Category: All
Владислав Петковић Дис: НАЈВЕЋИ ЈАД
Ја знам једну песму као зима ‘ладну,
Коју мирно слушам на прагу јесени,
При заласку лета и снаге у мени.
Ја знам једну песму као зима ‘ладну.
Ја знам једну песму, и њу данас слушам
У одмору моме, кад се сутом спушта;
И осећам да ме мој полет напушта.
Ја знам једну песму, и њу данас слушам.
И та песма носи мени нове дане,
Мада су к’о јуче и сад стари зраци,
Док над мојом главом исти су облаци.
И та песма носи мени нове дане.
Носи нове дане, моје ново небо
И срце, ал’ срце као некад што је,
К’о јуче, к’о увек, исто срце моје.
Носи нове дане, моје ново небо.
Зашто и ти, срце, остарело ниси,
Кад је снага зашла у године седе,
Кад знаци младости губе се и бледе?
Зашто и ти, срце, остарело ниси!
Ти и данас волиш, као некад што си,
Носиш своју љубав — твоје место свето,
К’о у младе дане, к’о у прво лето.
Ти и данас волиш као некад што си.
Ти и данас тражиш борбе и живота,
И са истим жаром устајеш и падаш,
Без роптања, мржње, нит се иком јадаш.
Ти и данас тражиш борбе и живота.
Ти волиш, бориш се, али јесен ступа
И осећај да сам сувише се над’о
Да је јад највећи срце увек младо.
Ти волиш, бориш се, али јесен ступа.
Моја јесен ступа; иде моја зима
И пада на срце младо, увек холо,
И на звезду моју, на све што сам вол’о.
Моја јесен ступа; иде моја зима.
Ал’ ја ћу са срцем ићи све до гроба
Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви:
Ту ћу га спустити, нек у смрти живи.
Ал’ ја ћу са срцем ићи све до гроба.
И предео мира, у завичај мрака:
Оставићу сунцу моје срећне дане
И велике жеље, још недопеване,
И буктињу вере, к’о песму јунака,
Док ми срце спава у пределу мрака.
Драган Симовић: У Језгру Великог Стварања
Да откуцаје својега срца
усагласим са звездама и сунцима,
са сазвежђима и звезданим јатима,
са дисањем Бића Великог Стварања.
Да будем усаглашен и усаображен
са ритмом Творца и Васељене,
као и свих стваралачких сила,
енергија и дејстава
у Језгру Великог Стварања.
Ирена М.:КАУЗАЛИТЕТ
Кад превише је за речи
А премало за ћутање
Кад застане сат
А остало
Није заћутало
Није време устукло
Није време промакло
Покварило механизам
Обртаја
Оно стоји
Док бука се појачава
И на врхунцу славе
Лажнога сјаја
Вештачког светла
Подигнуте главе
Просветљеног чела
Стајаће Он
Право
Поносно
Пркос у руци имаће
Инат у грудима
Жар у срцу
Носиће
…
Нису се витезови
Од времена искрали
Траг заметнули
Семе искоренили
Чекају прави лик
Пред којим би стајали
…
Драган Симовић: Милост Божја
Дуго сам се питао:
шта је Светлост у својој бити,
у свом суштаству?
А онда сам,
у једном трену,
у свом унутарњем бићу,
добио одговор –
али, само за себе!
Светлост је пројављена,
указана,
оваплоћена
и видљива Милост Божја.
Када Милост Божја пожели
да нам се покаже у видљивом свету,
тада се преиначује
у Светлост.
(У Великом Гају, последњег дана месеца липа, 7526.)
Зов душе и духа, део други
Део други:
Замишљено стајаше велика група светлосних бића… Узбуђење је расло јер се наслућивало да ће се отпочети нова фаза или део стварања. Уистину, нико и није знао шта би што требало да се деси, само се надања и мисли ројише међу бићима. И онда наступи први велики тон, тон стварања.
Фреквенције су му биле такве да је по интензитету и појави био као водећи корак у плесу.
Енергије око њега су се делиле и спајале и полако стварале слику и визију ненадмашне лепоте.
И онда се у светлосном бићима деси нешто што ће им остати заувек као део њих самих.
Она осетише да се мењају и попримају облике. Облике који ће се касније назвати духовима, душама, чистим енергетским бићима… Анђели онакви каквим их ми сада замишљамо добише један од својих облика.
Наиме у том трену (јер још су бића стајала изван димензије времена и простора), каква год се мисао у њима родила они су то и постајали и радости никад краја! Неки су се почели груписати и пратити својим бићем тај први тон и полако су видели да и они могу додавати својом фреквенцијом додатни облик главној теми.
