БИЈЕЉИНА, 4. СЕПТЕМБРА /СРНА/ – Предсједник Удружења избјеглих и расељених Срба зеничке регије Душан Стевановић најавио је да ће ова популација, након 20 година од протјеривања са огњишта, коначно затражити обештећење за имовину уништену у Федерацији БиХ, те указати на дискриминацију у којој живи.

„Идемо у одлучну битку, тражимо обештећење за нашу имовину у ФБиХ, гдје нема услова за повратак и трагаћемо за правдом до УН или до колективног исељења“, рекао је Стевановић на скупу избјеглих и расељених лица из Зенице, који је одржан вечерас у бијељинској Народној библиотеци „Филип Вишњић“.

Он је истакао да је 200 српских села и насеља у централној БиХ сада „спаљена земља“, на којој је уништена сва имовина, која је стварана генерацијама.

„Више од десет одсто бораца са подручја централне БиХ дало је живот за Републику Српску, цијела једна генерација практично је нестала, и Срби зеничке регије више немају времена за чекање“, додао је Стевановић.

Он је нагласио и да локална власт у Бијељини нема разумијевања за избјегличку популацију из централне БиХ, која је дискриминисана и стављена испод нивоа и Бошњака и Рома.

Стевановић је рекао да је огорчен на локалну власт у Бијељини и због тога што овој популацији није обезбиједила просторије за окупљање и дјеловање, као ни дио средстава из буџета која би користили за рад.

Он је најавио да ће 10.000 Срба зеничке регије, који су насељени у Семберији, искористити предстојеће локалне изборе и на њима подржати кандидате и листе који буду подржали њихове захтјеве.

Хаг – Рамуш Харадинај, Идриз Баљај и Лахи Брахимај су одговорни за убиства, окрутно понашање и мучење током сукоба на Косову 1998. године, стоји у поднеску Тужилаштва Хашког трибунала који је достављен медијима.

04.09.2012. glassrpske.com, nezavisne.com

Тужилаштво наводи да је на основу свих изнесених доказа то једини могући закључак и додаје да су тројица оптужених кршили законе и обичаје ратовања.

Од априла до касног септембра 1998, оптужени Харадинај, Баљај и Брахимај су заједно са другим припадницима удруженог злочиначког подухвата радили на учвршћивању моћи Ослободилачке војске Косова, окрутним понашањем, мучењем и убијањем противника ОВК, наводи се у коначном поднеску Тужилаштва из 11. јуна 2012. године.

Како се додаје, многе жртве, које су припадници ОВК сматрали непријатељима тог покрета завршиле су у логору Јабланица, а већина жртава је тамо одведена након што је киднапована.

– Неке од жртава биле су у Јабланици заточене у подруму испуњеном водом, у нехуманим условима. Тамо су испитиване и тешко премлаћиване. Најмање осам жртава је убијено у Јабланици, док је најмање 16 претрпјело сурово опхођење или тортуру – наводи се у документу Тужилаштва.

У документу се наводи и да се све ово дешавало за вријеме конфликта ОВК са Војском Југославије, тако да се не може довести у питање чињеница да су оптужени свјесни злочина који им се стављају на терет.

– Харадинај, Баљај и Брахимај су играли кључну улогу у спровођењу заједничког злочиначког подухвата – додаје су у поднеску Тужилаштва Хашког трибунала.

Бивши косовски премијер Харадинај стигао је 17. јула у Приштину, пошто га је Хашки трибунал пустио на привремену слободу, док не буде позван на изрицање пресуде.

Харадинај би на привременој слободи требало да буде до рочишта на којем ће бити изречена пресуда по оптужници против њега и још двојице високих заповједника бивше ОВК, оптужених за ратне злочине на Косову у региону Дукађина 1998. године.

У Хашком трибуналу је 27. јуна завршено поновљено суђење Харадинају и његовим сарадницима Идризу Баљају и Лахију Брахимају за злочине на Косову 1998. године, а портпаролка Трибунала Нерма Јелачић је најавила је да би пресуда могла да буде донијета у новембру.

Харадинај, Баљај и Брахимај су у шест тачака оптужени за убиства, окрутно поступање и нехумане поступке, кршење закона и обичаја ратовања 1998. на Косову.

Они се терете за злостављање, мучење и убиство најмање осам притворених у Јабланици, од којих су двојица били Срби, а остали Роми и Албанци.

Суђење Харадинају и саоптуженима је први поновљени процес у историји Трибунала.

За приказивање видео записа, кликните на слику

Слободно српски са Љиљаном Смајловић
02.09.2012.

У 83.емисији Слободно српски гостовала је председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић. У интервјуу Будимиру Ничићу она је рекла да Београд не би требало да води дијалог са Приштином без Срба са Косова“. Београд може да преговара и у име Београда и Косовске Митровице, Чаглавице, Грачанице, Штрпца…, али мора да узме у обзир шта стварно хоће Срби и како то они виде“.

Председница Удружења новинара Србије је казала да јавност у Србији није упозната о правом стању на Косову, а разлог томе је што у Србији нису постојали слободни медији. Она је говорила и о функционисању Удружења новинара Србије и Друштва новинара Косова и Метохије.

5. 09. 2012

Александар Конузин: За Русију је „војвођанско питање“ вештачко питање

Београд – Састанак у Сочију 11. септембра биће први званичан сусрет Владимира Путина и Томислава Николића у својству председника двеју земаља, иако се они познају годинама и више пута су разговарали.

Посета председника Србије имаће радни карактер. Другим речима – минимална пратња, минимум протокола, максимална концентрација на радни садржај сусрета – најављује у разговору за Данас Александар Васиљевич Конузин, амбасадор Руске Федерације у Србији, који 18. септембра завршава свој мандат у Београду.

Шта је главни разлог Николићеве посете Русији, друге по реду од избора за председника Србије? Да ли је у плану потписивање споразума о стратешкој сарадњи две земље, о чему се већ неколико година говори?

– После недавних председничких и парламентарних избора и у Русији и у Србији формиране су нове структуре власти. Узимајући у обзир велики потенцијал наше сарадње у свим сферама појавила се неопходност да се посаветујемо како да градимо односе у будућности. Имамо пројекте који су спремни за реализацију: Јужни ток, модернизација српске железнице, почетак рада изграђених капацитета НИС. Потребно је дефинисати даље правце економске сарадње. Осим тога, од последње посете Владимира Путина Србији у марту 2011. акумулирано је још нових пројеката. Још тада је председник Русије говорио о неопходности дефинисања приоритета. Управо ће се и пре свега свим овим бавити два председника у Сочију.

