У Новоме Дану Сварога

рађа се Нова Мидгард-Земља

 и на Новој Мидгард-Земљи

 рађа се Нови Род Белих Сварожића,

синова и кћери Новога Неба

про којега, гле!

 из оностраних дубина

видљивих и невидљивих звезданих јата

исијавају Три Свебохова Сунца.

 

Живот је гмизавац
из јајета што се роди
још од тада машта да се ослободи.
Кљуцка опну док је не разбије
исправи леђа а реп савије,
па се упути на стазе
криве и праве
да гледа лепоте
а једнако и страве.
Некима мама крила свезала,
некима је стопала за праг везала,
да не порасту и корак пруже,
некима посадила мирисне руже.
Гмизавац, порасте па се продужи
и путић му постаде ужи,
нађе камен и подера кожу,
свуче кошуљицу,
помоћу трбушних рожних плочица,
смота се у круг као лоптица,
сакри свој реп а главу истури,
да мотри на своје дело,
да га неко не растури.
Жао гмизавцу што
не доби крила,
окићен ђерданом о врату
не сачува скривена блага
што су људи њима и земљи оставили
у добима бекства.

Истраживање важности двоглавог орла

Овај пост је наставак  текста „Уништење Русије“. Прошириће и надовезати се на концепт који је претходно споменут и спојиће се са неким од езотеријских писања које су овде подељене на ПОМ-у. Фокус ће бити на двоглавом орлу, симболу и његовом значају за линије фрагментације и поделе у историјском и материјалном свету.

Историја коју покушавам да представим је огромна и сложена. Меша историјске чињенице, езотеричко знање и обрасце и трендове који се могу мапирати кроз промену динамике снаге и симбола од 3000 г. пре наше ере до садашњег времена. Дотиче и бави се империјама и династијама.

Док се крећемо напред и назад кроз историју и почињемо да схватамо духовно наслеђе човека, читалац ће доживети дубока схватања о истини која је била сакривена тачно испред нас, као и крајњу сврху овог процеса који је корумпиран и покварен изван препознатљивости.

Симбол двоглавог орла је најпознатији као амблем модерне Русије,  где је наслеђен од Краљевске куће Романових, која је срушена и протерана бољшевичком револуцијом. Такође је широко познат као симбол Шкотског масонског реда а нарочито као пандан реда Краљевске тајне.

Шкотски масонски ред

Приметите двоглавог орла са људским телом, који представља алхемијску трансформацију са овог печата Асирског краља Асура. Такође приметите темпларске крстове испод.

 

Двоглави орао у својим езотеријским и алхемијским облицима такође представља филозофски камен или камен мудрости. Овај камен, за кога се тврди да је и материјалан и духован, такође је еликсир живота, плодно тло из којег расте духовно тело, инструмент којим су све трансформације оснажене и направљен је од таквог обичног материјала у очима других да би био као такав одбачен од незналица и простака.

Такође је назван „lapsit exilis“, што значи „камен који је пао са неба“. Небо (рај) је, наравно, извор светлости, који потиче од ватре Сунца. Светлост је постала камен.

Анонимни немачки филозоф описао је филозофски камен или камен мудрости као:

„Један, [и] лек који је, међутим, према филозофима, зван Ребис (двоструки), састоји се од две ствари, односно тела и духа (црвене или беле) … Ребис је две ствари а ове две ствари су једна ствар […] која се зове Еликсир […] природа сумпора и живе изнад земље, док под земљом постају злато и сребро „.
[НАПОМЕНА: Као што се наводи у посту Уништење Русије, после бољшевичке револуције, остаци руске владе водили су унутрашњи рат да поврате контролу над земљом. Бољшевици су наравно познати као Црвени а владине снаге познате су као Бели. Руска влада је симбол двоглавог орла користила као свој амблем. Бољшевици су представљали корумпирано тело а Бели су представљали неискварени дух. Ово је само почетак веза и не-случајности у читавој историји света.]
Немачки филозоф је додао:

„Знајте да се тајна рада састоји од мушког и женског, тј. активног и пасивног принципа“.

Као такво, можемо утврдити да је Филозофски камен, камен мудрости створен уједињењем две супротности у циљу стварања треће ствари, што је савршена ствар. Корупција овог процеса је позната као Хегелијанска дијалектика. Теза која је у супротности са антитезом олакшава и подстиче стварање синтезе, што је уједињење ове две.

