Мој Боже!
Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…
Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу
овог времена његовог дејства и,
можда, он неће, иакo познаје ту тајну,
да је увије уз вечну осовину.
Ужелео се Пута?
Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?
Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

Куда да идем и кога другог да тражим?
Он ме је у трену познао.
И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.
И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?
И говорио је: Зашто си толико тврд
и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?
Онда ме је саставио у снажном загрљају
да су прорадиле све моје грлилице,
и све миловалице, и све љубилице,
а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

И ја сам познала њега.
И ја сам њега познала у трену.
То може да посведочи наша прва заједничка слика
вечног осмеха и дубоке радости препознавања.
Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.
И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна
када ће и како с нама поставити много већу Игру.
И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.
И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,
када су моје очи испуњене њиме,
и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,
макар у моје очи желео боком да уђе.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

18. јун 2010. у 20:04

 

Дођоше људи неки, на ћошку пољане
побадаше коце, на четири стране,
ту ће бити тај основац
за наш будући, мали дворац.
Ископаше темеље од пола метра
И по обичају жртвоваше петла,
пршти крв на све стране
вековно огњиште ту да остане.
и док се тако темељ гради
одлучих коју воћку да садим,
купих трешњу крупну и сочну
посадих је на леву страну бочну.
Расла је трешња, расла су деца
у њу се клели као у Свеца.
На њој се свакога дана
љуљала два малишана.
Дођоше нека зла времена
кућа на пола завршена
моја су плећа још нејака 
а уз градњу и два мала ђака.
У таквом се стању коцкаш, 
на цену мању.
Разгласих тако на сва звона
„На продају кућа са два плафона.“
Дође један гастарбајтер стари
и својом се имовином поче да хвали,
ману се за џеп и штос извади,
испружих руку, син ме повуче
„Мама! Да ли си ти од јуче?!
Јел нећу више смети 
на нашу трешњу, се попети?“
Како сметнух тако с’ума,
нашу трешњу нашег Свеца,
зар да ме прокуну моја деца?!
Суза низ образ се скотрља. 
Ту се ја тргнем….
„Опростите, погодбу желим да оповргнем.“
Оста наш дворац и наша Трешња,
освајаше се ту врхови Монт Евереста,
уз цвркут птица кафе сам пила,
расним се плодом сладила.
И једног дана, одох преко океана,
одморе сјајне проводих,
испод крошње бајне.
После двадесетшест лета, 
синова порука тужна и мала…
„Трешња је пала.“
Суза се низ образ скотрља…
„Не плачи посадићу две,
таман да љуљаш унуке“

 

разјашњење: гастарбајтер (Gastarbeiter, нем.) – радник у гостима, радник-гост, печалбар

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

01

Један ведски мудрац је рекао: грешку чинимо кад год поредимо човека са човеком.

Два човека, две самосвојне и самобитне личности никада се не могу поредити.

Сваки је човек свет за себе, космос за себе, васељена за себе.

Јер, што је човек самосвојнији и самобитнији, тим га је све теже поредити са било ким!

Греше родитељи који својој деци, прекоревајући их, кажу: види, сине (или кћери), како је марљиво и одговорно оно и оно дете, а како си ти, дозлабога, немаран и неодговоран!

Тим бесловесним прекором родитељи ништа неће поправити у своје деце, већ ће их – напротив! – још и горим  учинити.

Убиће у њима и оно мало самопоуздања.

После сваког таквог несувислог и бесловесног прекора, њихово ће дете бивати све горе и горе – све немарније,  све аљкавије, све трапавије и, надасве, све неодговорније.

О, кад бисте само знали, колико су родитељи одговорни за судбину своје деце!

02

Деца су слика и прилика својих родитеља.

Све болести, све страхове, све бриге и опсене своје, родитељи преносе на своју децу, као што преносе и оно племенито и дивотно у себи што имају.

Најмање права имају родитељи да куде децу.

Уствари, родитељи никада и не би смели да куде своју децу, јер то су они у својој деци, то су њихове заслуге и њихова дела.

Нажалост, и данас, после толико тисућлећа и еона, деца највише бивају осујећена у свом родитељском дому, од својих родитеља!

