Category: All

Драган Симовић: Милост и Љубав Творца према Властитом Бићу


Има тренутака,

када и осећам и видим,

како кроза ме,

 без престанка,

 струји Живот са Извора Живота

 и како ме прожима

 млечно-бела Светлост

неизрециве дивоте и милине.

Такве тренутке доживљавам

 као Милост и Љубав Творца

према Властитом Бићу.

Гете: Близина драгог


 

 

Мислим на тебе кад се од сунца запали пучина сва,

Мислим на тебе кад месец устрептали кладенцем тка.

 

 

 

Видим те кад на путу далеком спазим узвитлан прах,

сред ноћи, кад човека на уској стази обузме страх.

 

 

 

 

Чујем те кад се све море усколеба уз мукли хук.

Слушам у лугу кад испод целог неба завлада мук.

 

 

 

 

Ти си уз мене,блискошћу својом расплину даљину сву!

Залази сунце,скоро ће звезде да сину. О, да си ту !

Иво Андрић: Молитва


“Знакови поред пута”

 

“Боже, не допусти да

срце наше остане празно,

него дај – пошто од твоје воље

све зависи – да увек желимо и

да се надамо и

да то што желимо буде

добро и стварно и

да наша нада не буде испразна.

 

 

 

 

Дај да предмет наших жеља

буде виши и лепши од

нашег живота и

да се доброј нади никад

не изневјеримо због кратких и

варљивих остварења која

заклањају видик и

лажно обећавају одмор.

 

 

 

 

Дај нам прав пут,

с пролазним посртањима, а

с миром и славом на крају.

И дај нам мудрости и

храбрости, кад нам дајеш искушења.

 

 

 

 

 

И ма куда ишли и лутали,

не дај да на крају останемо

изван твоје свеобимне хармоније

јер то сваке секунде,

на сваком месту,

сваким делићем бића

желимо “.

 

 

 

 

 

 

 

 

Васко Попа – Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука


poklonjenje-hromome-vuku1_01

 

Вучја со, објављена 1975, сачињена је од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа. Тед Хјуз, у свом уводу за Попине Сабране песме, пореди их са псалмима. То је тачно. Те песме славе фигуру хромог вука, али јој се и моле, не би ли откриле тајну претварања камена у облак, облака у јелена са златним роговима, јелена у бели цвет босиљка, и тако даље, заувек. Изнад свега, то су псалми поетске метаморфозе.

Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку

1
Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке
И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке
И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери
Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена
И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину

2
Простро сам се пред тобом
Хроми вуче
Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато
Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим
Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва
Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче

3
Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче

4
Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче

5
Подигни камен са свога срца
Хроми вуче
И покажи ми како претвараш
Камен у сунцоносни облик
И како облак у јелена златорога
И ако те не замара покажи ми
Како претвараш јелена у бели босиљак
И како босиљак у шестокрилну ласту
И покажи ми ако се још сећаш
Како претвараш ласту у жар-змију
И како змију у алем камен
Подигни камен са свога срца
И на моје га положи
Хроми вуче

6
Дај да ти приђем
Хроми вуче
Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе
Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво
И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак
Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче

7
Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди
Врати се у своју јазбину
Походићу те и дворити у сну
Хроми вуче

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

ПОТОМЦИ ВУКА

У српској митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом врховног српског бога Дажбога или Дабога, према једним изворима – бога сунца и кише, а према другим – бога подземног света. Дабог је Сварогов син, односно један од Сварожића, који је у каснијој народној традицији постао Хроми Вук или Хроми Даба.

Мит о Дабоговом и Моранином сину Вану – кога је мајка проклела да постане вук, а сестра га од тога проклетства спасила – представља Вана као митског вучјег претка Срба. Према неким записима суседи Словена били су убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове.

Под утицајем Хришћанства Дабог је од бога сунца и кише и врховног бога Срба, окарактерисан као персонификација зла, а његово име није се смело помињати. Помињање његовог имена до данас је опстало у клетвама „Дабог да…“, иако се ове речи често погрешно схватају као „Да Бог да“.

