Као некаква
штапом подбочена
старица – колиба.

∞

Ријечна струја
односи све осим патака
и врбових грана.

књига-Путевима Славе-

 

Волео бих да смо драга, беле птице изнад мора!

Нас замара чак и блесак угашеног метеора;

У срцима нашим звезда на обзору сиње ноћи

буди драга бол и тугу, који никад неће проћи.

 

Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне,

ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне,

нити блесак плаве звезде у вечерњиј првој роси:

Волео бих да смо птице које морска пена носи!

 

Сним острвље, Данаанско, наш завичај валовити

где нас туга и пролазнозст никад неће походити;

Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили

када бисмо беле птице изнад морске пене били.

 

 

Где год поглед срећу прати

снове, стварност

луча врати.

 

Својим даном

свесна јесам

да све зоре ја сам хтела

као ветар кроз олује

или дуга после кише

увек срца раздраганог

осмех моју душу краси.

 

Волим име које носим

волим децу мога рода

као свако туђе дете

мом је срцу вазда било

Љубав срећа у погледу.

 

Све радости прошлих дана

желим рамом да урамим

Све недаће и несреће садим

већма уз пелцере чуваркуће

мога дома да ме бодре

да очврснем

Јер наш живот увек јесте

мелодија нашег зова.

 

Некад горе међ звездице

Онда зачас над понором.

То је прича живот што се зове

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Наши преци биће наши потомци, баш као што ће и наши потомци једном бити наши преци.

Тако се животни, еволутивни, космички и стваралачки круг нашег присуства и битисања вазда изнова отвара и затвара.

Свако од нас снова и снова тражи и налази своје љубави из ранијих живота, те у сваком наредном животном току изнова трага за једном те истом сродном душом.

Наше драгане из овога живота бејаху нашим драганама и у свим ранијим животима, само што ми тога ретко када бивамо свесни.

Јер, удвојене сродне душе јесу сродне и удвојене још на самом почетку свих почетака, а то значи да су одувек и заувек створене да буду сродне и удвојене, и да се вазда изнова траже и налазе.

Управо у томе и јесте највећа дивота, чаролија и мистерија бесамртне и вечне љубави!

(У Великом Гају, иза поноћи, док зрикавци око мене складно и умилно зричу, 2. рујна илити гроздобера 7526.)

У једној капи огледа се море,

У једном дамару срце,

У једној сањи душа,

У једном човеку народ…

Један будан човек више,

Васцели народ је ближи

Свитању и спасењу.

 

слика: Лола Аџић- Букетић у трави-

Шта бих рекла ти сада после толико прошлих дана, сати?

После толико радости што испуњава  мој живот овде;

После корака  мојих што одзвањаху степеницама,

Док теби сам се на учитељство пела? 

 

Ти – пред вратима, косе разбарушене, чекаш….

Упознавање, ..данас би рели- официјелно.

Погледах ти лице –  помислих у себи,,,

Добро је -за мене –  посебно нешто није.

 

О, колико не познах себе и душу и срце..

Колико не препознах љубав

Што кроз животе  прати…колико…

Први дан, .. други дан… трећи…

 

Помислих,

Да код тебе више немам разлога долазити ..

Кући се спремам..завршена почетна обука.

Месец ми светли по соби све.. ноћ сустигла

 

Долазиш… тихо, .. стамено.

Отвара се душа изненађена треперењем срца.

Отварају се двери мог живота затворене…

И заплових реком без краја.

 

О, колико корака радосних,

Колико руку једне у другу стиснутих чврсто

Као да плашимо се да не побегне од нас двоје ко….

Осмеси даривани непрестано.

 

Откривам лепоте Бога мог драгог и у свему

Заборављам,  да своје покажем све.

О Љубави  без времена …

Долазиш из прошлости, будућности ,,, увек иста.

 

Раздвајања више нема…

Речи су што титрају душом  стално.

Срце пуно тебе на јави,  по дану, по ноћи,

У сну, у визијама   живота  стварање.

 

Могуће да настасмо од различитих твари

И да нисмо са звезде  исте,

Могуће да браће и сестара по мери

Има тек. могуће…могуће, могуће…

 

Ал љубави са њима нема

Ко с тобом што настаје у трену свакоме.

Можда су браћа и сестре по мери толико

да брава су за  кључ  – можда

 

 

 

Ал душа  воли да буде …

Твоја…  а своја

Права  мера жене ове.

