Можете  ли  да  замислите  да  у  Израелу  постоји  филмски  редитељ  који  изјави  да  га  не  интересује  Холокауст  и  да  он  снима  филмове  само  о  израелским  злочинима, а  држава  Израел  и  њихово  министарство  културе  га  још  и  финансирају? Помислите  да  ли  је  могуће  да  у  Јерменији  постоји  филмски  режисер  који  каже  да  је  турски  геноцид  над  Јерменима  мит, да  га  не  интересују  злочини  над  његовим  народом, већ  јерменско  ”суочавање  са  прошлошћу”  и  да  Нагорно-Карабах  припада  Азербејџану  и  да  је  ”геноцидна  творевина”? Наравно  да  је  тако  нешто  незамисливо, али  код  нас  у  Србији  не  само  да  се  може  замислити, већ  се  таква  филмска  остварења  шаљу  на  доделу  ”Оскара”.

Да  од  зла  у  ”нашој”  кинематографији  постоји  и  горе, показују  овогодишњи  кандидати  за  награду  ”Оскар”. За  сва  три  филма  може  се  рећи  једино  да  представљају  врхунац  расистичке  антисрпске  пропаганде  са  усташком  ”нијансом”  црне,  која  карактерише  последњи  и  најцрњи  талас  у  домаћој  кинематографији. Сва  три  остварења, ”Устаничка  улица”, ”Парада”  и  ”Кад  сване  дан”, сведоче  да  се  код  нас  филмови  одавно  више  не  снимају  за  биоскопе  и  публику, већ  као  агитпроповска  и  србофобна  остварења, јер  на  страним  фестивалима,  где  се  величају  вредности  мондијализма, пожељно  је  снимати  филмове  где  се  Срби  представљају  као  крвожедне  наказе, геноцидни  злочинци, силоватељи, ”као  зликовачки  народ  без  икаквог  закона”, што  би  рекао  бивши  француски  председник  Жак  Ширак. Наравно, за  таква  остварења  се  добијају  и  богате  синекуре, тако  да  је  настало  право  такмичење  ко  ће  се  више  иживљавати  над  нама, јер  може  да  очекује  новац  и  награде  на  филмским  фестивалима, без  обзира  на  ђубре  и  склепотину  од  филма  који  је  снимио. Када  погледате  ”домаће”  ауторе  антисрпског  ”црног  таласа”  попут  Горана  Паскаљевића, Горана  Марковића, Срђана  Драгојевића  и  др., поред  њих  Анђелина  Џоли  делује  као  невешти  аматер  и  још  увек  шегрт  антисрпског  расизма. Уосталом, овај  антисрпски  ”црни  талас”  има, као  и  многе  друге  појаве,  своју  предисторију.

Током  90-тих  година  ”наши”  титоистички  уметници  нашли  су  се  у  немалом  страху. Државе  и  идеологије  коју  су  они  раније  музли  више  није  било. Уплашивши  се  за  личну  егзистенцију, завапили  су  против  ”великосрпског  национализма, клерофашизма, рата, жртава, изолације  од  света”  и  тсл. Себични, егоистични, сујетни, надмени  и  презриви  према  обичним  људима  и  сопственом  народу, није  их  било  брига  за  патње  и  страдање  ни  свог  ни  других  народа, нити  су  дубље  улазили  у  узроке  разбијања  и  грађанског  рата  у  СФРЈ. Врло  брзо  су  схватили  за  шта  се  добијају  паре, нарочито  од  страних  копродуцената. У  почетку, филмови  које  су  снимали  о  ”мрачним  90-тим”  нису  одисали  отвореном  мржњом  према  сопственом  народу  и  обичном  човеку. Антисрбизам  је  већ  постојао, али  је  био  стављан  у  други  и  трећи  план. Још  увек  су  снимани  филмови  где  су  ликови  представљани  вишеслојно  и  где  је  постојала  нека  радња  и  смисао  филма, а  не  да  су  сви  ликови  једнодимензионални, банални, глупи, идиотизовани  и  злочиначки.

