У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.

Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.

Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.

На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА 

 Одувек сам знао: моја Знања требају само мени!

Људима не требају Знања; људи беже од Знања; људи избегавају Човека од Знања.

Учио сам и образовао се само због себе, само зарад себе.

Научио сам се, још у раној младости, да скривам Знања од људи у окружењу, од људи и иначе.

Већина света живи само зарад хлеба, игара и секса.

То им је сав смисао живота и живљења, то је сва њихова животна поетика, њихов поглед на свет.

Само се ретки појединци уздижу изнад тога.

Мени је одвајкада највећа награда за Знање бивало само Знање.

Целог свог живота бејах жедан и гладан Знања.

Без Знања не бих ни умео ни могао да живим!

02

Давно сам престао да се појављујем на јавним местима, на интелетуалним, уметничким и песничким скуповима, у радијским и телевизијским емисијама; одбијао сам, и одбијам, сваки интервју за електронске и писане медије, јер у томе не налазим никакву сврху нити видим икакав смисао.

Људима је лепше да живе у незнању!

Већ сам рекао шта светини треба: хлеба, секса и игара!

Највиши смисао нашег живљења, не само на Мидгард-Земљи, већ и другде у Васељени, јесте само Знање.

Али, Знање свих Знања – Знање Богова!

03

Кад ме људи питају, више волим да кажем: не знам, него: знам!

Тада сам много мирнији.

Не испитују ме више.

Не волим пропитивања и испитивања, не волим питања питања ради, не волим разговоре без сврхе и смисла.

Корачам својим путем и слушам умилну свирку ветра у крошњама јабланова витих подно румених и ружичастих облака у сутон вечерњи.

 

 

Посејао деда репу. Репа израсла велика превелика. Почео деда да чупа репу из земље. Повуци – потегни – ишчупати не може. Позвао деда бабу. Баба за деду, деда за репу, повуци – потегни – ишчупати не могу.

Позове баба унуку. Унука за бабу, баба за деду, деда за репу, повуци – потегни – ишчупати не могу.

Позове унука куцу. Куца за унуку, унука за бабу, баба за деду, деда за репу, повуци – потегни – ишчупати не могу.

Куца позове мацу. Маца за куцу, куца за унуку, унука за бабу, баба за деду, деда за репу, повуци – потегни – ишчупати не могу.

Маца позове миша. Миш за мацу, маца за куцу, куца за унуку, унука за бабу, баба за деду, деда за репу,…..

……….              повуци – потегни – ишчупаше репу.

 

Да би разумели древне приче и смисао положен у њих, потребно је да одустанемо од савременог погледа на свет и да погледамо кроз очи људи, који су живели у давна времена, када се и појављују саме приче. Једна иста прича може у различитим интерпретацијама да објашњава детету правилан смисао окружујућег света. Приче су могле да послуже као основа за разумевања света. Дете се учило да разуме свет од одраслих, кроз причу.

Нажалост, те приче су намерно искривљене – то се ради и у нашем времену, а какве су оне раније биле, тема је овог текста.

Постоји једно од старих тумачења бајке о репи. Тамо су постојала још два лика: Отац и Мајка. Претпоставља се да су их уклонили из бајке због седмоструког система схватања света, за разлику од деветоструког, који је некада постојао у древном словенском систему. Смисао оригиналне верзије ове приче су односи између генерација;  такође указује се на интеракцију привремених структура, облика живота и облика постојања.

Сваки од девет елемената приче носио је свој скривени лик:

Репа – богатство и мудрост Рода, његови корени. Мудрост као да сједињује земљу, подземну и надземну;

Деда – Древна Мудрост;

Бака – традиција куће, домаћинство;

Отац – заштита и подршка;

Мајка – љубав и брига;

Унука – дете, унуци;

Куца – просперитет у Породици, има шта да се чува;

Мачка – спокојна ситуација у Породици, хармоничне енергије човека;

Миш – благостање породице, „где нема шта да се једе ни миша

А ево значења приче о репи.

 

Прича говори о напредовању душе (суштине), на нови ниво еволутивног развоја. Слика „чупања Репе из Земље“, значи још и процес изласка на потпуно нови ниво развоја, а самим тим и утицаја.

Даље је у причи написано – „какви треба да буду испуњени услови“,  при којима је живо биће у стању, да изађе на потпуно нови ниво еволутивног развоја.

Условно речено – завршетак Планетарне фазе развоја и почетак Галактичке –

израсти из „кратких Земаљских панталоница“ и даље се развијати. А ти услови су једноставни.

