Срби у Шведској пре Шведа

 

Кад кажем Срби, то се односи на заједничке претке Лужичких и Балканских Срба, али и остала словенска племена која су променила главно и почетно име..
Срби живљаху на бреговима СРПСКОГ( Белог) или данашњег Балтичког мора, каже М.Милојевићу поменутој књизи на странама 222-224)..Још се звало ЕРСКО МОРЕ по српском племену Ера или Ерула које је живело на обалама.. То су они Срби који дођоше из Сибирије (сеоба из Индије, трећи правац), гоњени Китајцима/Кинезима и населише северну данашњу Европу пре свих народа. Још неколико стотина година пре нове ере Финикињани (Феничани данас) су куповали јантар/ћилибар од тих „Балтичких“ Срба.

Из Сибирије су српска племена насељавала данашњу Русију, Шведску, Данију, а отуда су (као и из Хвалијског/Каспијског мора и из Мале Азије) насељавали данашњу Ђерманију, нешто Француске, Белгије итд….

 

По Милојевићу, који се ослања и на дело Александра Вељтмана, Срби су живели у целој данашњој Ђерманији пре Ђермана, у Данији пре Данаца која се звала тада баш Србица, и делу Шведске ( Богусланска и Смоландска област). Сама „званична“ историја помиње стварање скандинавских земаља тек око десетог века нове ере, а помињу се Венди (Винди, име за Србе, касније Словене-из Виндије) у скандинавским изворима да су постојали и у петом веку нове ере..Данас су потомци Винда измешани са немачком популацијом, а имена су замењена, п ипак нека с још увек препознатљиво српска. Милојевић наводи:

Српска имена насеља и река у Шведској: 
Богуслан –  Смоланд – Богуш – Нерика – Даљекарлија – Умео Здрављан – Севар – Река Јадерн,
Медопад – ,Гередањен Маљунга – Сиљан – Божан језеро – Река орша – Мора –  Мотала река
Скора – Бравичен – Супебра – Раба –  Села острво – река Даља

Племена српска у Шведској: 
Богуслани – Богуши – Смољани – Рекарни – Миљани –

 

 

Србска лична имена у Шведској:
Богуш – Годрун – Вулистан – Љуба – Раде – Рашко – Драго – Лакман – Бојемунд – Одо
Ателстан – Ивар – Горда – Сидок – Татил – Ласкар – Сваран – Смирди – Милан –
Божа – Радан

Чак и у 13.веку нове ере забележено је три имена Срба : Вукашин, Ђурађ, Нелпан..

 

Краљ Шведски увек је имао у титули да је владар „шведски, норвешки и вендски ( веноски/српски).
Део који је био насељен Србима/Виндима у данашњој Шведској је област Богуслан (пишу као Бохуслан), дакле западни јужни део (познат је град Готаборгна реци Готи).

ДИНАСТИЈА БОГУСЛАВ ИЗ ЕРСКОГ ПриМОРЈА (Балтичког приобаља)
Интересантна је и прича о Богуславу, Скандинавском краљу,, који је због круне морао да назове себе Ериком ( од Помераније, земље По-Морја и словенског-српског племена Поморани, данас би рекли Срби Приморци или Поморци)

Од 11. (до 17.)века, породица кнеза Богуслава(богу-слав) је владала Померанијом, али се све теже бранила од страних напада и прихватила је заштиту Саксонаца, па је од 1108.године примала саксонске насељенике у пространо Поморје.Некадашње пространо поморје обухватало је тле данашње северне Пољске, део северне Русије, северну Немачку (наравно још постојеће Лужичке Србе).

(The arms of Pomerania from 19th century, then a Prussian province. The first to use the griffon in the arms was Duke Boguslav, in 1214.)

По Милојевићу,у истом простору,поред племена Поморјана, живела су и ова српска/вендска племена:
РАНИ или РАНЦИ,данас понемчени као Ругијани
ВОЛИЋИ или ВЕЉИЋИ;
РУЈАНИ или Рујанци, данас понемчени Ругијани 

Племе Вељића или Љутића живело је западно од Одре, а међу њима Укри на истоименој реци. Ови Вељићи или Љутићи деле се опет на 4 главна племена:
РАТАРЕ,  данас су понемчени у Волгастене..

ДОЛЕНИЋАНЕ,  данас су понемчени у Волгастене..

ШЧИРОПАНЕ на реци Пени,  данас су понемчени у Волгастене..

КИЋАНЕ.  данас су понемчени у Волгастене..

Племе Љубића, Љубенића, данас понемчени као Љубегсци и Алденбургсци

Племе СТОДЕРАНА живело је југозападно од Вељића (или Љутића) на реци Спреви и Хавољу и такође су се делили на неколико племена мешу којима је најпознатије било БРЕЖАНИ (при изливу Хавоља у Лабу). И Стодоране и Брежане често зову једним именом ГАВЕЉАНИ.. Данас потомци ових племена носе понемчена презимена Перлберг, Хаволбург

БОДРИЋИ ( АБОДРИТИ или РАРОЗИ),специјално важни и моћни
ВАГРИ,биће посебно речио њима
ПОЛАПЦИ (ПОЛАПСКИ СРБИ),Полабљани,данас понемчени Рацебуршци
ГЛИЊАНИ,ГЛИНИЋИ, живели су између Лабе и реке Степенице,данас понемчени Аненбургсци
ВАРНИ, на истоименој реци Варни или Варнави, данас понемчени као Роштохинци,
РАЦИ или РАШАНИ, у граду РАЦИГРАДУ
КАШУБИ ( изумрли у 19.веку)
ДОЛЕНИЋИ
РАТАРИ, данас понемчени Штетинци
ВИЛИНИЋИ, ВИЛАЦИ око данашњег Берлина или Брандербурга
БРИЗАНИЋИ, данашњи Хавенбурци
ЕРЕ или ЕРУЛИ, данас понемчени као Мекленбуржци
БРИЗНИЋИ, данас понемчени као Пригнићини и Перлбергци
ХАВОЉАНИ, данас понемчени Ховелбургци
СЕДИНИЋИ, данас понемчени Штетинци
КИСЛИНИЋИ, данас понемчени Грифенвиздци
СРБИЋИ, данас понемчени Најбранденбургци
БУЦОВЦИ и ГУСТОВИРЦИ
Сораби и Серби ( данас понемчени Сервестани)
Лужички Срби или данас Саксонци,Мисници и Липисцини
МИЛЧАНИ, данас Саксонци и Пруси

БОГУСЛАВ, касније Ерик од Поморја,                                                                                             краљ Шведске, Данске и  Норвешке пуних 40 година 
У 14.веку Кнез Богуслав Пети (1326-1372) и његов брат Кнез Барним (1326-1365) Четврти, изделили су административно земљу на Предње и Стражње Поморје, односно по природној граници током реке Прситице . Племе Поморјана (Померана) је иначе живело на територији од реке Висле до Одре.

Кнез Богуслав Пети је имао седам потомка: једна од њих је била Маргарета од Поморја (*1366+1410 ), коју је 1392.г. оженио прилично млађи Ернест Гвоздени (*1377), надвојвода Карантаније( данашње Словеније). Претпоставка је да је Ернест желео овим браком да обнови династичке везе измедју две словенске (вендске) државе.

Ерик од Поморја (краљ 1397-1439)имао је контролу над целим Балтиком. Планирао је да оснажи нордијску Унију Краљевстава, Даније, Норвешке и Шведске, али није успео у тој намери . Родио се 1382.године, у српској породици племена Поморјана. Његов отац је био Вратислав Седми, кнез Поморја, владао је до 1394.г (убијен је).

Мајка му је била Марија из Велиграда( понемчено Мекленбург), ћерка велиградског кнеза Хенрија Трећег и мајке Ингеборг из Данске. Родјена је 1363.(живела до 1402.), а њена старија сестра била је Маргарета Прва, Краљица Данске (р.1353+1412), по удаји и Краљица Норвешке, сахранила и мужа и сина, а после 1389. и Краљица Шведске.

По теткином наговору, и да би био проглашен за краља, Богуслав усваја нордијско име Ерик, и бива крунисан у Калмару у Шведској 1397.г. Рођена је Калмарска Унија-три краљевства! Звали су га Ерик 7.у Данској, Ерик 3.у Норвешкој и Ерик 13.у Шведској. Већ 1405.жени ћерку Краља Хенрија 4- од Енглеске, али нема деце са њом и остаје удовац 1430.(жени се поново Сесилијом)

Краљ који је имао само 15 година на крунисању,морао је да препусти је тетки Маргарети да води Унију. После њене смрти 1412..,узео је пуну управу над владом, али било је све више тешкоћа- изгубио је контролу над Шведском 1436, а три године касније и у остале две земље.Повукао се у родно Поморје и умро у Дарлову ( понемчен назив Ригенвалде),које данас припада Пољској..Сахрањен је у цркви Св.Марије 1459.г.

И док су у прошлости Поморци Срби морали да се одрекну дрвених и златних идола Перуна и Световида због наметаног хришћанства од стране Гота, 1534.приме лутеранску/протестантску веру, а 1618. букне верски тридесетогодишњи рат између лутерана и папинаца. И домаће и непријатељске војске у току рата нанеле су велику штету градвима Поморја, а две трећине Помораца је убијено или прогнано, док су многе области изгореле до темеља.

Последњи потомак српске Поморске династије био је Кнез Богуслав Четрнаести..Умро је 1637. године а Поморје је испрва била под владавином Изабраног Принца из Бранибора (понемчени Бранденбург) који је оженио девојку из Богуслављевове породице.Он је такође узео и земље Источних Боруса/ Пруса ( Тевтонских витезова) и насловио се титулом Краља Прусије и Помораније.(С тражње, јер је Преднја припла Шведској 1815 као Вестфалија).,

А ево шта о северним и иним Србима пише други аутор Сима Лукин Лазић (у књизи „Кратка повјесница Срба, од постања српства до данас“,  издање пишчево 1894.г,стране 18 и 19 )…………, дотле се они северни Срби већ беху разместили и учврстили. Они Срби у негдашњој Сармацији, а у данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше тамо Велику Србију, која се звала још и Бијела Србија или Бојка.

Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију, која се звала Сорабија и Сурбија.

Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали полапски Срби основаше другу Бијелу Србнју, која се таксђер звала Бојка по српском племену Бојки или Боји. А од те Бојке српске касније Швабе створише своју Бојоарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен, па и ми је кад што зовемо Немска, као што и Чехе зовемо Немцима.

Но више свију ових Срба, они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију у Пруској, Поморској (Померану), у Мекленбургу и Хановеру на сјеверним странама данашње Њемачке.

А од тих балтичких Орба одвоји се велико племе Рујанци и насели се још севервије у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима прозва Рујан, а Швабе га данас зову Риген.

Временом Балтички Срби продреше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију.

Но у каснијим ратним походима својим пружаху се балтички и полапски Срби и у Шведску, Холандију,Белгију, Енглеску, Француску, па чак и у Швајцарску, али тамо им је свуда брзо траг изгинуо.

Сви ови северни Срби дељаху се у многа премнога племена. Најглавнија српска племена беху : Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки. (Боји живљаху и у сарматској и у чешкој Бојки, па и данас има у Малоруса племе Бојки.)

За све време свога живота ови Срби живљаху одвојено сваки за се у своје племенске државице и мало кад су пословали заједно, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком тако, да им је „готово свака ријеч једнака била“.

У прва времена живљаху они са свим слободно и независно, негђе под изборним, а негђе под насљедним старјешинама својим. За Србе у Сарматској Бојки зна се, да су имали насљедне кнезове, а Срби Рујанци имађаху своје цареве и посебно своје царство на Рујану. Рујанци бјеху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихов првенство и власт.

Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негде у другом и трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво и лагано увукоше међу Србе, јер бјеху у свему много слабији од Срба, и зато дуже времена живљаху са Србима у љубави… У тој слози затече их и четврто стољеће, кад поче велика сеоба народа и узавре сав свијет…….

 

Одломци из књиге дуго скриваног српског историчара Милоша С. Милојевића „Одломци српске историје“ ( објављене први пут 1872.године).       Ови одломци се односе на сакривану и мало знану српску историју, у време кад су преци данашњих „Еуропљана“ пешице и кроз трње гмизали према мирним и развијеним српским светилиштима и градовима на крајњем Северу (стране 222-242).

Извор: блог Весне Радојловић- Завештање предака

 

 

Притисле мрачне катедрале Стрелу,

нема на Рујну кипа Световида…

Светиње наше сад су у пепелу,

а туђин своје грађевине зида.

 

 

 

 

 

Сјеверно Поморје поробљено лежи,

туђи језик зборе унуци хероја…

Никога да славне битке обиљежи,

светилишта, стара, прадједовска своја.

 

 

 

 

 

Не памте млади Ранићи, Љутићи…

претке што су понос цијелог Српства били.

Кад ће се из ропства, тешког, једном дићи

да би језик, име, слободу… вратили.

 

 

 

 

 

Кад већ говоримо о правди, истини…

ред је да се каже и отетој дјеци:

ко су били прави родитељи њини,

којим су им језиком говорили преци,

 

 

 

 

 

каква им је дједовска била вјера стара, 

историја, храброг, рода њиховога,

када нису имали другог господара,

осим, са небеса, свемогућег Бога.

 

 

 

 

 

Катедрале страшне, што треба да плаше

и да подсјећају на крв, смрт и жртве,

оних који живот у побуни даше,

када смо бројали хиљадама мртве…

 

 

 

 

 

Неки су поносни на те катедрале,

све су поноснији што су оне више,

не мислећ’ на претке, за вјеру им пале,

у борби баш с тима што их изградише.

 

 

 

 

 

Јесте л’ живи браћо са Балтичког мора!?

Нису ваљда ишчезли ваша част и слава…?

Зар се не сјећате славних: Ратибора,

Јарослава, Никлота, старог Борислава…

 

 

 

 

 

Зар вас не занима шта значе имена

мјеста и ликова из прошлости ваше:

Световида, Волоса, Триглава, Водена…

за које од југа до сјевера знаше?

 

 

Ти-ши-на Ти-ја-ни-је

Обасјана распршеним зрацима

Златног доба које надолази

 

 

 

 

Ти-ши-на Тија-није

Моћна мирујућа трка

Алхемије мога средишњег Срца

 

 

 

 

Тиши-на Ти-јани-је

Посматрам прсте на рукама

Созрецавам једнакост неједнаког

 

 

 

 

Тиши-на Тија-није

Голокож непоседован – све волим

Ничега више нема осим Лепоте

 

 

 

 

Ти-шина Ти-ја-ни-је

Богојав у поноћ отвара Небо

Са прхом узлећем крилима Слободе

И летим тамо где у себи нећу моћи

Да зауставим васцелу – разиграну Васељену

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Од детета слушам приче неосвешћених наших људи, о томе како су Немци, ето, вредни, марљиви, одговорни и културни, како су, тобож, савршен, идеалан народ.

Ништа од тога није истинито!

Боравио сам, са двадесет и неколико година, у Немачкој, дружио се и радио с Немцима, улазио у њихове домове, куповао сам јаја, сир, воће и поврће од њих, будући да сам неко време проживео у једном малом селу на потезу између Хановера и Хамбурга.

Да скратим причу, јер не волим да развлачим и разводњавам.

Срби су, да будем искрен, и вреднији, и марљивији, и одговорнији, и маштовитији, и паметнији, а и лепши од Немаца.

Немамо ми шта да учимо од њих!

Напротив, они могу доста тога – наравно, ако желе! – да науче од нас.

Уосталом, Лужички Срби су и цивилизовали и култивисали и просветлили и описменили дивља германска племена.

Све што Немци, потомци дивљих германских племена, умеју и знају да раде, то су од Лужичких Срба, Чеха и Словака научили.

02

Оно што ми зовемо Немцима, то су не само два народа, но две расе.

Немци нису јединствен и саобразан народ.

На југу су Швабе, народ саздан од неких дивљих племена, а на северу и северо-истоку Пруси – германизовани Лужички Срби, Словаци, Чеси и Перунови Руси који су виша раса.

Швабе и Пруси се толико разликују по свему, на свим пољима битисања и стваралаштва, да је право чудо како уопште и опстају у једној држави!

Швабе су припрости, незграпни, подмукли и потуљени, чак и бесловесни, док су Пруси господствени, отмени, стасити, несебични и осећајни попут Белих Руса.

Швабе говоре неким исквареним језиком, који се зове плат-дојч, док Пруси говоре течно, чисто и јасно високим књижевним језиком, који се зове хох-дојч.

Та два дијалекта немачког језика толико су различита, да се они између себе једва и споразумевају, као да су у питању два језика!

(Немачки сам учио у основној школи, а потом, између осталог, студирао и германистику. Изучавао сам немачку књижевност и немачку философију, и могу одговорно да кажем: све што је вредно у немачкој култури, то је створио словенски дух. И још нешто: Немци су Аријевци само онолико колико су се мешали са Словенима, а превасходно са Русима!)

Све зло, кроз векове, нама је долазило управо од Шваба (који покривају и Аустрију), пакосних и злих ватиканаца – јудео-кршћана, кроатофила, усташофила и, надасве, заклетих србомрзаца.

Дакле, све ове приче које слушате о Немцима, уистини, јесу омаје и опсене недозрелих и неосвешћених Срба – германофила, који ништа не знају ни о немачкој култури нити о немачкој повесници!

Текст 6

Човек трага за својим именом као за светлошћу.

Нашавши га, проналази и себе кроз светлост свога имена.

1.И видех ја Оца Небеског, и разговарао сам са Њим. И рече Он: сине мој, ви се као моја деца налазите у реалности, и реалност је отворена пред вама. Ви видите и чујете много што шта: Свет, оно што је створено у Свету, и Књигу, која улази у Књигу другу и која представља Књигу јединствених знања.

2. У Књизи мојој је име твоје. Име твоје је у теби, као светлост. Ако познајеш и видиш светлост онда можеш да изговориш име своје, јер је оно записано у Књизи мојој за вечита времена. Али ја ћу рећи нешто друго.

3.И ја видех како се осмехује Отац.

И говорио је Отац: име твоје , означено у свим временима где је човек – Отац учини паузу па рече: – схвати тачно и слушај речи моје – где је човек прихваћен од другог човека. Где човек види и чује другог човека, где човек разговара и иде путем с другим човеком.

3. Сине мој ти си – човек. Сине мој ја сам – човек. Али ја сам и Бог. Схвати речи моје и ти ћеш поћи путем мојим, где човек одлучује да је он човек и биће човек; где човек одлучује да је Бог, где човек одлучује да је он Бог и човек истовремено. Сине мој, то су људи. И таквих људи је веома много.

Пут о коме ја говорим директно зависи од твоје одлуке, с ким ћеш поћи, прихватајући ме као човек човека и схватајући ме као Бога.

Ја ти говорим ове речи да би ти схватио своје даље кораке на путу којим ми заједно идемо, где ти ниси сам, као ни други људи што нису; сви сте ви моја деца. Тада ћеш у реалности сагледати пут о коме ја сада говорим. А гласови и звуци, речи и чак нека знања – долазе од других људи. Јер свакоме су дата од мене у душу тачна знања. И свакоме сам понудио избор: с ким и како он иде, где је његово име, ко је он и зна ли он уопште нешто о свом имену, првобитно сазнавши од мене да је његово име записано у Књизи мојој. За њега пут остаје пут, а знања остају знања, а име, које се састоји од светлости, биће у светлости све дотле док име своје он не пронађе и не схвати његову суштину.

5.И видех ја Оца. И био сам са њим у реалности. И налазим се у тој реалности, и видим светлост, видим Оца, и видим како се Отац радује имену моме. И ја разабирам Очеве речи у свом схватању, као у светлости душе.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

 

У мрачној и олујној ноћи,

која траје дуже од века,

само ми муње

обасјавају пут.

Корачам и посрћем

на путу кроз тамну ноћ,

 ношен ветрима и шибан леденом кишом,

али, пут што води ка невидљивом циљу

с ону страну свих варки, обмана и опсена,

никада не напуштам.

(У Великом Гају,  у јутро 24. дана месеца липа, 7526.)

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

Од свих Божјих бића у Васељени

најлепша је, најкрасивија и

најдивотнија Жена.

 

 

 

 

 

Све што су Васељенска Душа и

Велики Стваралачки Дух

из своје Вечне Љубави изнедрили и

подарили свим суштим бићима

у свим видљивим и невидљивим,

овостраним и оностраним световима,

 

 гле!

 

све је то, уистини, стварано, вајано и

обликовано у Славу Жене,

у Славу Вечног Женског Начела.

 

 

 

Жену сам одувек осећао, видео и

доживљавао као Божанство Вечне Љубави,

као Оностране Звездане Двери,

 као Звездани Тајни Пролаз

 кроз који смо прошли

када смо долазили на овај свет и

кроз који ћемо поново проћи

када будемо одлазили са овога света.

 

 

 

 

 

Жена стоји на Почетку Свих Почетака

као што ће стајати и

на Свршетку Свих Свршетака,

као Извор и Увор

Вечног Живота и

Вечне Љубави.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Кад се мало замислим, схватим да ми живимо у свету лажних знања.

Лажна знања су гора од незнања.

Боље би било да живимо у свету потпуног незнања, него у свету лажних знања.

Лажна знања стварају илузију (опсену, омају) знања.

Лажна знања успављују и умртвљују наш божански ум, наш стваралачки дух.

Лажна знања нас чине себичним, саможивим, мрзовољним, безвољним, дрчним и гордим.

Тобож нешто знамо, а, уистини, ништа не знамо, ни о чему битном и суштаственом појма немамо.

02

Наши су родитељи грешили према нама, као што и ми грешимо према својој деци.

Нису знали, па су грешили, као што и ми ништа не знамо, те вазда грешимо.

Незнање звано лажно знање преносило се, гле! с колена на колено: кроз многа столећа, кроз многа тисућлећа, кроз многе еоне.

Сејало се, кроз многе и многе нараштаје, семе лажног знања које је свагда рађало незнање.

Кад сејемо семе лажног знања, увек ћемо жњети незнање!

Наши су родитељи много грешили према нама, али им ми морамо опростити.

Боље је да им што пре опростимо, можда већ овога трена, јер ћемо тако душу своју растеретити и ослободити је окова и утега непраштања.

Наши су родитељи, као што рекох, много грешили према нама, али, једно је истина: грешили су из најбољих намера, грешили су из лажног знања.

Ако ми њима не опростимо, ни наша деца неће нама опростити.

То је божански и васељенски закон.

Онај ко не прашта ближњима, ни њему неће бити праштано!

03

Песник мора да штеди речи, да се клоне сувишних и прејаких речи без покрића.

Поезија се ствара од згуснутих, збијених, снажних и јаких речи.

Од речи које извиру из бића тишине, из бића прајезика.

У поезији нема разводањава, нема објашњења и разјашњења.

Песник мора да погађа у саму бит, у само суштаство ствари.

Без околишења, већ изравно – у само средиште, у само срце!

Само лоши песници много објашњавају и разјашњавају, само лоши песници пишу дуге песме, песме попут приповетке, новеле или романа.

Што краћа, што сажетија песма – тиме све бољи, све зрелији, све снажнији песник!

04

Ја сам по природи својој лијен човек.

Лијен сам од када знам за себе.

Да нисам лијен, ја бих писао приповетке и романе.

Овако пишем само поезију и лирске записе.

У лирским записима често разводњавам и разређујем, али сам зато у поезији веома шкрт, сажет, језгровит.

Најрадије бих писао само хаику, али неку варијанту србског хаикуа.

Већина мојих песама има дванаест стихова.

Не више!

У тих дванаест стихова стаје онолико љубави, лепоте и суштаства колико у нечији роман.

05

Од детета сам истраживао и испитивао своју природну лијеност.

Питао сам се вазда: зашто сам ја лијен, а зашто су други око мене вредни?

Да ли сам ја, уистини, лијен, и да ли су они, уистини, вредни?

Ко више греши: они или ја?!

Одмах да разјасним.

Ја овде говорим о својој природној лијености у физичком свету.

У духовном свету, ја сам сушта супротност и опречност себи из физичког света.

Знао сам, рецимо, у младости, да прочитам по три књиге осредњег обима за ноћ!

Знао сам од поноћи до праскозорја да испишем и педесетак страница прозе!

Но, никакве послове у физичком, спољноме свету никада нисам волео.

Да будем искрен до краја: мрзео сам их!

Такав сам и дан-дањи.

06

После многих лета трагања и преиспитивања, добио сам одговор из Акаше за своју природну лијеност.

Ја потичем из једног духовног плавог сазвежђа, из једног оностраног света Плавога Сунца, где се ствара само мислима, осећањима, сновима и визијама.

Из тог света сам дошао, у тај свет се враћам!

Кад сам добио јасан одговор на ово питање, тада сам се посве смирио и себи опростио за сву лијеност своју у овоме свету.

То сам ја!

 

(Велики Гај, 23. дана месеца липа, 7526.)

 

 

 ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Колико ми чувамо и негујемо Језик, толико ће и Језик да чува и негује нас.

Упрошћавање Језика, Суштог Језика, јесте упрошћавање Унутарњег Бића.

Упрошћавање у смислу обесвећења.

А обесвећење Језика јесте истовремено и обесвећење Живота и Бића.

02

Искварен Језик води кварењу Душе, Духа, Бића и Суштаства.

Какав ти је Језик, таква ти је и Душа.

Племенит, узвишен, продуховљен и одуховљен Језик има исцељујуће и животодајно дејство.

03

Неке најдивотније србске речи ушле су у језике иних народа и племена у окружењу.

Тисућа, тајница, творница, ногомет, крајолик и тисак (као и отисак) јесу србске речи.

Смучке и смучање јесу древне србске речи које користе нека словенска племена.

Смучке и смучање значе скије и скијање.

Ми не морамо уопште да користимо нордијске речи поред тако лепих србских речи: смучке и смучање! Чудно је да већина Срба користи германску реч фудбал (фусбал), када већ имамо нашу реч ногомет!

 Ако већ имамо рукомет, зашто не бисмо имали и ногомет?!

Многи необавештени мисле да је ногомет кроатизам, па је зато не употребљавају.

Запамтите: нема кроатизама, постоје само србизми!

04

Правилно је: Куда (или камо) идеш?

Неправилно: Где идеш?

Уместо: Где идеш? пита се: Где си био?

Правилно је: Ради чега путујеш у Русију?

Неправилно: Због чега путујеш у Русију?

На питање: Ради чега путујеш у Русију? Одговара се: Због посла.

05

Правилно је: Наточи ми чашу воде!

Неправилно: Наспи ми чашу воде!

 Вода се точи, вино се лије или налива, а жито се сипа.

06

Каже се: чистота језика, чистота душе, као и чистота свега другог што се опипати не може.

А за све оно што се опипати може, што је вештаствено и материјално, што је појавно и видљиво, за то се користи израз: чистоћа.

Такође морамо правити разлику између унутрашњег и унутарњег!

Унутрашње се односи на оно што је видљиво, а унутарње на оно што је невидљиво.

Каже се: унутарње биће, унутарњи светови, а не: унутрашње биће, унутрашњи светови.

07

Правилно је: жита.

Неправилно: житарице.

Само један постотак Срба прави разлику између жита и житарица.

Знамо шта је жито, знамо шта су жита (множина), а житарица је назив за брод који је некада давно, рекама и морима, превизио жито.

08

Лице се мије, коса се измива, а улица се пере.

Ружно је рећи: опери руке, или: опери лице!

Да вас подсетим на једну народну пословицу:

Рука руку мије, образ обадвије.

Сад замислите да је уместо песнички дивотне речи мије, тврда и прозаична реч пере!

 

09

Језик је огледало Душе.

Какав ти је Језик, таква ти је и Душа.

Племенит, отмен, господствен, образован Човек, заиста, по Језику се препознаје.

10

Лечење Србског Бића почиње са лечењем Србског Језика!