руски светитељи представљају неодвојиви део Свете Русије и свакако да су дали свој печат Светој Русији, али није то једини разлог што је баш Русија названа Светом Русијом. И Грчка је дала свету много светитеља али је не зову Света Грчка.
Сами Руси кажу да израз Света Русија не значи да у Русији живе све сами светитељи, то су људи као и други, са својим врлинама и манама, али у дубини душе руског човека горела је јарка љубав према православним светињама. Руски народ је од својих хришћанских почетака ценио своје светиње, оне су једноставно биле у срцу руског човека и у многим старим путописима постоје бројна сведочења и Руса и странаца о том побожном настројењу духа руског човека и његовом поштовању према светињама.
На жалост, после Октобарске револуције богоборачка власт је успела да из срца многих Руса избаци тај трепет руске душе према светињама Господњим, многе су порушене и поругане, али Бог не бива поруган. Руски народ се враћа источницима своје славе, масовно поклоњење Руса Појасу Пресвете Богородице са краја прошле године, сведочи нам да се то побожно настројење духа према светињама Господњим, враћа у душе руских људи.
* * *
О животу Андреја Рубљова нема превише података, неки агиографи се не слажу у неким детаљима житија, али за нас је најважније оно што можемо прочитати у светоотачким списима. А тамо пише да је можда Андреј Рубљов у Свето-Тројичко-Сергијевску лавру дошао још за живота “сверуског игумана” преподобног Сергија Радоњешког и да је можда чак био и учесник чувене Куликовске битке (1380. године). Али оно што је сигурно, свој процват и славу великог фрескописца и иконописца Рубљов доживљава у време игумановања Лавром омиљеног ученика преподобног Сергија – светог Никона Радоњешког. Никон је задужбинар предивне беле цркве у којој се налазе мошти преподобног Сергија Радоњешког и у којој се данас поново налази чувена “Света Тројица”. У тој цркви је главни фрескописац био управо Рубљов. Сигурно је и то да је “Света Тројица” настала у првој четвртини XV века.
Ово што ћу ниже написати јесте субјективно мишљење и надам се да ми нећете замерити што га износим у оваквом тексту, али на то просто тера непоновљива хармонија нежних боја, плаве, зелене, златно жуте…, непоновљива хармонија ангелских одежди, њихових покрета, уопште, непоновљива лепота, складност и хармонија сваког осликаног милиметра на овом ремек-делу.
За мене је бесмислено поредити било коју уметничку творевину у целокупном светском сликарству, са овим остварењем. У овом ремек-делу је све речено, целокупан Домострој спасења људског приказан је у једној икони великог руског генија. Сиже за слику је био старозаветни догађај када Господ у виду три Анђела посећује старозаветног Аврама. Од старозаветних детаља ту нема ни Аврама, ни Саре, нити телца и богате трпезе. Ту су само Мавријски дуб са столом испод њега, за којим седи Света Тројица, када их је Аврам замолио да их угости и минимум трпезе, тачније чаша са главом жртвеног телца. Она се налази у центру иконе, на њу у разговору указује рука Господа Исуса Христа, који се налази у централном делу иконе композицијски издвојен у правилном облику чаше, симболизујући смену крвне “жртве паљенице” Својом бескрвном жртвом у Светом Путиру. Дух Свети на десној страни иконе такође на овом “предвечном сабору” указује на Чашу, што значи да су Христово страдање и Његова жртва били централно место разговора а Света Чаша из које се причешћујемо Крвљу и Телом Христовим, представља централно место људског спасења. Благи наклон главе двојице ангела (Господа Исуса Христа и Господа Духа Светога) ка Првом лицу Свете Тројице, указују на поштовање Бога Сина и Бога Светог Духа према Богу Оцу. Уздржано и замишљено лице Бога Оца сведочи о узвишеном карактеру њиховог разговора. Ту је приказана још једна јасна симболика која потврђује светоотачко тумачење идентитета сва три лица Свете Тројице. Тако се изнад “Бога Оца, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог”, налазе грађевине које симболизују Његово стваралаштво. Изнад Господа Исуса Христа налази се Мавријски дуб, као симбол вечно зеленог дрвета живота, као симбол да ће сви они који у Њега верују и пију из Његове Чаше, имати живот вечни. Изнад Господа Духа Светог налазе се планине, које нам сведоче о узвишености духа и о великој узвишености свакога који тежи задобијању благодати Духа Светога. На тој икони су као на тацни приказане неслућене могућности руске православне душе, које су се после пројавиле у свим областима људског духа – од музике и сликарства, до архитектуре и књижевности. Када сам недавно у једном српском манастиру говорио о својим утисцима о “Светој Тројици” Андреја Рубљова, један благочестиви игуман српски ми је тада рекао, да он мисли да Рубљов уопште није свесно ставио Господа Исуса Христа у правилан облик чаше, или Светог Путира, него да је просто, рука тако вођена Духом Светим.
