РЕАКЦИЈА ЈЕДНОГ ЧИТАОЦА (име познато редакцији) НА НАШ НЕДАВНИ ЧЛАНАК: 

СРБИЈА ДРЖАВА САМО НА ПАПИРУ(?): “Албанска деца у Бујановцу и Прешеву уче из косовских буквара…”

Објављено 2012/09/05 у 13:43

Србија све мање личи на државу захваљујући проданим душама из власти. Страшно је и језиво колико мало свести има овај сироти народ о томе ко га предводи. Косовски буквар у Србији забранити хитно, забранити директорима школа и да помисле да имају било какав избор који буквар да користе! Еј живиш у Србији,значи учиш из Српског буквара, крај расправе, пре него што је и почела!
Страшно је то што се дозвољавају овакве ствари! Добро ми је познато шта раде национални савети у мом граду и то је исти случај као и на Косову! Деца уче из Хрватских уџбеника, летују на хрватском приморју, добијају бесплатне књиге, прибор и шта год им је потребно. Родитељи који су слепи и не виде шта се ради пребацују децу у хрватске разреде под паролом “хеј па бесплатно је, што да упишем дете у Српски разред кад ми ови дају све бесплатно“!

Раздвајају децу како би оставили семе мржње и раздора и преносили га на наредна поколења!  Не смем ни причати о томе ко то све подржава, јасно је да се жмури на ове ствари под паролом људских и мањинских права о којима се толико лаје на медијима…. ја лично припадам мањинском народу, али волим ову земљу Србију и плаче ми се када видим шта јој раде!  Никада небих дозволио ни трећину онога сто је дозвољено мањинама, на њиховом челу јашу људи који су наштеловали своје деловање да разбију ову сироту земљу…
Мањинска права!  Ма каква права!  Моје дете ми прича како је његов друг био у Хрватској на мору 10 дана у хотелу са школом и пита ме зашто и оно не може да иде???   Е, шта да му кажем, како да му објасним?  Зар треба нама ово?  Да и ја своје дете пребацим у хрватско одељење због бесплатног мора, књига и прибора?  Е па нећу!!!

Нећу да се продам! Доста је!  Превише!

05.09.2012. ФБР аутор Драган Симовић

Снага народа јесте у Духу Стварања

Драган Симовић

Таленти се морају неговати!

Један народ је, између осталог, велик онолико колико талената успе да однегује!

Што више даровитих личности у једном народу, тим већа и духовна снага тога народа!

Тешко народу који не уме да одгаја и негује своје таленте; народ без талената јесте само привидно жив!

Тако су говорили Гете и Тагоре.

Два велика песника Истока и Запада.

Дух држи како појединце тако и народе!

Чему ово писаније?

Ово писаније је истовремено и последица и узрок, нечега што је било и нечега што ће бити!

Хајде песнички да поједноставим!

Нама је Србима, у овоме часу, драгоцена свака даровита и самосвојна личност.

Ми смо и дошли довде докле смо, а знамо како смо и зашто смо дошли, само стога што кроз многе нараштаје нисмо одгајали ваљано даровиту и паметну децу.

Уместо талената, сада имамо медиокритете и дебиле на свим кључним местима, од културе, преко образовања, привреде, судства, војске, па све до самог врха политике!

Све је то последица занемаривања и одбацивања талената!

Ако убијеш памет једном народу, онда остаје стадо оваца које се води на кланицу!

Наши душмани управо то чине у овоме трену!

Жешће него икада раније.

Ваљда сте то схватили!

Већ неко време, примећујем, и препознајем, да је све више даровитих и образованих на друштвеној мрежи: на сајтовима, блоговима, порталима, на буку (бук, буки, буква – чиста србска реч!), на страницама електронских часописа.

И, ја на основу тога закључујем, да се Србство (мада жестоко гушено и споља и изнутра!), полако буди, и освешћује.

Али, нама је дужност; свима нама и свакоме од нас понаособ; да, на овај или онај начин, припомажемо сваку даровиту (а поготову младу), и самосвојну личност!

Да будем одређен.

Запазио сам, још од раније, Весну Веизовић!

Млада, даровита, образована, морална, родољубива и самосвојна личност.

Њени текстови имају душу, имају покретачку снагу, имају тачку ослонца а имају и вертикалу!

Њен стил је, истовремено, и урођен и однегован, самосвојан и самобитан, а језик јој је књижевно разуђен, прочишћен и уобличен.

Весну би, будући да је млада, ваљало подржати.

Бодрити је и соколити, како би Песник рекао.

Напросто, рекламирати је, на овај или онај начин.

Опростите за ову реч рекламирати, али управо сам на нешто слично мислио!

Зашто? Питате се!

Зато што она друга, душманска страна Србства, управо то чини, само тамо нису личности попут Весне Веизовић, већ персоне која су сушта и опречност и супротност Весни.

И то сте ваљда схватили, и освестили!

Овај умни и духовни рат против Србства тек је отпочео.

Морамо имати што више самосвојних личности попут Весне Веизовић!

Сваки њезин текст је пун погодак!

А перо јој је оштро, убојито!

Подржимо је!

Подржаћемо и себе!

Kога ви „фарбате“???