Главни  акценат  је  био  на  критици  Милошевићевог  режима, антиратне  поруке, млади  који  одлазе  у  иностранство  и  сл. Међутим, један  филм  је  представљао  вододелницу. После  њега, више  ништа  неће  бити  исто. То  је  био  филм  Горана  Паскаљевића  ”Буре  барута”. У  том  остварењу  није  критикован  ни  Милошевић, ни  власт, није  говорио  ни  о  санкцијама, рату, криминалу, безнађу  младих. Тај  филм  је  српски  народ  колективно  приказао  као  гомилу  лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова  и  то  кроз  креатурне  и  идиотизоване  ликове. ”Буре  барута”  је  најавио  почетак  антисрпског  ”црног  таласа”  на  филму. После  петооктобарских  промена, расистички  антисрбизам  постаје  владајућа  идеологија  у  Србији, а  филмска  остварења  која  се  код  нас  снимају  последњих  12  година, част  ретким  изузецима, постају  патолошка  појава. Испада  да  је  под  ”диктатором  Милошевићем”  снимљен  рекордан  број  филмова  који  критикују  његову  власт, а  када  су  стигле  жуте  демократе  готово  да  није  снимљен  ниједан  филм  о  проблемима  транзиције, реформи  и  да  је  критичан  према  жутим  демократорима, нити  филм  који  се  бави  проблемима  који  тиште  наше  друштво  и  скоро  сваког  обичног  човека. Ауторских  остварења  готово  да  и  нема, али  зато  има  ”фестивалских”  антисрпских  пројеката  који  су  учинили  излишним  да  било  који  хрватски, муслимански  или  албански  редитељ  снима  филмове  са  сличном  тематиком, пошто  ни  највећи  ни  најгори  пропагандисти  међу  њима  тешко  да  могу  да  надмаше  Паскаљевића, Марковића, Драгојевића, Арсенијевића, Стојановића, Србљановићку  и  сличне  ”домаће”  редитеље  и  драматурге. На  крају  смо  дочекали  и  отворена  дијаболична, патолошка  и  наказна  остварења, попут  ”Српског  филма”  и  ”Клипа”. Треба  ли  онда  да  нас  чуди  што  ће  нас  на  избору  за  ”Оскара”  представљати  Паскаљевићев  ”Кад  сване  дан”, који  није  ни  приказан  у  домаћим  биоскопима, али  га  је  изабрала  комисија  чије  је  чланове  постављао  Паскаљевић  лично.