Наравно, председници ће размотрити и међународни дневни ред. Нажалост, овај дневни ред садржи конфликтни чинилац, посебно на Блиском и Средњем истоку, који има тенденцију пораста, што изазива забринутост. Владимира Путина ће интересовати да чује од Томислава Николића каква је садашња позиција Србије у вези с решавањем косовског проблема. Руска страна ће се изјаснити за поштовање мирног решења проблема ове покрајине, које се заснива на међународном праву, пре свега на Резолуцији 1244 СБ УН. Овакву позицију Русија ће поново подржати на највишем нивоу. Мислим да ће председници наћи времена да дотакну и друге аспекте наших билатералних односа, између осталог богату друштвену сферу општења: културу, образовање, руски језик и друго. Што се тиче Декларације о стратешком партнерству ми, нажалост, нисмо успели да 2011. позитивно завршимо рад у вези са тим.

Када треба очекивати узвратну посета руског председника Србији? Поједини медији најављују је за децембар?

– За сада не могу да одговорим на ово питање. Није важан сам сусрет као чињеница, него његов садржај, како би он дао додатни импулс нашим билатералним односима. Управо у том правцу ми и делујемо.

Шта су, по вашем мишљењу, разлози због којих Србија до сада није реализовала руски кредит за инфраструктуру од 800 милиона долара и на коју све додатну руску помоћ може да рачуна?

– Одлучено је да се овај кредит искористи за модернизацију и развој српске железнице. Другим речима, започет је нов стратешки правац наше сарадње. Било је неопходно спровести огроман припремни високоспецијалистички технички посао. Тежак посао. Након распада Југославије, грађанског рата, санкција, НАТО агресије, огромних губитака током прелазног периода пословања, економске кризе, било је потребно припремити документацију за пројекте 21. века.

Српски стручњаци буквално нису имали ресурсе. Али, веома ми је драго што, без обзира на све тешкоће, ни Срби ни Руси нису очајавали, него су упорно радили, помагали једни другима како би заједно постигли постављени циљ. Имао сам велико задовољство да се лично прикључим заједничким напорима. Драго ми је што смо коначно дошли до етапе практичне реализације „руског кредита“ и почетка грађевинских радова. Када је реч о додатној помоћи, упознати смо с компликованим проблемима са којима се суочила нова Влада Србије. Очекујем да ће се ова питања разматрати и у Сочију, као и у оквиру Међудржавног комитета за сарадњу и надлежних министарстава, других установа, пословним круговима.

Да ли Москву брину спорне приватизације и системска корупција у Србији, на које указује ЕУ?

– Русија и њени предузимачи заинтересовани су да реализују своју делатност у Србији на основу закона ваше земље. Било какво њихово непоштовање са било чије стране било би штетно за све учеснике пословања. Задовољство пружа то што је нова српска влада започела борбу против корупције не речима, него делима. Проблеми приватизације требало би да се решавају на правној основи, у интересу привреде Србије, уз поштовање права њених грађана.

Због чега је Русија сада спремна да се укључи у предстојећи политички дијалог Београда и Приштине, иако је током преговора у Бриселу, вођених под покровитељством ЕУ, то одбијала?

– Чини ми се да нисте добро формулисали питање. Русија је увек пружала и наставља да пружа помоћ у решавању косовског проблема, непрестано истичући да то треба да се одвија строго на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Као што је познато, српске власти су биле коаутори резолуције Генералне скупштине УН 9. септембра 2010, која предвиђа дијалог између Београда и Приштине уз посредовање ЕУ. На молбу Београда ми смо ту одлуку подржали. Русија се у датом контексту није спомињала.

Иако се Русија, како стално истичете, не меша у унутрашња питања Србије, како коментаришете спекулације да је Москва незадовољна што и ДСС није ушла у нову владу?

– Као што сте добро приметили, реч је о спекулацијама. Русија веома тесно и плодотворно сарађује с новом Владом Србије. Формирање владе јесте политичка воља оних које је изабрао српски народ. Према одлукама српских народних посланика, укључујући и одлуке Демократске странке Србије, односимо се са дубоком поштовањем.

Како Москва гледа на евентуалну интернационализацију „војвођанског питања“?

– Мислим да присталице овакве „интернационализације“ добро схватају неуставност своје позиције, као и одсуство подршке датим сумњивим идејама од стране ширег слоја становништва. Сматрам да такозвано „војвођанско питање“ умногоме вештачки намећу они који теже да од тога извуку тренутну корист, не бринући се о последицама својих потеза. Тематику архитектуре државног устројства видимо као део искључиво унутрашњих питања Србије и спољно мешање у ту сферу сматрамо за неправилно и некоректно.

О чему би Београд и Приштина, према мишљењу Москве, требало да разговарају у најављеном политичком дијалогу?

– Мишљења смо да тематику дијалога морају одредити заинтересоване стране, без спољних притисака. Најважније је да се не дозволи противправно наметање решења косовског проблема на штету историјских интереса Србије и у корист коњуктурног политичког избора.

Јелена Тасић

(Данас)

Уочи преговора Београда и Приштине: “ефикасно склањање Србије од севера покрајине”?