Срби за Албанце купују имања у Грачаници

Вести | 05.09.2012 | 13:21

Највеће и најпостојаније српско село у централном делу Косова – Грачаница, бије одсудну битку за опстанак. Оно што албански сецесионисти у протеклих тринаест година нису успели да остваре – да откупе српска имања у самом насељу и око њега, урадиће Срби за њих. И то они окупљени око новоформиране општине Грачаница, коју је у самом месту инсталирала албанска власт у Приштини.

Већина овдашњих Срба верује да се нико неће усудити да прода кућу и имање Албанцима у самој Грачаници, али…

– Та нова општинска власт, која функционише у систему косовских институција и под директном контролом Хашима Тачија и његове владе, има задатак да спроведе паклени план својих газда. Албанци, по сваку цену желе да уђу у Грачаницу, да најпре купе неку кућу и плац и да онда, по већ опробаном сценарију шире круг и протерују Србе – прича један старији грађанин Грачанице после литургије коју је у манастиру Грачаница, поводом манастирске славе – Успења пресвете Богородице, служио епископ рашко-призренски Теодосије.

Епископ је окупљени народ замолио „да не продеје своја имања и да збије редове и одупре се тешким искушењима“.

За улазак у Грачаницу Албанци не жале новац. За имања поред пута Приштина-Скопље плаћали су ар и до 30.000 евра. За плац у Грачаници спремни су да плате много више. И не либе се да то свакодневно нуде.

300 Срба на другој страни

Поред српске општине Приштина, која већ тринаесту годину ради измештена у Грачаници, у овој српској средини последњих неколико година функционише и новоформирана општина Грачаница, која ради у косовском систему власти. Упркос мишљењу које преовладава – да у тим институцијама у центрланом делу Космета ради далеко већи број Срба, Горан Арсић, начелник Косовског округа, трвди да је њих свега око три стотине, укључујући и запослене и у косовским министарствима у Приштини.

– За сада одолевамо. Тешко је овде функционисати и радити али ја не желим да одустанем. Имам свој ресторан, који солидно послује – прича Миодраг Димитријевић (33), отац тринаестомесечног Дамјана и шестогодишње Магдалине. – Наш задатак је да задржимо просторе које смо наследили од својих предака. Упркос чињеници да Албанци не жале новац за земљиште на значајнијим локацијама, пре свега поред путева и у центрима села, у самој Грачаници нема продаје имовине. Продаја само једне парцеле повукла би нас у катастрофу.

– И поред свих недаћа, а посебно чињенице да живимо у својеврсном гету, јер немамо слободу кретања, сви ми, ипак, некако верујемо у боље дане, а пре свега да ће наша држава Србија бити присутнија овде. Без српских иснтитуција нема нам опстанка на овом подручју – прича Љубомир Максимовић (50), професор разредне наставе.

И он сматра да је најбитније „обуставити продају српских имања, која је нарочито присутна на рубним подручјима и околним селима“.

– Истина је да Албанци нуде енормно високе цене за куповину земље како би постали већински власници наших имања. Наша држава Србија треба хитно да одговори отварањем нових радних места, да запослимо овај народ и да га сиромаштвом не терамо да продаје земљу и одлази са ових простора.

Већина овдашњих Срба верује да се нико неће усудити да прода кућу и имање Албанцима у самој Грачаници. Али, отворено изражавају бојазан од потеза које вуче новоформирана општина која ради у косовском систему. Плаши их што покушава да преузме све надлежности од српских институција.

Да су настојања приштинских власти да свој циљ о преузимању српских установа остваре посредством Срба више него очигледна, потврђује и Горан Арсић, начелник Косовског округа. Он као „посебно проблематичну“ истиче најављену приватизацију Привредног комбината „Ратар“ из Лапљег Села за који су косовске власти већ расписале тендер.

5.09. 2012. Србин.инфо

Шиптари не престају са оружним нападима на Србе: Бачена бомба у дворишту српског лекара

Непозната лица бацила су синоћ око поноћи, експлозивну направу у двориште породичне куће директора Здравственог центра у Косовској Митровици, доктора Милана Јаковљевића у Звечану.

У тренутку експлозије чланови породице Јаковљевић били су у кући али на срећу нико није повређен. Причињена је мања матерујална штета на возилу које се налазило у дворишту а од силине детонације попуцала су стакла на оближњој кућу.

Полиција је изашла на лице места и током ноћи обезбеђивала место експлозије, а увиђај ће бити обављен данас.

Доктор Милан Јаковљевић је од раније добија претњи од Шиптара, па се сумња да је напад етнички мотивисан.

Р. НЕДЕЉКОВИЋ: ХИТНО ПРОНАЋИ И КАЗНИТИ ПОЧИНИОЦЕ БОМБАШКИХ НАПАДА

Начелник Косовскомитровачког Округа Раденко Недељковић оштро је данас осудио бомбашке нападе на породичну кућу директора Здравственог центра Милан Јаковљевића и припадника КПС-а из Лепосавића Радована Јовановића и од „безбедниосних иустититуција у Покрајини затражио да пронађу и казне починиоце“.

„Бацање експлозивних направа у Звечану и Лепосавићу, при чему је причињена знатна материјална штета, представља вандалски и кукавички чин који на овај начин потврђују наводне тврдње Приштине и дела међународне заједнице да на северу Косова и Метохије владају безвлашће и криминал“, наводи се у саопштењу достављеном нашој редакцији.

