Иванданске песме

Ивандан се сматрао значајним празником и за њега је био везан читав низ обреда. Вече пред Ивандан девојке су брале иванско (жуто или црвено) и петровско (плаво) цвеће, стављале га на једно место, а затим од тог цвећа плеле венце које су потом стављале на све зграде, торове, врата, њиве, ливаде, па и на крст у селу. Сматра се да ивандански венци представљају Сунце. Да је овај празник везан за Сунце и његово кретање сведочи и обичај паљења иванданских ватри, које су летњи пандан бадњачким ватрама. Вече пред Ивандан палиле су се лиле и обносиле око кућа, зграда, њива, торова, па чак и око читавог села, чиме се стварао магијски ватрени круг у који не могу да продру зле силе.

Ивањско цвеће петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
„Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна рођења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога.“
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венац вијаше
Па вели брату Купалу:
„Ој мио брате Купало,
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
И нашег брата рођења
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“

Ова песма везана један од два кључна тренутка везана за годишњи циклус Сунца, за летњу дугодневицу, када је Сунце најјаче, али почиње да слаби. Брига о плодности и благостању подељена је између два божанства., Купала и Коледа, које у хришћанству замењују два свеца чији се дани празнују у јулу, свети Иван (Јован) и свети Петар. У периоду од Божића па до Ивандана, у време јачања Сунца, над плодношћу, која је повезана са Сунчевом светлошћу и топлотом, власт има Купало, младо Сунце, а онда је, симболички, давањем цвета, предаје свом брату Коледу. Након предаје живота, свог и живота у читавој природи, Купало умире, а поново се рађа на Божић, када Коледо умире и када циклус поново отпочиње. У песми присутан је утицај песама у којима је рођење младог Сунца поистовећено са рођењем младог бога, Сварожића, Свароговог сина. Овој песми одговара зимска обредна коледарска песма у којој коледари домаћину пред чијом кућом певају између осталог желе:

Да прославиш старога Коледа,
Да сахраниш погребеш Коледа
И дочекаш младог Сварожића,
Сварожића тог младог Божића.

У неким крајевима обичај је био да се од иванског и петровског цвећа прави лутка, којој се стављао венац на главу и која се затим пуштала низ реку да плови, при чему су певане одређене песме. Лутка се звала Мурена, Морана или Чојчоле.

Ој ти наша Мурено,
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови, плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико,
Кажи, кажи Мурено
Кажи, кажи Чочојле!
Пливам, пливам младена,
Пливам, пливам младена
Из те земље далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
Оба брата једнака.
Свако добро давала,
Понајвише варења,
Сваког смока бијела.
Мене гоне девојке
Што немају момчади,
Силни вељи другова,
Што не роди та земља
Мушким плодом породом.
Већ чуди ме, ти море,
Пошљи тамо те војне
Силног цара Душана
Што јих води за море.
Деве момке желиле,
Цар јим момке не дово,
Већ одвео на војну.
Ако момке не дадне,
Све ће деве помрети,
Вишњу богу жалити.

Ако се занемаре значењски слојеви који се тичу воде као станишта душа умрлих и лутке као замене за људску жртву, и ова песма може се тумачити у кључу који се тиче плодности. Раније помињана божанства, браћа Купало и Коледо, обезбедили су изобиље у храни, а сада се прижељкује и бројан пород. Плодност и обнављање тичу се подједнако и природе и људске заједнице.

Петровданске песме

Вече пред Петровдан, баш као и пред Ивандан, палиле су се лиле и односиле око торова, а затим се у глуво доба брао здравац који се сутрадан давао стоци да би била здрава. Паљење лила пратиле су различите песме.

Перунико, лепо цвеће,
Лепо цвеће, плаво цвеће,
Лепо расти, лепо цветај
Да т’ узберем моме брату,
Моме брату Радигосту,
Радигосту вељу бору,
Вељу бору Гостославу
Што но госте причекује,
Што но гошће дочекује,
Да му даде мили бору,
Мили бору вељи Перун,
Вељи Перун вељу снагу,
Вељу снагу и јачину
И јачину крепке мишке,
Да побије свог душмана,
Свог душмана Татарина,
Татарина тог Турчина,
Тог Турчина црна госта,
Црна госта незванога,
Незванога, проклетога,
Проклетога иза мора,
Иза мора сиња црна,
Црна мора Татарина,
Татарина тог туђина,
Тог туђина душманина.