Ово је један од најважнијих аспеката свега што ћемо прегледати и учити у наредним месецима у овој серији чланака. Важно је да разумемо разлику између спољашње верзије процеса и унутрашње верзије. Спољна ће представљати корупцију неоштећеног унутрашњег.

Спољна ствар је недовршена, несавршена док је унутрашња ствар довршена, савршена ствар.

Светска непријатељска сила коју смо разматрали у предходном чланку фокусирана је на испољавање корумпираног материјалног постојања. То је јако као гравитационо привлачење, искушење и изазов који подстиче унутрашњи процес за учење и развој.

Очигледан пример на који се можемо упућивати у погледу мушких и женских аспеката тајног рада пронађен је спољним приказом „правог и настраног“ културног инжењерства. Оно што је требало бити унутрашње уједињење наших мушких и женских (активних и пасивних) карактеристика, стављено је у спољашњост у корумпираној форми, што додатно отежава стварање савршене ствари. Ова корупција проширује свој утицај у политичкој сфери и кроз леве и десне идеологије које су толико супроставњене у савременом свету да би нас могле водити низ пут ка масовним грађанским немирима и рату. Ово укључује све већу поделу између полова и корупцију свих ствари везаних за секс као крајњи израз љубави у сврху уједињења.

Они који контролишу и подстичу ову лажну Христову парадигму спољашње несавршености не могу разумети да не можете створити савршенство на овом свету а сваки покушај да се то учини само ће ширити корупцију и бол повезан са духовним неуспехом. Савршенство је могуће само у сваком од нас самостално, али уједињени заједно као човечанство.

Иста логика и образац примењује се на превише цитирани израз или слоган Реда Шкотских масона „Ред из Хаоса“. Незналице и неразумни промовишу ову дубоку езотеријску фразу као једноставни материјални светски процес којим елитни владари намерно стварају хаос, тако да се може обезбедити изрежирано и уређено решење које ће преварити масе у прихватање онога што никада не би прихватили другачије.

Преокрет намере и сврхе која се одвија када прелазимо са унутрашњег камена темељца (духа) у спољашњи камен темељац (тело) је корумпиран и искварен као и тамно срце ниских створења које вребају из сенке у сраму и пркосу светлости. Духовни камен темељац ће задржати тежину храма који је поново изграђен унутра. Материјални камен темељац ће имати тежину корумпиране црквене зграде која служи као преокрет светлости из унутрашњег ка спољном.

Мотив двоглавог орла је један од најстаријих симбола познатих човеку. Колико се то може рећи, први пут се појавио у рано бронзаном добу у Месопотамији. Древни свитак са печатом који садржи двоглавог орла говори о оснивању града Гудеа.

 

Хетитски печат         

Одатле је почео да се појављује кроз Хетитску културу и империју. Пронађен је на глине печатима који су изгледа били као облик валуте. Ово ће бити важно запамтити касније у серији када се вратимо на важност реструктурирања међународног монетарног система.

Осим горе описаних езотеријских и алхемијских циљева, двоглави орао се користио на древној и монументалној архитектури, на печатима, личним и националним симболима, као и на краљевским заставама и стеговима. Као најстарији краљевски грб, пронађен је на улазу у рамовима врата и врата до палата и других светиња. Означавао је пролаз кроз и почетак нечега важног.

Такође га је користило Византијско царство, Свето римско царство (што није Римокатоличка црква), Руско царство, Хабсбуршка династија, исламски селџук Турци (који су били Сунити, али полако су почели да буду под великим утицајем Шиита), То је био грб крсташа и на крају представљао Витезове темпларе. Такође се користи у култути Маја и другим Америчким староседелачким културама. Чак и древна Индија је користила овај симбол.

Maјански         

Aмеричких Индијанаца

Древна Индија

Свакога од њих ћемо детаљније истражити у даљем тексту али за сада можемо додирнути неколико важних чињеница. Двоглави орао употребљен је као амблем последње династије Византијског царства. Династија Палеолог је дошла на власт после четвртог крсташког похода 1261 године и повратила Константинопољ ради уништавања Источне православне цркве и Римокатоличке цркве. Употреба двоглавог орла за представљање ове сврхе уједињења (као у алхемијском поновном уједињењу) је тема на коју ћемо се изнова и изнова срести током хиљада година.