“Света Тројица” Рубљова имала је огромну улогу као истински симбол јединства православних Руса у коначном ослобађању од Татаро-Монголског ропства. Сам поглед на “Свету Тројицу” одгонио је сваки страх пред мрским непријатељем и доприносио јединству руских људи. Та јединствена снага овог бисера руске духовности, ни толико векова после свог настанка није ништа изгубила од свог позива на јединство, не само Руса, него и свих православних хришћана. Тешко је речима исказати осећања која православну душу обузму када стане пред “Свету Тројицу”.
Пре извесног времена сам за један локални часопис у Србији говорио о Светој Тројици Рубљова и том приликом сам рекао да пред том иконом (која је величине собних врата), православни човек стане и тешко му је одвојити очи од ње. И полагано клекне, а сузе умиљења се саме појављују у његовим очима, и он практично осећа физичко присуство благодати Божије. Ту се осети та духовна веза, осети се да смо ми православни једно у Христу Господу нашем и осетимо Андреја Рубљова као свог најближег и најмилијег сродника.
Света Русија је још духовно жива, Православље у Русији није умрло, Православље је вера Васкрсења и надам се у Бога, да ће вера Руског народа васкрснути и да ће поново Русија моћи да се зове Светом Русијом.
Молитвама преподобног Андреја Рубљова – нека тако буде!
USAID се купи из Русије!
USAID се купи из Русије!
21:52 18.09.2012. Факти
ЗАКОН О „СТРАНИМ АГЕНТИМА“ ЈОШ НИЈЕ РЕАЛНО СТУПИО НА СНАГУ, А ВЕЋ ДАЈЕ ПРВЕ ПЛОДОВЕ
Викторија Нуланд
Примиче се крају физичко присуство USAID у Русији, али САД ће и даље подржавати демократију, људска права и развој здравијег грађанског друштва у Русији и надамо се наставку сарадње са руским невладиним организацијама – изјавила је портпарол Стејт департмента Викторија Нуланд РУСКИ закон који све НВО, које примају финансијску помоћ из иностранства, проглашава „страним агентима“ – још није реално ступио на снагу, а већ даје прве плодове. И то какве!
Америчка агенција за међународну помоћ – USAID – најавила је повлачење из Руске Федерације! Наводно због „губљења интереса за Русију“.
А да све буде типично амерички, портпарол Стејт департмента, Викторија Нуланд, покушала је да „лоптицу“ пребаци на руску страну, рекавши:
„Сједињене Државе су недавно сазнале за одлуку владе Русије да прекрати деловање USAID. А ми се веома поносимо оним што је USAID постигао у Русији током протекле две деценије и са својим партнерима и сарадницима радићемо на томе да агенција заврши започете програме или да за то пренесе овлашћења“.
Сам USAID је својим „уплаканим“ руским клијентима обећао: да ће наставити да „са дистанце“ помаже хору руских невладиних организација западних влада и да ће остати „привржен помагању демократије“.
А Нуландова је чак покушала и да поентира:
„Примиче се крају физичко присуство USAID у Русији, али САД ће и даље подржавати демократију, људска права и развој здравијег грађанског друштва у Русији и надамо се – нагласила је – наставку сарадње са руским невладиним организацијама“.
Немачки ултиматум је раван објави рата!
18. септембар 201, Нови Стандард
Срђан Воларевић: Писмо Цвијановићу или Немачки ултиматум, раван објави рата
Поштовани господине Цвијановићу,
Прочитао сам Ваш текст „Немачки захтеви и почетак…“. Позван Вашим сагледавањем новог немачког кампфа, а уз ослонац на Вашу пажњу и добру вољу, желео бих да Вам предочим суштинску тачку немачких улитматума – ја бих се ипак определио за ту оцену тих њихових назови захтева.
Настојаћу да будем кратак и јасан.