Давно је речено: од добрих родитеља, добра су и деца; од злих родитеља, и деца бивају зла!

03

Сви смо ми имали овакве или онакве родитеље, најчешће неуке и необразоване.

Кад кажем неуке и необразове, онда то казујем у ведском значењу и смислу те речи.

Хоћу рећи: нису имали ведска знања, знања наших звезданих и божанских предака!

Наши родитељи нису умели да нас васпитавају и образују, зато што су живели у ведском незнању, а у материјалистичком и позитивистичком појимању и схватању – у лажном знању које је горе од било каквог незнања!

Они су само бринули о нашем физичком телу, а о осталим нашим телима – појма нису имали!

Нису знали ни да постоје та виша и танананија тела!

04

Да бих могао да се развијам у самосвојну и самобитну личност, ја сам, у седамнаестој години овоземаљског живота, морао и буквално да побегнем из родитељског дома.

Моји родитељи никада нису желели да ја будем песник и уметник.

На све могуће и немогуће начине покушавали су да ме одврате од тога.

Што сами, што преко стричева, ујака, тетака и разних других рођака, па све до наставника у основној школи, гледали су да ме осујете.

Ја сам им вазда говорио: или ћу бити песник, или ништа!

Нисам пристајао ни на какве договоре и компромисе са својим родитељима.

Што су се они више борили против мене, покушавајући да ме сломе и преуме, то сам ја, напротив, бивао све својеглавији и све тврдоглавији!

Борећи се за своју самосвојност и самобитност, постао сам праисконим сунчевим ратником, усамљеним ратником светлости који одбија сваки савет и утицај људи из окружења.

Родитељима сам се вратио тек после неколико година, кад сам већ увелико изградио себе у самосвојну и самобитну личност, и кад они вишу нису ни покушавали да ми ишта оспоре.

Ко се до седамнаесте године не ослободи ауторитета родитеља, тај се никада неће развити у самосвојну и самобитну личност.

Може човек да заврши пет факултета, може да стекне три доктората, али, ако се у младости није ослободио ауторитета родитеља, никада он неће постати самобитна и самосвојна стваралачка личност, већ ће до краја живота остати послушна и покорна школована персона која и даље трага за овим или оним ауторитетима!

Самосвојна и самобитна стваралачка личност нема ауторитета, јер унапред одбацује и поништава сваки ауторитет, како у другима тако и у себи.

Киша ми капље у собу у собу која није моја (у било коју собу). Чује се како трчи попут миша. Тако сам задовољна кад замишљам како палим месец како га палим да плане и изгори и видим како црни и одлеће као мали угљенисани лептири спори и коси који не мењају ништа у тишини. Али треба се чувати облака јер са њима он може да нам умакне заувек. Треба их се чувати упорно, упорно као што чине и остали

 

У народној традицији, киша је предмет поштовања и магијског утицаја а власт над њом је приписивана бићима са оног света а најчешће утопљеницима који су сматрани за предводнике облака. Иако је за усеве прекопотребна, некада би киша могла да направи и штету па су тако постојали обреди за њено призивање и за заустављање. Како би растерали градоносне облаке, људи се обраћају последњем утопљенику из села, молећи га да одведе своја ,,говеда’’ односно облаке са њива или би у двориште бацали јаје или неки метални предмет.
Исто тако, у периоду суше, људи би одлазили до извора освећивали воду и њоме поливали себе, пастира или трудницу у циљу призивања кише. Такође, растурали су мравињак уз речи ,,колико мрава – толико кише’’. Један од најпознатијих обичаја са таквим циљем су биле поворке додола.

Додолска песма

 

 

Молимо се вишњем Богу,

Ој додо, ој додо ле!

Да удари росна киша,

Ој додо, ој додо ле!

Да пороси наша поља,

Ој додо, ој додо ле!

И шеницу озимицу,

Ој додо, ој додо Ле!

И два пера кукуруза,

Ој додо, ој додо ле!

 

 

Наша дода Бога моли,

Ој додо, ој додо ле!

Да удари росна киша,

Ој додо, ој додо ле!