„Ово је последњи час да безбедносне институције , Кфор , Еулекс и КПС престану са реализовањем једностраних одлука Приштине и да почну да обављају послове из своје надлежности, истиче Недељковић и захтева“ од надлеих органа да обаве свеобухватну истрагу и у најкраћем року извршиоце изведу пред лице правде“.

Он је изразио наду „да ова два догађаја неће отићи у заборав као и претходни догађаји у којима су оштећени Срби и остали неалбанци“.

(ТВ Мост, Радио КиМ)

+++

М. ЈАКОВЉЕВИЋ: НЕ ПРИМАМО ПЛАТЕ ИЗ КОСОВСКОГ БУЏЕТА

Генерални директор Здравственог центра у Косовској Митровици доктор Милан Јаковљевић, демантовао је да радинци ове здравствене установе примају плату из косовског буџета, да је примљен велики број нових радника и да запосленима који раде по уговору о раду нису исплаћене три плате зато што се средства за то користе за нека друге намене.

Јаковљевић је на конференцији за новинатре објаснио „да 170 „уговораца“ плату не примају јер Фонд за здравствено осогурање Центру не пребацује средства по припадајућим коефициентима већ је то мањи износ средстава. Ако у Фонду наиђемо на разумвање и ако нам уплате средства по коефицијентима које имају запослени у Здравственом центру , плате ће бити исплаћене до краја године и сви запослени остаће на радним местима“, обећао је Јаковљевић.

Он је демантовао и информацију која стиже од, како је рекао „некох локалних политичара да је Здравствени центар у последње време примио већи број радника“.

„То је тенденционо и урушава углед наше установе, рекао је Јаковљевић и позвао политичаре који располажу таквим информацијама да јавно објаве бројеве новопримљених радника“.

Директор Здравственог центра одбацио је као нетачне информације које долазе из Канцеларије Владе Косова у Косовској Митровици да здравствени радници примају плате из косовског буџета“.

„Позвали смо шефа те канцеларије да се о томе изјасни а ја одговорно тврдим да ни један радник из Здравственог центра у Косовској Митровици нити је примао нити прима плате из косовског буџета. Циљ је да се разбије наше јединство и да део наших радника посумња да неко прима тај новац“, рекао је Милан Јаковљевић.

***

МИЛАН ЈАКОВЉЕВИЋ: НАПАД НА МЕНЕ ЗБОГ ЗДРАВСТВЕНОГ ЦЕНТРА

Директор Здравственог центра у Косовској Митровици Милан Јаковљевић изјавио је данас на конференцији за новинаре да „не зна мотиве ноћашњег бомбашког напада на његову породичну кућу у Звечану“.

Он је подсетио да су он и његова супруга Драгица на челу две значајне институције у северној Косовској Митровици, Основног суда и Здравственог центра и да не знају да ли то можда није разлог за напад.

„Немамо несугласице ни са ким, не бавимо се приватним бизнисом, не дугујемо новац нити нама ко дугује и не знам шта је разлог, рекао је Јаковљевић и додао да је у разговору са пријатељима дошао до закључка да је циљ напада вероватно укидање српских институција насеверу КиМ.

„Највећи отпор од 1999. године укидању институција представља Здравствени центар, рекао је Јаковљевић и нагласио да „ако неко слонми ову устаову, као стожер отпора посао са другим институцијама биће лакши“.

„Ово није напад на мене и моји породицу већ је то напад на ову институцију. Ја нисам нападнут као Милан Јаковљевић већ као директор Здравственог центра, рекао је он и додао да је у току преподнева у свом дворишту нападнут и претучен и син угледног Косовскомитровачког хирурга др. Радимира Јанковића“.

„Циљ напада на најугледније лекаре је да се они заплаше и да почну да напуштају овај простор. На састанцима свих лекарских и других организација у Здравственом центру, донет је данас јединствен закључак да нас ништа неће уплашити и да ми остајемо овде да живимо и водимо исту политику коју смо и до сада водили, рекао је Јаковљевић и додао „да су институције на северу Косова српске и да не желе никакве контакта са албанским које не признају“.

И заменик директора Здавственог центра Милан Ивановић , пренео је став здравственик радника на северу Косова и Метохије који осуђују „безуман чин напада под окриљем ноћи, кукавички и треористички на породицу Милана Јаковљевића“.

„Ово није само напад на њега као човека већ је то напад на доктора, нашег колегу, специјалисту кардиологије, и директора наше институције, рекао је Ивановић и додао да је и Суд, на чије је челу Јаковљевићева супруга, бедем одбране од покушаја Приштине да укине институције на северу Косова и Метохије“.

Ивановић је оценио да је то и покушај дестабилизације стања на северу КиМ и затражио од полиције да починиоце овог злочина открију и казне.

***

ОПШТИНА ЗВЕЧАН: НАПАД НА ЛЕКАРА ЈЕ ПОКУШАЈ ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ

Општинско веће Општине Звечан осудило је бомбашки напад на породичну кућу лекара Милана Јаковљевића и затражило да починиоци хитно буду нађени и кажњени.

„То је покушај дестабилизације прилика на простору Општине Звечан и отежава већ тешку безбедносну ситуацију на северу Косова“, наводи се у саопштењу.

Општина Звечан је протестовала јер се на основу захтева ЕУЛЕКС-а „без икаквог основа“ издају налози за хапшења грађана и представника општине.

„Апсолутно се супростављамо таквом начину деловања представника ЕУЛЕКС-а и приштинских институција против грађана наше општине.

