Category: СВЕ ОБЈАВЕ
ИЗ ИСТОРИЈЕ: Да ли је Наполеона победио „генерал Зима“?
Да ли је Наполеона победио „генерал Зима“?
Руска реч
Да ли је „генерала Зиму“ измислио Наполеон да би оправдао пораз?
Сви смо у школи учили да је кључну улогу у поразу Наполеонове војске играла „сурова руска зима“, а слике на којима се измучени Французи вуку кроз ледом окована руска поља постале су део уобичајене иконографије Отаџбинског рата 1812. Међутим, генерал-поручник Денис Давидов, учесник рата, написао је још 1835. чланак у коме одбацује било какву везу руске зиме са Наполеоновим поразом. Давидов каже да 1812. и није било правог мраза.
За његове речи постоји много доказа: током повлачења Наполеонове армије температура није падала испод минус 10 степени, што по руским мерилима и није зима. Према температурној листи из извештаја Виленске астрономске опсерваторије, најнижа измерена температура 1812. била је -9,2°С. Давидов је тада с правом истакао да је „зима Русима била само савезница, а не њихова једина заштита, како се тада мислило“.
Зашто је Наполеон напао Москву а не престони Санкт Петербург?
По речима Јевгенија Мезенцева са Руске академије наука, Наполеон је још 1810. почео да размишља како би требало ратовати против Русије. Већ тада је правац према Москви за њега био приоритетан јер је Москва била привредни центар. Зато је била пуштена дезинформација о походу на престоницу. Француски амбасадор Лористон се „избрбљао“ како Наполеон у случају рата планира да 15. августа прослави свој рођендан у Санкт Петербургу. Исто је Наполеон говорио у кругу своје гарде, добро знајући да ће руска обавештајна служба сазнати за то. Лукавство је уродило плодом. Почела је евакуација владиних установа у Карелију и Поволжје. Чак је и споменик Петру Великом, чувени „Бронзани коњаник“, био спреман за демонтажу.
Када је почео рат, правац према Петербургу покривала је најјача Прва западна армија Барклаја де Толија. Слабија Друга западна армија Петра Багратиона налазила се јужније и покривала правац према Москви. Армије су биле удаљене 100km једна од друге и управо је тим небрањеним простором прошао Наполеон, прегазивши реку Неман. Најближи циљму је био град Витебск. Руске војнике су тада спасле само брзе ноге. Они су у форсираном маршу ишли заобилазним путем, прелазећи дневно и по 35 km, а Французи су ишли најкраћим путем и прелазили по 15-17 km. Багратионови одреди су стигли до Витебска само мало пре Француза и затворили правац према Москви.
РАТ ПРОТИВ ЧОВЕКА: "САД и НАТО воде рат против човека, против његовог духовног и националног бића…"
Рат против човека
РОБОВЛАСНИШТВО У АМЕРИЦИ У 18 ВЕКУ
РОБОВЛАСНИШТВО У АМЕРИЦИ У 21 ВЕКУ
САД и НАТО воде рат против човека, против његовог духовног и националног бића, мењајући његову људску природу, негирајући и уништавајући све традиционалне вредности…
Савремени капитализам и светски финансијски центри попримају нове форме и појачавају своју агресивност. Тренутна светска криза није само економска, то је свеопшта криза капиталистичког Система. 
Капитализам у својој борби против човека све више користи и огроман војни потенцијал. Најлојалнији иструмент у рукама капитализма јесте НАТО. Тј. војно-политички иструмент крупног капитала који служи за успостављање светске доминације и уништавање традиционалних вредности. Иза НАТО стоји цела економска елита са Запада. Из сваког рата НАТО и САД излазе све јачи и све агресивнији него до почетка рата. Тако су једини из Другог светског рата изашли још јачи и још економски снажнији, иако су у том рату сви изгубили па и победници, пошто су губици били велики у људским и материјалним ресурсима.
САД скоро несметано после Другог светског рата (кажем скоро несметано пошто СССР никако не сматрам за стварног непријатеља САД-а после Стаљинове смрти) започиње да потпаљује ратна жаришта широм света, а после успешног првог рата против Ирака 1991. године када је СССР већ престао да омета америчку агресију, САД су кренули путем опште милитаризације. Милитаризацијом је подвргнуто цело друштво, свакодневни живот и институције. Тако су САД искористиле прилику и покренули нова жаришта попут Југославије, Авганистана, Ирака…
Сви ти ратови су уствари била проба за последњи рат који ће САД и НАТО водити против држава Евроазије. Уколико би САД и НАТО тај рат добиле они би коначно остварили свој циљ: потпуна светска доминација. Размештање НАТО база на територији средњоазијских држава и Европи (Пољска, Летонија, Литванија, Мађарска, Румунија Бугарска…) омогућава САД-у да врши притисак на непокорне народе не само у Европи, него и у Азији, па чак и Русију која важи за главног суперника НАТО-у због свог значајног нуклеарног потенцијала. Све војне интервенције САД и НАТО одвијају се после безскрупулозне психолошке припреме јавног мњења засноване на дезинформацији и лажи. Медији, машинерије за испирање мозга, успели су да изврше успешно свој задатак, изобличили су душу и памет човека. Човек је уништен у свим његовим димензијама – економској, политичкој, друштвеној, религиозној, моралној и духовној.