Када су Срби примили хришћанство, Дабогов култ је замењен култом светог Саве. Свети Сава је преузео готово све Дабогове карактеристике, посебно оне вучје, због чега се и називао заштитником вукова и „вучјим пастиром“. Као што је то некада чинио Дабог, Свети Сава као мудрац обилази људе и решава њихове проблеме.

Извор: http://www.rasen.rs/

Драган Симовић: Живот и Стварање је – Све!


 

 

 

Ма где год да се нађеш, ти си увек у Средишту Збивања, у Вртлогу Стварања.

Пупак Света, Пупак Васељене јесте управо онде где се ти налазиш.

Ма како био усамљен, ти никада ниси сам.

Самоћа је велика омаја!

Ако се нађеш у пољу, у шуми, на реци и језеру, или на пустом оствру, ни тада ниси сам.

Око тебе све врви од Живота; око тебе су свуда видљива и невидљива бића.

У Животу је немогуће бити сам!

Све док си у Животу, ти си окружен многим бићима и световима.

Чак и да изиђеш из Живота, ти си и даље у Животу!

Живот је један те исти, само што си ти променио место, свет, угао посматрања, вид и обличје Живота.

И када умреш, ти ћеш и даље бити у Животу.

Кад једном уђеш у Живот и Стварање – никада не излазиш из Живота и Стварања.

Јер, Живот и Стварање је – Све!

Отвори очи – Бодар Милодух


11025134_793316130757902_1030922234670479727_n

1.
Буди се велика мајко
Деца те твоја зову
Буди се из сна вековног
Подари снагу нам нову

2.
У заносу битке име ти носим
Мој дух је скован у брдима твојим
и златним валима поља ти родних
За тебе погинут’ ја се не бојим

3.
Целог живота ја клицах радосно
име ти свето што срце ободри
За те ни страдање није жалосно
већ понос оцу, и мајци што роди…

4.
…јунака роду, штит и брану
да крене храбро спрам душмана хорди
у часу у који сва чувства стану:
срећа и јади и понос горди

5.
Сад деца твоја таква су сва
Понос им Србства испуни срца
Ти си дар Јарила сунце што сја
Ти си нам нада, ти си нам спас

6.
Сада Србијо подигни главу
Да се пробудиш куцн’о је час
Достићи желимо предака славу
Отвори очи и погледај нас!

Владан Пантелић: Вечност и Безкрај


Презрело је и опало још једно пролеће

У Лепотанији – благословеној Тијанији . . .

Време лети но не може прерасти Вечност

Нити свет може бити већи од Безкраја

 

 

 

У Тијанији заливамо и Вечност и Безкрај

Негујемо белутке биљке а и дивље зверке

Људе подсећамо да су пра-праслика Бога

Сваку грку – љуту бољку пећином лечимо

 

 

 

До јуче је живот таворио у утроби смрти

Сада се измигољава дубље дише издужује

Умирања бледе и брзо постају прошлице

Вечно растући живот постаје Норма Творца

 

 

 

Еонима су учења туђина утезала универзум

Па се чинило да наличи на уснула човека

Кога су женили прастаринским одабиром . . .

Онда засија Лепота – семе и плод стварања

 

 

 

Љуљкам се између две реченице – бистрице

И тихујем да задовољим Душу Дух и Небо

И да у земљопис сложим четири стране света

 

 

 

Јасночујем како Звук наставља да траје у тишини

И јаснознам да немост много што шта скрива

Гледам у унутарње светове и заслађујем осмех

 

 

 

О мој чојко чојко! Кривице се и омаје мани!

