Волио сам многе, многе ме вољеше…

Поклањах им себе, с пуно страсног жара,

али моме срцу нико драг не бјеше

као ти љубави, садашња и стара.

 

 

 

 

 

 

 

Обично се сјећамо тренутака страсти,

љубав као осјећање нема такву снагу,

ал’ тас ће, са тобом, истог трена пасти,

ако било с којом ставим те на вагу.

 

 

 

 

 

 

 

Знам да нико не би имао стрпљења,

к’о што ти га увијек имаш са мном мила.

Са нарави што се сваког часа мијења,

друга би ме до сад давно оставила.

 

Да ли неко чује мој безглас,

мајчин вапај народу мом?

Брате, сестро,

зашиљи оловку,

златно име испиши,

не дај душману,

да ми чедо,

без вериге остави!

Кренуло је, нога му за прагом,

ево вериге се саме њишу,

не ваља их оставити да се љуљају

јер веле да је време у муци и невољи.

Ушо ђаво кроз димњак,

кида алку по алку.

Браћо, Сестре!

Кољите петла на прагу

окачите његову главу на вериге

обичај је,

принесите му жртву.

Зар да ми алке покида,

да ми растури чеда,

да им се не зна,

ланац на веригама?!

Ево моје, висе о небу,

нек се држи и закуне кривоклетник,

ако лаже нека га са њим на небо повуку.

А ти чедо моје,

окрени се и врати ми синове!

 

 

Песникиње  разјасница:

Песма „Вапај мајке“, посвећена је мојој деци као и свој Србској деци која су приморана да напусте своју Домовину. Писана је пред изборе да се „шиљењем оловке“, створи неко боље сутра нашем поколењу а свесна да у овом тренутку не постоји Човек који би одиграо такву улогу и донео благостање. Живим у иностранству, трезвена, широм отворених очију сам посматрала и посматрам овај живот. Није живот кућа, ауто на кредит и одлазак на неко егзотично место једном или два пута годишње, живот је одгајање нараштаја у здравом духу, као у песми карике на веригама , повезаност породице, вериге – огњиште, дом кога треба очувати, глава петла се качи на веригама у источној Србији као жртва која се прилаже у знак откупа за породицу за њихово здравље. Кривоклетник је особа или особе које одлучују о судбинама наше деце, веровање је када се вериге саме њишу- да долазе зла времена, „Моје висе на небу..“ у току је одлука о одласку моје деце.

Из увода за књигу „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма”
Растко Костић

 

Сматра се да је Видукинд први немачки историчар и писац. Био је представник теутонидске ренесансе која настаје у X веку за време Саксонске династије. Такође, након Фредегара, он је други по важности историјских извора о паганским западним Словенима. Његово сведочанство је настало готово истовремено кад и путопис Јеврејина Ибрахима ибн Јакуба.

Видукиндови списи су веродостојни, посебно када се односе на догађаје описане током његовог живота, што се установило поређењем са другим познатим хроничарима његовог времена (као што је, на пример, Титмар). Нису познати извори за његову хронику, али можемо јасно да видимо крајњи резултат: течан, јасан, доследан приказ најважнијих дешавања током периода дужег од педесет година, где сваки догађај припада природно свом месту, прописно најављен са неопходним одредбама као што су „у то време“, „у међувремену“, „идуће године“ итд. Нема ознака година када се случило то о чему приповеда, али се увек помиње сезона године, или чак дан у месецу када се догађај збио. Он користи и изразе као што су „у четрнаестој години краљеве владавине“ и слично. Видукинд често цитира писца Салустија, саксонски је националиста а све три књиге су посвећене Матилди, ћерки Отона И и супрузи краља Хенрика Птичара (првог краља Немачке, која се пре њега звала Источна Франачка, крунисаног 919), који се сматра оснивачем Отонске или Саксонске династије (владала Немачком од 919. до 1024. године).

Пристрасан је једино када говори о клеру, мада ни један једини пут у књизи не помиње папу. Осим Салустија, цитира често и Светонија, Тацита и Ливија, као и Вергилија и Вулгату. Од средњовековних писаца наводи Ајнхарда.

Његов рад је битан као веродостојан и комплетан извештај о описаним догађајима, и такође због тога што не постоје друга историјска дела која се у потпуности односе на исти период (успон и развој Саксонског краљевства у току периода владавине два прва саксонска краља, то јест краља Хенрика и краља, касније цара Отона Великог, период од око 925. до 973).