САД промовишући и наметајући своју масовну „културу“ чији је производ хомо демоцратицус, човек без вредности, без идентитета, без достојанства и без части. Он је човек маса а да није део заједнице, он је сингле а да није индивидуа, сам је а да није слободан. САД и НАТО воде рат против човека, против његовог духовног и националног бића, мењајући његову људску природу, негирајући и уништавајући све традиционалне вредности. Без традиционалних вредности човег губи веру и свест о слободи, моралу и поштењу. У целом Западном свету се сусрећемо са уништењем културе и њеном дегенерацијом, изопачењем и исмејавањем.
——————————-
Д. Ј. Ивановић: ШТА СУ КОМУНИСТИ (У)РАДИЛИ СРБИМА? (Или прича о другу "Замундију", и сличнима…)
Д. Ј. Ивановић: ШТА СУ (У)РАДИЛИ КОМУНИСТИ СРБИМА?
Пише: Др Дарко Ј. Ивановић
У последње време има обновљених покушаја да се заборави све шта су радили и урадили комунисти Србима. Најочигледнији пример таквих намера има код једног честог (са)говорника на сајту Видовдана с потписом Замундије. Тим поводом, мислимо да има разлога да предочимо своје гледиште о томе.
Као стварне демократе, не желимо да одричемо, наравно, право Замундију да буде бранилац комуниста и комунизма. Али му не признајемо право да Србима наређује на овај начин: „Доста више повике на комунисте“. Нажалост, сигурно је да ће Срби бити у нужности да вечно спомињу комунисте. Јер, комунизам није уништио друге народе у оквиру Југославије (Словенце и Хрвате, на пример; напротив, помогао им је да развију своју националну снажну мисао до највиших висина), али је био чист антисрпски политички покрет који је код Срба готово уништио: 1. веру (на православље је био атак, на католицизам, наравно, није); 2. одузео је Србима право да негују српство и традицију; 3. комунозам је коначно одузео Србима сувереност на српски језик (претворио га је други пут у „српскохрватски“ из кога је омогућио касније издвајање „хрватског језика“, „босанског“/“бошњачког“ и „црногорског“, а из тога је створен једини политички изузетак на свету, по коме ће бити могуће политички оправдати свако следеће преименовање једино српског језика у свету); 4. затим, комунизам је полатиничио остатак Срба (реч је о огромној већини Срба православаца, а шта су Срби без ћирилице?); 5. омогућио је готово целокупну асимилацију Срба католика у Хрвате, Срба муслимана у Муслимане (они су се данас преименовали у Бошњаке, а хоће да им језик буде „босански“, а не „бошњачки“, јер претендују да наметну то име језика и Хрватима и Србима у бившој ЈУ-републици Босни и Херцеговини; 6. затим, развио је до неочекиваних граница антисрпство у комунистичкој Југославији; 7. развио је до највеће могуће мере апетите Албанаца (који су се увек звали Шиптари) да се милом или силом издвоје из Србије; 8. омогућили су да се из једног старинског српског дијалекта српског језика развије стандардно нови језик „македонски језик“; 9. развијао је, затим, међусрпску мржњу кроз сукобљавање Срба партизана и Срба четника; 10. довео је, између Новосадског договора (1954. уз налог да се српска ћирилица „постепено“ замени хрватском илити католичком латиницом и 1968. године) српску ћирилицу (једно писмо савршено по свим параметрима за српски језик) готово до затирања; 11. увео је најопасније у неправу законоправило по оригиналном принципу „устава и закона се не треба држати као пијан плота“, него се држати за комунистички ћеф; 12. утицао је на уништење српске породице и на појаву „беле куге“ међу Србима; 13. измислио је углавном за Србе казнени „Голи оток“ који је највиши могући степен понижавања Срба у тзв. миру; 14. одвојио је Србе од братске Русије која је увек, уз ређе изузетке, била истинска велика заштитница Срба као православног народа; 15. комунисти су разви(ја)ли један специјалан антисрпски убојит синдром под називом „српско антисрпство“; 16. комунизам је у Југославији спровео (не званично, него практично) апсолутну забрану да се на прави начин, истинито истраже геноцидни злочини у Јасеновцу и другим логорима смрти на територији данашње Хрватске.
Ти злочини не могу да застаре, али су одлагањем тих истраживања од више деценија комунисти утицали на брисање трагова злочина, па су Туђман и остали политичари и лажни историчари били у прилици да умањују број тих злочина и до десет и двадесет пута. Тако су уклоњени многи трагови злочина, што је најтеже кривично дело, тако да је комунизам, на одређени начин, био апологет усташке геноцидне стварности.
Ако се варамо и не познајемо довољно комунистичка дела и стварност комунистичке владавине, волео бих да ми Замундије или неко други помогне и да ме убеди да овде нисам написао истину.
… Могао бих да не набрајам даље, али би за набрајање требало много времена, а Себи више немају више вишак времена. Дакле, Замундијево (комунистичко по изгледу) наређење Србима у наслову: „Доста више лова на комунистичке вештице“ на сајту Видовдана (04 септембар 2012 Замундије) значи само једно – његов или заштитнички однос према комунизму који је Србе довео до очигледног затирања или његова подршка комунистичком начину да се речени процеси наставе и доврше.
(4. септембар 2012)
——————————————-
ФБР ДОДАТАК:
———————-
Злочини партизана у Другом светском рату
Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловграда, у зиму 1942./43.