Није  спорно  да  уметници  имају  право  да  износе  своје  ставове  кроз  своја  дела  и  да  се  критички  односе  према  негативним  појавама  у  друштву  и  да  су  критични  и  са  дистанцом  у  односу  на  сваку  власт. У  српској  књижевности, уметности, кинематографији, имамо  доста  таквих  стваралаца  који  су  били  велики  и  признати, који  су  волели  своју  земљу  и  свој  народ, а  због  својих  дела  често  су  доспевали  у  политичку  немилост, неки  и  у  затвор, јер  се  нису  допадали  тадашњој  власти. Нека  су  дела  била  и  цензурисана, попут  ”црног  таласа”  српског  филма  за  време  комунистичке  власти. Разлика  између  ових  стваралаца  и  уметника  и  данашњих  представника  антисрпског  таласа  је  у  томе  што  уметник  критикује  негативне  и  лоше  појаве  као  лоше  стране  неке  власти  зато  што  му  тако  налаже  савест, из  љубави  према  истини  и  зато  што  свом  народу, а  и  свим  другим  људима, жели  добро. Макар  био  и  у  неким  заблудама, уметник  следи  одређену  естетику  и  даје  етички  суд  о  битним  питањима, што  дела  великих  стваралаца  чини  вечитим  и  увек  актуелним. Такође, они  преузимају  немали  ризик  током  свог  живота, јер  замерајући  се  моћницима  свог  времена  многи  од  њих  су  завршавали  и  сиромаштву, умирали  у  беди, завршавали  у  затворима, били  прогоњени  и  сл. За  разлику  од  великана  међу  уметницима  који  су  тако  стварали, ”домаћи”  национал-мазохисти  поступају  крајње  комформистички  и  опортуно, придружујући  се  глобалистичком  тоталитаризму  и  радећи  отворено  за  стране  продуценте  и  већ  унапред  припремљена  фестивалска  остварења. Уместо  да  критикују  режим  који  нас  је  упропастио  и  негативне  појаве  које  разарају  наше  друштво, они  пљују, вређају  и  иживљавају  се  над  сопственим  народом, приказујући  Србе  као  ”ружне, прљаве, зле, геноцидне, силоватеље  и  манијаке”  и  за  то  добијају  новац  из  државног  буџета  и  богате  синекуре  из  иностранства, нарочито  са  запада. Уметнички  гледано, њихова  остварења  су  обично  ђубре  у  рангу  прљаве  антисрпске  пропаганде, а  естетика  им  је  иста  као  и  код  Дишановог  писоара, романа  ”Секс  и  град”, Софи  Кинселине  ”Купохоличарке”, ”Суље  величанственог”,  или  спотова  Лујизе  Чиконе, Џастина  Бибера, лејди  Гаге, Карлеуше  и  сл. патолошких  наказа  постмодерне. И  заиста, гледано  чисто  естетски, има  ли  разлике  између  Биљане  Кокаин  Србљановић  и  Филипа  Давида  са  једне  и  Марка  Видојковића  и  Софи  Кинселе  са  друге  стране?

Када  сам  већ  поменуо  Филипа  Давида, по  чијем  је  сценарију  Паскаљевић  снимио  филм  ”Кад  сване  дан”, да  се  мало  и  њиме  и  његовим  делом  позабавимо. Сам  Филип  Давид  тврди  да  је  сценарио  који  је  написао  за  Паскаљевићев  филм  заснован  и  на  његовој  животној  причи, јер  се  и  његова  породица  скривала  од  нациста  у  једном  сремском  селу  и  крила  их  је  српска  породица. То  су  чињенице  из  Давидовог  живота, а  шта  он  пише  у  сценарију  за  филм? По  његовом  и  Паскаљевићевом  филму  ”Кад  сване  дан”  испада  да  логор  на  Сајмишту, за  време  рата  на  територији  НДХ, нису  држали  Немци  који  су  га  1944. године  предали  усташама, већ  да  су  Недићеве  снаге  депортовале  7000  Јевреја  у  тај  логор. Тако  да  испада  да  су, по  Паскаљевић-Давидовом  филму, Недићева  влада  и  српски  народ  значајно  одговорни  за  Холокауст. Шта  рећи  о  овоме, него  да  се  ради  о  потпуној  небулози, лажи, фалсификатима  и  кривотворењу  историје. Уосталом, о  каквом  се  историјском  фалсификату  ради  најбоље  се  види  из  писма  које  је  Јаша  Алмули  упутио  књижевном  додатку  ”Тајмса”  из  18.11.1993. године  у  којем  се  он  осврће  на  писмо  извесног  г. Хоареа  који  је  тврдио  исто  оно  што  и  Давид  и  Паскаљевић  у  њиховом  филму. Иначе  тај  Хоаре  вишеструко  умањује  јеврејске  жртве  на  територији  НДХ  тврдећи  да  је  на  територији  Павелићеве  усташке  кланице  убијено  не  преко  33000  Јевреја  већ  24000. Са  друге  стране  вишеструко  увећава  јеврејске  жртве  на  територији  Недићеве  Србије  под  немачком  окупацијом  наводећи  да  је  ту  убијено  или  депортовано  23000  Јевреја, а  не  14000  колико  су  званични  подаци. Јаша  Алмули  устаје  против  ових  покушаја  кривотворења  историјских  чињеница  и  у  наставку  демантује  још  једну  Хоареву  тврдњу  да  је  Недићева  влада  донела  антијеврејске  законе  и  директно  учествовала  у  Холокаусту. Јаша  Алмули  износи  чињенице  да  никакво  антијеврејско  законодавство  није  донето, нити  је  отворен  ниједан  логор  нити  је  извршено  ниједно  убиство  од  стране  Недићевог  апарата  власти. Хапшења, депортације, убиства  и  подизање  логора  у  окупираној  Србији  спроводиле  су  немачке  трупе, пре  свих  Гестапо  и  СС. Једино  је  било  случајева  да  су  припадници  Специјалне  полиције  учествовали  у  хапшењима  неких  Јевреја  привучени  новчаним  наградама  које  су  давали  Немци. У  наставку  писма  г. Алмули  додаје  да  су  се  Немци  бавили  Јеврејима  у  окупираној  Србији, а  дужност  Недићевог  режима  је  била  да  брине  о  унутрашњој  администрацији. Ове  се  чињенице  могу  проверити  у  истраживању   Савеза  Јеврејских  општина  Југославије  о  Недићевом  режиму. Наравно, Филипа  Давида  то  не  интересује. Он  и  Паскаљевић  би  од  Срба  који  су  били  жртве  геноцида  и  фашистичког  терора  да  направе  џелате  и  Хитлерове  следбенике, па  да  нас  онда  њихови  западни  спонзори  и  финансијери  ”суочавају  са  прошлошћу”  и  иживљавају  се  над  нама  до  миле  воље.  Чисто  да  подсетим, тај  исти  Филип  Давид  је  био  један  од  ”чувених”  писаца  ”форумаша”  који  су  потписали  петицију  против  ”медијског  линча  и  хајке  на  Андреја  Николаидиса”, а  све  поводом  Николаидисовог  текста  у  којем  он  изражава  жаљење  што  бомба  није  побила  све  присутне  у  дворани  ”Борик”  у  Бања  Луци  на  обележавању  20  година  Републике  Српске. Толико  о  ”хуманизму, антифашизму, борбом  за  људска  права”  дотичног  Филипа  Давида.