Мој…  а свој

Истина непроменљива

У светлу Творца створена.

 

О Лепото не одлази никуда

Не одлази, не одлази,

Остани овде, трен овај

Са мном га живи 

 

Дому заједно идемо

Моме, твоме – ја жена сам- онда

Твоме!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Благодарећи поезији, ја сам многе своје минуле и будуће животне токове згуснуо у овај животни ток.

Поезија је чудо учинила од мене!

Преко поезије и кроз поезију, дошао сам до знања, мудрости и тајни за којима сам, вероватно, трагао еонима у својим ранијим животним токовима.

Никада, па ни у раној младости, нисам пожелео да моја поезија мења свет, да мења друге људе, већ је за мене писање, стварање и живљење поезије бивало као пијење живе воде, као удисање и издисање ваздуха.

У поезији су згуснуте највеће мудрости и тајне Васељене, сазвежђа и звезданих јата, овостраних и оностраних светова, али људи овога времена нити разумеју нити воле поезију, и зато ће још ко зна колико лутати и тумарати по лавиринтима овога света илузија, омаја и опсена тражећи смисао својега живота и живљења!

Ко не разуме језик поезије, тај не разуме ни језик душе.

Поезија и душа бивају једно, јер деле једну те исту судбину међу звездама и сунцима.

 

Пре него посташе време и простор, пре него се појавила прва материја у нечему што ће се касније назвати Свемиром, постојао је свет бескраја. Природа тог света је дух у најкраћем речено. Све присутне енергије са интелигенцијом су биле свуда и кретале се свуда јер су све оне део Свевишњег. Творац је пожелео да се оваплоти, искаже у искуственом изражају не само у појмовном. Стога су из мисли Творца настале силе које су касније биле одговорне за настанак свега постојећег у свим могућностима.

Свака сила је имала своју природу и сферу деловања док су све скупа представљале мисао Творца о стварању. Како су створени време и простор у постепеном следу догађаја тако су и силе полако добијале облик према својој природи. Оне су обликовале свемир, тј. Творац је преко њих обликовао свемир као будуће велико и незамисливо поље остваривања у свим димензијама и разинама.

Силе беху створене као свршени облици Творчеве мисли а онда је на ред дошао и човек као семе Творчеве свемогућности. Човек у себи садржи све чиниоце Творца и у њему постоји потенцијал целокупног могућег искуства Творца почев од мисли па до остварења у свим могућностима до самог врха – Творца.

И овде ћу прескочити како и зашто се све даље одвијало већ ћу доћи до трена када ми људи постајемо центар пажње сила које се боре око нас а да ми тога већином нисмо ни свесни.

У нама је скривен Творац сам који спава. Једини начин успешног буђења Творца у нама је Љубав.

Но о Љубави другом приликом. Сада треба рећи о нашој природи још нешто важно. Ми потичемо од Самог Творца а многи су симболи те чињенице. Кроз историју смо свесни да су разни народи имали различите симболе којима су се поистовећивали са Божанским пореклом. Ни један народ сада на планети нема до краја изражен симбол на право сећање ко је. Нико осим Срба а и Срби га нису свесни.

Додуше то није изговор јер на нивоу генетике и морфогенетског поља – све је трајно записано.

Тесла и многи су открили да постоји и виши ниво записа свега – Етар или Акаша или Морфогенетско поље свег постојања.

Приступ том пољу има апсолутно свако али то велика већина не зна, нити користи ту могућност.

Том пољу или Свемирској библиотеци се приступа у посебном стању свести о којем се много пише и говори од разних врсних стручњака науке, уметности, духовника, те свих могућих људи који су имали и имају приступ Акаши или Етру.

Вољом промисли и вишег нивоа свести људи добију када треба различите информације и вести и знања како би се човечанство унапредило.

То може да посведочи свако ко је имао или има то искуство. Једноставно, на нивоу бића и душе – онај ко искуси Морфогенетско поље-Акашу-Етар- тај или та то одмах знају.

Чудесна су то искуства.

Некада се прикажу некоме као видовитост, некада као чисто знање свега или одређених ствари, некада као надахнуће живе Творчеве речи кроз стихове и лирику, некада као вантелесно искуство путовања кроз друге стварности и разине.

Цео овај увод представљам овако да бих испричао живу визију коју добих.

Наиме она се десила једног јутра пре око годину дана. Пробудио сам се и нисам се сећао сна или снова али сам одједном у соби у ваздуху видео отворених очију следећи призор.