И потраја то све… Ми смо певали док још није измишљено певање јер тада смо то увиђали као живо померање светла и енергије. Неком дође на ум да из чистог светла створи усмереном концентрацијом нешто ново што ћемо касније назвати плазма.
Другима паде мисао да створе нешто што ћемо касније назвати гасовима. Трећима су долазиле фреквенције на ум о разним појединостима које ћемо касније назвати материјом јер материја је огроман појам. Даљим током ствари неки пожелеше да виде шта ће да се деси ако усмере свој тон и фреквенцију да створе више светла, зато се скупише у једну целину и ујединише своје мисли и тон који пратише главни тон са почетка. Главни тон је увек био водиља и срж свега.
Уједињеним деловањем они почеше да стварају нешто што личи на грудву снега само од чисте енергије. И тај облик је растао и растао и уједињена светлост тих бића је испуњавала ту грудву док је она нарастала до незамисливих величина.
Додатним тоновима су бића светла почела да завршавају своју мисао и деси се трен тишине… а затим прасак!
Рођена беше прва Звезда!
На трен све утихну сем еха главног тона који се није прекидао.
Сва бића светла стадоше у певању (стварању својим мислима) и гледаше у љубави и чуду у то нешто што смо касније назвали Звезда.
И у следећем трену се роди без краја једна мисао у свима – хајде да осветлимо све!
И у трену и брзином мисли која се не може ничим измерити удружи се мноштво различитих бића у стварању тих предивних светала – Звезда. И рад поста бескрајан јер изнова звезде настајаху таквом брзином да је све почело деловати као оркестрирана експлозија стваралаштва, умећа, песме, боје и тона…
Све време главни тон се одвијао… а ја сам тада знао док смо сви стварали да иза тог тона стоји један осмех. Осетих тада у бићу свом живу топлоту и неизмерну радост! Говорила ми језиком само мени знаним Љубав и прва мисао, сетих се свог почетка у тој екстази и неизмерној радости.
Видех како се та прва мисао шири која нас је покренула да стварамо – Љубав. Љубав је пожелела да нас створи да је и ми искусимо. Нама је себе дала у својој потпуности сажета у једној живој искри која гори у нама пламом неугаслим.
И у једном безвременом трену ми рече: „Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси…“
И ја схватих да опонашајући ту прву мисао и свесно је ширећи – Љубав – ја сам стварао са другим бићима светла… Стварао све што сам осетио да треба… Зато и волим Звезде…
Не знам ни сам броја колико смо их створили моји вољени и ја…
И данас је чујем… ту реченицу Творца а еони су прошли…
Она је ту јер она живи у том вечном трену а тај трен је изван времена.
И би радост.
Радост бића светла како певају и како звезде настају и како свемир поста…
Владан Пантелић: К o з а р а
“Ој , Козаро, јој, ој, Козаро,
Моја густа шумо,
У теби је, јој, у теби је,
(На рат пази!)… пуно“
Нисам морао да стављам чашу воде на жуто да бих свежио сећање.
Препознао сам је у трену сагледавања.
И како бих промашио ту духовну громаду!
О, какво склопно Брдо каква планина!
Пуна је, препуна: догађаја, крикова, путовања, певања,
смеха, и јаука, и јаука, и . . .јаука.
И запитах се: Да ли је ова плани-на завршила оно некадашње службење?
Како навести њено дрво да се исприча, да излива густе ране, како одмрзнути дубоку стену у осмех раста и тиховања? Да ли Орао може да сломи ту не-комуникацију са дрветом и густом шумом?
Прошетао сам по њеној кожи. Иза мене остала је тиха бразда коју сам гледао и мер-као погледом-чудаком, као да сам гладио и мерио мер-мер. О овој планини мислим као да је дјева ратница-девојчица и закључујем: кртичица се опасно бори! И закључујем: Само брезе знају нежност твоје музике. Онда испитујем све делове њеног тела докле није стигао снег. И лагано јој прегледавам и додирујем ране које нису уштогљене и гледам-видим како лако и ненаметно полеће-прелеће тигар. И, са сигурношћу пророка, знам да му је висок искок и да му се доскок не види од силне даљине.