Уз нас у нам – свуда стоје и Вечност и Безкрај

А то је уистину једина наша неумитна судба

 

Рађајућа збирка песама „Поеме Светла и Ваздуха“

 

Култ предака – Никола Милошевић


10428639_965020126882969_556369307254378550_n

Преци у систему веровања Словена заузимају централно место. Одувек је постојало веровање код Словена да постоји принцип, који је одговоран за живот појединца, који се назива душа. Душа након смрти човека би требала да оде на други свет. Преци са другог света могу да брину о животима својих ближњих. Они тамо имају моћ да виде и будућност, тако да могу на одређени начин да упозоре своје ближње на неке опасности. Веровало се да преци могу да утичу на судбине живих. Ово веровање је везано углавном за регуларно умрле претке. Наиме претке можемо поделити на две групе. У прву групу спадају људи који су умрли регуларном смрћу и код којих је испоштован обред сахрањивања на исправан начин. Ови преци ће углавном бити благонаклони према својим ближњим и свом потомству као и даљим генерацијама њихове породице. Међутим и овакви преци би могли нанети зло уколико би се увредили. У другу групу умрлих спадају они који нису умрли природном смрћу, који су умрли превремено или којима није испоштован погребни обред на исправан начин. Душа оваквих људи би нападали своју заједницу, радили би разне врсте пакости, па чак и убијали. Душе оваквих покојника би могле да се врате у тело и као такве да нападају. Митска бића која су заправо душе мртвих које нису задовољне и које чине зло заједници су на пример вампир, русалка, дрекавац, водењак итд. Код Словена готово сва митска бића заправо представљају душу неког човека. Уколико је то регуларан предак, од њега ће бити змија чуваркућа, или ће се отелотворити у виду вука или ће се стопити у принцип који се код Руса назива Род и Рожанице. Уколико не би умро на прави начин или не би био сахрањен на прави начин душа би постала вампир, дрекавац, нав, русалка или неки други зао демон.

Код Словена је било развијено веровање да се свет живих и мртвих преплиће. Међутим контакт предака и живих није био могућ било кад. Тај контакт је био могућ само у неким данима током године, као на пример на Бадње вече, кад се предцима спрема вечера. Такође за одређена митска бића, која воде порекло од душа мртвих, се премала у одређеним терминима гозба, како би се они удобровољили. Предци су се могли појавити у облику змије или вука када би хтели да ступе у контакт са својим живим потомцима и уколико би хтели да их упозоре на неку опасност или неки немили догађај. Такође постоје народне приче како би вук или змија спасили неког из невоље, уколико би се та особа изгубила у шуми или била у некој другој врсти невоље. Из овог се може закључити да они заправо спашавају свог потомка. Те животиње углавном могу да говоре у тим народним причама, што им даје још једну митолошку димензију.