Народна ослободилачка војска Југославије (партизани) била је у стању непријатељства према четницима, односно ЈВуО. Током непријатељства партизани су кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО заштићеним обичајима рата и Женевској конвенцији.
Руководство партизанског покрета придавало је посебан значај борби против ЈВуО, па је водила смишљену пропагнду кампању у циљу ширења бољшевичке идеологије и јачању мржње према политичким неистомишљеницима. Злочини су били спонтани (из мржње) и организовани (по наређењу). Злочини су били прихваћена пракса код партизана[тражи се извор од 10. 2009.].
Садржај
|
„Пасје гробље“
На Бадњи дан 1942. године партизани су починили свој по злу најчувенији[тражи се извор од 03. 2011.] злочин у Црној Гори. У колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели су лешину пса на даскама у облику крста.[тражи се извор од 01. 2012.] Затим су написали: „Ово је пасје гробље“. Као командант Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава „пасјег гробља“:
Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам…[1]
Поред „пасјег гробља“, комунисти су оставили трага и у бројном јамама, у које су попут Хрвата[тражи се извор од 01. 2012.][неодређено] бацали своје жтрве, због чега су названи „јамарима“. Најпознтије партизанске јаме у Црној Гори су јама у селу Гриже код Берана[тражи се извор од 03. 2011.], Шахотичка јама у Церову код Бијелог Поља[тражи се извор од 03. 2011.], Шавничка јама[тражи се извор од 03. 2011.], јама на Радовчу[тражи се извор од 03. 2011.], јама код Ријеке Црнојевића[тражи се извор од 03. 2011.] и Которска јама код Никшића код Видрована у Горњем пољу[тражи се извор од 01. 2012.].
На основу Брозових наређења, партизански преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршена и против исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу, осморо је осуђено на смрт, уз конфискацију имовине. Од свих осморо, петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица С. Ковачевић, Блажо С. Ковачевић, Марко К. Ковачевић, Марко Ј. Ковачевић и Петар Б. Ковачевић. Првооптужени Новица је пре рата био судија, док је његов рођак и убица, Сава, био кријумчар дувана.
Злочини партизана у Србији
Партизани су још од лета 1941. године чинили: убиства према свом партијском програму, пљачке, паљења општинских архива, итд. Само у зборнику Недићевих докумената, који су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (ненаоружаних, односно цивила) у Србији пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртва комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадика, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија… На овом допунском списку је и име чувеног академског сликара Михаила Миловановића из села Гостинице код Ужица.[2]
Убиства су настављена и 1942. године. Само током августа полиција владе генерала Милана Недића забележила је 18 случајева убиства цивила. На пример:
3. август: У селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима.
Или:
4. августа: Од стране партизана убијен је Милован Ћосић, председник општине у Губеревцу (Сопот), а уселу Дучина Милутин Поповић, сопственик вршалице, чији је леш нађен у близини села. Том приликом спаљена је општинска архива као и једна вршалица, а убијен Милосав Милић, земљорадник.
Или:
30. августа: Од стране партизана убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит. [3]
Партизани су убијали и 1943. године. Примера ради, Недићево министарство унутрашњих послова бележи да је у Краљевачком округу партизански покрет Раденка Мандића „само у другој половини августа убили преко 15 лица.[3]
Крајем 1943, ради садејства са својом главнином у покушају освајања Србије, партизани покрећу нов талас злочина. Следи делимичан попис њихових жртава из новембра и децембра, према документима Недићевог министарства унутрашњих послова:
7. новембра око 21 час четири партизана и једна женска упали су у село Жељево (4 km северно од Сврљига) и убили старешину села Светислава Марјановића, којега су претходно изболи ножевима па га затим дотукли из пушака. Ову групу води Душан Тасковић зв. Срећко…
У ноћи 14/15. ом партизани су у селу Друговцу, среза Алексиначког, убили Ђорђа Јефтића, земљорадника, а затим спалили архиву оппштине Станци истог среза…[4]
13. ом у 23 часа група партизана упала је у село Бањи (4 km ј-и од Аранђеловца – секција Аранђеловац) одакле су одвели лекара здравствене задруге Владимира Свилингера и однели његову апотеку … Леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу…
15. ом. у 19 часова група партизана упала је у село Вишевац где је убила председника сеоске општине Чедомира Милојевића па потом отишла у непознатом правцу.[4]
За сада се највише зна о злочинима Космајског партизанског одреда, којим су командовали Марко Никезић, Дража Марковић и његова будућа жена Божидарка Кика Дамјановић. Познат је списак од тачно 200 жртава космајских партизана, само са територије данашње општине Сопот. У вези убиства две учитељице и других мештана сопотског села Мала Иванча, које се према цитираном извору Недићеве полиције одиграло у ноћи између 15. и 16. децембра 1943. године, на основу црквених књига, али и на основу сведочења партизана, који су се тиме хвалили, хроничар пише:
„Учитељице Кристина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић „Шуца“, Божидарка Дамњановић „Кика“, Добривој Милићевић „Вучко“, учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налази на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна.[5]“
Масовна стрељања 1942. и 1943.
У Бихаћкој операцији 2-4. новембра 1942. партизани су заузели усташко упориште Бихаћ. Након тога су стрељали 130 заробљених усташа и 130 четника, о чему су издали званично саопштење.