Овим  је  потврдио  још  једну  заједничку  црту  са  Мадлен  Олбрајт. И  њу  и  њега  са  њиховим  породицама  Срби  су  спасли  одласка  у  концентрационе  логоре  немачких  нациста. Олбрајтова  нам  се  захвалила  бомбама  са  осиромашеним  уранијумом  и  спроводећи  геноцид  над  српским  народом, а  Филип  Давид  подржава  неоствареног  бомбаша  Николаидиса, који  би  да  побије  оне  које  Олбрајтова  није  стигла. Што  каже  народ, кога  ти  хлебом, тај  тебе  каменом  (или  у  овом  случају  бомбом). Данас  Филип  Давид  самог  себе  проглашава  за  комесара  у  књижевности  који  сматра  да  је  једини  позван  да  тумачи  лик  и  дело  Данила  Киша, наравно  са  становишта  ”друге  Србије”, и  да  он  може  да  забрани  неким  писцима, за  које  сматра  да  нису  ”политички  коректни”, да  се  баве  делом  Данила  Киша. Уосталом, ако  се  Филип  Давид  толико  интересује  за  ”суочавања  са  прошлошћу”  зашто  не  пише  на  тему  изрода  и  конвертита  у  јеврејском  народу,  који  су  се  истакли  у  мржњи  и  истребљењу  својих  сународника. Данас  није  никаква  тајна  да  је  Хитлеру  са  мајчине  стране  баба  била  Јеврејка, па  опет  какав  је  он  монструм  био  према  њима. Хајдрих, други  човек  Вафен  СС-а  одмах  после  Химлера, по  оцу  је  био  Јевреј, па  је  опет  заговарао  ”коначно  решење”  за  њих, а  над  њим  се  нису  спроводили  тзв. ”Нирнбершки  закони”. Ако  је  то  Филипу  Давиду  далеко, ево  му  ближих  случајева, из  ”региона”. Утемељивачи  усташког  покрета  уз  Анту  Павелића  били  су  јеврејског  порекла  и  то  Иван  Франк, син  Јосипа  Јошуе  Франка  који  је  наследио  Анту  Старчевића  на  челу  Хрватске  странке  права, и  Аугустин  Першец. Ту  су  у  самом  врху  Павелићеве  НДХ  били  Еуген  Дида  Кватерник, Иво  Корски, такође  јеврејски  конвертити  у  римокатолицизам, а  и  Павелићева  жена  Мара  је  била  пореклом  из  јеврејске  породице  која  је  у  Загреб  дошла  из  Беча. За  многе  који  не  знају, прва  ”кристална  ноћ”  није  била  у  Немачкој  над  Јеврејима, већ  у  хрватским  градовима  над  Србима  на  самом  почетку  20.  века, чисто  да  нам  ставе  до  знања  шта  нас  чека. Тада  је  руља  предвођена  Јосипом  Јошуом  Франком  и  његовим  ”правашима”  разбијала, демолирала, пљачкала, линчовала  Србе  уништавајући  њихове  радње  и  имовину. Није  то  било  дело  само  ”праваша”  и  њихових  присталица. Акција  је  била  толико  масовно  прихваћена  од  стране  Хрвата  да  се  могло  говорити  о  правом  погрому  и  уништавању  свега  српског. Масовност  је  изненадила  и  саме  аустроугарске  власти, које  ни  саме  нису  могле  да  очекују  такав  излив  антисрпске  мржње, иако  су  је  подржавале. Нека  мало  Филип  Давид  и  Горан  Паскаљевић  о  томе  стварају  филмове, уместо  што  играју  улоге  капоа  глобалног  конц-логора  у  који  нас  утерују  њихови  пријатељи, спонзори  и  финансијери  попут  Бернара  Анри-Левија, Бернарда  Кушнера  и  осталих  припадника  Паскаљевићеве  ”француске  везе”, која  је  у  служби  англоамеричког  тоталитарног  атлантизма  Империје.