Ана ФИЛИМОНОВА | 04.09.2012 | 00:01, Фонд Стратешке културе

Ако се Србија повуче са Косова, за Русију ће максимална сарадња око Јужног тока бити доведена у питање. 04.09.2012 Ана Филимонова Уочи преговора Београд – Приштина, на нову српску владу се из више праваца врши фронтални притисак без преседана. Као прво, оштро се активирао “албански фактор” – и на Косову и Метохији и на југу Србије. Са стране “Републике Косово” 31. августа 2012. године “парламент Косова” је донео пакет мера од 21 законодавног акта, којима се укида “контролисана независност”. Међународна управљачка група (која је састављена све од самих патрона косовске независности) треба да 10. септембра потврди то укидање контролисане независности. За тада је предвиђено одржавање свечане прославе тог чина, на коју су позвани и идеолози косовске независности, Марти Ахтисари и његов заменика Алберт Роан. Председник Албаније Бујар Нишани се 1 и 2 септенбра налазио у посети Приштини, током које је на сопствену иницијативу одржао низ састанака са Албанцима, вишим представницима власти на југу Србије (општине Прешево, Медвеђа, Бујановац). Нишани се срео са седмочланом делегацијом у коју су углавном улазили представници локалне самоуправе и лидери политичких партија, Риза Халими (Партија за демократско деловање), Рагми Мустафа (Демократска партија Албанаца), Нагип Арифи (Демократска партија), Јонуз Муслиу (Покрет за демократски прогрес), Рами Зуљфију (Демократска унија Албанаца) и Скендер Дестани (Демократска унија долине). Седми члан делегације био је Галип Бећири, председник Националног савета Албанаца. На саветовању су узели учешће и “заменик премијера Косова” С. Петровић и “српски министри у косовској влади” Н. Рашић и Р. Томић. На саветовању се разговарало о економској сарадњи Албаније и компанија са југа Србије, укључивању и представника “Прешевске долине” у преговарачки процес Београда и Приштине у Бриселу, о појачању подршке званичне Албаније и Косова “Прешевској долини”. У целини, албански представници су демонстрирали велико нестрпљење. Реторика је садржала и такве речи попут “Регион Прешевске долине је постао талац заоштравања српско-албанских односа од стране српске администрације”. Одјекнула је и јасна претња: “Без стицања посебних права етничких Албанаца у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, мира и добросуседских односа у региону неће бити”.1 Да напоменемо да су албански политичари после проглашења независности “Републике Косова”, изнели идеју о уједињењу “албанских земаља”, то јест територија на којима етнички Албанци представљају већинско становништво (територије Србије, Црне Горе, Македоније, Грчке и Албаније) у “природну Албанију” (што није друго него лингвистички умекшана варијанта Велике Албаније). У први план је избачена доктрина о три српске општине као “најокупираније албанске територије у региону Балкана”. Идеолози “Природне Албаније” траже ревизију међународних споразума – Берлинског конгреса из 1878. године и Лондонског уговора из 1913. године, – као “компензацију” за штету која је задесила Албанце после одласка Отоманске империје са простора Балканског полуострва. Такође се захтева повратак на стање из 1956. године, када су Прешево и Бујановац административно припадали Косову и Метохији. На једној од промоција “Природне Албаније” у новембру 2010. године, директно је речено ко је зачетник идеје – нико други него амерички председник Џорџ Буш млађи, који је током свог боравка у Тирани у јуну 2007. године изјавио да се “осовина Београд – Атина мора заменити троуглом Тирана – Атина – Београд.2 (Треба имати у виду да је у Албанији, у месташцету Фуше Курју удаљеном двадесетак километара од Тиране, Џорџу Бушу млађем подигнута бронзана статуа висине 3 метра, у знак подршке “независности Косова”, које је неколико месеци после те посете прогласило независност. Током те посете десила му се и непријатност – рукујући се са одушевљеним Албанцима, Џорџ Буш млађи је остао без скупоценог часовника3). Албанци тврде да уједињење свих “албанских територија” у “Природну Албанију” подржавају САД и ЕУ.4 У резултату свега, може се констатовати да се продужава албанска сепаратистичка политика. Три српске општине на југу земље сматрају се као “Источно Косово”. А српска држава не реагује – нема ни политичких ни правних оцена покушаја да се изврши међународни притисак на власти у Србији и на унутрашње угрожавање безбедности земље и генералног подстицања деструкције земље и угрожавања територијалне целовитости и уставног поретка земље, – за шта је у принципу свака власт одговорна. “Албански фактор” је постао део државног апарата на југу Србије, он добија јаку подршку на вишем нивоу од стране Албаније, његова“ поуздана залеђина” је “независно Косово” са НАТО базама. Као друго – појачан је притисак од стране ЕУ. Информација која се појавила 1. септембра, да немачки канцелар Ангела Меркел планира током септембра да упути “специјалну екипу” од посебно поверљивих лица, да без увијања пренесу српском руководству шта се заправо очекује од Србије на путу ка ЕУ. Немачка признаје да Србија остаје најутицајнија држава у региону и због тога је за Берлин косовско питање приоритет и они пажљиво прате сваки корак српских власти желећи да буду сигурни да ће сваки претходни договор бити испоштован. Српска власт признаје да Немачка игра кључну улогу на Балкану (није случајно одмах по формирању нове власти, Немачку посетио и премијер Ивица Дачић и вице-премијер Александар Вучић). И ако је прошлог лета Ангела Меркел само поменула одређене услове у односу на Косово, то је сада дала предност јасном називању ствари својим именом. Низ информација говори да се ради о чланству Косова у УН, ревизији политике “и Косово и ЕУ”, уклањању “паралелних”5 структура власти на северу Косова и Метохије, прекиду финансирања северног дела покрајине од стране Србије. После тога, представници ЕУ намеравају разматрати питање интеграције Косова у ЕУ. Премијер Србије Ивица Дачић је 3. септембра изјавио да је Србија спремна да уради све што је потребно, ради добијања датума почетка преговора о чланству у ЕУ, али је приметио да “Србија неће прихватити ништа што је супротно њеним државним и националним интересима”. За 4 и 5. септембар је планирано саветовање Ивице Дачића са водећим представницима ЕУ: Председником Европског савета Херманом ван Ромпејем, Високим представником за спољну политику Кетрин Ештон, Комесаром ЕУ за проширење Стефаном Филеом, као и министрима спољних и унутрашњих послова Белгије. Брисел је са своје стране већ припремио радни документ под називом “Платформа нормализације односа између Србије и Косова”, са којим су почетком септембра упознати премијер Србије Ивица Дачић и “косовски” премијер Хашим Тачи. Ивица Дачић између осталог намерава да саопшти своју спремност о почетку преговора са Приштином. Осим тога, указано је на “финансијску неопходност” преговора у Бриселу: по речима Дачића, за опстанак државе неопходно је пронаћи 2-2,5 милијарде евра ради буџетског дефицита, који је у наследство оставила бивша влада а који је био два пута већи од очекиваног.6 Узнемирујуће је то што одлуке нису донеле српске власти. То не крије ни директор Центра за нову политику Владимир Тодорић, који је приметио да “без договора Брисела и Вашингтона, ми не знамо какав ће бити формат тих преговора”. Указујући на зависност Србије од ММФ-а и ЕУ, Тодорић ипак констатује да би “било каква рачуница на источне партнере била исувише велика спољнополитичка авантура”.7 Јачање институција “независног Косова” тече стабилно у складу са западним плановима (модернизованим Ахтисаријевим планом). Претходна рунда “техничких” преговора Београда и Приштине (преговарачке тимове предводили су Борис Стефановић и Едита Тахири, уз посредништво Роберта Купера) у пролеће 2011. године, била је припремна фаза за спровођење предстојећих преговора. Тада су сва питања била решавана уступцима албанској страни. Остало је нерешено само једно питање – север покрајине. У овом тренутку Приштина је спремна да пође само на козметичке уступке, попут повећања броја српских посланика у “скупштини Косова”, легализацију Савеза општина севера као некаквог локалног парламента, именовање 4 представника Србије “одговорна” за област културе, вере и образовања, економског развоја и инфраструктуре и полицијске управе. Ти чиновници би били у рангу министара, али не би улазили у састав “косовске владе”. Посебно „дирљива“ су била обећања да ће Срби бити амнестирани због неплаћања електричне енергије и других комуналија. Уочи преговора Београда и Приштине, очигледно је да ти преговори нису нужни Србији, него Приштини. И форсирање преговарачког процеса такође је само у интересу Запада и Приштине. Такође је очигледно да српска страна није у потпуности спремна за те преговоре. Тек последњих дана су се појавили гласови о неопходности формирања нове стратегије по питању Косова и Метохије. Ни међународним сарадницима Србије, ни српској јавности, није познато из којих разлога Београд пристаје на непрекидно испуњавање жеља и захтева Вашингтона, Брисела и Приштине, не истичући своје, оправдане и аргументоване потребе на свим нивоима. Између осталог, на међународном нивоу најлогичније је инсистирање на преговарачком процесу у окриљу УН, на директном учешћу Савета Безбедности УН. Државну стратегију и тактику по питању Косова и Метохије, неопходно је променити кардинално и квалитетно, да би се започела одлучујућа уставно-правна борба за очување дела своје територије у дражавним границама. Одлазак српске државе са територије Косова и Метохије, означиће престанак српског суверенитета као таквог и потврду незваничног статуса колонијалног протектората. За Русију ће аутоматски бити доведена у питање реализација неисцрпног потенцијала мултилатералне сарадње око пројекта – “Јужни ток”, која је добила моћан подстицај споразумима Николић-Путин, Вучић-Рогозин итд. 1 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/340597/Predsednik-Albanije-u-Pristini-sa-Albancima-sa-juga-Srbije 2 http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Tuzilastvo-proverava-izjave-celnika-Preseva-i-Bujanovca.lt.html 3 http://www.naslovi.net/2010-06-11/seebiz/zahvalni-albanci-podizu-spomenik-georgu-bushu/1780283 4 http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Tuzilastvo-proverava-izjave-celnika-Preseva-i-Bujanovca.lt.html 5 «Паралелним структурама» на Западу и у Приштини називају се српске државне установе и органи управљања. 6 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/251580/Dacic-Spremni-smo-za-Pristinu 7 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/251522/Legitimno-je-da-Vlada-promeni-stav-o-fusnoti