Да покисну сви орачи,

Ој додо, ој додо ле!

Сви орачи и копачи,

Ој додо, ој додо ле!

И по кући пословачи,

Ој додо, ој додо ле!

 

 

Какав јунак гором језди:

Носи сабљу у зубима,

Носи кишу у очима —

ој додо, ој додоле!

Текст: Милош Костић Литература:  С. М. Толсто, „Киша´´, „Словенска митологија – енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001; Ризница српска књижевност;

 

 

 

 

Промаших вијек! Ко су ови људи?

Видим, у чуду ме гледају домаћи…

Као да сам рођен прије триста љета,

у овом времену не могу се снаћи.

 

 

 

 

 

Ја не разумијем језик ових људи.

Они, исто тако, не схватају мене.

То је к’о еунуху причати о страсти,

к’о најбољом књигом нудит’ неписмене…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У ноћи олујној и мрачној,

срце Те моје види,

Створитељу мој!

 

Срце Те моје и види и чује,

у ноћи заглушујуће грмљавине,

Преблаги

Боже мој!

 

Срцем Те гледам

 и срцем Те слушам,

 и срцем о Теби размишљам,

 у позно доба ноћи,

на крају дивотна пута,

на којему сам, гле!

давно негда,

 још пре рођења својега,

познао Тебе у себи,

Љубљени

Оче мој!

 

У ноћи олујној и мрачној,

без звезда и трачка светлости,

само пут мој

преда мном

светли!

 

Знам, одавно знам!

да то Ти,

из срца мојега,

светлиш у ноћи олујној и мрачној,

и обасјаваш пут мој

што ме ка Дому Твојему,

из века у век,

води!

 

 

 

ОБЈАВЕ ИЗ ЗВЕЗДАНЕ АКАШЕ:

СВЕТИ РАТ БИЋА ПРОТИВ НЕ-БИЋА

Песници не воле сувишне речи.

Читав живот може да се сажме у три стиха и седаманаест слогова.

То је хаику!

Ко већ вековима влада светом?

Ко изазива ратове и крвопролића?

Ко поробљава народе и расе?

Ко не дозвољава словесном човечанству да се вине у звездане висине?

Одговор је прост и сажет, да простији и сажетији не може бити: рептилски лихвари преко Атлантиста!

Атлантисти су најоданије слуге рептилских лихвара, а рептилски лихвари, већ столећима и тисућлећима(тисућлеће је чист србизам!), угњетавају словесно човечанство, не дозвољавајући му да се умно, душевно и духовно развија.

Рептилски лихвари не би могли да поробе словесно човечанство без нижих атлантистичких раса које су одане, верне, понизне и покорне лихварској рептилији.

Ко су рептилски лихвари?

То је онај један (само један!) постотак који држи сва материјална добра и блага овога света.

То је онај један постотак не-бића који влада над свим бићима на Земљи.

У овом светом рату, који је већ започео, бића не смеју више да ратују једна против других, већ се морају удружити и ујединити, да заувек сатру, затру и униште не-бића, те да тако, за све надолазеће векове, ослободе словесно човечанство као и саму Мајку Земљу од највеће пошасти у галактичкој повесници негдашње (а и будуће!) Звезде Земље.

Овај свети рат бића против не-бића биће само делимично видљив, док ће се у оностраним простраствима и световима водити најжешће битке за потпуно уништење гмазовских лихвара – човеколиких змија, гуштера, зелембаћа и јакрепа, које успавани и неосвешћени сматрају људима и бићима, док они, уистини, нису ни људи ни бића, већ ентитети (утваре) без божанске душе (не-бића!) из мрачних светова и црних космичких рупа.

 

Друга фаза (циклус) од 4. до 9. дана.

Четврти дан.

„Већ три дана покојник није знао шта му се десило. Сада, пробудивши се, након церемоније сахране рођака, он само треба да схвати, да се он веома много променио.

Све се променило око њега и простор са својим својствима и време и он је такође постао другачији. На крају крајева, он је већ покидао већину својих веза са Светом Јав, па се он и зове умрли“.

Главно, ономе, ко је напустио физичко тело, је да не треба да се плаши! Њега ништа не може да повреди! Дакле, на првом месту за њега у овом периоду је, да треба да се припреми за сусрет са Богом – Прародитељем свог Рода и са Богињом Мајком јер сваки род има свог Бога Прародитеља, који жели да погледа свог потомка.

И да би га познао, умрли треба да обрати пажњу на знаке, руне, атрибуте који прате појаву Бога-Прародитеља Рода (на пример, код бога Коладе у руци ће бити точак са 8 жица,  Даждбог има знак „Расе“, а друге Богове ће пратити други знаци).

„Богови – Прародитељи рода имају заслепљујуће бело тело, које светли Чистим плавим Светлом Сварге Пречисте.

Ова Светлост је тако Јарко, да је оном човеку, који има грехе лако уплашити га се, и ако покојника – обузме страх, онда као кроз поломљен лед он пада у друге, Паклене Светове.

А онај ко се не боји и верује у Плави Пламен и прими га у себе, тај ће бити спасен од великог бола и муке Пакла.

Важно је да схвати своје јединство са Великим Претком и Божијом Мајком.

 

Дан пети

 

На тај дан ће доћи Неуништиви Бог Велес и умрлом није могуће да избегне његово испитивање.

„А ноћу Велес одлази у Сваргу по млеку небеском (Млечни пут, то је наша галаксија, тако како је видљиво нама – Млечни пут јесте наша галаксија) и одлази у своју палату и у зору доводи нас (Душе мртвих) до капије Вирија (прелаза).

И тамо ми очекујемо, да почну да певају песме и славе Велеса од века до века, у храму његовом, који сија светлима многим и постајемо јагањци чисти ( то је чишћење пред прелазак у други Свет). Велес је учио праоце наше земљу да ору и сеју житарице и жњу сламу на пољима заузетим и ставе сноп у огњишта и да га поштују као Оца Божјег“.

Тело Велеса је обавијено чистом Белом Светлошћу.

Он држи у својој руци скиптар са пет руна означавајући богатство, просперитет, моћ, силу и славу. Велес грли Богиња Мајка Јогиња-Јага“.

Познате су и друге варијанте имена супруге Велеса, као што је Мокош и Дана. Можда то су различити називи исте Богиње. Богиња Јага је повезана са предењем јер према причи, она страдајућима поклања клупко путеводно са нитима судбине. Мокош (Мајка Коша – Судбине) такође преде нити Судбине и плете их у клупко.

„Тог истог дана и Врата Пакла отварају своје страшно ждрело, одакле исијава Тамно Светло (светло помешано са маглом). Зла дела или бес могу гурнути покојника, да га повуку неодољиво ка задимљеном тамном Светлу Пакла.

Он изгледа тако топло, грејуће а јарки Бели Сјај спасења Велеса га уплаши.

Не треба гледати на ту као нежну димно – тамну страну. То је пут у Паклене Светове, одакле ће бити дуг пут до изласка.

Умрли! Чувајте се беса, нарочито овде, у околини земаљског простора!

На тај дан, још увек може да види остављен иза четридимензионалан земаљски Свет, али, гледајући на њега, не треба допустити себи да се љути, иначе ће га у тренутку повући према себи тамно Светло и отворити врата Пакла!

Јасан, Чисти, Бели Пламен Велеса тако јарко блиста, тако заслепљује, да је очима болно да на њега погледају али потребно је, превазићи себе и примити упутства Велеса и Јаге.

Зло у човеку може да одбије заслепљујући Бели Пламен и затим одлази за димним Црним Огњем, који води ка страдању у Пакао.

Умрли гледа у јарко сијајући Бели Пламен и упија га у себе, постаје једно са Богом Велесом и Богородицом Јогињом (Јагом) и одмах добија путеводно клупче, које ће га водити верно путем у Свет Светлог Нава.

 

Дан шести

Тог дана умрли не добивши путеводну нит од Велеса и избегавши капију Пакла видеће Бога Варуна који зрачи Жут Чисти Пламен и у руци држи жути дијамант.

Њега грли нежно и путује са њим Богиња Карна.

Тешко је погледати на овај Жути Јарки Огањ, тако неподношљиво сија Жути Пламен.

Са жутим пламеном меша се тупа плаветнилост земаљског Света, кога умрли још увек види.

Ако је у њему остало много и даље упорног лошег, то га отуђује и одбија од Жутог Огња, уплаши се онда човек од Јасног Жутог Пламена и повлачи се за миром и спокојем плавог Светла.

Умрли мора да се уздржи од овог корака и покуша да избегава нејасно плаветнило!“.

Ако су умрлом остали незавршени земаљски послови, које он мора да заврши, онда га оно одмах повлачи за собом (нејасно плаветнило Земаљског Света) и дешава се процес инкарнације (увођења) – Бог Варуна са Богињом Карном га враћају у нови живот, старости, болести и новој смрти без новог увида, то је тужна успутна станица. Срамотно само тако испасти у несвесну земаљску долину, без избора, где чекају искушења.

„Умрли треба да прими у себе Жути, Јасан Пламен, да постане једно са Богом Варуном и Богињом Карном и ако ће морати да се врати у земаљску долину, тај повратак ће бити свестан и  пророчка птица Бога Варуне – Врана ће вратити човеку Душу!

 

Дан седми

Тог дана, за онога који није примио помоћ Велеса, за оног ко је избегао процес инкарнације — појавиће се сурови Бог Сива„.

„Сива“ то од старина значи Зимни – Сурови, тако су понекад називали Перуна – види „Веде Словена“ С. Верковића … у Индији га зову искривљено Шива…, једно од имена се односи на боју његове златне косе – Руди (а у Индији Шива је Рудра).

Он светли Чистим Црвеним Пламеном.

Њега грли Божја Мајка Рада (у неким изворима Богиња Дива).

Тако је силан Црвени Чисти Пламен, да је тешко погледати у њега.

Он је помешан мутним, слабим црвенкастим светлом Земаљског наслеђа. Земаљски послови могу одвратити покојника од Чистог Пламена и изазвати искушење, да се склони у спокојном црвенкастом полумраку, помешаном са црвеним сјајем.

Потребно је побећи од нејасне црвене светлости – то је пут у свет несрећних немирних духова – одатле нема ослобађења никада!

 

Умрли се усредсређује очима на Јарки Пламен и разабира у њему јединство са собом!

Тог дана због јаких осећања, осећања освете или земаљске љубави, рађају се Духови. Немирни духови, свезина су са местом и причом свог страдања. Њихов даљи развој је заустављен и само родивши се поново на Земљи, међу људима, након истека времена заробљености, у облику Духа – Духови могу поново да покушају да се попну на Више Светове.

И поред Сивог (Зимског) Перуна нико им не може дати ослобођење. Перун такве духове ослобађа на Зимски дан Перуна. Примивши у себе Црвени Пламен умрли постаје једно са Богом Сивом!

 

Дан осми

У рукама он држи скиптар од четири главе у облику крста.

Са њим, грлећи га нежно, иде Богомајка Тара.

Он има тело које светли Јарко Чистим Зеленим Пламеном.

Јарко Зелено Сијање помешано је са нејасном зеленкастом светлошћу.

Ако умрли, док је живео на земљи, није иживео у себи ропске склоности, он мора да прође овај тест, чак и ако он није људски, а „божји раб“ то не значи ништа, јер Светлим Боговима не требају људи-робови, они не захтевају понижење своје деце. Дакле, ако умрли није гајио у себи дух Воље и Слободе, онда он, плашећи се заслепљујућег пламена, може да покуша да се сакрије у том нејасном спокојству. Морамо се чувати тога и ићи за Богом Световидом, који ће спасити покојника од следећег ропства. Иначе слабо зелено светло ће га довести до поновног рођења као роба у Свету вечне мржње и ратова злих џинова (Етум Хејн или, као што се сада каже, Еден). Његов пут ће бити прекинут на дуже време на тужан начин.

Умрли гледа фокусирано у блистави пламен,јер наши Богови не прихватају ропство ни у ком облику!

Не бојте се и примите огањ Световида у себе!

Сједините се са Мудрошћу и пустите Богомајку Тару да вас загрли.

 

Дан девети

Умрли све ово време је био у близини земаљског Света на Ивици Света Јав. Девети дан је последњи за овај круг, када се може остати овде.

Не препознавши Знакове, не примајући помоћ Светлих Богова, не схватајући сопствено „Ја“, умрли мора да крене даље.

Тог дана остали на Земљи рођаци и пријатељи у знак сећања помињу умрлог, да би му дали снаге. Примљена од њих енергија коначно ствара ново тело (ономе који га још није формирао раније). Да би се то урадило у давним временима нису организовали оплакивања и нарицања за мртве јер су знали, да ће тиме родбина и пријатељи само одложити његово даље напредовање, везујући га за земаљску долину. Напротив, на тај дан, његови другови и побратими на  су говорили о његовим подвизима и славним делима, организовали су приказивање различитих слика из његовог праведног живота а ратни другови организовали су арене, приказујући како је он био спретан ратник.

Деветог дана се дешава потпуно одвајање Душе од тела;  прекидају се последње нити које га повезују са Светом Јав кида се сребрна нит између душе и физичког тела и Душа се диже навише и описује фигуру осмице око Земље и Месеца.

И даље, дижући се вишље, она прелази границу Међусветова (Светлост је река, Смародина) кроз посебан прелаз (Калинов мост). Светло је река, то је само посебан слој етра, који савладава Душа и види је човек фигуративно као реку која раздваја два Света.

Древни Славјани су веровали да у земљи Праотаца, Душе спроводи водич:

„А све наше душе кроз ту реку ће имати водича „.

Називали су они водиче – превознике: Носач, Ниј, Водец, Хорон. Сви су они преводили умрле кроз границе светова, која се као што смо већ рекли, зове Светла-реке, или река Великог Заборава земаљског живота (прелазећи је човек губи свесност и налази се у мрклој Тами).

Неке мртве превозили су уз помоћ бродова. Друге кроз огњену реку преводили су преко моста (Калинов мост) и тамо, што је чистији био живот, тиме је јачи био мост а што више грехова, онда је тањи мост и може се пасти у Паклене Светове.

Неке Душе једноставно прелете реку – границе, јер начин прелаза зависи само од те слике, коју ће изградити свест самог покојника.

И, ако је умрли безбедно прешао границу Међусветова, не павши у Пакао и не лебди између димензија, онда када му се врати свест, он пада у област Ивице Света Нав и види пред собом сијајући јарким светлом град са улицама и кућама. Његова Душа налази да је земља отаца чувана стражама.

На руском северу овај град се зове Агард (код скандинаваца Асгард). То је царство Богиње Смрти или на други начин називају га Богиње Покоја и безсмртног знања. Католици ово место зову чистилиштем, сибирци и белоруси градом Светла или Сунца, а неки га зову невидљиви Ехо земље. Тамо се Душа налази до 40 дана (нашег времена, а тамо је време другачије).

И ту, човек проналази одговоре на своја питања, која су га мучила и интересовала током живота.

Трећа фаза до 40 дана

Успешно, након пролажења чувара Прага на тај дан, умрли може да добије одговоре на та питања, које он није могао да разреши за живота, тај дан је дан Знања и Ведања. Није свима сигурно да лутају по Пределима Богиње Смрти. Духовно развијеним људима још у тренутку Смрти, Вечна Светлост осветљава тајну, вертикални пут (а некима Велес и Јога указују пут) и ко је познао то Светло, он ће одмах достићи шеснаестодимензионални Свеа Лега.

Тако су исто и они, који су налазећи се око земаљског света до 9-ог дана успели да пробуде своје „Ја“ и који су схватили јединство са родним Боговима, који су већ дуго будни су у световима који имају до 16 димензија и затим, пробуђени, они могу да наставе свој развој даље или по вољи могу да се врате на земљу, у људско постојање, у облику Путника, да спасу човечанство.

Али, ако је свест о сопственом „Ја“ замагљено код умрлог, до доласка у град Сунца, онда научивши себе ту, очекује развој у Световима који се налазе много ниже испод Света Лега.

Међутим, и ту умрли има много могућности да настави напредак у свом развоју.

Умрлом опет прилазе Небески Отац и Мајка.

Он мора коначно да их препозна и пропусти, онакве кави јесу и да их узме у себе, у свој Храм – и онда ће он бити спасен!

Умрлом је потребно да препозна знаке, прочита тајнопис сопственог устројства и одједном постане онај, ко је он у ствари!

 

Ујединивши се са собом, он је ослобођен испита названог Судом Богова и Предака и наставиће свој даљи развој у Вишим Световима!

То је последња могућност ослобођења!

Ако је покојник посрнуо, уплашен – то се одмах осећа, како пада на доле, на суд Богова и Предака.

У рукама они носе његов животно дело-Свитак.

Његова свест се појављује, као глава из мутне воде, и он тренутно спознаје себе оонаквог какав јесте!

До јучерашњег дана, он није био у стању да схвати своје „Ја“ и повезује се са Боговима.

Онда ту и сада добија још један покушај да изабере пут навише.

Дакле, он мора да буде без жеља и емоција и онда он може да иде навише.

У крајњем повољном случају, код умрлог остаје шанса да се инкарнира опет на Земљу у четридимезиналном Свету, али, не изгубивши свест и сећање, а у најгорем случају, да се поново роди на земљи без сећања.

Али најбоље од свега је, ако он не подлегне искушењу уопште, онда може да настави свој развој у вишедимензионалним Световима.

Ако је умрли толико слаб, да не може да задржи свест и губи себе, онда наши Преци препоручују, да мисли о свом Богу Покровитељу, о Учитељу или Човеку, који му је светлио у животу и загревао га.

Ако је покојник за живота био припремљен, онда он сигурно види Богове и Леге у граду Сунца.

До 40 – ог дана ће остати ту у том стању, иако је непознато тачно време. Кроз три дана после смрти, он је се по први пут пробудио око земаљске долине Ивице Света Јав.

Међутим, до 9 дана јарке визије га све време ометају од напредовања напред.

Код већине оне преносе нејасни кошмар и тада човек долази себи тек десети дан, али многи не достигну то до тада, не знајући шта раде, они су већ одавно пропали у Пакао или постали немирни Духови (Приказе).

Али онај који је дошао себи, не мора да се плаши!

Ко  је у животу тежио да види Себе, који се сећао о Смрти и Рођењу већину времена, осигурао је себе.

Ко је живео несвесно као машина-робот, он ни овде не види себе (то је констатација закона).

Повлачи се бесмисленим стазама, празнином и тупошћу (то је констатација закона).

Мртви не треба да буду обесхрабрени, ако видевши храну, не могу да је окусе – они и даље могу да се засите мистично – на крају крајева, ако  им је принешена храна, ако им је остављена чаша са вином, онда ће они окусити суштину вина. То је разлог зашто се љуте Богови и умрли, ако им се не чине жртве, не оставе храна и пиће за њих. Док год живите, памтите најближе, пријатеље своје и оставите за њих бокал сећања.

Суд

 

Овде умрли мора да прође кроз три суда:

Суд Савести,

Суд Предака,

Суд Бога – Покровитеља рода.

Он може да види Светлог Духа свог узраста (може бити и нека друга визија), који ће прићи и почети да разматра његова добра дела.

Са њим, са друге Стране доћи ће Тамни Дух и почеће да разматра његова лоша дела.

Видевши то, умрли може да се уплаши и почне да лаже, да виче како то није праведно и да није било таквих лоших дела а да је добрих било више.

Тада се одмах појављује Кнез Смрти пред њим са Огледалом Судбине, у коме се огледају његова дела.

Покојник мора да схвати, да је то Суд његове Савести, где он сам себи суди, да се све слике појављују из мутних вода његових мисли!

Умрли је сам себи и Заштитник (Светли Дух) и Тужилац (Тамни Дух).

Тако да не може да лаже пред собом. Не треба се бојати и тада ће се спасти!

И даље, умрли треба да одговара искрено за своја дела пред Прецима и Боговима, то је последња прилика за његово ослобођење.

Ако не успе онда њему потамни свест и памћење прошлости и одлази наниже. Али, ако се умрли сећа чак и свог правог имена (има се у виду тајно име) и имена својих Богова и Предака викне та имена, онда ће бити спашен!

Ако умрли испусти ову прилику, онда га у најбољем случају чека заборав следећег земаљске инкарнације а у у најгорем случају Паклени Светови.

Оваква шема догађаја која чека човека после тренутка смрти описана је у различитим варијантама „Славјанске књиге мртвих“. Али наша стварност и наш развој није нешто окоштало и Преци су то схватали веома добро. Тако и у „Књизи мртвих“, они тврде, да увек има не један, него много начина посмртног развоја Душе. И за различите људе, они нису исти.

 Тако, на пример ратник, проживевши кратак живот, због тога што је погинуо, бранећи од непријатеља свој Род и своју Државу, није се вратио назад у земаљску долину за поновну лекцију о развоју самосвести. Такав ратник чак и не пада у Сунчани град (Асгард). Он се одмах налази на другом месту света Нав, у тзв Волхали (пребивалиште Бога Волха), где спознаје све што није успео да спозна током земаљског живота (јер његов прекинут живот није његова кривица). И одатле из Волхале, нашавши тамо самосвест свог „Ја“, ратник пда у свет Лега, где наставља даље свој развој. А ето данашњи православни хришћани, којима по смрти према обреду стављају у руке папир опроста – „ово је раб божији тај и тај“ постају робови у једној од области Света Нав контролисану јеврејским богом Јеховом. Тамо ће они, у складу са његовим учењем, чекати други долазак Исуса Христа, након чега ће опет ће бити у стању да устану, то јест да се роде на земљи. На тај начин, њихов развој се по сопственој вољи замрзава на неодређено време.

Посебан пут имају људи који имају моћ мистике. На крају крајева, све оно где се живот са смрћу пресеца, има веома велику моћ и увек су постојали људи способни да користе ту моћ (Магови, волхови, колдуни). Смрт је неизбежна и за њих, али, поседујући магичне моћи, ови људи не могу тек тако отићи из живота.

Та Сила је за њих препрека, и зато је обично чаробњаци пред смрт, преносе својим потомцима, деци, унуцима, праунуцима. Сетимо се епа о Златогорки, која је, са необичном снагом, пала у замку Кошчеја. Она је легла у гроб, да би га пробала и није била у стању да из њега изађе. И онда, да би мирно умрла, она је пренела своју силу Даждбогу, издишући у њега своју моћ.

Али у Ведама је описан и начин изласка из живота човека који влада Силом и који жели да је остави у себи. За повољно напуштања свог тела, такав човек, мора да оде на свето месту енергетског излаза Силе земље (на пример, дољмена). Седне на земљу у правилан положај, лицем ка северу, сваки дан се умива и врши Огњено жртвоприношење (распаљује пет ватри), а уместо хране користи само воду, контролише ум и осећања помоћу контроле дисања. Човек, остављајући своје тело, мора да затвори пет отвора (кроз које излазе измет). А даље он треба да се повеже својим истинским „Ја“,  са разумом, знајући за свеопште јединство са Боговима – почиње да излази из Света ЈАВ и постепено подиже животни ваздух са једног нивоа на други (по кичменом стубу) кроз енергетске центре. Достигавши области темена, пробија рупу у заштитној (енергетској) љусци лобање, он одлази у вишље Светове.

На тај начин, код њега је сачуван његов ум, памћење и осећања. При томе, његово физичко тело сагорева у ватри мистичне силе (унутрашња ватра тела) и претвара се у Светлост (у своје време то је урадио Исус Христ, остављајући само траг на покрову). Тако моћан човек задржава са собом силу и добија прилику да се, без ометања креће у Световима и Реалностима у свом новом суптилном телу (мулти-димензионалном, стеченом за живота).

Када мистик одлази из тела по сјајној Сушумни (кичменом стубу), он одмах достиже Сунчани Град. Тамо он пролази чишћење а затим се пење још више у Свет Лега, где ужива у животу и усавршава дуги низ година.

Превео: Душан Ми