Ми  данас  немамо  српску  кинематографију  јер  немамо  суштинску  српску  културу  ни  српску  државу. Када  спроведемо  неопходне  промене  и  када  будемо  имали  српску  културу  и  српску  државу  имаћемо  и  српску  и  уметнички  квалитетну  кинематографију. За  уметничко  стваралаштво  потребна  је  и  унутрашња  слобода  и  тежња  добрим, лепим  и  истинитим. Разним  Паскаљевићима, Давидима  и  њима  сличним  то  никада  неће  бити  јасно. За  њих  је  уметност  онај  бич  којим  нас  шибају  као  капои  Глобалистана, а  све  у  нади  да  ће  са  трпезе  западних  господара  да  им  падне  која  мрвица  више  ако  јаче  ударају  и  газе  сопствени  народ.

Сада је већ сасвим извесно да политичко-медијска хајка на српског песника, прозаисту и драмског писца Драгана Коларевића и није имала за циљ његову смену с места помоћника министра културе. Уосталом, која би легална и легитимна влада на самом почетку свог мандата испуњавала хировите а притом и неаргументоване прохтеве лидера једне опозиционе странке у осипању?

Па шта је онда била сврха Тадићевог погромашког иступа у јавности поводом Коларевићевог написа „Време је за први српски културни устанак“?

1.

Кратко и јасно: Тадићево дување у јерихонске трубе требало је да послужи за унутарпартијску употребу. Али и да потврди његов клијентилистички ентузијазам спрам западних центара моћи. Закаснио је, међутим, на обе адресе. И све се изметнуло у још један, ко зна који по реду, политички аутогол. Који је забио уз неизбежну асистенцију свог најприснијег медијског тријумвира.