Песма има форму обраћања биљци, будући обреди везани за овај празник укључују и веровање у магијско дејство биља. Перуника припада култу бога грома Перуна, а у овом случају намењена је другом божанству, Радгосту (Радигосту), коме треба да подари снагу неопходну за вршење његове функције. Улога Радгостова представљена је као двострука. С једне стране, он је бог гостољубивости (отуда његово друго име, Гостослав), а са друге заштитник од нежељених гостију, тј. злих, демонских сила. Одређења тих сила су историзована, али њихови атрибути (црни, проклет, незван, душманин) и положај њиховог станишта („из амора црна сиња“) указују на то да се ради о бићима која не припадају људском свету.

Прошетала до два до три брата,
Једно беше Купало обилни,
А друго ми Коледо сабирни,
А треће ми Перуне даждљиви
Покрај двора Огњене Марије,
Миле сеје Перуна великог.
Перун пита своју милу сеју,
Перун пита светитељ Илија:
„Мила сејо, Огњена Маријо!
Кад но беше дана Илинога
Да се Ика мало провесели,
Провесели небу у облаку,
У облаку на све четир стране,
Да поигра муње и громове
И светлице што вразе налазе,
А стрелице што вразе стрељају?“
Говори му Огњена Марија:
„Мили брате, Перуне Илија,
Давно било, сад се приповеда
Када беше дана Илинога.,
Дан ти проша, скоро неће доћи.“
То Илији врло мучно било
Ама му се на ино не може
Те он чека дана Перунова.
Нек га чека, дочекат’ га неће!

Некадашња божанства, а касније хришћански свеци чији се дани прослављају лети и које је народ нарочито поштовао и строго пазио да их не увреди радећи на празник срећу се у овој песми као чланови породице божанских бића. Међу њима се само Огњена Марија среће под својим христијанизованим именом, док се громовник подједнако назива и старим, паганским и новим, хришћанским именом, да би се та имена на крају стопила у једно (Перун Илија). Купало и Коледо задржавају своја паганска имена. Атрибути и функције наведених божанстава припадају у потпуности паганском слоју веровања. Епитети који стоје уз имена божанске браће повезани су са улогом коју они имају у природним процесима који утичу на плодност и, самим тим, на опстанак човека. Купало носи епитет обилни будући да је под његовом влашћу онај део вегетативног циклуса од кога зависи како ће приноси понети и колико ће година бити родна. Коледо је назван сабирним јер њему припада време када се летина сакупља. Кључни фактор који утиче на обиље, нарочито лети, јесу падавине, које зависе од Перуна, па он због тога носи епитет даждљиви. Главни део песме јесте дијалог између Перуна/светог Илија и Огњене Марије, у коме је садржана легенда о томе да Одњена Марија пази да свети Илија никад не сазна када је његов дан јер би се он тада толико радовао и пуцао муњама и громовима да би угрозио живот на земљи. Перун/свети Илија представљен је и у својој функцији заштитника од злих сила који муњама осветљава и открива а громовима гађа и уништава демоне.

Илинданске (додолске) песме

Додолске поворке окупљале су се током лета у свакој прилици када је требало зауставити сушу и призвати кишу. На Илиндан посебно су се окупљале, будући да је Перун, чији је свети Илија у народној религији христијанизовани наследник, према веровању, управљао муњама, громовима и кишом. Додоле, са венцима од траве, житарица, винове лозе и гранчица воћака, ишле су од куће до куће и певале, а затим их је домаћица сваке куће поливала водом по глави и ногама, што је, према симпатичкој магији, требало да изазове кишу. На крају су додоле дариване.

Изиђ, изиђ, домаћице
Вај, дажде, вај!
Домаћице Ратајице
Вај, дажду, вај!
Дођоше ти мили гости!
Мили гости из далека!
Са облака даждљивога
Од онога Дажда силна
И његова мила брата
Громовника тог Перуна.
Донеше ти лепе гласе,
Лепе гласе, лепше вести:
Ведро небо провали се,
Росну дажду отпустило,
Одажди ти те усеве,
Ту пшеницу бијелицу,
Белу лојзу ту винову,
Танка лана и конопље.
Даруј, даруј, ратајице
наша млада домаћице,
Даруј, даруј, нас даждоле!
Свакој дажди бела гроша,
А тој дажди жути дукат.