 

Живи крст од живог белог блиставог светла са траговима златног одсјаја и зраке који му се одбијају на сва четири угла где је укрштавање.

Одмах ми је све било јасно и визија се одвијала даље неколико минута при чистој свести и отворених очију. Одмах сам видео шта је ово, наиме то је пресек златно беле светлости а иза њега је био неизмерно јак усмерени сноп светла који је ишао право у средиште пресека и ударајући у њега, разливао се по угловима пресека. Тако се разливајући, облике су зраци попримали живих пламенова.

И одмах сам схватио! То је било то! Жива слика је приказивала крст са Србског грба. Крст са четири слова С.

И даље сам у безвременом трену схватио следеће:

То не значи (а и може у неком смислу) Само Слога Србина Спасава, нити има везе са религијом или било којом црквом, него појава или симбол живи подсећа на слова С свуда око крста. То је симбол Звезда.

Златна светлост или луча, златни пресек и сјај који шири светло у свим правцима.

Извор усмереног светлог снопа је Творац јер од Творца долази извор светла који се затим скупља у једну тачку, чини златни пресек и иде у све правце.

Симбол Творца који је извор и који иде и јесте свуда и који је светло и Љубав. Зашто Љубав?

Зато што је из Љубави Творац све створио и свака Звезда своју причу има.

И онда схватим како је визија полако бледела…па ми то носимо као свој грб!

Срби, ми то носимо као народни знак и знамење и симбол и док други имају разне симболе овог или оног значења, ми смо једини народ који носи изворни симбол- Печат Творца. Печат савршенства, народ који је са неба. Народ који потиче од Творца, народ звезда, небески народ, Божја деца.

О, како ли је то величанствена ствар! Живи благослов!

Народ који је ставио Божји запис на себе, народ који тиме изјављује да је директно од Творца.

Да ли сада схватамо узроке нашег страдања кроз време и зашто нас нападају?

Мислим на време не од јуче него кроз звездана јата многих галаксија. Сетимо се Перунових веда и делића нашег трајања кроз Свемир и Земљу.

Ово је завршно поглавље једне велике приче у мору наших прича пред Творцем.

Приложићу и моју илустрацију и цртеж визије…али бих још нешто додао.

То што се неко зове Србином му не даје на право да то и злоупотреби. Многи не хају ни најмање ко су и шта су и много штете чине у незнању.

Бити суштим Србином је бити сином и кћери Божјом. Бити љубав, мудрост, правда, саосећање, кроткост, моћ, знање, вера, нада…и свакојака многа врлина.

Наше је све у свемиру и немојмо бити кратке памети те мислити само на тренутни ток ствари и дневну политику. Све се то мења као поветарац. Суштина траје, ван садашњих граница ове Србије и планете јер у току је борба за душе у огромним размерама.

Гледајмо изнад светске политике и религија и нашу душу и срце, тамо где је наша суштина.

У свету сила и духа ми имамо свето место и то је наш дом док је овде и сада привремено.

Не мрзимо стога никога. Не чинимо ништа нажао никоме али чувајмо своје и себе. Будимо Синови и Кћери свог Створитеља. Растимо у знању и љубави. Растимо у свему што је Божанско и племенито.

Будимо … јер ми смо народ звезда!

 

Милорад Максимовић: ПЕЧАТ ТВОРЦА – Цртеж из визија: Србски равнокраки (звездани) крст као космички пра-знамен (као првобитни симбол) наше повезаности са Створитељем и Васељеном.

Изворни текст објављен је на Србском Журналу фебруара 2016.године

Посвећено Драгану Симовићу, Песнику, Плавом Вилењаку, који спаја душе свих овостраних и оностраних светова из Круга у Круг

Немој да дозиваш друге светове … 

У њима иначе живиш   

Стигао си овде …

Да многе разбудиш,

Да им помогнеш да устану

Ако су пали,

Да будне и устале соколиш,  

Да нам како ти кажеш,

Повесницу нашу, отвориш….

Живимо, како живимо, сада-  

Заслужили смо јер смо спавали,

Јер нисмо били храбри довољно –

Да јесмо већ би битка била завршена-

Али нисмо!

Живимо овде,

И да љубав упознамо,

Да је срцем стварамо,

Да  све што

Творац створи волимо,…

 

Јешћеш ти јабука златних  и

Сурицу из руку вила пити…

И са Богињама нашим свим,

Од звезде до звезде тек летети!