Враћам се кући спокојан. Одужио сам дуг Милости и Једноти: са Козаром сам причао чисто, јасно и искрено, и гледао сам је у Очи и у Срце. Мислим да она дубоко осећа и да све то зна и да је одувек знала. Можда ме је процењивала по чарности моје територије. Ја сам унео, можда, нову свежину и потпирио ватру живу њених сећалица, питалица и памтилица. И поставио је поново на дејства храбрости и дубоког понирања у Непознато и у потрагу за чудесним Себе. И благословио сам је благом непролазним:
Уздигни се поносно, о, планино, и нека се отворе ватре твоје стеге и проходност твог Извора!
И нека расте до врха Неба, одакле истичу воде, све што погледиш, додирнеш и све што помилујеш!
29.јун 2010 у 10:57
Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси.
Било где да си – најлепше је и најбоље управо ту где већ јеси.
Мидгард-Земља је мала, пренапучена и тескобна.
Цео свет је и буквално постао једно село у којему сви – тобож! – све знаду о свима, а, уистини, нико ни о коме ништа не зна!
Не зна оно битно и сушто!
Свуда је једна те иста људска беда.
Безнађе је завладало целим светом.
Људски род се топи у бесмислу.
Никакве разлике више нема између Европе, Америке, Азије, Африке, Аустралије…
Људи су свуда бесловесни и неосвешћени.
Свуда је једна те иста омаја и опсена.
Свуда су исте лажи и преваре.
Трулеж и смрад шири се целим светом.
Мидгард-Земља је свуда затрована и опогањена.
Курве и лупежи су свуда исти.
Остани ту где већ јеси, јер нигде ти у свету неће бити боље!
Ако ти не ваља у Србији, неће ти ни другде бити боље.
Ма куд да кренеш, Србију ћеш носити са собом и у себи!
Оно што ти се мора догодити, догодиће ти се било где.
Бежећи од судбине, ти управо судбини хиташ у сусрет.
Упамти: најлепше је и најбоље тамо где већ јеси!
Помишљање на бекство – Драгош Калајић
(Београд, 22. фебруар 1943 — Београд, 22. јули 2005)
Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Бела вило, само певај!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Свако од нас – сликовито речено – тка свој животни и поетски ћилим.
Живети са смислом, то значи: бити уметнички ткач/ уметничка ткаља свог животног ћилима.
Сваки ћилим, баш као и сваки живот, има своју основу и потку, а то су усправне и водоравне нити на ткачком разбоју.
(И наш живот се одвија истовремено како по вертикалним тако и по хоризонталним космичким завојницама/спиралама.)
Потку животно-поетског ћилима Верице Стојљковић чине златне и сребрне нити њене лирске поезије.
Лирске нити душе и срца, лирске нити овостране и оностране љубави и заљубљености.
Заљубљен може бити само ЖИВ човек, само ЖИВА човечица.
Многи живи нису ЖИВИ!
Има живих који су рођени ЖИВИ, и живих који су рођени НЕЖИВИ.
(Од свих бића у Васељени, само човек и човечица могу бити заљубљени!)
Љубав, радост, топлина, светлост, заљубљеност и поезија, у срцу и души, потврђују колико је ко ЖИВ или НЕЖИВ.
Верица је радосна и заљубљена, зато што је ЖИВА.
Заљубљена у живот, у звезде, у сунца, у ружу, у цвет, у облак, у поток, у дрво, у вечерње сутоне…
Њена поезија јесте лирика заљубљене и радосне човечице.
Њени стихови титрају и трепере попут листа јасике на јутарњем лахору.
Тако и њена душа титра и трепери кад је радосна, весела, раздрагана и заљубљена.
Из те радости и раздраганости рађају се гласови који прерастају у слогове и речи, а речи потом израстају у стихове, у риме и строфе… у песме.
Ко год је заљубљен, тај и пева – пише поезију; а ко пева и пише поезију – тај зло не мисли.
Верице, бела вило, само певај!
Верица Стојиљковић: Путовање
Дух човека .. зачетна тачка Бога искра
Успомене, сећања великих и
Личности малих
Микро космоси сфера – освешћење
Глава пуна мисли племенитих
Бићу мило … давање је несебично
Расвета у души, семафори бројни
Снага истине ..
Права расуђивање….
Свесност наша, водом светом поливена,
Зрак целине
Као светло што Сунца део је,
Кад засветли светло унутарње
Тад радост нам кади светове
Неугасло, овде ко и тамо
Отвара нам нове светлопутеве
Неста време, прошлост оде,
Божанска душа Васељеном ходи
Безсмртност, блаженство у
Живој слободи ….
Дај ми руку ..води ме уз тај пут
Путовање ово као свако друго
друштвом правим улепшано је !