Отровна стрела према Коларевићевом вапијућем културноустаничком позиву, одапета непосредно пре седнице Главног одбора ДС, имала је да опомене руководство те странке да се Тадић на њој неће појавити ни релаксиран ни у купаћим гаћама. Већ у тешком оклопу и под пуном ратном опремом неустрашивог борца против наводног српског национализма, шовинизма, нацизма, фашизма… Од Броза до данашњих дана, та зихерашка идеолошка борба доносила је најлакшу победу и најбогатији плен. Како код куће тако и на страни. У тој „борби непрестаној” Тадић је ваљда канио да, после пораза на изборима за председника Републике, бар поврне добрано нарушени ауторитет партијског вође. Само што се он, као и клонуло лидерско самопоуздање, сада теже поврћу ловом на вештице. Политички углед у обесправљеном и огладнелом народу, коме је одузета и национална слобода, више се не прибавља ни беспримерном харангом ни етикетирањем политичких неистомишљеника. А такав противник Тадићевог пропалог режима је управо добитник престижне награде „Милан Ракић” и носилац „Златног беочуга” КПЗ Србије. Једноставно, та политичка матрица се истрошила, излизала и олињала. Грађани су на власт у Србији довели заговорнике другачије политичке оријентације од оне Тадићеве.

То се обелоданило врло брзо чак и тамо где је он могао најмање да се нада. На седници ГО ДС, на којој није прошао Тадићев предлог да се на Изборној скупштини странке, заказаној за 10. новембар, гласа непосредно, већ по делегатском принципу. Тиме је Драган Ђилас добио најбољу прилику да му ин виво објасни који је далекосежни значај те партијске одлуке. Пред њим су, на крају крајева, пуна два месеца преостала за свеобухватно и систематско унутарстраначко лобирање.

Она спољна адреса коју је Тадић благоизволео алармирати указујући јој на једног „одметнутог“ српског писца у апарату наше државе, одавно већ не мари ни за његове оцене, ни за његове погледе и препоруке. А до његових најсвежијих апела држи као до лањског снега. Да није тако, он би можда и даље могао да влада Србијом. Не би га они тако олако пустили низ воду, да оплови пут од „лидера у региону“, каквим га је епитетом својевремено частила америчка државна секретарка, до најмарљивијег извињивача свима и свакоме, сем народу кога је донедавно представљао. Не би га деградирали до најприљежнијег кандидата за јавно руковање са осумњиченима за најтеже злочине над Србима с Космета. За оне злочине који укључују чак и најмонструозније вађење и трговину органима од наших отетих сународника са КиМ.

Тадићева понизна, удворичка и вазална спољнополитичка оријентација према Западу, одавно већ и за лаике представља геополитички анахронизам пар еxцелленце. Његови западни ментори сада не знају ни шта ће са својим нагомиланим проблемима. А камоли са српским државним чуном, који је Тадић канио да трајно веже уз то и даље моћно бродовље. Новој влади Србије није потребна конфронтација са Западом, али ни капитулација пред  његовим притисцима, уценама и ултиматумима. Потребна јој је уравнотежена спољна политика која ће све већу пажњу поклањати нашим традиционалним савезницима и државама које не признају квазидржаву Косово. Који са нама желе партнерски однос, а не однос апсолутног потчињавања. Који нас, уосталом, бар нису никада бомбардовали да би нам наметнули Броза за апсолутистичког владара. Или да би нам отимали најсветији део наше територије.

2.

У истом дану у коме је председник Србије Томислав Николић разговарао са својим домаћином руским председником Владимиром Владимировичем Путином између осталог и о томе како да Русија помогне Србији да се извуче из најдубље кризе у коју је запала у својој модерној историји, освануо је 11. септембра у дневном листу „Данас“ оцвали, ако не и инсценирани „полемички“ урадак Тадићевог медијског трбухозборца (или Мефиста?) Небојше Крстића. Који је за себе умислио да је медијски чаробњак космичке репутације.

Испод наслова „А зашто Паковић није реаговао?“ овај аутор без библиографије у даљем тексту Библиографски Ништак, а Тадићев најповерљивији медијски тријумвир, сада не само што тумачи Тадићеве ставове већ нам преноси и његове најинтимније жеље и хтења. Повод је опет исти Коларевићев текст „Време је за први српски културни устанак“. (Некоме ко има разиграну машту могло би да се учини како је овај Библиографски Ништак уједно и сочинитељ оног Тадићевог погромашког обраћања јавности у коме је бивши председник Републике тражио од нове Владе Србије да смени помоћника министра културе?)