Сам садржај немачког захтева не допушта никакву расправу, оспоравање или сумњу. То што Немачка, преко тамо неког тобож неформалног фићфирића испоручује Србији у седам тачака од Србије захтева да се одрекне свог суверенитета над целовитом својом територијом. И то није све. Ту је и захтев за немачко право над српском историјом, па да се установе кривци за паљење Немачке амбасаде у Београду, у граду у коме Немци, кад год им се пружи прилика током историје, посеју приличну количину бомби… итд.
Дакле, реч је о ултимату, ултиматуму који је по духу раван објави рата. И потпуно је неважно да ли та објава долази из срца немачке воље или је то налог тамо неког с оне стране Атлантика, што не треба искључити, с обзиром на веома снажан идејни покрет немачког националног препорода који диже глас против атлантиста, о чему смо штуро били обавештени у једним нашим новинама, прошле године. Бестидност, безочност и осионост Немаца и сада остаје на снази. Та странка, чији фићфирић, као унук оног немачког војника који је у чизмама газио по Србији, бахато се шепурио по Београду, сигурно је финансирана и од оних пара које су Срби на привременом раду уливали у буџет Немачке, па је тако он с тим парама допутовао нама у госте. И то је почетак и крај немачког морала када су у питању Срби и Србија.
Не бих да доказујем константу немачког виђења Срба кроз историју, само бих се сетио једног београдског пријема који је уприличио Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, први наследник чувеног и на српском у Хрватској већ опеваног Ханса Дитриха Геншера. Елем, пошто је Крајина збрисана са лица земље, уз језиву тишину човекољубиве и хуманистичке Европе, пошто је у бази Рај Петерсон ударен амерички жиг на мир у БиХ а тачка на постојање Срба у Хрватској, дотични немачки званичник се као победник у окончаном рату обрео у Србији. И одмах је, као пијани фелдвебел, почео да исказује своје жеље. Једна од њих била је да се нађе са последњом владом Републике Српске Крајине. И жеља му је снисходљиво, усрдно и домаћински била испуњена. И ту није могао одолети а да не укаже на своје дубоко немачко порекло, на свој исконски поглед на Србе. Рекао је дословно: „Ви Срби, пропустили сте историјску прилику за националним уједињењем!“
ПОРИВ ГАЖЕЊА Није га било срамота да тако нешто замисли, срочи и каже – пред људима у чијем прогонству је учествовала и Немачка, сладострасно покренувши и одобривши и неговавши бујање клерофашистичких токова живота са геноцидним предзнаком у бадинтеровској Хрватској. Још мање да се и запитао да ли ће те људе повредити – не, он је, као охоли Тевтон нижег чина, садистички ликовао над пораженим непријатељем!
И да те човек пита: зашто су Срби непријатељи Немаца, кад Србин под својим барјаком никад војно није ни закорачио на тло Дојчланда? Па да се ови тако острвљују на Србе. Да л’ ко зна одговор на то питање?!
Не треба да завирујемо у одлуке Берлинског конгреса да бисмо схватили шта то значи када Немац каже Србин или да прелистамо немачку штампу после Видовдана 1914. године. Довољно је да се сетимо само 27. марта 1941. да бисмо разумели немачку вољу у односу према Србима. Ту не може да се изврдава, на начин већ погано и гнусно одомаћен у светском мњењу: као Немци били недоношчад, па их је онај малоумник и неостварени сликар Хитлер покренуо у рат. То ми до неба заудара на оно крлежијанско о два камиона усташа који су чинили злочине над Србима широм целе Ендехазије или што воња до пакла на оно када је доктор Алојзије Степинац, римокатоличко екуменистички светац, тврдио да су Срби крви што су их Хрвати клали јер су Срби били саможиви хегемони у Југославији. Необорива је истина: немачки порив безобзирног гажења свега пред собом дошао је до пуног свог узлета 6. априла 1941. године – и тачка. Ко у ту оцену не верује само нек се сети оног изума немачког духа: 100 живих Срба вреди колико један (1) мртав Немац, а ране једног (1) Немца су у висини 50 живих Срба.
И још један, најновији прилог, да додам немачком разумевању Срба.