Руководство и грађани Општине Звечан учиниће све да се ситуација стабилизује и позивамо све грађане да дају допринс у очувању мира у нашој општини“, наводи се у саопштењу које је потписао Драгиша Миловић.

Извор Бета.

Проф. др Мило Ломпар: Обнова титоизма

„ГЕОПОЛИТИКА“ Проф. др Мило Ломпар професор на Филолошком факулутету говори за Геополитику Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права. Разговор водила: Маја Радонић Поштовани професоре Ломпар, недавно се појавила Ваша књига под именом „Дух самопорицања“. У њој – између осталог – указујете на појачавање већ устаљене тенденције подређивања српске културне политике хрватској културној политици: све у склопу тзв. југосфере као новог термина за већ виђену културну политику у доба титоизма. У чему је значај културне политике једне нације, каква је српска културна политика данас и шта заиста значи тај појам југосфера? – Дуготрајни недостатак српске културне политике огледа се у свим подручјима јавне свести: и у политичком, и у пословном, и у медијском. То би могла бити актуелна последица опште и дуготрајне друштвене неуређености. Али, овај недостатак историјски можемо схватити и као плод дубоке пукотине у осећању националног идентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померања са југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у подунавском културном окружењу, настајања контактне културе са преовлађујућом православном и садржајном како исламском, тако и католичком компонентом. Настали у дугом трајању, ови моменти проблематизације националног идентитета добили су посебну снагу услед распростирања идејâ и идеологијâ југословенства и комунизма. Оне су се показале пресуднијим од укупног наслеђа, јер су деловале снагом модернизацијских историјских процеса. Сáмо непостојање српске културне политике није, међутим, тек последица спонтаности, него и плод делатних и делотворних настојања. Јер, нема историјског и политичког стања које није резултанта дејстава сила којима је неопходно: баш у облику у ком постоји. Отуд непостојање српске културне политике погодује – као у сваком таквом случају – оним културним и политичким дејствима која имају корист од таквог стања ствари. Јер, наш проблем није у томе шта ће неко рећи, пошто свако говори оно што жели, већ је наш главни проблем садржан у сазнању о томе да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују науштрб наших интереса. У јавној свести постоји устаљена предрасуда о држави или култури као природним појавама: оне се поимају као Сунце или небо, којих ће бити шта год ми чинили или не чинили. Али, њих неће бити ако немамо вољу да их буде. То је као кућа, као породица, као живот – морамо стално да улажемо, често и без гаранција. Ко нам гарантује да ћемо живети када ујутру устанемо? За нас је, међутим, кључно да ли желимо да живимо или не, да ли устајемо или не. Није тачно да државе или културе мора бити: може и да их не буде. Јер, постоје конкретни интереси који су управљени на то да их не буде. Свет није постао никакво бесконфликтно подручје. Слобода је предуслов сваког образовања свести о српском становишту. Чему тежи непрестано компромитовање демократског и националног садржаја јавне сцене, које доследно спроводи – кроз различите облике искључивања неистомишљеникâ – секуларно свештенство нашег времена? Оно циља на саму идеју слободе. Томе иде у сусрет непрестано наметање граничника српској интелектуалној свести: некад у име југословенства, сада у име регионалне сарадње и „југосфере“; некад у име комунистичке друштвене једнакости, сада у име европске тржишне ефикасности; некад у име комунистичког интернационализма, сада у име заједнице европских народа. У име неосвешћеног усвајања тих појмова, српска интелектуална свест треба да затвори очи пред искуственом и историјском евиденцијом: она треба да себи ускрати слободу сазнања и концептуализацију српске културне политике. У тим прећутним, скрајнутим и делотворним налозима – које непрестано оглашава секуларно свештенство – налази се одлучујући разлог за обнову титоистичког југословенства. Шта тачно подразумевате под појмом титоизма и како се тај начин мишљења обнавља данас? – Титоизам – у овом хоризонту – одређују три чиниоца: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе. Свих ових елемената има у модерној српској историји, али је њихова згуснутост у титоизму највећа. Јер, било је у модерној српској историји недемократских раздобља. Када су, међутим, била испуњена противсрпским садржајем, онда је било очигледно непостојање националне слободе: као у Хабзбуршкој монархији. Када је постојао распон веће или мање националне слободе – у Србији и Црној Гори – долазило је до већих или мањих померања, како у демократским, тако и у националним садржајима. Било је – у XX веку – и периода у којима је национална слобода подређена наднационалној државности, све до фаталног поистовећивања са њом: они су, пак, били испуњени демократским облицима власти и политиком споразума. Само је у титоизму трајао период у којем је – са већом или мањом снагом – дошло до концентрације недемократског стања, противсрпског кретања и привида слободе. Само је у титоизму готово институционализовано поунутрашњивање српске кривице као готове чињенице. Те форме као да се понављају у једнообразности налога да Европа нема алтернативу. Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права. Подељени у грађане који политички постоје и не постоје, у интелектуалце који су погодни за културни образац и оне који нису, па отуд бивају избрисани из јавне свести, несумњиво изложени сузбијању демократске компоненте друштва, осведочавамо се да поништавање слободе није бесциљна радња, него је напоредно са сузбијањем елементарних права српског народа. Сузбијање демократске свести праћено је сузбијањем било какве националне самосвести у нашим приликама и околностима. Одлучујући је – као и увек – процес кристализације ових кретања, па је отуд толико наглашена потреба за пожељним културним обрасцем. Јер, оба настојања праћена су распростирањем и учвршћивањем једног истог духа у нашој јавној свести: духа самопорицања. Постоје три различита вида истог духовног кретања: на нивоу људских права одвија се сужавање слободâ и демократије; на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости. Путања овог духа није ограничена на садашњи тренутак, па је неопходно истражити облике његовог појављивања у прошлости, јер је потребно раскрити историјски ритам који бива омогућен непрестаним радом и преображењима духа самопорицања. Отуд у књизи Дух самопорицања не описујем само елементе какви су постојали у једном историјском периоду, нити анализирам само стање које су они успоставили, него желим да – кроз анализу прошлих и садашњих подударности – опишем једно константно настојање током српске историје двадесетог века. Оно има своје историјско утемељење и у претходним вековима, али је оно у двадесетом веку кристализовано у формама идеологијe – југословенство, комунизам – које су га претвориле у константу модерних времена у нас. Будући да има ране стадијуме, који су створили подлогу за модерну кристализацију, веома је вероватно да ће ово настојање – које управо улази у фазу регионалних интеграција и „југосфере“ – бити присутно и у наредним временима, јер се дејства историјских сила које га условљавају, које структурирају историјске процесе, прибављајући актуелна идеолошка образложења, неумитно настављају: она су задати изазов наше историјске и националне егзистенције. Уз стварање нових држава и нација на Балкану, паралелно тече и процес преименовања и цепања српског језика, а уз то следи и преименовање корпуса српске књижевности и културне баштине у целини. Због чега се угледни стручњаци који упозоравају на ту појаву без преседана маргинализују, називају „великосрпским националистима“, поборницима теорије завере, а они који ћутке прихватају такво фалсификовање, чак га и подржавају, добијају епитет објективних интелектуалаца? – Када се земља налази у колонијално-окупационим условима, постоје два облика отпора: институције и појединци. Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. Оне су инертне и под директном контролом власти која нема довољно мудрости да учини оно што мора, али ни да сачува све што може да сачува. Јер, њој недостаје мудрост да разликује те две ствари. Уместо тога, она – као у титоизму – води непрестани идеолошко-политички обрачун са сопственом јавношћу. Када је реч о појединцима, могућност за њихово деловање је сведена на глас вапијућег у пустињи. У тако недемократским условима, пропагандисти имају главну реч. Тако је елита постала врло коруптивна и ступила у прединтелектуално стање свести. Важите за врсног зналца историје српске књижевности, проучавали сте, између осталих, дело великог Његоша, и у појединим текстовима  помињете и случај Ивана Мажуранића тј. спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“, који заиста делује као ексцес у контексту хрватске књижевности. У уским филолошким круговима, међу студентима и професорима књижевности, повремено су изражаване сумње у ауторство спева. Каква су Ваша сазнања по том питању? – Није спорно Мажуранићево ауторство Смрти Смаил-аге Ченгића. Кључно је питање: шта нам  – у хоризонту културне политике – о природи хрватске културе говори сазнање о томе да је централно дело те културе Смрт Смаил-аге Ченгића. То питање готово да никад не бива постављено. Зашто? Зато што цензура културне мреже – у коју је смештен појам идентитета – не допушта да се оно појави: то је плод истрајног деловања хрватске културне политике. Јер, то питање би могло довести у сумњу монолитну представу о хрватском културном идентитету, оно би могло проблематизовати само устројство хрватске културе. Ако реална тема омогућава култури да препозна класика, како каже Френк Кермоуд, како је једна таква тема као што је убиство Смаил-аге Ченгића постала репрезентант једне културе као што је хрватска? По мотиву убиства тиранина сличан Мажуранићевом спеву, Шилеров Виљем Тел поседује и други битан мотив који га одређује у класичном смислу. То убиство, наиме, обележава нужан пут ка заснивању једне заједнице, ка формирању државе: Швајцарске. Тај мотив изостаје с разлогом у Смрти Смаил-аге Ченгића. Јер, како би се убиство Ченгић-аге могло повезати са хрватском заједницом? За разлику од Мажуранићевог спева, Горски вијенац испуњава оба момента за класично дело једне културе: као и Виљем Тел. Учинак је, међутим, битно различит: упркос разнородности историјских, језичких и културних традиција, имамо монолитну представу о хрватској култури, коју однекуд очитује Смрт Смаил-аге Ченгића, док се Горски вијенац, посвећен „праху оца Србије“, издваја из српске културе и претвара у њој супротстављену чињеницу. Како то објаснити? Искуством титоистичког југословенства. Постоје показатељи како су – приликом стварања Бановине Хрватске, 1939. године – сви католици рачунати у Хрвате, док су сви православци рачунати у Србе: муслимани су посматрани као посебна целина. Титоистичко југословенство озаконило је све процесе унификације који се односе на Хрвате, па је нестало Срба католика и Буњеваца, док је истовремено подстицало све процесе дезинтеграције Срба, прогласивши нове нације: Македонце и Црногорце. Такво југословенство је за Хрвате било интегративна сила, док је на Србе деловало дезинтегративно. То је резултат једног далекосежног кретања: за хрватску културну политику, југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског. Отуд аксиом хрватске културне политике гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско. За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења. Отуд је настала српска тежња за поистовећивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били подложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали супротном процесу: настајању кроз Југославију. Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању. Из те ситуације неопходно је осмислити српско становиште. Више пута сте истакли да је Црњански наш највећи писац, у време када та чињеница још није била општеприхваћена и када су проучаваоци његовог дела „боловали“ од идеолошки укалупљених предрасуда, али његови текстови из предратног часописа „Идеје“ и даље су под идеолошком критиком. Зашто? – Питање о српском становишту поставио је – у контексту непрестане југословенске кризе, у години 1934, са дубинским осећањем за фаталност историјских токова којима је био сведок – Милош Црњански. Он је уочио да постоји читав један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као препрека управљена против свести о српском становишту. Отуд је неопходно отклонити тај пропагандистички нанос, да би се уопште могли назрети могући садржаји свести о српском становишту. Шта то значи? Потребно је – каже Црњански – гледати на ствари „без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба“, без наметнуте симетрије по којој се „сваки проблем поставља […] у знаку словенштине и хрватства“, док је „са друге стране забрањено […] гледати га са српског становишта“. Неопходно је, дакле, уклонити ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају као ментални блокатори у јавној свести. Јер, оне се по аутоматизму активирају на најмањи импулс српске културне политике, да би се очувао систем непрекорачивих опозиција, систем наводно нерешивих противречности између Србије и Европе, између српских националних права и модерних историјских токова: лажни систем који кристализује једну давнашњу сугестију и претвара је у делотворно начело јавног мишљења, циљано нас онемогућавајући да рационално осветлимо српско становиште. У околностима у којима је Црњански наглашавао неодложност постојања српског становишта у разумевању и процењивању историјских и политичких прилика као да је било више повољних него ограничавајућих момената. У садашњим околностима – као последица распада Југославије – појавио се културни вакуум. Али, лишена културне политике, наша држава не извлачи никакву корист из сазнања о тренутном одсуству надзиратеља, о отвореном простору културне слободе. Јер, ако смо због Југославије морали да прећуткујемо историјске и културне чињенице, зашто бисмо сада то морали? Отуд је природно да се образује – како каже Црњански – „политика која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска“: она би била посвећена „не Србијанцима, него Србима“. Њену најширу основу оличава српска културна политика, као што је у њеном језгру – српско становиште. О Црњанском и Његошу Мило Ломпар је аутор више значајних књига о Црњанском и о Његошу. Добио је бројне награде, међу којима су и „Станислав Винавер“ (1995), „Ђорђе Јовановић“ (2000) и „Лаза Костић“ (2004). У кратком периоду, од септембра 2005. до марта 2006, био је генерални директор„Политике АД“. За председника Задужбине Милоша Црњанског изабран је 2007. године. Професор је на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба.   Геополитика бр. 48, јануар 2012.