Па тако овај преиспољни медиокритет писане и изговорене речи вавољи: „Тадић је желео да пре њега реагује и Златко Паковић. Да реагују и Паковић и његове колеге које се баве друштвеним феноменима, људским правима, темама из културе и сл.“ Пошто је, уз асистенцију Библиографског Ништака, Тадић (или Библиографски Ништак?) промашио оба политичка циља због којих су стреле и одапете на Коларевићев текст, овај медијски швиндлер сада покушава да заметне трагове. Да своју дугачку репину медијског лисца и смутљивца неопажено провуче и сачува је ненагаженом. Па целу ствар пребацује на поље „друштвених феномена, људских права и тема из културе“. Као да беспризорна медијска сатанизација Коларевића није доведена до краја, па је за наставак хајке нужна мобилизација нових хајкача? Или је то још једна подмукла п(р)озивка трећепозиваца који у зноју лица свога обделавају поље „друштвених феномена, људских права и тема из културе“ да медијски, полтички и егзистенцијално дотуку Коларевића? С тим што се подразумева да центар њеног дириговања, усмеравања и синхронизације остаје на истом месту. У штабу Библиографског Ништака.

Срећа је, међутим, што нису сви које Ништак п(р)озива на медијски линч Коларевића Тадићеве политичке памети. А нису сви ни застрашени. Ни корумпирани. Па да одмах зашиље перо и оплету по аутору дневника у стиховима чији вишезначни наслов може да иритира само непоправљиве хомофобе. Наслов збирке је, дакле, „Ухваћен на делу“.

У тој збирци друштвено и политички ангажованих песама на страни 24. а под датумом 10. фебруар 2009. могу се прочитати и ови стихови:

ЖУТА РЕКА

Ко то бистру воду мути?
Нема сумње, то су жути!

Кад нагрну жути мрави, 
праву кичму, одмах сави’!

Усправи се, буди човек, 
Да нам засја нови век!

Брате мој, ублажи тугу! 
И зидај Србију другу!

3.

Када је председник Русије својевремено запитао Бориса Тадића као председника наше земље шта најпространији државни дом на свету може да учини за Србију, добио је одговор да би било добро да нам изграде једно велико складиште гаса у напуштеним рударским окнима у близини Тузле.

„Колико ја знам, Тузла није у Србији“, смирено је одговорио Путин.

„Није, али су мени у ЕУ сугерисали да би најбоље било да се баш ту подигне једно такво складиште.“

„Знате шта“, кажу да му је одговорио Путин, „они у ЕУ праве добре кошуље и кравате и ја их радо купујем и носим. Али вентил за руски гас није и никада неће бити у њиховим рукама.“

Вентил за руски гас и власништво над преобилним изворима стратешких сировина и даље је у руским рукама. И то оним истим које су и онда и сада Србији нудиле помоћ.

У потрази за голубом са западне гране Тадић ће, сва је прилика, изгубити и последњег домаћег врапца који му је остао у руци. А то је руковођење ДС.

Тада ће до миле воље моћи да се управља по животном начелу Сретена Угричића, горостаса неолибералне и мондијалистичке мисли у нас, те врлог одлагача српске културне баштине у контејнере за ђубре. По њему је виртуелно ионако стварније од стварног.

Али је ипак од свега најреална слика жалосног стања у српској култури коју је Коларевић изложио у свом тексту и због кога је хорски проскрибован од дојакошње владарске номенклатуре, од уживалаца страних донација, као и од домаће компрадорске културне елите. Додуше, тај текст има и један акционо-оперативни недостатак, који се да накнадно исправити. Наиме, списак треба проширити, а српски културни устанак убрзати.

Стварни су и светионици на пустим отоцима у Јадранском мору.