Додоле су овде приказане као изасланици богова који и сами припадају другом, божанском свету, па отуда са њим лакше ступају у контакт и упућују му молбе. Ово се, дакако, може посматрати у светлу оних истраживања која додоле повезују са култом мртвих. Даривање се, у том смислу, може поистоветити са приношењем жртве. Уз громовника Перуна као господар кише помиње се његов брат Дажд (Дажбог). Ова два божанства смештена су на кишни облак и треба да донесу падавине и тако обезбеде богате приносе.

Романа Радовић

http://www.starisloveni.com/LetnjePesme.html

“За њих (централнобалкански тип) су Бог и вера (стара византијска побожност) управо страни свету; они су господари, готово непријатељи, који одређују казне и дају награде. И свеци су страшна бића која уливају у људе страхопоштовање и трепет . Слепа оданост и послушност вери – то је прва и највиша морална обавеза. Људи су прожети скрушеношћу и потчињеношћу, која се свему од вере нада и све од вере ишчекује, и отуда слаба воља и иницијатива и оскудица смелог и јасног погледа на ствари и прилике.
Ово православље централнобалканског типа стоји у јасној супротности са динарским , које је измијењено нарочито под утицајем народног живота. Динарцима вера није страна већ је њихова. Они су са њом дубоко везани јер их заступа осим других домаћих светаца и свети Сава, кога сматрају као свога заштитника и помагача. У већини случајева их вера не обавезује много, осим само црквеним обредима а ипак су уверени да се на њу могу ослонити. Код попова нема и није било оне претеране понизности према старијима која се другде запажа. Већ су раније многи од њих били по оделу и по животу једнаки са световним људима. Они су били не само најпаметнији него често и најјуначнији. То је право народно свештенство, које се са народом борило за заједнички идеал. Динарско православље, онако како га народ схвата и врши, представља веру мање формалистичку, мање везану за цркву, више слободну. Динарском типу изгледа варошко православље централног типа као тиранија цркве и свештенства. Динарци га сматрају као веру која подјармљује народ, слично туђинској држави.“

“Чуо сам од очева да људи имају два пута:
пут предака и пут богова. Тако казује источњачка књига: пут предака је пут породица, нација, закона, човечанства. Сви ходимо њиме док нас васпитавају и док учимо. Њиме ходимо када поштујемо свој језик и обичаје, када испуњавамо свој људски позив. Пут богова је пут савести. Сви ступамо на њега када се издигнемо из онога што смо учили и када чинимо оно што је изван језика и обичаја и закона и породице и нације, и када извршавамо свој задатак који нам је Бог поверио.
Два пута су дуго времена један, или су бар паралелни. Али има времена када се два пута разиђу. Никада пут богова не напушта пут предака, него увек пут предака оставља пут богова. И ако, као данас, све више расте растојање између два пута, и ако је, као данас, пут предака већ управо супротан путу богова, мора да дође неко ко ће рећи: стој!
Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац, али шта да радиш ако су ови преци поста ли недостојни себе? Ако божији закон наређује једно, а преци друго, покоравај се ономе што је боље, буди непослушан прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божије законе. Тако је говорио неко пре две хиљаде и петсто година.Али би тако требало рећи и данас. Треба објавити рат онима којима можемо да захвалимо за све што имамо! Од њих смо добили наше мисли и историју и земљу и законе. Повезани смо с њима речима нације, обичаја, расе, крви. Али човек мора да бира између пута предака и пута богова. Никада не може бити недоумице који је исправан. Ако треба, буди непослушан, ма колико тешко то чиниш, о Арџуна, маши се оружја, јер су богови на твојој страни! Насупрот теби стоје твоја браћа, рођаци, сродници, пријатељи, говоре истим језиком као ти, иста их земља храни као и тебе. Али, јаој теби, ако сада узмакнеш! Јаој, ако си кукавица! Више није о томе реч да си заратио против сопствене крви, него да коначно мора да постоји неко ко ће дати знак. Средство си у рукама богова, не грешни човек. Више ниси свој. Не разумеш? Човек не разуме богове. Не разуми, али се покори. Непослушност према прецима биће ти опроштена само ако се покориш боговима. Твоја неверност прецима биће ти опроштена, јер си веран боговима. Оно што си прихватио тешка је судбина. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!“