Русија је први пут почела да користи двоглавог орла 1497. године под царем Иваном трећим (Иван Велики), који је био први цар Русије и проширио руски утицај на великој територији. Иван је био ожењен византијском принцезом Зојом Палеолог. Видећемо бескрајне примере како је симбол двоглавог орла прелазио од империје до империје и од културе до културе. Сваки пут он је у супротности са светском непријатељском силом која је екстернализација или оваплоћење оштећеног, корумпираног и исквареног човека.

[НАПОМЕНА: Ова непријатељска сила може се повезати са једноглавим орлом уместо двоглавог орла. Езотеричне и алхемијске разлике су дубоке, јер двоглави орао представља духовну судбину човека а једноглави орао представља материјалног човека без духовног разматрања.]

Орао Римског царства

Симбол јеванђеља Св. Јована

Наполеонов Орао      

Симбол Орла у Нацистичкој Немачкој

 

Амерички грб

То је био и симбол и грб краља Фредерика из Прусије који је уложио значајне напоре да уједини расцепкано Свето римско царство (још једном, није Римокатоличка црква). Краљ Фредерик је био тај који је кажњавао употребу двоглавог орла од стране Шкотског реда кроз Француску масонску владу звану Савет Царева Истока и Запада. Још једна референца за неку врсту уједињења.

У даљем радућу навести и представити случај да се Протестантска Реформација поклопила са поделом и фрагментацијом у Масонерији. Шкотски ред и Јорк ред представљају две велике поделе унутар масонских догми. Овај супротстављени однос је додатно проширен Француском револуцијом и може се пратити кроз године кроз које су Краљевске куће стајале против Краљевских кућа а свет је газио кроз велике ратне периоде, успостављање централних банака и индустријску револуцију.

Фрагментација (подела) и уједињење (усавршена ствар) су теме о којима смо овде обично разговарали на ПОМ-у (психологија Метрике). Ове теме и даље надолазе из магли историје. Историјски истраживачи, антрополози и археолози не могу пронаћи никакво значење или сврху широке и експанзивне употребе двоглавог орла током читаве светске историје. Чињеница да је овај симбол је коришћен на таквим важним местима додаје још више мистерије.

https://philosophyofmetrics.com/the-worlds-oldest-symbol/

 

 

 

 

 

 

 

 

 

О,  погледај небо нас, не једно, чека

и негде и овде и тамо,

 

 

 

О,  послушај како  шуме

листови  разнобојни

нашег дрвећа,  многобројни

и негде и овде и тамо

 

 

 

О,  послушај како ветрови свирају

врховима светопланинским,

 и како виле живих вода  певају

 о животима безвременим

 

 

 

О,  погледај, птице  над нама прелетају

и негде и овде и тамо

 Крила  под грањем им шуме

 

 

 

О,  погледај –  искри Сунчани плам 

 а звезде …радошћу

 на путеве нас испраћају и

са њих дочекују

 

 

 

 О,  осети –  руке ткају

 нити љубави безкрајне и

пишу  прва имена наша 

и негде и овде и тамо

 

 

 

О,  види – снови се сањају на

 заталасаним одјецима

гласова  наших душа

док се румене латице   

на пољима   жељама ствараним

 

 

 

 О,  Лепоте и  Радости ходања

 травама што каде

животе блиске и далеке

и негде и овде и тамо

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(ВИЛЕЊАКОВА ПАРАБОЛА О УНУТАРЊЕМ ПУТУ)

Замислите овакву слику:

Ви се налазите у једном широком, несагледном а сумрачном пољу.

Око вас су многи људи, ројеви људи, мравињаци људи.

Сви се нешто мувају око вас, сви нешто тобож раде, сви се крећу и сударају у неком зачараном кругу, сви су успавани и умртвљени и сви су обхрвани страховима и бригама.

Поље је, као што рекох, сеновито и сумрачно као да је ту вечити вечерњи сумрак.

Испред вас је једна издвојена, посве усамљена планина која светли, једна једина планина на видику.

Планина није широка, око петсто метара у подножју, али је зато веома висока, можда, на тисуће метара, и подсећа на природом створену кулу.

Планину која светли – попут огромне змије чији је реп у подножју а глава на самом врху – опасује уска беличаста стаза.

На самом врху планине налази се велики драгуљ који из себе, без престанка, исијава титрајућу најдивотније плаву светлост.

Наравно, да сем вас, нико од људи не види ту планину, јер су људи опседнути својим опсенама и омајама, својим бригама и страховима.

Тај тренутак кад сте угледали планину која светли јесте тренутак вашег буђења, јер, да се нисте пробудили, ви не бисте ни видели планину која светли – не бисте ништа ни видели!

Истог трена, након буђења, ви се одважавате да кренете беличастом спиралном стазом ка самом врху, да бисте видели и опипали тајанствени драгуљ који из себе исијава најдивотнију плаветну светлост.

Док се лагано успињете беличастом завојитом стазом, ви истовремено почињете и да освешћујете и себе и свој живот и свет у којему обитавате.

Што више одмичете, што се више уздижете, вама све видније и јасније бива.

Пред вама се подижу копрене и завесе, пред вама се, кроз сумрачну маглу, отвара и указује један посве нови свет дивотних вагри, дивотне светлости, дивотног склада…

Слика тог новог света који вам се указује и отвара бива све чистија и јаснија како се лагано и смирено примичете врху планине…

На самом врху планине – после дана, месеци и година успињања – схватићете да тајанствени драгуљ плаветне светлости није ништа друго до ли Само Језгро Стварања, до ли Сам Извор Живота.

 

(У Великом Гају, 2. жетвара 7526.)

 

У нашем су се народу одувек појављивале, с времена на време, жене које су својим  духом оплемењивале све оне, који су се на неки начин, сусретали са њима лично или долазили у везу са њиховом  стваралаштвом.

У скорашње време, на Србском Журналу, засјале су Ирена Маринковић, Милица Тасић и Велика Томић.

Дубоко повезана са извором мудрости, Ирена Маринковић прича нам приче од искона, премишља о Теслиним визијама док  поглед њене душе обухвата далеке даљине прошло/будућих времена. Од мајке ,,простора освештаног,, и оца ,, Млечног пута,, родила се она – како рече сама – потомак Звездане расе –Србкиња која за спас Рода бије последњу битку, вером првобитном.

Смисао… Родина(е)… Концерт(и)… Диригент(и)… (на)Пут(у)… Путник(ци)… На врховима… Купац(и)… Глумац(и).. Комичар(и)…(од) Секунде… (у)Инспирација(и)… Сасвим обичан(ог) дан(а)…(за) Признање…(у) Инверзија(и) само  неки су од наслова њених лирских текстова од којих лако може настати самостална књига песама.  Спој мудрица народних, код ње,  прожима се са процесима у језгру атома и Космоса као целине/једнине – јер- тако може и тако воли да пише Дама белих поља животне шаховске игре – наша Ирена.

У лирици Велике Томић многи се могу наћи. Давне, преживљене догађаје, она прича искрено као кћер, као жена и као мајка – топло и дубоко и широм отвореног срца даје их  свима на дар.  Јасно говори о свом животном путу – од сиромашног сеоцета негде на истоку Србије до лепо уређене северне европске земље – о љубавима, сновима, жељама, носталгији, очекивањима, о своме узрастању, прерастању, о деци…о веригама што живот значе, о огњишту, кућном прагу, о божурима на њеном столу који на Видовдан плачу…најкраће Великино срце нас осваја а на њеној души се сви можемо огрејати.

У лирици Милице Тасић  осећамо дух нових времена. Њене су песме пуне снова и визија, које  она доноси без скривања, чиме чини позив свима, да исто учине – да се у своју душу загледају, да са њом поразговарају, да се са њом упознају. Милица говори о својим младалчким немирима, унутарњим лутањима. Из светла она се у трену запути у таму јер и таму треба упознати, јер и тама није сасвим тама, јер и тама упи све боје светлости па постаде тама. Смисао живота-код Милице се истражује иако она јасно показује, да је то љубав у свим својим разноликостима.

Све ове, три ,,песничке виле,, како их наш Песник скоро назва,  душа и срца тананих али храбрих, да о свему што им се на путу њиховом догоди, спремне су писати, и тако и о себи и о нашем народу у овом времену сведочити. Сијају  три Србкиње, својом лириком, својом љубављу и својом лепотом и вучјом природом на најразличитије начине додирују срца и буде душе свих које дотакну!

-саставила Верица Стојиљковић-

Над класјем зрелога жита, лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон, подно румена обзорја, на дашку вечерњем кидана, допире сетна песма.

После многих минулих лета, опхрван тугом од века, и стазом која према селу води, лагано корачам, подно високих топола.

Сетна песма из даљине, и жуборење топола у висини, сливају се, гле, у дивотан склад сутона!

Застајем, и зурим, у огроман, румен и жут Месец што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу, срце све јаче бије, и сета у души све дубља бива.

После многих лета што минуше, у селу роднога дома, ја сам туђинац на земљи предака својих.