Стварни је и горопадни полемичар Басара, чије се префињене полемике преносе и на судске дворане у којима оштећени траже задовољење правде због клевета и личних увреда које им је наносила или им још наноси ЊБЕ (Његова Бивша Екселенција). С њим се Тадић уортачио у осмишљавању историјског пројекта промене српског културног обрасца и српског националног идентитета.

Стваран је био да стварнији не може бити и онај несмајни син „жовијалног патријарха“ овдашњег НВО сектора Војина Димитријевића. Он је са места помоћника министра културе, а путем Јавног сервиса Србије, багателисао наше, јеврејске и ромске жртве у Јасеновцу. Али није багателисао амбицију своје супруге да руководи Музејом савремене уметности, који се реновира ево већ дуже од пола десетљећа.

У том „цивилизацијском постигнућу“ надмашио га је само још затворени Народни музеј, за кога садашњи тинејџери и не памте да је икада био отворен.

Са свих тих државних функција они су, у брачној и непотистичкој спрези, здушно афирмисали „инсталације“ типа „Метеорска киша“, у којима се каменује с неба Његова Светост блаженопочивши патријарх српски господин Павле. Па је потом и аутор те сабласне „инсталације“ Живко Грозданић коначно и награђен функцијом директора Музеја савремене уметности у Новом Саду.

Ова највулгарнија провокација из репертоара сокачког ђилкоша постављена је где другде до у узурпираном простору некадашњег павиљона „Вељковић“. Који је његова нова газдарица фуриозна вила тзв. друге србије Борка Павићевић преименовала у Центар за културну деконтаминацију. Чиме је показала и како се у Србији под демократском влашћу некажњено и демократски отима туђа имовина и како се најефикасније „деконтаминира српска култура“.

У борбеном поретку ове професионалне „армије за утеривање културе и демократије“ у Србији над Борком се, стажом и чином, издиже још само првосвештеница Сорошеве глобалистичке секте Соња Лихт. Сва ова „културна менажерија“ игноранатских диоскура, распоређена у клановско-еснафске фаланге, за чије би набрајање требало одвојити неколико штампарских табака великог формата, налазила је своје покровитеље и заштитнике не само на „културном западу“ већ и у обогаљеној и окупираној земљи Србији. Чије су државне институције културе, да перверзија буде потпуна, натрпане и умрежене Сорошевим курсистима, грађанистима, патикарима, минђушарима и олошем сваке врсте, финансирале пројекте исмевања, ружења, клеветања и сатанизације наше Отаџбине.

А у Министарству културе на врло одговорну дужност државног секретара именована је чак и таква опскурна персона за коју се испоставило да је лажирала факултетску диплому. Ни до данас није установљено којим се то занатом она бавила у једној скандинавској држави, када је у својој радној биографији с поносом истицала међународно искуство.

Демократски и поштено.

Нема шта!

* * *

И заиста – поставиће питање неки наивац међу патриотама – зашто се сви они не деложирају макар виртуелно и уз ограничени рок на неко место изван ове и овакве Србије. Коју, ево, дуже од две деценије држе и прже на оптуженичкој клупи због њене наводне клаустрофобије, њене заостале патријархалне културе, њеног национализма, милитаризма, шовинизма, фашизма, нацизма…? Па да са разумне дистанце покушају да утичу на „позитивне промене“ у српској култури и српском друштву?

Али, авај, шта би они радили без унижене Србије?

Да ли би се за њихову делатност уопште чуло?

Да ли би игде постојала потреба за њиховим „експертским услугама“?

На основу чега би им удељивали уносне грантове са стране?

Њима који су се, попут диригованих лешинара, острвили на нашу рањену и напаћену мајку Србију!

Обједињени мржњом, злодајношћу и личном коришћу.

И то нарочито сада, када у очајању процењују да Србија још није темељно денацификована. Да њена национална држава још није потпуно разбијена. Да се још не зове Грађанијом или већ некако другачије. Како било. Само не својим крштеним именом. Само не – Србијом!

Извор: Нови Стандард

Име које сваки Србин треба да зна – Николај  Бурљаев, глумац и режисер!