Како су преци могли да утичу на судбину појединца, тако се судбоносним сматрало рођење детета. Рођење детета је увек приписивано оностраном свету. Дете је био заправо дар од предака. Такође по неким ауторима (Љубинко Раденковић) демони судбине заправо представљају прапредке и суђенице би према томе биле прамајке. Оне би одређивале кад ће и како дете умрети и да ли ће се даље развијати породично стабло по грани детета коме одређују судбину. На тај нашин су људи објашњавали чињеницу да неке породице имају децу, док друге немају, иако се понашају по истим принципима и моралним нормама. Тако би породице које немају децу молиле претке да им дају пород и припремали би им гозбе. Као миско биће судбине које је везано за предке су Род и Рожанице, где Род представља свеукупност предака, док би Рожанице биле прамајке које би представљале такође свеукупност женских предака. Њима се након рођења детета припремала гозба да би чували дете и дали му добру судбину.
Вук је најбитнија животиња која је повезана са овим култом. Вук је тотемска животиња култа предака. Срби су чак сматрали да су настали од вука. Вук који би имао карактер предка би обично био замишљан да је беле боје. Овакав вук не би нашкодио појединцу, већ би му помогао. Бела боја у европском фолклору представља бића повезана са оностраним светом. Вук је такође везан за једног од главних богова у словенском пантеону, односно са Дажбогом. Словени се себе називали унуцима Дажбога, а узећи у обзир да се Дажбог могао према неким веровањима појавити у облику белог, хромог вука, потврђује то да су Словени веровали да су потомци вука. Постоји низ обичаја у коме се алудира на то да вук представља митског предка. У коледарским поворкама се често јавља маска вука. Постоји обичај у коме кад се убије вук, он се одере, напуни сламом и иде се по селу и тражи награда у брашну, меду, сувом месу или некој другој храни. Заправо та награда која се даје овим младићима који су убили вука представља жртву или нешто чиме онај који то даје покушава да искупи себе, као и своје друштво од тога да је учињено убиство предка, односно убиство које није требало да се деси и увреда предака.
У готово свим обичајима се може препознати култ предака, макар у фрагментима. Неки аутори су готово све обичаје у потпуности везивали за култ предака, као на пример Чајкановић. Према Чајкановићу прва здравица која иде Богу на слави је заправо некад била здравица посвећена предцима. Приликом завештања на крвну освету, љубило се десно раме погинулог јер се сматрало да ту борави неки предак и да се на тај начин даје завештање пред предцима да ће освета бити извршена. Положајник који долази као први у кућу на Божић такође представља замишљеног митског предка, кога треба добро дочекати и даривати и који ће заузврат породици донети добробит и плодност.На Бадње вече се спремала гозба за предке и посуде нису смеле да се перу до следећег дана. Међутим, најизраженије култ предака се може видети у погребним обичајима и обичајима који следе, као што су задушнице. У овим обичајима се могу видети веровања о томе како је замишљен онострани свет. Сами погребни обичаји представљају испраћај човека у онострани свет. Након његовог преласка он престаје да буде појединац са именом и презименом, већ постаје део ентитета предака. Веровало се да првих 40 дана душа борави на овом свету, а да након тога постепено прелази у онострани свет. Такође се веровало да је души потребна храна и пиће, па и неке личне ствари (на пример ако се радило о музичару, сахрањивани су са покојником и музички инструменти) да би прешло на онај свет. Давање хране и других ствари се чинило у неколико циклуса, на самом погребу, након недељу дана, након 40 дана, након 6 месеци и након годину дана, када би се сматрало да је душа у потпуности прешла на онострани свет. Такође се у овим обичајима може запазити чињеница да се и даље душа поима као свесни ентитет, који би се могао увредити и који би тиме постао опасан за заједницу и могао би му нанети неко зло тако што би се могао повампирити, на пример.

Култ кумства је такође повезан у патријархалном словенском друштву за култ предака. Кум је могао бити само један на нивоу целог једног рода, односно породице. Кум је родоначелник рода и кроз њега могу да говоре преци. Зато се став кума толико поштује у народу и његова реч је по неким народним пословицама битнија од Божије. Вук Караџић је скупио неколико пословицама у којима се говори „Кум па Бог“. Овај феномен није својствен само Словенима, већ свим патријархалним заједницама. Тако се овај феномен до данас може приметити у италијанским мафијашким породицама које имају једног кума, који је родоначелник породице и његова реч је света. Тако је било и у Словенским породицама, све до 19. века, када улога кума почиње да попушта, те се јавља више кумова. Тај један кум који је био на нивоу рода је чинио све радње везане за кума у том роду. Он је давао име детету, кумовао би и на венчањима, док би након смрти испод гроба постављао сламу (која назива „Кумова слама“) која би олакшала пут души на онај свет, односно обезбедила би удобан пут. Како се веровало да је тај онострани свет, негде на небу, међу звездама, тако је за Млечни пут, односно нашу галаксију, у српском народу примљено име Кумова слама.
 
Никола Милошевић

Тробојница – Вељко Вујовић


republika_srpska_zastava copy

Тробојница она стара,
Остала нам од предака,
Да се види да се чује,
Неће Србин да робује!

А ми стари народ знате,
Памтимо још те дане,
Сада ватра јако гори,
К’о кад вода бучно жубори.

Тробојница то је флага,
Што је нама јако драга,
Када старе ватре бише,
У души мојој оживеше.

Тробојница три су боје,
За љубав, рат и потомке,
Да се пева и увис диже,
Да се зна како сиже!

Данас дан, нам говори о томе,
Слава наша преноси се,
Жртве нашег рода се броје,
Бели Виде, Световиде!!!!