Оно јесте да су немачки стандарди за производњу челика још увек у светском врху, као и њихова аутомобилска индустрија, и што им је књижевност уз филозофију достојна дубоке пажње и уважавања, али то нема никакве везе са њиховим одобравање слободног живота међу Србима. А још мање да се у тај однос може уплести оно што се у Србији зове честитост. И ево живог примера: саставили се унесрећени Срби из Варварина, чији су најрођенији изгинули од америчког милосрдног бомбардовања Србије 1999. године, а у чему је издашну помоћ сваке врсте пружала хуманистичка Немачка. Окупили се Срби и тамо неком суду у земљи филозофа, музике, прецизних машина и доброг права поднели тужбу против те државе. Најмање да су тражили новчану надокнаду, колико их је гонила мука да истерају на чистац одговорност саме те државе. И гле очекиваног одговора: суд, у чију част и интегритет и добру утемељеност би се клело више од 99 одсто српских правника, просто и једноставно одговорио је да за ту ствар није надлежан. И тачка. Не чак ни да руке пере од тог гнусног бомбардовања, у служби оних тамо, с оне стране Атлантика, не чак ни да упути на инстанцију, рецимо, утопистички, тамо неког Савета безбедности, Уједињених нација, чији интегритет је и Немачка згазила (као и при случају Лиге народа, под Адолфом Хитлером), ступивши у хуманистички рат против Србије. Ништа од тога. Суд је напросто утврдио: сиктер, бре, жгадијо балканска, овде је цивилизована држава, овде ви варвари немате шта да тражите! Гњецаћемо вас кад год будемо могли и кад нам се ћефне. И тачка.
Уједно то је и основна порука овог најновијег немачког ултиматума. Нема ту места ни за какве успутне, додатне или заобилазеће потезе, да би се то ублажило, оспорило или скрајнуло. То је једна велика тачка. Тачка која не даје места никаквој дилеми. Тако и треба размишљати.
ЧИСТА РУКА СРБИЈЕ Пре свега, немачки ултиматум тражи од Србије да се одрекне свог суверенитета, што значи да изведе једну врсту самоубиства.
Пре ма каквог мишљења о овој тачки ултиматума само бих натукнуо: држава се не прави и не обнавља за мандата једне владе, како је то Борис Тадић разумевао, што и није чудо, будући испао из ногавице Јосипа Броза, заједно са Светиславом Басаром. Држава се прави, одржава и обнавља за недогледан број будућих нараштаја. И то је основни критеријум за све институције државе, од привреде, здравства, школства, пољопривреде, све до најмањег путића у тамо неком селу на Сувобору, што су једнако важни стубови заједничког живота. Из тог налога треба да произађу сви погледи на будући живот у земљи Србији.
И сада не видим ни један ваљан разлог да се човек нешто удубљује у мотиве Немаца за тако срочену тачку ултиматума. Као што не могу да разумем такву утакмицу међу српским политичарима после славног 5. октобра 2000, у којој се напросто утркују ко ће се више морално срозати и заблатити на путу у Европу. То не могу сакрити никаве паре, никакво богатство, још мање лажи са страница целокупне штампе у Србији или све и једна телевизија, а још мање каква бајна и саблажњива обећања, у смислу бољег и лепшег живота.
Основно је да је Србија после 1999. Немачкој пружила чисту руку иако ова Србима дугује небројено много живота само у последњих сто година, иако је ова у српску историографију убургијала своје фантастичне тезе о далекој и ближој прошлости, иако је ова правом силеџије растурала државу којој су Срби у оба светска рата принели преко 2.000.000 живота а да не помињем колико разорених српских градова и спаљених села, иако је Шиптарско крволочно оргијање на Косову сакривала у лажима, у мислима о потковици… Србија пружа чисту руку а Немачка узвраћа голом песницом. То је суштина, како европског тако и немачког односа према Србији.
И ко зна када ће се Србији указати слична прилика, овако величанствена и узвишена прилика. Ово тешко искушење, међутим, Србија треба да прихвати са радошћу, јер јој је куцнуо час да се ослободи свих заблуда и илузија о Европској заједници, европским пријатељима, европским парама, европским инвестицијама, европским стандардима… о бољем животу на начин европејаца.
Немачка јасно и разговетно поручује Србији: можеш постати део оног организма који сам ја установила, само ако се одрекнеш себе и затреш право на сећање о себи.
И, ако Србија пресече тај болесни и наказни спој са Европском заједницом, спој који је у њој производио политичаре за један мандат, за државу од данас до сутра, не треба од Немачке да очекује ни цвеће ни захвалност. Онако као што сам 100 одсто уверен да је острашћеност оног нашег немачког фићфирића само продужена освета његове шефице и канцеларке Немачке над објављеном фотографијом њеном са нацистичким шлемом на глави усред Београда, тако сам уверен да Немачка неће презати од захтева пред Европском заједницом да се Србији поново уведу санкције, попут оних из 1992. Само се сетимо како је Немачка од Француске створила непријатеља Срба на почетку сецесионистичких ратова 1991–1995.