Коштуница: Бивша власт продала Косово

Вести | 04.09.2012 | 21:52

Председник Демократске странке Србије Војислав Коштиница оценио је да је изјавом председника Европског парламента Мартина Шулца, да је узајамно признавање Београда и Приштине услов за улазак Србије у Европску унију, до краја огољена истина да Брисел већ четири године води политику стварања независне државе Косово.

Коштуница: Србији је потребна нова политика према Космету

„Претходна власт коју је предводила Демократска странка била је непосредан и директан саучесник и помагач Европској унији на овом пројекту успостављања независног Косова. Од прихватања Еулекса до споразума које је претходна власт потписала са Приштином, па све до руковања са (премијером Косова Хашимом) Тачијем, представља пут који је прошла власт прешла у предавању Косова“, навео је Коштуница.

„Србији је насушно потребна нова политика и потпуни дисконтинуитет са поражавајућом политиком, коју је на штету Србије спроводила претходна власт“, каже се у саопштењу.

Мартин Шулц је данас изјавио да узајамно признавање Београда и Приштине јесте услов који Европски парламент види за улазак Србије у чланство Европске уније.

Шулц је данас у Бриселу нагласио да су он и представници Европског парламента с премијером Србије Ивицом Дачићем разговаравли веома отворено и да је речено да „односи Србије и Косова у склопу мирољубивог развоја морају завршити, како ми то видимо, узајамним признавањем“.

Првих стотинак председничких дана – књига утисака

 