Датум: 28.06 2017

Игор Арепјев -Библија будућности 2


Сви ходамо степеницама. Не брзај, не застајкуј!!!

Текст 7

Поред нас може да се појави огромна дуга, али у њој треба одабрати ону светлост која одговара путу ка Творцу.

1.И бејах ја на небу, и видех небо. И био сам врло далеко, и видео сам степенике.

Ове степенице почињале су на небу, и почетак њихов је би тако далеко да сам могао видети и степенике који су водили горе и степенике који су ишли доле.

Степеници су били дуги и високи и било их је веома много. И граница степеника бејаше небо.

Ја видех пут – велики, велики пут, где је било много људи и схавтио сам да они иду према оном месту на коме сам се ја налазио.

2.Такође сам видео почетак пута. Видео сам човека за човеком. И било их је веома много али ја сам их видео.

И на том путу ја видех себе –како сам ишао раније. Ја видех себе и било ми је веома занимљиво. Ја сам видео да сам за ово време много схватио, много научио. Видео сам да сам тим путем, као и многи други људи, ишао не брзо и не полако. Пут је у почетку био узак а затим се ширио.

3.Такође сам видео да многи људи, идући тим путем, заустављају се, са неким, како мисле, разговарају, комуницирају, сусрећу се, виде и прихватају оно што виде.

Погледао сам себе – исто сам радио али сам ишао. Многи су, сусрећући се међусобно, градили заједнички пут и ишли њиме, скрећући са свог ранијег пута.

  1. Дошао сам до средишта степеника и

видео пред собом дванаест огромних колонада које до тада нисам видео.

Видео сам исто тако велико здање, иза којег се налазио огромни светли Свет, испуњен срећом и радошћу.

Зграда коју сам гледао била је Вечност. Творац њен био је присутан свуда и свуда је био духом. И ја видех како се моја душа дотиче Његовог духа. На граници додира настојао сам да обујмим цео Свет, као и Он који је све створио.

То је био толико велико и импозантно да ја сада, у овом тренутку, не могу да препричам речима и да опишем оно то сам видео. Али ја сам такође знао у дубини своје душе да сам првобитно ја био овде и да се налазим овде. Ја знам и одређени правац – куда треба ићи да би се пружила помоћ сваком човеку. Као што и сваки човек у својој души зна о спасењу свих.

5.Само што сам помислио на то и изговорио речи у души својој, ја видех Оца Небеског. У десној руци Његовој држао је жезло.

Започе силан ветар. Небо поче да прекрива степеник за степеником. И ја видех мноштво муња. И ја видех Њега, кога сам видео у детињству како се уздиже на високу планину. И видео сам Га у истој одећи али сам сада знао ко је Он.

Он је – Творац свега живога и другога што одговара живом, Светова и Света, Земље и Човека по лику и подобију своме.

6.Око онога што сам видео и описао, око Творца, поникла је велика ружичаста сфера. Она је била веома лепа и она је била покретна, као да је један талас преплавио други и надилазио поново. И ја сам видео да се све то час приближавало, час удаљавало.

7.Почео сам да осматрам центар сфере, која је била ружичасте боје и видех Творца. Он се није ни приближавао, ни удаљавао, већ је био и јесте вечит и у датом тренутку је стварао Свет. И ја сам то видео. И желео сам да оно што је створено и што се ствара обгрлим душом својом, обгрлим духом, свешћу. Када сам хтео да обујмим духом видео сам ружичасту сферу других размера, много мању од оне коју сам видео око Творца. Видео сам одређене сегменте који су ме приближавали степеницима, дошло је до реалног ширења моје свести.

8.Почео сам да видим себе, почео сам да прихватам сферу ружишате боје и сферу око Творца као и сфере других људи, које сам видео и видим.

И чуо сам реч “Амин“ која је била на Почетку Почетака и која није ни мало ни велико. већ која сједињује мало са великим у његовом разумевању и познању.

 У тој речи је – излазак сунца и

додир сунчевих зрака сваког човека .  што и

јесте ВЕРА, НАДА, ЉУБАВ.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића