Дође ли Алекса?- довикује му жена из кухиње.
Аха! – промрмља Алекса да смандали питање.
Алекса, изува каљаве ципеле и оставља их на новине испред куће, тромим, тешким ногама улази у собу и спушта се на отрцану стару фотељу.

Дан му је био тежак. Притисла му душу мора, стисло га са свих страна.

Алекса, човек који је у селу важио за шаљивџију, стално би неког засмејавао, за домаћина, за човека код којег су долазили по савет, волео је песму игру, знао је то што би сељани рекли да носи и некако му пристајало.

И он се заглиби, загази у живо блато није важно што ноге укаља, њих ће да опере, већ душу, душу не може, не вади се, само се склупчала и намотава се као клупко све више, себе нити зна нити уме да светује.

И пита се, зашто прошле године оде на пазар?  Чак у то село где не залази, да гледа јуницу, кад му није било ни до пазара а ни до јунице.

То мора да је Божији тефтер, који се тешко отвара и који нико не може да прежврља. Те ту, набаса на удовицу расну, кршну, дрчну… Како је знао да се шали, на ту шалу јој и смекша срце, те и она поче да трепка са оним њеним црним очима. И ни пет ни шес, распали се огањ, почеше оне жишке да прште, тамте вамте, ус плот, ус тарабу, паде ти Анђа на барабу. Алекса, окачи оно гуњче на рамена, подбочи се око струка, звиждуће и сав распеван се врати кући.

Оста Анђа, косе да сабира да се приуреди од шока што је снашао, зар она таква , важећа за неосвојиву Терезијину тврђаву, да јој један уштогљени, пун себе’ замрси косе, да подивљају да не може да их сабере?!
Чека, да јој поново дође или абер неки да јој пошаље, а зна добро да од таквих само душу отрује. Није јој више ни до пара, ни до пазара само се смуца и приказује не би ли га поново угледала. Јави се једном, тобож’ да јој нешто рече штуро и траљаво и на њено мазно мјаукање обрецну се, шта има такво тепање, као да није за људе?! Шамари, гори беху него што их је кроз живот имала, јака је она може она волу реп да ишчупа а неће ли ове речи, зна биће гњила унутра као крушка, што је споља гледаш као виљамовка, жута, лепа, сочна а унутра црв је растресо сву. Зна она, опет ће даље, шмирглаће многе због Алексе, нису они он, ал’ к’о да јесу. Слагаће она муку, као паприку у теглу, пеглаће је песницом да више стане, напуниће теглу до в’ра ал’ даље не може. И дође в’р, и прекипи.
Тако се Алекса спусти на фотељу, загледа се у једну тачку, ни акање по ливадама, њивама, живом блату… не одагна Анку, ни косу њену, замршену.
Алекса, олади се супа! – довикује жена.
Ни супа, ни њива, ни песма… није као коса њена.

 

Прилике су склоне cпремном уму
али се треба наћи на правом друму
већа истина већу неправду чини
ако лагати знаш не суди о истини

 

 

 

И најдужи пут кораком почиње једним
али га не чини дужина више вредним
знање је мука али ти граби знање
неукост зар мислиш да боли мање

 

 

 

Примати је лако научи да дајеш
само тако можеш дуго да истрајеш
бити заборављен то је најсвирепија
одмазда смрти над животом
поезија је плес интелекта у ритму емоција

-прва од три приче-

Лета Господњег 1389. године, илити 6897. године по старим документима, на Косову, пољу свих поља, сукобиле су се тур-ска (тур – задњица, Рут – женско име; пут – франц.; Рута – мистично библијско женско име; тајно име за Адамову прву жену Лилит; део пута) и срп-ска  (срп – алат за жетву; знак који су употребљавали комунисти са чекићем и звездом) војска. Турску војску предводио је силни цар Мурат (МУ – стара цивилизација, настала из УМ-а, тј прве цивилизације коју можемо, несимболично, звати СРБИ; рат – решавање проблема силом; арт – уметност; ТАРА – богиња срџбе, хинд.; планина у Србији), а српску благочестиви кнез-цар Лазар (ЛА – шеста нота солминације; АЛ – Васељена; ЗАР – вео, копрена, РА – бог Сунца,

а има још пуно значења).

Битка се о-ди-грал-а у уторак 28. (15) јуна 1389. године, на Видов-дан. Не зна се исход битке, али се зна да су на-пољу остали сви српски витезови, који су, посебно због ове васељенске представе, стигли из оносвета, са Курукшетре.

Вратимо се у време непосредно пре боја и осмотримо обострана и онострана треперења.
Српска војска се приближавала Косову. Испред војске ишли су поклисари, Милан и Иван, са својим јунацима. Они су пребројали турску воску и њихово оружје. Што су ближе Косову прилазили, све су веће громове слушали, све су већу светлост угледавали. Што су ближе Косову стизали, све су веће поеме слушали.

И велика турска сила, као непрегледна река са мноштвом притока, надирала је пут Косова. Овога пута треба задати одлучујући ударац срп-ској војсци и сасећи Лазара.
Стратези велике царевине са Истока кренули су, у ствари, на много дужи пут, ка Бечу и даље у срце Европе. Но, о колико је то понижавајуће за силну царевину, за силну царску армаду, за Мурата, испречили су се, као и увек, Срби!

Њих не можеш заобићи ни у једном походу освајачком, силничком.

– Увек су Срби на сред пута, на сред в о д а! Наћи ћете их свуда: упаљене у свим светионицима духовне Атлантиде, у мачевима ватреним у немуштој – телепатској и витешкој Ле-мурији (ЛЕ – дејство пада; ЕЛ – дејство уздизања; мурија – полиција, погрдно), у стубовима вечним широм овосвета,
а у сред Сербоновог Вавилона, у то не сумњајте!, Срби сричу, пропо-веда-ју и певају вавилонским, праисконим, прворођеним,

с в о ј и м језиком.

Када си млад,

и машташ, маштарије неке,

сањаш земље привидно светле и далеке.

Тај ти се сан и оствари

дођеш, дивиш се кулама моћним,

плантажама, широким, пространим, воћним.

Тапшању неке стране руке,

„Ооо, Гуууд! Твоје су златне руке!“

А оно само, твоје знојнице се злате,

којима подмазујеш, разне алате.

Школа ти поново не гине,

и чеда гураш, говориш….

„Само напред, и учи, учи сине,

ово је сине земља лепа,

покажи да ниси тиква без репа!“

Тако ти запеше родитељи и деца,

удри у коло а поштуј и Свеца,

Икону и Славу своју

и све јунаке твоје у строју.

Дођоше и унуци благо деди,

да им старина о пореклу приповеди,

сео их у своје крило,

таман да изусти о Немањићима с преда

прекине га Сокол његов и вели…

„Најн деда!

Нећем причам тај прича странска,

ово моја земла аустралијанска!“

Замисли се, стомак поглади

Е мој деда, шта све изгуби

да би стомак имао шта да ради! 

 

 

Мали анђео

са интересовањем је слушао

приповедање свог учитеља о

планети чаробњака.

– Постоји једна чаробна звезда – говорио је учитељ – која је Духом љубави створена.

Зове се Земља.

Све што је на њој – право је чудо.

Сваки угао Земље осликан је различитим бојама, све дише лепотом стварања.

Плава небеса се тамо огледају у земаљским огледалима – језерима, рекама, морима.

Сваки човек који живи на тој планети обдарен је магичним даром.

– Какав је то дар, учитељу? – питао је мали анђео.

– Како земаљска огледала одражавају небеса, тако и човек одражава чаролију небеса.

Ова магична сила живи у човеку. Када човјек жели да створи чудо, он мисаоно, као уметник кистом, слика жељену слику.

А да би се жељено отелотворило, у спољашњи живот, човеку је дат још један магични кист – Осећање.

Дакле, прво мисаоно црта чудо, затим, ту исту слику слика другим кистом – осећањем. Мисли су вечне и њихове мисли не нестају тако-тако, већ одлазе у вечност.

И жељено кроз мисли и осећања добија своје постојање.

– Значи, на тој планети живи се веома срећно, пошто се све њихове жеље могу остварити?

– Не баш, малени.

Ствар је у томе, да су многи људи заборавили  моћни магични дар. Блокирали су своје мисли страховима, конфликтима и сумњама.

 Њихов ум је као ратник, који бомбардује Универзум саопштењима, која су пуна алармантних сигнала, где сумње гуше жељено.

– Шта се може урадити да би се то поправило, учитељу?

– Мисли треба очистити.

 Оне морају постати светлосни ток, а не стално бојно поље …

 Мали анђео је гледао далеку звезду и маштао …

– Како бих волео да добијем Дар Живота на њој – мислио је он … Сунце

извор. фејсбук страница Љиљане Митрић

аутор: Еми Мон ( Алена Кравченко)   

превод: Беба Муратовић

 

Ево прође дванаест-тринаест стољећа

како нас прилике браћо раставише,

али што је била удаљеност већа,

једни смо за другим чезнули све више.

 

 

 

 

 

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,

пођосмо ка југу, из старога краја,

борит се на Сињем мору са туђином,

од тада нас душман са вама раздваја.

 

 

 

 

 

Наше двије гране, двије битке дуге:

ви бранисте сјевер, ми југ, стољећима…

Нисмо могли помоћи никад једни друге,

али, хвала Богу, ево, још нас има.

 

 

 

 

 

Лужички Срби, народе хероја!,

кога нападаше још од Старог Рима…

Бранећ’ име, језик и огњишта своја,

чували сте завјет дат својим прецима.

 

 

 

 

 

Ми се дивимо, браћо наша драга,

вашој истрајности у борби и жртви.

У миту вам, славном, оставише трага

преци вам, што никад неће бити мртви.

 

 

 

 

 

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,

што су му к’о људи на ријеч вјеровали,

од тад многи туђин кроз Лужице прође,

ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

 

 

 

 

 

‘Још су живи Срби!’ – још се изговара.

Још се Спрева код вас к’о и прије зове,

сјећајућ’ на Спревника, старог поглавара,

који је водио ваше прадједове.

 

 

 

 

Од Лабе до Пољске, сва српска племена

изгубише језик – Нијемцима их зову,

само Лужичани кроз тешка времена

опстадоше, дајућ’ свима наду нову.

 

 

 

Када се пробуде опет: Полабљани,

Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,

постану за претке заинтересовани,

ви ћете им, старих, ријечи бит’ тумачи.