Александар ПАВИЋ | 05.09.2012 | 00:01

Фонд Стратешке Културе

Некако се не стиче утисак да је последњег дана августа прошло већ три месеца откако је нови председник Србије, Томислав Николић, положио заклетву пред посланицима Народне скупштине Србије. С обзиром да је после тог чина уследио традиционално “мртви” летњи период српске политичке сцене – осим у тренди летовалиштима у којим њени демократски “хероји” традиционално показују врло живу активност у трошењу транспарентно стеченог иметка – а да је нова влада положила заклетву тек 27. јула, правог времена за оцењивање ће тек бити, а чини се да ће крајем септембра већ моћи да се да много озбиљнија оцена почетка Николићевог мандата. Неки општи утисци се ипак могу изнети. Међу најпозитивније тековине се може уврстити чињеница да је бивши председник Тадић скоро нестао из медија. Одсуство његових вишеструких дневних појављивања на телевизији, или његових фотографија, “историјских” државничких изјава, покушаја шала, лекција нацији или, најгоре, извињења упућених традиционалним српским “добротворима” у име свих живих и уснулих Срба на насловној страници бар неких дневних новина – може се окарактерисати као највећи добитак који је већинска Србија стекла на ђурђевданској лутрији званој избори. Од непроцењивог значаја за већ тешко нарушено психолошко стање нације без сумње представља медијско “дилитовање” човека који је не самофиналиста за најодговорније за финансијску, политичку и стратешку катастрофу с којом се Србија тренутно суочава, већ и који је, упркос тој опште познатој чињеници, себе аутистично представљао – и, још горе, чини се доживљавао – као главног “едукатора” и васпитача нације, спремног да у сваком тренутку и на сваком месту дели лекције из приручника бриселске школе лепог понашања – наравно, по сопственом тумачењу. Овај престанак дневног психолошког терора над већинским становништвом, које је негде дубоко осећало не само да му се на силу, класичним пропагандистичко-тоталитарним методама увијеним у шарено ново паковање, натурају “вредности” које су му дубоко (на)стране, већ и да то ради мајстор хипокризије усавршене у најбољим “радионицама” (воркшоповима на напредном “bosansko-hrvatsko-srpskom”) који, пуних уста “демократских вредности”, настоји да овлада сваким сегментом њихових живота. Наравно, ту заслуга није само Николићева – она такође припада медијско-маркетиншким тајкунима из саме Тадићеве странке, који у његовом изборном поразу виде прилику да помере Тадића и са врха Демократске странке. Но, опет, без Николићеве победе, тј. без бирачке воље изражене на мајским председничким изборима – ова благодет не би била могућа, с обзиром да би Тадићева страначка позиција била још чвршћа. Уз овај добитак иде још један – да су се медији у Србији много више отворили за испитивање корупционашко-пљачкашко-рекеташких афера Тадићеве власти, што би, без сумње, било немогуће да је Тадић поново добио на изборима. Наравно, то још не значи да ће те афере бити доведене до краја, нити да ће све бити отворене – а то је чак тешко замисливо, с обзиром да су се оне, попут термита, увукле у све сегменте државног здања – али значи да обичан народ постаје бар мало свеснији не само тога ко је и како водио државу током последњих година, већ и зашто је Србија доспела ту где јесте, упркос сопственим природним богатствима и националним талентима. У исто време, већа медијска отвореност ће неминовно значити и већи притисак на институције да раде свој посао, тј. да се озбиљније тим аферама – уствари бруталном пљачком државе и народа – позабаве, и доведу их до краја, односно да их предуго не развлаче. Народ на првом месту очекује правду – и у вези прошлости, и у вези садашњости, и у вези будућности. А она је, без решавања кључних афера, без одстрањивања малигног корупционог ткива које је захватило Србију – недостижна. Наравно, слика новоотворених, односно нешто отворенијих медија не мора нужно и да се одржи – али ће и то такође бити видљиво. Ако би се, којим случајем, уочило да се медији на било који начин поново штроје, да се истим људима и даље дозвољава да обликују јавно мњење у Србији – бар онај његов део који је под утицајем државних медија – то би несумњиво, после ове почетне активности, било уочено, и јавност која подржава радикалне политичко-друштвено-економске промене би врло брзо дошла до погубног закључка да су “сви исти”, што би онда нове власти гурнуло на пут без повратка, а новог председника на пут растуће петогодишње ирелеванције. Дакле, промена генералног медијског тона у српском jетру се засад може рачунати међу најјаче утиске везане за првих стотинак председничких дана. Овоме се, наравно, мора додати и чињеница да је и сам Томислав Николић очигледно много мање склон медијском егзибиционизму него његов претходник, и да нема његову патолошко-тоталитарну потребу опонашања свеприсутног Великог брата. Николићева већа медијска дискретност је била поготово важна овог лета, током ког би, у несрећном случају Тадићеве победе, измучена српска јавност била скоро сигурно изложена новим дирљивим сусретима пара Тадић-Јосиповић, тј. “Борис-Иво”, у сенци неких од хиљада светионика дуж далматинског приморја о којима (је) бивши председник машта(о), што би такође несумњиво било протумачено и као (још једна) згодна прилика за додатну, бесплатну, најширу могућу промоцију хрватског туризма у Србији. У том смислу, Тадићево уклањање из медија имало је још један позитиван ефекат – не само да је мање новца из Србије отишло у џепове хрватске привреде, већ је и мање српских туриста овог лета стављено у искушење да себе изложи новим физичким нападима од стране просвећених грађана следеће чланице демократске и цивилизоване ЕУ. Дакле, на добитку је у последњих стотинак дана било не само психичко већ и физичко здравље људи у Србији. Да се све горе-наведено може сматрати великим добитком само говори о дубини кризе у којој се Србија тренутно налази, и колико мало је потребно да би се осетило неко побољшање. Али ипак говори нешто о чињеници да је, чак и без конкретних дела, односно без довољно времена за делање које би се могло смислено оценити – улога личности и даље битна у политици. Другим речима, сама чињеница разлике у личности између Николића и Тадића је донела неку, и то не незанемарљиву промену у јавном животу Србије. Но, књига утисака првих стотинак дана се полако затвара. Моменти истине за новог председника тек следе. Први од најкрупнијих ће се десити, случајно (?) баш на тромесечје Николићеве инаугурације, на Крстовдан, 11. септембра, када ће се срести са руским председником Владимиром Путином у Сочију. Сигурно је да све оно о чему два председника буду разговарала и договорила неће изаћи у јавност, али ће се сигурно знати да ли је Србија од Русије добила врсту подршке која јој даје неопходан маневарски и временски простор за хватање у коштац са најважнијим државним проблемима и задацима. Или, боље речено, да ли је Русија проценила да је нова власт у Србији заиста вредна истинског стратешког партнерства и међусобног поверења. Дакле, исход састанка у Сочију ће произвести услове у којима ће коначно, на правилан начин моћи да се вреднују и реторика и потези још увек новог председника Србије.

Почев од руског патријарха Кирила, преко националне интелигенције, до обичних верника противљење је више него снажно.

04.09.2012. Правда

МИЛАНСКИ ЕДИКТ И ЕВАНЂЕЉЕ: ШТА ЈЕ ВАЖНИЈЕ?

Прослављати 1700. годишњицу Константиновог Миланског едикта о верској толеранцији у Нишу, а не у Милану, у најмању руку је чудно. Поготово зато што је Ниш само родно место цара Константина, а не место у коме се он обратио у хришћанство или држао Васељенски сабор. Уосталом, прича о Миланском едикту у Србији као да је потиснула причу о Еванђељу; зар би било Миланског едикта да није било Христа? А Њега као да су жртвовали култу „верске толеранције“, коју је својевремено дефинисао Владика Николај: “На три вере оком намигују, / а ниједну право не верују“.

Додуше, није ништа лоше у томе да и Србија свечано обележи овај датум, један од најзначајнијих у историји хришћанске Европе, и то баш у Нишу, где је цар Константин рођен (и други велики ромејски цар Јустинијан рођен је у Улпијани – Липљану на Косову.) Али то би могла да учини исто онако како је учинила 1913. године, кад су се у Нишу окупили православни епископи (пре свега, Срби из разних црквених јурисдикција јер је Пећка патријаршија као целина обновљена тек после Првог светског рата), и на челу с митрополитом Србије Димитријем служили Свету Литургију. Није ту било ни римокатолика ни протестаната. Уосталом, римокатолици су вековима лик Константинов доживљавали кроз кривотворину звану „Donatio Constantini“, по којој је оснивач Цариграда римском папи тобож дао империјалну световну власт. Протестанти су пак сматрали и сматрају да је Константин, дајући слободу Цркви, у ствари репаганизовао хришћанство, лишивши га првобитне есхатолошке усмерености. Само православни осећају да је Константин „равноапостолни“ човек који је успоставио симфонију Цркве и државе, ради спасења људских душа. И зато у Нишу 1913. бејаху једино православни, а Србија је бринула своје србске ослободилачке бриге.

Сто година касније, у складу са модом жутокраких евроинтеграција и новом „теолошком агендом“, у Нишу је требало да се окупе не само православни, него и сви остали, на челу са римским папом Бенедиктом XVI. Разлози су, као и увек, били паролашки, дневнополитички: „дијалог“, „толеранција“, „заједничка европска будућност“. Из врха СПЦ је речено да ће то бити прилика да папи кажемо шта мислимо (као, папа Рацингер, један од најученијих теолога данас, не зна учење Цркве од Истока о папском примату, па ћемо му ми то објаснити).