31. децембра 1942. 13. пролетерска бригада и главнина 4. кордунашке бригаде напала је НДХ гарнизон у Крашићу који су сачињавеле 33. и 35. усташка бојна и домобранска опкопарска сатнија. Током борбе у којој су савладали отпор усташа и домобрана, партизани су у Крашићу затекли око 200 мртвих усташа и домобрана, а 233 су заробили. Већину заробљеника су, према извештају Оперативног штаба, поубијали.
„Ми смо, по захтјеву народа, иако то није био један од главних разлога, већину усташа ликвидирали. …192 усташе ликвидирали смо, а остало упутили смо дјеломично кућама а нешто их задржали у партизанима. У партизанима задржали смо оне за које смо добили точне податке да нису разбојници, а били су приморани, па неки чак и случајно ухваћени и натјерани у усташе. Од домобрана, такође смо их 26 ликвидирали. Ликвидирали смо оне који су били на гробљу и заклали нам два партизана, а једног водили по Крашићу и тукли. 28 домобрана добровољно се јавило за партизане, а 26 смо их задржали сами.[6]“
На основу овог извештаја НВО „Истина“ из Загреба поднела је кривичну пријаву против Раде Булата, ратног команданта 13. пролетерске бригаде, настањеног у Загребу, за убиство најмање 218 лица.
Злочин партизана у Малом Лошињу
Један од највећих злочина који су починили партизани догодио се на острву Лошињу у месту Мали Лошињ, над заробљеним четницима Гацке зоне и њиховим породицама. О овим злочинима у земљи је писано у два маха. Најпре их је 1990. године поменуо Павле Јакшић, командант партизанске 7. дивизије, а потом 8. корпуса, у својим мемоарима („Над успоменама“, први том, страна 528). Јакшић пише да је у његовом присуству Андрија Хебранг, један од водећих хрватских комуниста, када се прочуло да море избацује унакажене лешеве, питао Вељка Ковачевића: “ Шта си радио тамо, војводо“? Команданта 13. дивизије Вељка Ковачевића, рођака Саве Ковачевића, Јакшић назива „виновником“ овог обрачуна са „петом колоном“.
Најпотпунији опис злочина у Малом Лошињу дао је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, у часопису ове установе „Војноисторијски гласник“. Чланак пуковника Иветића објављен је у броју 1-2 за 2004. годину, под насловом „Случај партизанских злочина у логору у Малом лошињу 1943. године“ (страна 137-159). Како пише аутор, ово је први чланак о злочинима „Народноослбодилачке војске Југославије“ икаде објављен у овом часопису. Такође, и у било ком другом војном гласилу.
Пуковник Иветић најпре констатује да су припаднике Југословенске војске у Отаџбини у то време земље антихитлерове коалиције сматрале савезничком војском. Затим подсећа на „опште услове у којима су извођени партизански злочини“. Њих је било током читавог рата. Убијани су „прочетнички елементи“, као и они припадници комунистичког покрета који су сматрали да је важније бранити народ од усташа, него провоцирати Италијане. У стрељању потоњих истицао се народни херој Петар Грубар, обавештајни официр Главног Штаба Хрватске. Примера ради, он је 11, јула 1942., у селу Шкаре организовао јавно стрељање девет младића из партизанског батањона „Божидар Аџија“. Потом је за десетак дана ухапсио 150 особа, од којих су 23 стрељане по кратком поступку.
Злочини партизана учестали су 1943., јер се те године „припремао десант Западних савезника на јадранску обалу“.
Како је Југословенкса војска у Отаџбини у септембру 1943. изводила успешне операције за стварање мостобрана за искрцавање савезника, постојање упоришта ЈВуО на острву Лошињ сматрани је у Врховном штабу НОВЈ озбиљном опасношћу, те је 22. септембра врховна команда НОВЈ наредио главном штабу НОВ Хрватске: „Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте“.[7]
Главни штаб Хрватске издао је 16. септембра следеће наређење:
Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробњеници. Све заробљенике одмах ликвидирајте. То чинити и убудуће.[7]
Наређење су потписали командант и политички комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић. На овај начин је у Горском Котору и горњој Лици сепетембра и октобра 1943. године убијено 600 четника.
На Лошињу по капитулацији Италије, према пуковнику Иветићу, нашло око 500 четника и око 200 чланова њихових породица. Они су успоставили радио везу са Југословенском владом и Савезницима, тако да је већ 11. септембра овде пристала једна британска подморница. Четници су тада изјавили да чекају савезничке инвазионе трупе, а уједно, са копна, немачки напад, због кога се утврђују. Како од доласка Савезника није било ништа, са острва ускоро одлази око 200 четника и део цивила. Преосталом људству командовало је шест официра, три Србина и три Хрвата. У зору 25. септембра ове четнике нападају партизани са далеко бројнијим снагама, на челу са 13. дивизијом. Део четника успева да отплови пут Италије, на два брода, док су се остали предали после краће борбе, поверавши у часну реч комуниста.
Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима „Живјела Југославија“ и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједени мештани су негодовали, те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море.[7]
Црвени терор у Херцеговини
Најобимнији рад о партизанским злочинима у Херцеговини, двотомону књигу „Крваво коло херцеговачко 1941 – 1942“, објавио је партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа која је сакупио на ову тему, др Скоко је употпунио аутентичним сведочењима партизана очевидаца догађаја.
Према др Сави Скоку, злочини партизана у Херцеговини одвијали су се на овај начин:
У прве велике злочине партизана у Херцеговини спада убиство тројце калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Партизани су их натерали да сами себи ископају раку, свирепо су их ликвидирали хладним оружјем и потом опустошили манастир.