Србско сабрање Баштионик, Бањалука 

Извјештај са промоције књиге проф. др Рајка Долечека:

 

„РАЗГОВОРИ СА ГЕНЕРАЛОМ МЛАДИЋЕМ“

5 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Чланови Србског сабрања „Баштионик“ из Бањалуке од 01.-04. 09. ове године, били су домаћини гостима из Чешке, активистима удружења Чешко-српског пријатељства, које је предводио проф. др Рајко Долечек.

Заједно са нашим гостима присуствовали смо Светој Литургији у цркви Светог Георгија у Дракулићу, посјетили споменик Србима побијеним од стране хрватских усташа у фебруару 1942. у бањалучком приградском насељу Шарговац, као и основну школу „Ђура Јакшић“ у Шарговцу из које су 07.02.1942. хрватске усташе издвојиле 54 српске дјеце од првог до петог разреда и поклали их у школи. Истину о овом злочину наши пријатељи ће понијети у Чешку и публиковати као и њихове досадашње чланке и књиге о српским страдањима.

Господин Рајко Долечек је велики српски пријатељ и борац за истину, носилац највишег одликовања Српске Православне цркве- ордена Светог Саве, затим ордена Његоша, а добитник је и Вукове награде. Човјек кога због његових дјела и љубави према српском роду с правом зову Арчибалд Рајс 21. вијека.

Централни догађај посјете била је промоција књиге „Разговори са генералом Младићем“ проф. др Рајка Долечека.

Промоција  књиге је одржана 03.09. у Кристалној сали хотела Босна капацитета 250 мјеста, која је била мала да прими све заинтересоване, а оволико интересовање и посјећеност, претворили су ову промоцију у снажну подршку ђенералу Ратку Младићу коме се неправедно суди у Хагу. 

Након молитвеног почетка и интонирања српске химне „Боже правде“ у извођењу квартета Арсена Чаркића, присутне је у име организатора промоције књиге- Србског сабрања „Баштионик“, поздравио Предраг Адамовић. Скуп је у име Његовог Преосвештенства епископа бањалучког Господина Јефрема благословио отац Драган Грујић.

О књизи, која је први пут објављена 2010. г. на чешком језику, говорио је инж. пуковник Вацлав Хајни, издавач из Чешке. Он је истакао да је ђенерал Ратко Младић у Чешкој међу слободоумним људима  постао „симбол отпора свјетској тиранији Нато савеза и САД-а“.

Надахнуто о аутору и о ђенералу Младићу говорио је пуковник мр. Драгиша Вулин, рецензент књиге за српско издање.

Господин Рајко Долечек је својим првим ријечима, духовитошћу, живахношћу и срчаношћу коју има са својих 87 година побрао симпатије присутне публике која је његово излагање често прекидала громогласним аплаузима.