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Поводом тих прича реакције су међу Србима биле веома бурне. Угледни наш научник проф. др Србољуб Живановић, који је један од ретких што су за време СФРЈ успели да обаве делимична истраживања јасеновачких хумки, 25. августа 2010. године на сајту „Борба за веру“ огласио се текстом „Да би дошао у Београд, папа мора да испуни одређене услове“, у коме, између осталог, каже:

„Ниједан римски папа никада није посетио Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Ту се налазио и посебан логор за децу испод једне године старости. Папа Јован Павле II је долазио у Бања Луку и био на неколико километара од Јасеновачких стратишта, али их није посетио и помолио се за покој душа невиних жртава. Евентуални долазак римског папе у Србију 2013. године могао би да уследи тек када се римокатоличка црква одрекне злочинаца, укључујући и оне које је прогласила за ‘блажене’, и када папа на коленима, у Јасеновцу, замоли за опроштај због најгрознијих злочина које су починили верници римокатоличке цркве. Што се тиче разговора Православне цркве и римокатолика који би водили ка некаквом екуменизму, пре свега треба превазићи догматске разлике и римокатоличку јерес. Не заборавимо да православци и римокатолици не верују у исто. Символи вере се разликују. Папа мора да се одрекне своје ‘непогрешивости’ и тежње да има ‘примат’ у цркви. Према томе, било каква посета римокатоличког папе Србији и било какви разговори православних епископа са римокатолицима су непотребни, непожељни и противцрквени све док римокатолици не изврше промене у своме ставу и док се не покају за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.“

Чули су се и гласови других забринутих Срба. Др Вељко Ђурић, историчар, подсетио нас је на став СА Синода СПЦ о папиној посети СФРЈ, намераваној 1983. године (не може без покајања у Јасеновцу, тада је тврдио Синод, иако је Централни комитет СК Хрватске преко својих истомишљеника из врха Југославије и Србије вршио велики притисак да папа дође), као и писма патријарха Павла папи Ивану Павлу II у коме га оштро критикује због подршке неоусташком Туђмановом режиму.

Али домаћи екуменисти нису били расположени да ове гласове чују. Бар извесно време. Потрудили су се да скоро све што је везано за прославу Миланског едикта вежу за Рим; речено је да ће и мермер којим ће бити опточен храм Светих Константина и Јелене, који се подиже за јубилеј , бити мермер којим је грађен древни Рим.

А сада да погледамо какве се све екуменистичко-туристичке погодности нудиле Србима уочи 2013. године.

О КРСТУ НА БРДУ ВИНИК

Још у новембру 2010. Српски културни клуб Републике Српске огласио се саопштењем „У сусрет 2013“, које се бави анализом изгледа „монументалног латинског крста“ који је требало да у част јубилеја Миланског едикта буде подигнут на нишком брду Виник. Овај „решеткасто-затворски“ крст је „пројектован по законима златног пресека божанске фасцинантне пропорције“, како су изјавили аутори идејног пројекта“. О томе какав крст треба да се диже изнад Ниша и Србије, писало је „Православље“ (15. априла 2010), у тексту „На брду Виник највећи крст на Балкану“:

„Представници Српске Православне Цркве, свих политичких партија, Војске Србије, полиције, привредници Ниша и Градска управа Ниша потписали су Декларацију о црквено-народном јединству поводом подизања крста светог цара Константина у Нишу. Потписници овог документа заветовали су се на јединство и позвали све Србе у отаџбини и расејању, као и остале православне хришћане да, сходно могућностима, помогну подизање овог монументалног обележја које ће својом висином од 80 метара и распоном крста од 40 метара бити један од највећих у Европи. Председник Иницијативног одбора за изградњу крста Драган Милошевић, нишки предузетник, открио је да ће крст бити изграђен од металне конструкције у облику латинског крста, на коме доминира византински крст. Аутори идејног решења су архитекте Миомир Васов и Драган Златков. Крст ће бити видљив из свих делова града и са прилазних путева. Биће осветљен ласерским зрацима који долазе са Христовог монограма који ће стајати изнад Богословије тако да ће се видети и ноћу. Крст чини централни део комплекса који ће се простирати на 13 хектара, а обухвата још и амфитеатар, хотел, музеј, биоскоп. Да би се туристима дочарао дух римских векова, на менију ће бити храна и пиће оног времена, а запослени ће носити одећу старих Римљана.“

Српски културни клуб Републике Српске је симболику овог крста протумачимо на следећи начин:

„Идејно рјешње крста (крста антихриста) има двојако симболичко значење: у свом горњем дијелу симболизује апсорбовање умањеног православног крста од стране римокатоличког по оној народној, „већа риба гута мању“, али и да је на традиционалном хладном римокатоличком крсту православни крст распет као Исус Христос, као што су хрватски клеронацисти уз благослов Ватикана распели ‘шизматички’ православни народ српски.“

Када је, док је југ Србије још увек био у турском ропству, средином 19. века, био подизан Саборни храм у Нишу, Нишлије су га градиле да се, ако неко из слободне Србије долази, види да ту живе православни хришћани, жељни слободе (овај храм је иначе изгорео 2002. године, па је касније обновљен). Ко ли је то желео да се изнад Ниша, једне од кључних геостратешких тачака Европе, уздиже латински крст који „гута“ православно крсно знамење? И зашто ли је из врха СПЦ било речено да је крст крст без обзира на изглед? И на крају, зашто је одлучено да се уговор о изградњи латинског крста потпише на католички Божић 2010. (потписници патријарх србски г. Иринеј и градоначелник Ниша Милош Симоновић)?

ЕКУМЕНИСТИЧКО НАСЕЉЕ

Крајем јануара 2011. лист „Национални грађански“ из Новог Сада је донео текст из пера Д. Стојановића, у коме се најављује да ће на брду Винику, поред латинског крста, бити и насеље од 125 кућа, за сваку хришћанску земљу по једна:

„Драган Милошевић, предузетник из Ниша који је иницирао идеју о подизању крста, осмислио је цео комплекс.’До самог крста водиће пут дужине четири и по километра, а са стране ће бити изграђене куће за сваку хришћанску земљу. Биће то куће у којима ће бити представљена национална историја и култура тих земаља. Такође ће на куће бити постављене њихове заставе, а код самог крста вијориће се српска застава – објашњава Милошевић. У подножју највећег крста на Балкану, који је дизајниран по угледу на католички, биће изграђен читав архитектонски комплекс, од кога ће Ниш имати и комерцијалне користи. ‘Планирамо да изградимо музеј хришћанства, амфитеатар, хотел, мултимедијалну салу с биоскопом, ресторан, као и неколико локала за продају сувенира. Практично ће цео југ Србије имати прилику да прикаже своје специфичности’, објашњава Милошевић.

Он наводи да ће сви ти делови великог комплекса бити урађени у стилу који је доминирао у доба цара Константина. ‘Све ће бити у духу оног времена – храна, пиће… Чак ће и запослени носити гардеробу какву су некад имали Римљани. Верујем да ће многи, првенствено моје Нишлије, препознати у овоме прилику да нешто добро урадимо за овај град, за Србију. Зато је не смемо пропустити’, каже Милошевић.“

Цео комплекс на Винику простирао би се на 13 хектара. Има се, може се, изгледало је у том часу.