Део разлога за Видукиндову популарност лежи у његовом стилу – он је веома читљив и добар приповедач, који настоји да буде сажет у исказима (планус, нон фастидиосус). Његов стил никада није монотон, већ је увек снажан, питорескан; то су искази који еманирају свежину. Видукинд не изоставља детаље. Његов латински је тачан и не много различит од његовог узора, Салустија.

Сам је дао наслов књизи – Res gestae saxonicae sive annalium libri tres. На основу садржаја књиге може се закључити да је завршена вероватно 973. године (тачније 968, а он је унео неке додатке 973).

Оно што нас највише занима јесте Видукиндово сведочанство о Словенима – паганским суседима Саксоније. Словени су свакако били најважнији суседи Саксонаца, и делила их је само река Лаба (Елба). Видукинд помиње словенска племена: Ободрите, Вагре, Редаре, Рујанце, Хевеле, Вилце, лужичко- српско племе Даламанце и Укре. Сва она су била паганска. Видукинд на једном месту спомиње да је сам цар Отон говорио словенским језиком, али га је ретко користио, а на другом месту назива све Словене паганима. За Словене увек користи израз „Sclavi“, за разлику од Хелмолда који записује само – „Слави“. Занимљиво је да не користи име „Венди“, како чине сви остали хроничари у нашој књизи.

Видикунд на једном месту даје изузетан опис Словена: ‘Али ипак они су више волели рат од мира, држећи сваку несрећу као мање драгу од њихове слободе. Јер они бејаху од расе људи који су издржљиви и стрпљиви у раду, навикнути на најоскуднију исхрану, и оно што је било обично велики терет за наше војнике, у томе су Словени уживали као у извесном задовољству.’ Овај опис као да доводи у свест модерну историју, опсаду Лењинграда у Другом светском рату или подвиге српске војскеи прелазак преко Албаније у Првом. Попут других немачких хроничара, и код Видукинда видимо проницљивост у карактеризацији Словена, и уочене словенске особине које нису нестале до данашњих дана.

Такође, као и код свих других немачких средњовековних хроничара, никада и нигде не налазимо на податке да су Ободрити, Лужички Срби, Словени ишли у Немачку да шире култ Световида или неког другог словенског бога. (Видукинд помиње само једног, Ситиврата, којег он зове „Сатурном“, о чему ваља видети коментар преводиоца у самом тексту.) Напротив, Немци су увек долазили да „убеђују“ Словене како је њихова вера – вера љубави према ближњима. У Видукиндовом тексту наилазимо на маркантан опис како се то одвијало; када је будући цар Отон хтео да сузбије устанак С(о)рба- Словена против прихватања вере љубави и мира, 16. октобра 955. на реци Рекниц у Макленбургу своју победу у свитање прославили су најпре тако што су главу ободритског кнеза Стојнева, погинулог у бекству, натакли на сред бојног поља, заклали 700 заробљеника, а када су, на крају дивљања, међу њима нашли кнежевог саветника, извадили су му очи и ишчупали језик, и таквог, живог и недокланог, оставили међу лешевима.

Видукиндова сведочанства о ратним страхотама средњег века су неувијена и чешћа него код осталих наших хроничара. На једном месту помиње да су (4. септембра 929.) Немци у само једном походу побили око 200 хиљада словенских пагана.

Цео текст у пдф- http://www.svevlad.org.rs/pov…/kostic_pokrstavanje_venda.pdf

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Живот је вечан звездани плес.

Живин плес!

Плес бога Живе којега тамнопути Дравиди у Индији погрешно зову Шива.

Упамтите: ШИВА ЈЕ ЖИВА!

Жива је и мушког и женског рода.

Можемо рећи: ТАЈ ЖИВА, али и: ТА ЖИВА!

Кад се поздрављамо са ЗДРАВО ЖИВО! – ми се тада обраћамо мушко-женском богу Живи.

Богу вечног живота, богу вечног животног плеса.

Наш живот зависи од нашег плеса, зависи од тога какви смо плесачи.

Како плешемо, тако и живимо!

02

Принуда постоји само у људском роду.

Људи су измислили принуду, измислили су сву муку и патњу овога света.

Нигде међу звездама у Васељени не постоји принуда, само овде на Мидгарду међу људима.

Принуда је последица људске неосвешћености и бесловесности!

То што се ми мучимо и сатиремо у овоме свету, обављајући неке послове који нас убијају, радећи од јутра до сутра за хлеб насушни који је постао хлеб грки, ринтајући за бедну надницу, да бисмо прехранили себе и свој пород – све је то последица људске тупавости, неосвешћености и бесловесности.

Људи, буквално, ништа не знају!

Тешко оном ко се угледа на људе, ко од њих очекује некакву помоћ!

Од људи нам само патња, мука, невоља и зло долази.

03

Живин плес јесте плес нашег срца и суштаства; ритам нашег дисања, нашег корачања, нашег мишљења.

Како плешемо, тако и дишемо.

И све што стварамо јесте Живин плес.

Песник пише песме пратећи Живин плес, сликар слика платно пратећи Живин плес, уметник ствара музику у ритму Живиног плеса, љубав се води у ритму Живиног плеса, деца се стварају и рађају у ритму Живиног плеса…

Када двоје љубавника заједнички ухвате ритам Живиног плеса, тада се између њих рађа савршена љубав за сва времена.

Никада неће познати, осетити и доживети љубав онај који не ослушкује и не прати ритам Живиног плеса.

Основа и потка љубави јесте Живин плес!

(У Великом Гају, 25. дана месеца липа, 7526.)

-извод из песме-

 

Данас, на крају Двадесетог вијека,
кад европске вјере скоро и да нема,
док цвјетају оне дошле из далека,
крсташки се поход на Србију спрема.

 

 

 

Посљедњи бастион старе традиције,
што је преостао послије свих диоба,
за опстанак наде, тешку битку бије,
вјере и културе предхришћанског доба.

 

 

 

Ту се бране језик и култура стара,
трагови јединства прастаре Европе.
Књига историје, старе, се затвара
ако се још ове, задње, стране склопе.

 

 

 

Запад давно паде, језик заборави,
а затим средина част за новац прода;
на тај начин сјевер са југом растави:
Тад сјевер занијеми, растављен од рода.

 

 

 

И југ раздијелише, сав, туђим вјерама,
али им бар језик свима исти оста…
и старе вјере још је у кућама,
а код старих је баба старог знања доста.

 

 

 

Овдје, на Балкану, не брани се само
земља и опстанак оних што ту живе,
већ име и језик, које још чувамо
од кад прелазисмо Кавкаске масиве.

 

 

 

Гори нам Србија! Свуда дим и ватре.
На све стране зјапе црне рушевине…
Хоће сила мрака име да јој затре,
да јој мит избрише, славу од давнине…

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Повратак Природи!

Нема повратка Природи без повратка себи.

Како можеш да се вратиш Природи, ако се ниси вратио себи?!

Ако ниси упознао себе, не можеш ни Природу упознати.

Ти си Природа!

Врати се себи, и вратио се Природи.

Не посматрај Природу извана, већ је изнутра сазерцавај.

Тек када будеш научио да Природу сазерцаваш из својега Унутарњег, тада ће ти се и Природа сасма отворити.

 

 

Бива често да кораке твоје бројим у ходу
и слутњом продирем у сенку твоју
као свећом што
оставља мирисну боју

Гледам те преко рамена,
док клизиш низ жудна ми леђа,
и знам,
да све је омама…

Застанем,
а оно прах и тишина –
само љубав
целог ме прожима

Волим тихе тренутке – таласе што
плешу обалом мора,
плаве пруге у очима
што проходавају у ноћима

Утабаним стазама
гурам стену бола
као Сизиф –
насмејано и
благо,
само очи небесне
да видим
и у склоништу љубави
нежно да те скријем

У беспућу срца
духове чежње гоним
и поглед као кроз сан,
ах, нек’ осване дан
у коси твојој нежнијој од свиле

Све је омама,
све је…
добро то знам,
али машта
изнова ме греје
иако бескрајем ходам
сасвим сам

Лутам и тражим
кроз пустиње песка
зрно тебе
и гледам у небо
док душа ми зебе

Све је слутња,
немир и даљина
а плаветне ти очи
време што постоји у мени
кад на степеницама застајкује
да се одмори од хода.

 

 

Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо
дошло време за кантар,
њише се, важе.. 
Није ти жао комадића душе
дато пролазнику
већ ти жао госпо, 
стопала твога меканога,
што се шаре на њему црташе,
канџама оштрим.
Птичјим млеком га мазала,
натапала, белила.. да буде невино,
да не упрља постељу белу,свилену
Зар тебе, о умна госпо,
да посаде на магарцу?!
Гукни! Њачи!
Не бој се, 
то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив
да се у њедра свије.
О, чујте Судови и Пороте
гукнула сам, 
како што је!