Проф Долечек је поновио ријечи ђенерала Младића: „Ја сам трећа генерација Срба која није упамтила своје очеве…“.

Часном српском ђенералу и војсковођи у част, стихове уз звуке гусала казивао је Васо Драшковић чиме је и завршена промоција књиге „Разговори са генералом Младићем“.

Уз посвету проф. Долечека, у свега пар минута распродате су све књиге које смо пустили у продају по симболичној цијени, што је довољан показатељ колико интересовање је изазвала ова књига.

Књига проф. Долечека даје велики допринос борби за истину и правду не само за ђенерала Ратка Младића већ и уопштено за рат у БиХ, раскринкава лажи Запада, прича о херојству и чојству ђенерала из Божиновића који је и данас, као и у току рата, увијек био на првој линији одбране српског народа.

 

 

 

Стефан Стефановић: Хипокризија модерног друштва – случај Пуси рајота

Реалност непостојања политике и државотворне мисли- Огледнимо се

Најбоља дефиниција демократије:

Питали верници хоџу:

Ефендија , шта је то демократија?

Ефендија се дубоко замисли и после дуже паузе одговори:

То вам је као кад се ја попнем на минарет и одозго вас имам право попишати, а истовремено имате и ви право да попишате мене.

Тужна је реалност нашег времена. На први поглед ми имамо осећај  да све врви од политике, да се политика налази у свим сегментима нашег друштва и да се апсолутно ништа не може решити без питања политике, ма колико тривијално то нешто било.  Али то је само лажни привид. Јер стварност која нас је задесила јесте да политика у нашој земљи уопште не постоји, а самим тим нема ни политичара.

Постоје само људи који  реч „политика“ и „политичар“  користе и искоришћавају вршећи под тим именима неке прљаве, незаконите и нечасне радње , обмањујући при том народ  да се заправо баве политиком, и уједно стварају врло ружну слику о тој племенитој друштвеној науци и унапред праве стереотип о сваком ко би се заиста бавио политиком , да је лош човек, јер је управо захваљјући данашњим персонама које глуме политичаре, синоним за политику само лопов , лажов илити превртљивац.

Срж данашњег проблема  је у томе што данас политиком сви желе да се баве, опет ни сами не схватајући да они не желе да се баве политиком, већ желе да искористе политику  остварујући само личну корист.  Зато када чујете „ свако је данас политичар“ , знајте да то није тачно, истина је да „свако данас искоришћава политику, претварајући се да је политичар“!

Но, још већи проблем нашег доба је што ми још увек нисмо препознали оног „Божанског човека“ Жоржа Валоаа, јединог који би могао дићи политику до узвишења , враћајући јој славу која јој и припада , својом племенитошћу али и ауторитетом.

Шта је „Божански човек“?

„Он је један од оних људи за које жеља господара уопште није покретач  акције.Ти људи делују и усмеравају.Они црпе своју енергију и енергију другог; они увећавају богатсво групе којој припадају , али презиру вишак вредности  који им се враћа. Они дају пуно , а примају мало . И пошто уопште не примају за себе добит  од своји активности , не плаше се могућности да им исти буде одузет.“ – Овако је „Божанског човека „ описао Жорж Валоа.

А шта ми данас имамо ?

Само јадне демагоге пуне обећања. Мале и ништавне људе , плашљивце , који ништа не нуде, ништа не пружају , али зато узимају и оно што немамо , и тако своје бедне животе проводе у страху да ми једном не дођемо по то наше које су они присвојили. Социјалисте који нас својим испразним речима враћају на само дно цивилизацијске лествице , у једнакост . Једнакост у којој своју сличност  можемо наћи само у неразумним животињама. Без рада, свесног ужитка и напретка , само са једном мишљу – егзистенција. Време у којем велики прождиру мале, то нам је донео социјализам – беду, страх, лажну наду у неку имагинарну будућност коју чак ни у илузијама више не назиремо , лажни национализам , све саму лаж до лажи.

Имамо и демократију .Највећу пошаст свих времена . Још једно обећање једнакости , мира. А зар није управо демократија  та која доноси рат где год се појави? Чим у некој земљи назремо грађански рат, знајте да је то пут који себи утире демократија. И није ли онда управо она главни кривац  рушења сваког иоле стабилног система  људског друштва ? Наравно да јесте, свако разуман схвата да је демократија смрт политике, јер се кроз њу не може спроводити политика, кад је она тако установљена да представља сушту супротност политици.

Што се тиче једнакости , људи никако не могу бити једнаки, као што им ни судбине нису једнаке, нити интелектуалне способности , ни материјалне . Како у једном савременом свету ви можете поредити једног добро васпитаног човека , образованог , интелигентног са једним лоповом и убицом. Па нису ваљда поборници демократије или социјализма неки изасланици Божији па да спроводе Његов закон на земљи. Пред Богом можемо сви бити једнаки али овде на земљи , то никако не може бити. Узмемо ли за пример да су ти назови политичари апсолутни демагози , лажних обећања , успели да се уздигну изнад масе не тако што је народ у њима препознао неке квалитетне особине  илити врлине, већ управо супротно , да су они жељни власти и похлепе, завидници својом лукавошћу побунили народ нудећи им „леба без мотике“ и опет те пароле о једнакостима где је свако творац своје боље судбине, они онда и нису имали шта друго да понуде осим ових испразних доктрина као што су социјализам, либерализам , демократија …

Поредак који са собом носи демократија јесте у почетку анархија, што и јесте суштина демократије, стање без поредка, но то стање се мало касније претапа  у једну врсту дикататуре.Али оне где се још увек одржава нека врста једнакости, међутим у овом стадијуму демократије  једнаки су само они који подржавају демократију и уједно пропагирају одређене вредности које та доктрина носи са собом. С`тим што те вредности у стварности и у земљама у којима постоји уређење никад не би могле се сматрати вредностима . Што је само још једна у низу чињеница колико је демократија сама по себи наказна.

Ми данас , гледајући те назови политичаре који у свакој реченици бар једном помену демократију, демократски поредак, демократски начин, демократско уређење, не можемо а да не приметимо да имамо посла са најобичнијим демагозима. Покушавајући да нам натуре те јалове аполитичне програме , контраиндикторне са самим собом, јер два различита концепта социјализам и демократију, којима је само исход исти, немају ништа заједничко, то значи да ни сами не верују у те идеологије које наводно представљају. Што нас даље води до закључка да нису политчари, нити идеолози како желе да се лажно представе народу, већ мали људи жељни власти и испразних речи. Они самим тим не желе добро ни народу који воде, јер уколико познају политику као науку и социјализам и демократију, знају да неће ни појединачно ове доктрине, а поготово не заједно уклопљене, донети никакав напредак заједници, осим њима самима кроз разне обмане које врше. Они се значи не баве политиком, они своју заједницу држе у летаргији и једном стању у ком народ само бива опијен хвалоспевима демократије , док време пролази око њега . Не може се такође ни демократија оправдати речју да су је водили погрешни људи, јер демократију не могу да воде добри људи зато што они знају шта је демократија и не подлежу њеним обманама а самим тим ни свој народ не желе да обмањују.

Тако да оном политичару који почне да проповеда о демократији илити социјализму  , не треба и не смемо да верујемо, јер он тог тренутка када се дотакне демократије илити социјализма или било ког другог уређења сличног и безнапредног , он престаје да буде политичар и постаје само још један у низу малих људи жељних власти зарад сосптвене користи.

Још један проблем наше садашњице је недостатак национализма међу назови политичарима. Делимично се у појединим уређењима провлачио национализам али и то је било само лажни патриотизам и то у случајевима када је био потребан онима који желе власт. Никад ниједан од тих назови политичара није случајно показао свој национализам, али то је само зато што он не поседује њега, он га не познаје па самим тим не може ни да га испољи, све што је деловало случајно треба да се има у виду да је намерно , а да је намера управо да се и на овај начин обмане народ  како би имао слику свог вође као некаквог националисте.

Самим тим што смо у недостатку национализма, нас врло често оптужују и за шовинизам. Што је опет друга обмана. Јер уколико народ помисли да га оптужују за шовинизам , онда је логичан закључак да у истом том народу заједно са његовим лидером цвета национализам, и тако ми путем овим обмана увек имамо погрешну слику о стварном стању идеолошких опредељења наших назовиполитичара.

Добар политичар мора да поседује у себи ту особину, да буде истински патриота. Овде долазимо до једног суштинског елемента, а то је да лидер једне земље мора да буде припадник тог народа али не нације , већ управо народа. У том случају вођа те земље , осим што ће имати одговорност према свома народу, имаће и према својим прецима који су се као припадници његовог народа борили за ту земљу и онда је његов осећај отачаствене љубави према тој земљи искрен и он је сам по себи националиста. Што рецимо не би био случај када би земљу водио припадник нације те земље, јер не мора истовремено да буде припадник народа који води и код таквих особа ма колико се они трудили недостаје осећај одговорности и љубави према својој отаџбини јер то није његова отаџбина. Даље нема он урођен осећај патриотизма ,и увек иза себе има резерну државу .

Зато је врло битно да нашу земљу води човек који се не устручава да покаже свој искрени национализам, јер он тиме показује колико воли свој народ и своју отаџбину , и да га није страх од тога. Значи да му је испред лидерског места,  његова земља и њен народ. Таквог политичара поштују чак и оне демократски уређене земље и зазиру од његове неустрашивости. Баш зато што знају да такав политичар не може бити купљен њиховим новцем и да није постао лидер ради своје користи већ ради свеопште користи народа који води. Такав политичар природно је свом народу неће натурати некакве назови идеологије слободе и једнакости , нити ће свој положај задржати страховладом већ страхопоштовањем.

Народ са слабим вођом је препуштен самом себи, опет некој врсти анархије, зато у демократским уређењима владари морају да примењују тиранију али користећи се искључиво људским страхом. Њих народ по правилу не поштује, јер јасно је да нема разлога, али их се колективно плаши. Они као такви не нападају групе заводећи страх, већ на појединцима демонстрирају своју силу и показују шта ће се десити сваком ко покуша да им се супростави. И ово је једна врста привида , јер они су ти који се више плаше народа него што се народ плаши њих, али народ застрашен случајем појединца не схвата то и ћути.

Са друге стране добар политичар уједно мора да буде и јака личност , да међу народом заслужи страхопоштовање али не сејући страх , већ својом правдољубивошћу, делима и одговорношћу која ће донети добро нацији и народу који води, а њему самом поштовање од њих.

Није курва политика већ људи који је искоришћавају .