Јесте да наш народ гладује, и да би – бар се потписнику ових редова чини – Богу било угодније да се новац за изградњу овог комплекса троши на народне кухиње за Нишлије у транзицији, али ултимативни захтеви глобалистичког туризма су захтеви нашег доба. А ко ће одолети моди? Ипак, појавила се једна препрека екуменистичко-туристичкој мегаломанији: светска економска криза. Римски циркус у Нишу, на удару СЕКЕ, по свему судећи, није опстао, осим као замисао.

ПРЕПРЕКЕ НА ПАПИНОМ ПУТУ: ЈАСЕНОВАЦ

У септембру 2009. римокатолички свештеници на челу са надбискупом Јосипом Бозанићем посетили су Јасеновац. Бозанић је одржао беседу у којој је осудио усташе и Јасеновац, али узвеличао „блаженог“ Алојзија Степинца и устврдио да се Јасеновац не сме да користи за „стигматизацију“ Римокатоличке цркве, хрватског народа и државе, изједначивши жртве Јасеновца и Блајбурга.

Тим поводом се огласио председник Извршног одбора Удружења Јасеновац – Доња Градина, Владимир Лукић. Реагујући на Бозанићеву изјаву да су „жртве јасеновачког логора искориштаване у сврху стигматизовања хрватског народа као геноцидног народа и хрватске државе као непожељне“, Лукић је СРНИ рекао да је загребачки надбискуп заборавио основну чињеницу – због чега је формиран логор Јасеновац.

„Свакоме је јасно да је логор Јасеновац формиран због уништавања Срба, Јевреја и Рома,док су сви други тек спорадично уништавани“, рекао је Лукић СРНИ. Лукић је изразио чуђење да Бозанићу није познато да су Срби свих узраста, од деце до стараца, са свих страна, а посебно из Хрватске и БиХ, сабирани и довођени у Јасеновац на клање. “Зар Бозанићу није позната књига господина Драгоја Лукића, гдје је 19.392 дјеце од једне до 14 година побијено у Јасеновцу, а да не говорим да је тадашња Хрватска једина имала логор за дјецу?“ Лукић је питао Бозанића да ли му је у знању да су они који су желели да сакрију сведочанства о жртвама учинили све да униште податке о њиховом броју, као и то где су у концлогорима Европе од дечјих и људских остатака правили сапун као што је то било у Јасеновцу и Доњој Градини. “Где су то полуживи људи затрпавани у насипе и бацани у ријеку Саву ишли све до Црног мора?“, питао се Лукић. Лукић је истакао да је огроман број римокатоличких свештеника учествовао у насилном покрштавању православних Срба и злочинима над невинима: “Зашто се многи католички свештеници нису оградили од злочина и једноставно зашто га нису спречавали?“, додао је. Наравно, Бозанић није одговарао. Али ових дана одговорио је Бозанићев поузданик на челу Надбискупског архива патер Стјепан Разум, који је, по ко зна који пут у новијој историји, истакао да је Јасеновац „србски мит“.

ПРЕПРЕКЕ НА ПУТУ, ОПЕТ: ПАПА БЕНЕДИКТ О СТЕПИНЦУ

Године 1998, када је Алојзије Степинац проглашен блаженим, кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, а тада челник Конгрегације за доктрину вере, одржао је беседу у част новоблаженика Римске цркве. Био је 15. фебруар, а беседа је одржана у хрватском (негда илирском) папском Институту Светог Јеронима, у коме је 1941. монсињор Мађарец примио Анту Павелића, а 1991. Мађарчев наследник Ратко Перић, потоњи мостарски бискуп, Фрању Туђмана. Јозеф Рацингер је рекао да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опевао у последњем певању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Степинац је, по Рацингеру, био толико обузет Христом, да је, на крају, постао „жива слика трпећег Криста с трновом круном и ранама његове муке“. И још додаје Рацингер: „Будући да је био човјек савјести, кршћанске савјести, супротставио се тоталитаризмима; и у вријеме нацистичке диктатуре постао је бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је у времену комунизма постао одвјетник својих вјерника, својих свјећеника прогоњених и убијаних“.

Да, читаоче: то садашњи папа проповеда о војном викару усташке војске сине титуло, члану усташког Сабора, кривцу за прекрштавање 250 хиљада православних Срба у НДХ, човеку који је у свом дневнику писао о „бизантски“ подмуклим Србима, говорећи да су Срби и Хрвати два света који се никада не могу помирити. А да је Рацингер, иначе пун екуменске љубави и „танкоћутности“ прави Немац, и то србофобни, показао је у овој својој беседи, наизглед успут, тврдећи да је Степинац, кад је изабран за бискупа 1936. године, „добро познавао тешку ситуацију у Католичкој цркви и вјерника католика у својој земљи, у оној Југославији коју су савезници након Првог светског рата умјетно створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем“. Управо због оваквог схватања Југославије, као вештачке творевине коју су створили они који су скршили бечко-берлинску осовину 1918. године, Ватикан и Немачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским границама приликом распада СФРЈ 1991. године.

Долазећи у Хрватску почетком јула 2011, папа је дошао да би благословио њене „евроинтеграције“ и да би је подржао као Civitas Dei, чији је светац – државотворни симбол управо Степинац. Степинац је Хрватима оно што је Свети Сава Србима, и папа Бенедикт XVI је био ту да би их ободрио у оваквом поимању светости, поклонивши се Степинцу у загребачкој катедрали. Управо га лик „блаженог Алојзија“ и спречава да види Јасеновац и да се поклони невинима које су усташе поклале само зато што су били „шизматици“, то јест нису признавали папу. Додуше, не треба сумњати: да би посетио врх СПЦ и тиме себи отворио пут ка Москви, папа је спреман да и у Јасеновцу промрмља неко извињење у стилу свог претходника, познатог по стилу извињавамо се, много се извињавамо. Али не треба заборавити: Јасеновац није једина препрека на путу ка Светосавској Цркви. Поред учења Ватикана о папској незаблудивости, ту је и читава историја рата папства против православних Срба, од Средњег века до данас, као и историја покрштавања на силу, не само у доба „блаженог Алојзија“. Рим има толико тога да учини да би Србе уверио у своје добре намере да папа на то никад неће пристати, јер је, по учењу Првог ватиканског концила, незаблудив по питањима вере. Без обзира шта домаћи екуменисти о томе причали, убеђујући себе и друге да је могућа бајка са хепиендом,хепиенда неће бити.