У злочинима је предњачио Први ударни батаљон, специјално основан за ову намену, 28. јануара 1942. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Стево Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, у Ораховицу стиже Миро Попара, секретар Окружног комитета КПЈ за Северну Херцеговину, и партизанима саопштава закључке са Саветовања у Иванчићима о „бескомпромисној борби против „петоколонаша српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд Првог ударног батаљона осуђује на смрт 16 „наијстакнутијих разбијача народоослободилачке борбе“ у Дабарској вили.
Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, 27. фебруара партизани под оптужбом да су учествовали у убиству из заседе Ђоке Путице, команданта Оперативног штаба за Херцеговину, на Радачком Бријегу стрељају 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Саво Скоко, око убијених заиграли коло. У извештају Оперативног штаба за Херцеговину и Јужну Далмацију, о овом догађају је записано:
Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита.[8]
Злочин у Словенији
У Камничкој долини у Словенији налази се шеснаест масовних гробница у којима почивају углавном кости свирепо убијених четника, свештеника Митрополије црногорско-приморске и бројних других цивила који су били против партизанског покрета. Извесно је да масовних гробница има још у подручју Кочевог рога, на падинама Похорја, па и још понегде у којима су земни остаци погубљених лица. Четници су прошли пут од Везировог до Зиданог моста, преживели пакао Босанске голготе и НДХ, снежне олује, глад и тифус. Верујући да иду у сусрет Савезницима, кренули су масовно из Црне Горе и Херцеговине пут Словеније. Партизани су маја 1945. године заробили четнике и извршили масовну ликвидацију над 27.000 људи, махом из Црне Горе, Херцеговине, мањим делом из Србије, Босне и Крајине. (13)
Десеткован збег, после петомесечног крвавог пута преко НДХ, нашли су се почетком маја на тлу Словеније. Уместо дуго сањаног сусрета са Енглезима, убрзо ће стати пред партизанске стрељачке стројеве. Биће им пресуђено по кратком поступку, без права да кажу ко су, шта су радили током рата, где су кренули, каква је њихова кривица.
Партизани су заробљене четнике и цивиле 18. маја 1945. године довели у логор у Марибору. Сутрадан је заробљеницима речено да ће бити пребачени у касарну „Краљ Петар“, која је била недалеко од логора, где ће им бити комотније. Почели су стизати камиони затворени цирадама, који су даноноћно одводили народ, али не у касарну „Краљ Петар“ него на – стрелиште. Рафали смрти данима су одјекивали по шумама око Похорја. Михајло П. Минић успео је да побегне са стрелишта, газећи преко гомиле већ побијених другова. Пуцали су за њим, али он је измакао. Хиљаде људи из Црне Горе и Херцеговине и Србије, остало је заувек у шумама око Похорја. Партизани су заробили око 10.000 четника. Највећи део је ликвидиран. (14)
Друга велика групација, али и цивила, међу којима су били свештеници Митрополије црногорско-приморске, интелектуалци, деца, жене, нашли су се око Зиданог моста. У шумама око Камника, гомилали су се војници, свештеници, цивили. Према проценама браће Владе и Душана Никлановића, који су се ту нашли са још двојцом своје браће Митром и Томомом, ту је били око 3.000 избеглих. Заједно са осталим свештеницима из Црне Горе били су и др Лука Вукмановић брат комунисте Светозара Вукмановића-Темпа и његов 14-годишњи син Чедо. (15)
Између 14. и 15. маја у Камнику су стигли партизани. Били су то војници Пете пролетерске, Седме омладинске и Девете ударне. Сви из састава Треће дивизије којом је командовао Саво Булић.
Масовна стрељања на подручју Камника су уследила 18. и 20. маја. Рафали су се чули и наредних дана, да бих пушке утихнуле крајем маја. Мртва тела су бачена у јаме око Камника, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Клагенфурта, Похорја и Марибора, Соче, Радовљице, Шкофје Локе… (16)
Референце
- ^ М. Т. Јоксимовић, Из минулих дана, 42, 44 – 45.
- ^ Зборник докумената, први том, књига 21, 549, 192 – 194.
- ^ а б Зборник докумената, први том, књига, 21, 316 – 322, 467.
- ^ а б Зборник докумената, прва том, књига 21, 497, 499, 532.
- ^ М. Симић, Хроника Малог Пожаревца.
- ^ Извештај Оперативног штаба бр 4/43 од 8. јануара 1943
- ^ а б в мр Велимир Иветић, Војноисторијски институт, Војноисторијски гласник, бр. 1 -2, 2004. „Случај партизанских злочина на Малом Лошињу„
- ^ Партизан др Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941 -1942, СДК „Просвјета“ Републике Српске, Пале, „Планета“, Београд, 2000.
Извори
- (13) Боривоје М. Карапанџић, Југословенско крваво пролеће.
- (14) Михајло П. Минић, Расуте кости.
- (15) и (16) Драган Барјактаревић, Злочин без казне.
Литература
- Живановић М. Сергеј: Трећи српски устанак.
- Краков Станислав, Генерал Милан Недић, „Нова Искра“, Београд, 1995.
- Боривоје Карапанџић, Титови Катуни и Гулази.
СИМОВИЋ: "Боже, питам Те!"
Боже, питам Те!
Драган Симовић
Боже, питам Те!
А Ти ми не мораш одговорити одмах.
Одговори ми сутра!
Али, ја морам да Те питам.
Имам пуно питања за Тебе.
Ја ћу само да питам, а Ти ме стрпљиво слушај!
Па када буде дошао Твој час, а Ти ми одговори.
Моје ће Те Срце слушати.
Питам Те, Боже,
да ли је мој живот до сада,
живот који си ми Ти дао,
имао некаквог смисла?
Питам Те, Боже, да ли сам у свом животу до сада, икакво добро дело за било кога учинио?
Да ли сам некога икада обрадовао?
Да ли сам некога, ма и на тренут један,
учинио радосним и срећним?
Да ли сам некоме Реч Љубави рекао;
или, макар,
једва чујним гласом
у Срце његово шануо?
Питам Те, Боже, да ли си могао побројати све грешке, и све грехе моје?
И, да ли си био тужан и сетан у часима кад сам се одрицао Тебе?
Кад сам умишљао да Те нема; или да си негде далеко, тако далеко, од мене?
Питам Те, Боже, зашто ближњи моји пате?
Зашто им је све грко и чемерно у овоме свету?
Зашто су њихови боли тако велики и страшни?
И зашто уопште страдају синови и кћери Човечији, од оних који су ударили путем Таме и Зла?
Питам Те, Боже!
А Ти ми не мораш одговорити одмах.
Одговори ми сутра!
Али ја морам да Те питам.
Имам пуно питања за Тебе.
И још ћу Ти нешто рећи, Боже!
Мој Ум зна одговоре на сва ова питања, али моје Срце, моје Биће и моје Суштаство, нису задовољни одговорима којима се Ум мој задовољава!
И зато Те питам, Боже!
А и Ти си већ унапред знао,
шта ћу, и како,
да Те питам!
Јанша обавестио грађане Словеније: Следи нам банкрот
Признање словеначког премијера Јанеза Јанше да Словенији следи банкрот ако у октобру не успе да прода државне обвезнице постала је главна тема свтских медија, а аналитичари истраживачког одељења Raiffeisen bank кажу да је Словенија у ствари „Шпанија из средње Европе“, алудирајући на кризу у тој земљи.
04.09.2012. извор: tacno.net, raskrsca.tv, за ФБР приредила Биљана Диковић
Јанез Јанша
Аустријски лист „Presse“ пише да ће Словенија ипак успети да прода државне обвезнице, док немачко издање „Financial Timesa“ злокобно наглашава да је ово први пут да Словенци помињу банкрот.
Немачки „Deutsche Welle“ у својој анализи цитира главног секретара Организације за економску сарадњу и развој Angela Gurrije који је прво позвао Словенију да снизи свој дефицит. „Тек ако тржишта буду реаговала на то, Словенија би могла да затражи помоћ“, рекао је Gurriа.
Немачки медији потрудили су се да сазнају како је дошло до овакве ситуације.
„Велике банке, којима као и практично свим важним концернима у земљи управља држава, седе на ненаплативим кредитима од око осам милијарди евра. То је петина БДП-а. Нарочито двема највећим банкама, Новој љубљанској банци и Новој кредитној банци Марибор, прети немогућност наплате кредита и до 18 одсто укупног волумена. Докапитализација угрожених банака далеко би надмашила финансијске могућности те мале земље“, наводи се у анализи немачког листа „Süddeutsche Zeitung“.
„Прете нам још лошије прогнозе. Ова ће година бити јако захтевна, а идућа ће бити још тежа. Већ сада је практично онемогућено задуживање државе које је неопходно ради враћања доспелих кредита и камата“, каже Јанша.
Јелена Гускова: Русија очекује озбиљније односе са Србијом
Русија је заинтересована за озбиљније политичке и економске односе са Србијом, као и за бољи статус за руски бизнис у Србији и од српске владе очекује конкретан програм за решавање кључних питања, изјавила је Јелена Гускова, стручњак за регион Балкана.
04. 09. 2012. Бета
Стручњак за регион Балкана Јелена Гускова
Гускова, која је шеф Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука, изјавила је агенцији Бета да према прогнозама тог Центра, нова власт још није сасвим јасно определила оријентире у односу на кључна, горућа питања.
Навела је да је реч о политици на Косову и према косовским Србима, односима са ЕУ и НАТО, односу према Русији и руском бизнису. Реч је такође и о односу према Хашком трибуналу, и о односима са суседним земљама, додала је Гускова.
„Сви се надамо да ће нова власт изградити другачију политику од оне коју је водила претходна,“ казала је она.
По њеним речима, посета потпредседника српске владе Александра Вучића и најављен сусрет председника Србије и Русије Томислава Николића и Владимира Путина, као и најављивање потписивања неких споразума „дају наду да ће Србија јачати свој суверенитет који је сада нарушен, као и наду да ће између две земље јачати односи на
свим нивоима“.
„Све је то добро, али без одговора на претходна кључна горућа питања, тешко је определити политику нове власти. Српска напредна странка је млада партија и треба да изгради конкретан програм. Ми сви очекујемо и надамо се да ће односи са Русијом бити приоритет за Србију“, казала је Гускова.
Она је указала да Европа и НАТО негативно реагују на могуће приближавање Србије према Русији. „Они су учинили све да Србија окрене леђа Русији. Зато ћемо чекати и надати се да ће нова власт наћи баланс између Запада и Русије“.
„Русија је заинтересована за озбиљније политичке и економске односе са Србијом. Била је заинтересована и за изградњу таквих односа и са Борисом Тадићем, али он није био заинтересован за њих“, рекла је Гускова.
„Очекујемо и бољи статус за руски бизнис, али не знамо да ли ће се то и остварити, јер је руски бизнис имао озбиљна ограничења у Србији“ рекла је она, наводећи пример Лукоила и групе ЗААБ.
Дачић МОЛИ (!) "западне партнере" да Србији не постављају нове услове – Шулц: Морате дати Косово и тачка!
Ивица Дачић: Србија ће применити све бриселске договоре, али тражи да јој се не постављају нови услови |
| уторак, 04. септембар 2012. | |
|
„Задовољни смо што је влада Србије омогућила ефективну сарадњу у региону. Али, посао се ту не завршава, сви постигнути договори морају да се примене“, казао је Ван Ромпеј после разговора са премијером Србије Ивицом Дачићем у седишту ЕУ. Дачић је поручио да је Србија спремна да примени све бриселске договоре и да настави дијалог на вишем нивоу, али је затражио да се Србији не постављају нови услови. „Оно што ми молимо наше партнере то је да не померамо таблу на којој пише ‘циљ’, односно да нема додатних услова и проширивања захтева који су постављени у децембру прошле године“, рекао је Дачић на заједничкој прес конференцији. Сусретом са Ван Ромпејом председник српске владе почео је дводневну посету Бриселу, прву по избору за премијера, током које ће се састати са свим важнијим европским званичницима. У делегацији је и министар спољних послова Иван Мркић. (Танјуг) +++ За све ћораве и глуве у влади Србије, јасно и гласно: Морате дати Косово и тачка!4. септембар 2012. 13:48
Доста је више ваших масних лажи: Станите на црту, реците истину и почните да се борите за државу а не за своје џепове! Председник Европског парламента Мартин Шулц је данас изјавио да узајамно признавање Београда и Приштине јесте услов који Европски парламент види за улазак Србије у чланство Европске уније. Шулц је то рекао после разговора с премијером Србије Ивицом Дачићем и нагласио да су он и представници Европског парламента с Дачићем разговарали веома отворено и да „односи Србије и Косова у склопу мирољубивог развоја морају завршити, како ми то видимо, узајамним признавањем“. – Јасно нам је да следи још дуг пут, много препрека, попут ‘фусноте’, Европски парламент неће улазити у појединости, јер је то питање за дипломате и владе. Наш циљ је да на крају буде могуће да Србија може постати чланица Европске уније, уз испуњавање свих мерила и успостављање мирољибивих, постојаних односа између две земље – предочио је Шулц. Рекавши да је то тешко али не и немогуће, председник ЕП је рекао да председник Европског савета Ван Ромпеј и други у ЕУ имају с тим у вези и „унутрашњи проблем, јер неке од наших чланица не признају Косово, али Европска унија као целина тражи од Србије да призна Косово“. – А ми унутар Европске уније такође треба да обавимо свој део посла – додао је Шулц. Он је нагласио да је то „једно од најосетљивијих и најтежих питања за обе стране, за Србију и Косово, али и за Европску унију“. – Оно што смо данас посебно нагласили је да, независно од дипломатских нужности, морамо зајамчити мир и ненасиље, то је био циљ ЕП, али на крају дугог пута је узајамно признавање предуслов за учлањење (у ЕУ), и то је веома јасно – нагласио је Шулц. Он је рекао и да је у разговору с Дачићем било речи о реформама, борби против корупције, економском развоју у Србији и растућем проблему незапослености, питању буџета и дугом списку проблема с којима се и сама ЕУ сучељава. Шулц је пожелео успехе новој српској влади, Србији и да „Ђоковић поново победи“ на УС опен, односно да „најбољи победи“. Дачић је захвалио, како је рекао, свом пријатељу Мартину који је, на његово велико задовољство председник Европског парламента, институције која можда и највише подржава европску будућност Србије. Нагласио је да је чврсто опредељење владе Србије да настави европски пут и испуњавање услова утврдјених ЕУ „мерилима из Копенхагена“, тако да Србија буде чинилац мира и стабилности у региону. Дачић је додао да то укључује и решавање спорних питања измедју Београда и Приштине. Српски премијер је подвукао и важност слободе медија и права националних мањина, рекавши да га веома радује што се у влади Србије налазе и представници националних мањина. Бета |
БРИСЕЛ – Председник Европског савета Херман ван Ромпеј изјавио је данас да је кључни услов за следећи корак Србије на европском путу видљив и одржив напредак у односима са Косовом и примена свих постигнутих договора, а посебно интегрисано управљање административном линијом.
У Новом Саду освануо графит – “Срби марш из Војводине”!
4. 09. 2012. Србин.инфо
У Новом Саду освануо графит “Срби марш из Војводине”
Графити мржње “Војводина република”, “Срби марш из Војводине!” и “Живео Павличић” осванули су јутрос близу седишта Градског одбора Српске напредне странке, саопштила је ова странка.
Председник ГО СНС и кандидат за градоначелника Милош Вучевић прекречиће ове графите данас у 12 часова.
Ово је већ трећи графит мржње за последњих неколико дана у Новом Саду. Пре два дана непозната лица су на згради Филозофског факултета исписали графит “Павличићу усташо. Готов је”, а јуче се у приградском насељу Ветерник појавио графит “Чанак усташа”.
Вучић: Лоша атмосфера у Новом Саду
Потпредседник Владе Србије Александар Вучић критиковао је данас појаву графита протеклих дана у Новом Саду оцењујући да су доказ лоше атмосфере у том граду док је за градоначелника Игора Павличића рекао да је један од најлошијих градоначелника у Србији.
“Осуђујем графите који говоре лоше о политичким противницима. Мислим и на тренутног градоначелника (Игора Павличића) и на (лидера ЛСВ Ненада) Чанка, али и на ноћашњи графит ‘марш Срби из Војводине’….”, рекао је Вучић за Б92 и нагласио да тиме треба да се бави полиција.
Вучић, који је и лидер СНС, сматра да графити говоре о лошој атмосфери и нервози у Новом Саду, али каже да “није нервозан онај ко преузима власт, већ онај ко губи”.
Он је рекао и да је још актуелни градоначелник Новог Сада “један од најлошијих градоначелника у Србији”.
( Танјуг )
У Новом Саду основано Удружење "Свети Сава" за заштиту људских права СРБА!
Еколошки Покрет Новог Сада
На дан Светог пророка Илије у Новом Саду, на иницијативу две даме, Маје и Марије, основано је Удружење за заштиту људских права Срба „Свети Сава“.
Колективни оснивачи овог удружења су Еколошки покрет Новог Сада, Удружење за заштиту српског језика „Ћирилица“ и Удружени пољопривредници Србије. За председницу овог удружења изабрана је Марија Кондић.
Оно што је привукло колективне осниваче, поред других угледних појединаца овог удружења, је нови поглед на проблематику заштите српског писма које су иницијатори изнели преко угрожености људских права Срба која су у великој мери ускраћена немогућношћу да користе своје писмо, своју духовну баштину, иако им Устав РС у члану 10 то експлицитно гарантује.
Ако упалите ТВ, готово сав писани текст најаве програма, рекламе и титлови филмова су на латиници. У маркетима су сви називи производа и декларације о производу написани латиницом. Минерална вода Књаз Милош, па још етикета на латиници, како то глупо изгледа! Називи привредних организација, банака, маркета, поште, до последње трговачке или занатске радње су такође исписане на латиници. Новине су огромном већином писане латиницом, децу нам у школи уче латиници од првог разреда.
Над Србима се јавно спроводи духовно насиље, ускраћује им се људско право. Пошто људска права гарантује Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода, ово новоосновано удружење самим својим називом указује на нове могућности борбе против духовног насиља над баштином српског народа.
За почетак су одређени први кораци у раду Удружења за заштиту људских права Срба „Свети Сава“ као:
- упућивање захтева Народној банци да се повуку новчанице са латиничним писмом,
- упућивање захтева РРА да се са ТВ екрана уклони латиница,
- да се не рекламирају производи чије су рекламе на латиници итд.,
- да се Народној скупштини упути захтев за доношење закона о различитом опорезивању свега исписаног на латиничном писму.
Националној организацији за заштиту потрошача биће предочено и наведено право потрошача и упућен позив за акцију да се производи и декларације исписују на службеном језику државе Србије који гарантује чл. 10 Устава Републике Србије. Уколико се произвођачи намирница и предмета опште употребе не одазову позиву за поштовање службеног језика, планира се упућивање позива потрошачима за бојкот производа чији су називи исписани на латиници, поред покретања судских процеса због угрожавања људских права срба.
Локалне самоуправе би се такође могле укључити у акцију заштите људских права Срба доношењем нових прописа у оквиру комуналне одлуке о јавном реду и миру да се рекламне табле и називи фирми исписаних на латиници, у средини где је већинско становништво српско, опорезује двоструко и више.
Нови приступ заштити ћирилице искључиво преко заштите људских права, упућује на оптимизам и помак у овој области. Заштити ћирилице ће велики допринос дати и доказ о фалсификовању Вуковог речника у репринт издању 1976. године који је изнео проф. Драгољуб Збиљић, чиме коначно падају у воду све обмане типа „српске“ латинице, богатства двају писама једног народа и сличне подвале измишљене да би се лакше полатиничио српски народ.
Основно обележје једног национа је језик – уништиш ли му језик, нестаје и нација, односно српски народ. Нимало случајно се образовни програм у Србији не деградира до нивоа карикирања као што је недавно био случај са упутством о оцењивању тестова при полагању пријемних испита за средње школе које је прописало министарство.
Из делимично наведених проблема који оптерећују људска права Срба да се видети да ће посла и акција бити за сва удружења која се баве проблематиком заштите српског писма. Размена идеја и заједничке акције на ширем плану су зато више него добродошле. Само заједничком борбом се можемо одупрети све дрскијим покушајима уништења српског писма и његове духовне баштине.
Рајица Марковић: НЕВАЖНО ОД НЕВАЖЕЋЕГ
НЕВАЖНО ОД НЕВАЖЕЋЕГ
Помирен са местом неважећег лика
Испуњавам време радостима тужних
Не види ме важних раздрагана клика
Склоњена од истине, сиротих и дужних.
Ко да поглед троши на усамљеника
Ко да реч изусти ил на изуст чује
Док преврће важност пуног новчаника
Неважећег важан зар да примећује.
Важећи на себи док важности ките
Промиче им живот полуснен ко прича
Бог у чуду гледа земне конвертите
Што свој руше живот злом парадом кича.
04.08.2012.
ФБР аутор Рајица Марковић