ИЗЛАЗНА СТРАТЕГИЈА

У франкфуртским „Вестима“ се 13. маја прошле године појавила вест да би СПЦ могла да упути протестну ноту римском папи Бенедикту XВИ због тога што ће дотични у оквиру своје посете Хрватској бити поклоник на гробу „блаженог“ Алојзија Степинца. Пронели су се и гласови да се Руска православна црква не слаже са папином посетом Нишу 2013. „Излазна стратегија“, ако се језик утрнуо од дипломатског шифровања преведе на оно што сви разумемо, значила је да би врх СПЦ могао да се одрекне папине посете Нишу позивајући се на папино поклоњење Степинцу. Тако би се велики притисак који је ка Синоду и Сабору СПЦ кретао од домаће јавности, али и из других помесних Цркава (пре свега Руске), притисак да се Бенедикту XVI откаже гостопримство, могао да попусти. И заиста, протестно писмо је послато (без стављања на увид јасности), а огласио се, критикујући папу због „блаженог Алојзија“, и епископ бачки Иринеј (Буловић), који се с претходним и овим папом  већ сусретао, не само куртоазно.

А да је притисак јавности заиста био велики, показивале су и реакције аналитичара из других православних земаља, пре свега из Русије и Грчке. Они су доводили у везу зближавање врха СПЦ и Ватикана са уклањањем из црквеног живота антиекуменистичких делатника, какав је владика Артемије. О томе су у Русији писали угледни сајтови попут „Фонда стратешке културе“ и „Руске народне линије“ и аналитичари попут Ане Филимоновне, Олге Четверикове, Павела Тихомирова и других. У Грчкој су се оглашавали познати теолози, попут почасног професора Универзитета у Солуну свештеника Теодора Зисиса, који је такође указао на везу између ватиканофилске политике извесних кругова СПЦ и оног што се десило са владиком Артемијем. И домаће јавно мнење се није помирило са званичном верзијом догађаја везаним за овај случај. Српско национално веће Севера Косова и Метохије упутило је у мају 2011. године апел Сабору СПЦ да се епископу Артемију врати достојанство, и да се он, скупа са својим одбеглим монасима, поново нађе на Косову и Метохији као архијереј. Председник СНВ Севера Космета Милан Ивановић је тим поводом рекао:

„СНВ сматра да СПЦ мора да води рачуна о позицији верника и да би било разумно да се чује и њихов глас, јер је очигледно да владика Артемије много значи за Космет и његову одбрану. О томе сведочи и више од 500 присутних верника на недавно одржаној Литургији у Житковцу, док је истовремено на Литургији у Звечану било свега тридесетак“.

Уочи Сабора прошле године отвореним писмом се огласила и група од преко седамдесет србских интелектуалаца, међу којима је било како оних са Косова и Метохије, тако и оних из дијаспоре. Они су такође тражили повратак владике Артемија, указујући на „србоубиствене“ последице раскола (за сада, по њима, само „потенцијалног“), и позвали се на речи патријарха Павла изговорене на Сретење 1992, приликом помирења са „Слободном србском православном црквом“ (следбеника владике Дионисија, рашчињеног по налогу Броза). Тада је патријарх Павле рекао да, управо захваљујући чину помирења, нема победника и побеђених, и да су Срби били и остали браћа која се не смеју никада препуштати каиновским нагонима.

Дакле, „излазна стратегија“ врху СПЦ 2011. године је била вишеструко неопходна. Јер,било је немогуће објаснити Србима како за папу Бенедикта XVI има више љубави него за владику Артемија и његово монаштво. Поготову зато што се папа клања четворици србомрзачких „блаженика“: папи Пију XII („Хитлеров папа“, по Дејвиду Корнвелу), Ивану Павлу II (који је тражио бомбардовање Срба 1995. године и био један од главних криваца за разбијање СФРЈ по антисрбским авнојевским границама), Хансу Ивану Мерцу (оснивачу „крижарских братстава“ из којих ће се регрутовати усташе) и, наравно, Алојзију Степинцу.

ПРИТИСЦИ СЕ НАСТАВЉАЈУ

Ипак, не одустаје се од папиног доласка: “Прес“ је 14. августа ове године објавио да су се „мајстори тајне дипломатије – пожешки бискуп Анте Шкворчевић и дубровачки бискуп Мате Узинић састали с патријархом 7. августа у Патријаршији“. Саговорник „Преса“ близак Београдској надбискупији изјавио је:

“Дубровачка република и град Дубровник имали су у прошлости велики значај у Београду, поготову у време Отоманског царства.Трагови тог односа видљиви су и данас на разним пољима. Надбискуп пожешки, с друге стране, има посебну ситуацију у својој бискупији јер се тамо налази Јасеновац. Он је већ много направио на пољу помирења и правилног схватања историје за суживот у будућности. Био је председник Екуменског већа у Хрватској и заслужан је што је током 90-тих долазило до сусрета између представника СПЦ и Католичке цркве“. Што се тиче папине посете Нишу, патријарх Иринеј је, према извору „Преса“, изјавио да „у том погледу постоје одређене тешкоће, али да се нада, упркос кратком року, да их је могуће превазићи“. Надбискуп Хочевар је поново говорио о „благодетима“ папине посете СПЦ изјавивши за „Прес“:

“То би свакако унапредило жељу за дијалогом, жељу за сусретом Истока и Запада, јер постоје две традиције схватања јеванђеља. Сусрет те две традиције и разговор значио би за цео свет нешто ново и јединствено. То би, пре свега, омогућило помирење на овим просторима и унапређење аутентичних европских вредности“.

Владика бачки Иринеј је опет оповргао да ће папа бити позван у Ниш:

“Не постоји никакво противљење појединих епископа, него једногласна одлука СА Сабора СПЦ да се на прославу Миланског едикта следеће године позову поглавари православних цркава и високе делегације (дакле, одговорни представници, али не и поглавари) инославних хришћанских цркава, у том броју и Римокатоличке цркве“.

Једно од битних питања садашњег стања наше Цркве је и питање екуменистичког шоу програма званог „Ниш 2013“. По свему судећи, тај програм ће проћи без римског папе. То значи да „жаба још није кувана“: почев од руског патријарха Кирила, преко националне интелигенције, до обичних верника противљење том „ЕУнијатском“ сусрету је више него снажно. Па ипак, притисци да папа дође у посету СПЦ ће се наставити и нова питања ће бити постављена. Од одговора на ова питања зависиће много шта у нашој скорој будућности. Јер урушавање угледа најстарије установе овог народа, отпочело непромишљеним (да употребимо најблажи израз) поступцима после смрти патријарха Павла, везаним за „случај Артемије“, све је озбиљнији процес. А то нико нормалан, бар међу Србима, не жели. Зато се уздамо у Бога и Светог Саву да ће свест и савест победити тренутне интересе и расположења оних којима се чини да ће нам екуменистичке „интеграције“ донети нешто добро.