Потребно је „само“ „зарадити“ 6 тела душе (суштине).

У причи, су условно тела означена као: Деда, Баба, Унука, Куца, Мачка и Миш. Уопштено говорећи, у причи „протагонисти“ су условно подељени као тела једног живог бића. Живо биће – то је скуп физички густог тела и и душе (суштине).

У зависности од нивоа еволутивног развоја, различит је број „тела“ душе (суштине).

Више еволуционо развијено живо биће, више има, такозваних „тела“ душе (суштине).

 

-физички густо телочовека и 6 делова суштине, неопходних за завршетак планетарног циклуса

живота –нема“.

 

Ако узмемо као основу Руску матрјушку, прва, најмања, матрјушка – ће бити физички густо тело (Репа).

И даље растући – Етерично тело (Деда), Астрално тело (Бака), прво Ментално (Унука), друго Ментално (Куца), треће Ментално (Мачка), четврто Ментално (Миш).

Ова тела, када би „уложили“ једно у друго, изгледала би као тела матрјушке.

При томе, она се не „пресецају“ једно са другим, као што је и квалитативни састав материје, од којих се она састоје – различит.

Основни смисао приче је у томе, да је само доследним „зарађивањем“ 6 тела душе (суштине), поред физички густог тела, могуће изаћи на потпуно нови ниво еволутивног  развоја.

Све исконске словенске приче имају неколико редова смисла.

 Анализирајмо значење Руске бајке о Колобоку.

Бајка, позната свима из детињства, поприма сасвим другачије значење и много дубљу суштину када отворимо за себе Мудрост Предака: ова бајка је маштовит опис астрономског посматрања Предака кретања Месеца преко неба од пуног до младог месеца.

У модерном смислу све приче предака и бајке се могу упоредити са запакованим компјутерским архивама, заштићене лозинком.

Наши непријатељи, откривајући ту заштиту, убацују тамо вирус, чиме се мења смисао и значај онога што се дешава.

Та „лозинка“ је креативно размишљање.

Исконски језик – то је језик слика.

Није баналан фонетски ред – „а“, „б“, „в“, „г“, „д“.

 Исконски језик – то је комбинација слика, које се, у зависности од предатог у том контексту вредности, окрећу према нама једном или другом страном.

Ми ћемо ући у „запаковану архиву“ под називом – „Колобок“. Лозинка лежи у самом наслову приче – „Колобок“. Коло – значи ротација. Б – небеско, О – нешто К – масивно. То јест, најочигледнији превод речи „колобок“ је ротација небеског тела.

Једно од најочигледнијих скривених значења бајке је смена годишњих доба током ротације Земље око Сунца.

Прво на свом путу, Колобок среће зеца. Зец – то је симбол рађајуће силе, моћ живота. Зец је кукавица, али плодан. Пролеће је време за наставак врсте. Зец је код наших предака био посвећен Јарилу – пролећном богу Сунца.

Сусрет Колобока и Сунца- је слика доласка пролећа.

 

Даље Колобок среће вука. По древним предањима, грчка богиња Лето, претварала се у вучицу. За сељаке, вук је чувао житарице од малих глодара, лети им је био најбољи пријатељ. Сусрет „Колобка“ са вуком – је кључ добре жетве. Лето је време, када је вук користан за човека. . Слика вука – то је слика незаситости, алавости. Лети треба жестоко радити и напорно, да би се створиле залихе за зимске месеце.

После вука, Колобок среће медведа. Време медведа је рана јесен. То је време жетве, сазревања печурки, бобица. Време сакупљања добара за дугу гладну зиму.

И завршава се пут Колобока после сусрета са лисицом. Лисица је словенски симбол зиме – једна од маски богиње Маре. Време лисица је почетак и средина зиме.

На тај начин, проласком кроз четири годишња доба – Земља завршава свој пут око Сунца.

 

На забране и измене прича и бајки, дала је допринос и црква. 1860. године чувени истраживач руског народног стваралаштва. А. Н. Афанасјев је издао још један зборник народних бајки. Главни прокуратор Светог Синода А. Н. Толстој је послао писмо министру Народног просветитељства: Поводом издате (тј., пропуштене од стране цензора Наумова) књиге господина Афанасјева, под насловом: „Руске народне легенде“ високопросвећени митрополит Филарет ми се обратио са писмом у коме је објаснио да… у име Христа Спаситеља и светих, у овој књизи су бајке увредљиве за побожна осећања, морал и пристојност, и да је неопходно да се пронађе начин за очување религије и морала од штампаног богохуљењеа и скрнављења.

Многе словенске бајке и приче су у различитим временима и из различитих разлога биле измењене, у њих је унешен лажан смисао, као што је на пример лењост. Ништа не треба да се ради и све ћете имати. У електронским медијима се промовише исто. Не треба да се ради, пронађите себи богаташа и живите како хоћете или убијте богату старицу, или још боље ожените се са њом.

Пре избора цртаног филма или бајке за своје дете, погледајте га и прочитајте је сами, пре него они од вашег детета направе чудовиште.

Пре стотинак година прича о репи је добила за нас разумљиво схватање. Вирус је покренут у искривљавању перцепције онога што су наши преци тако чували и штитили вековима, преносећи са генерације на генерацију. Тако да данас имамо много карикатура које причу још више изобличавају.

Обрадио и објавио Душан Ми на интернет страници: Мидгард земља и тајне око ње  

 

 

Кад би неко Бога мог’о описати…

До сада га није објаснио нико.

Кад би просвјетљење могли насликати…

Није се родио ко би га наслик’о!

 

 

 

 

Ко да објасни пространство универзума:

мора, а не може, имати краја…?

Откуд’ долазе слике када човјек дума,

oткуд’ просвјетљење – визија бескраја?

 

 

 

 

Они који доживе самоспознају,

ријетки срећници, од Бога одабрани,

не могу да објасне, или опис дају,

…умиру мудри, ал’ неисказани.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА0

 

Све што пожелимо било коме, то смо себи пожелели.

Све што учинимо било коме или било чему, то смо себи учинили.

Ми све себи чинимо, чак и онда кад ништа не чинимо!

Ми смо Свуда.

Ми смо Све.

Ми смо Свако.

У сваком Бићу, у сваком Суштаству, у сваком Свету, у свакој Васељени – и нас има.

Нема ни Простора ни Времена ни Пространства, где и нас нема!

02

Ми смо створени и рођени, да будемо Свесност и Свест.

Да будемо свеобухватни, свепрожимајући, свеприсутни, бескрајни и вечни као и Сама Свесност-Свест што је.

Ми смо, уистини, Свесност-Свест Творца, Свесност-Свест Рода.

Звезде које ноћу посматрамо јесу од нашег Суштаства, од наше Свесности-Свести.

Звезде – то смо ми!

Сунце – то смо опет ми!

Све смо Ми.

Све јесте Наш Род.

03

Зурим у вечерње небо на западу.

Најпре се, између сенки лепршавих облака, пројављају румене, па ружичасте, па пурпурне, па љубичасте, те, на концу, малинасте вагре.

Гледам и слушам вилинку вагри на вечерњем небу.

Тихујем и сневам у сутону који се лагано прелива у плавичаст сумрак.

Милина и дивота вечерњег неба купа, прожима, оздрављује и исцељује моју душу-сневалицу.

Опрости ми заљубљеност моју.
Опрости што небо призивам
За меку кô лан косу твоју –
И што једну влас кô дар снивам

 

 

 

Опрости – умро сам – нисам знао
Да бешумно шкрипи капија.
Опрости – та капија – нисам знао
На самом је предворју Раја.

 

 

Опрости ми, опрости чудном,
Све то у себи носим одувек.
Опрости ми и у сну будном,
Дај руку – облак зна да сам човек

Опрости мени заљубљеном

 

…. Спасен је сваки човек који све време и

свом својом снагом ради на

спасењу својих непријатеља …

……   Иди низ Реч у прапрошлост, на Извор.

Тамо је језик потпуно чист и он не производи болести
Иди уз Реч у неизмерну будућност, на Циљ
Откри Кодовник и стварај светове светлости

Необјављена књига КИЈА МА МУДРА        

 

Свемиру без ваздуха
каквог ли си мириса?
Ужарена лопто
што сама се грејеш
како ли се смејеш?

Како бих да спавам
у тишини
планете,
да душом
продрем у сфере твоје,
хоће ли воде некад
видети очи моје?

Тихо ти шапћем
све жеље своје,
све снова боје
Осећаш ли моје све
док говорим ти речи те?

Да сферама шушнем
како је љубљени
док кроз вечност лутамо
у незнане даљине
да жеља не мине

Будућност
садашњост већ је наша,
а љубав
тиха
најтиша…

 

На свом путу стамен стојим,

свјестан шта ми судба спрема.

Зар нестанка да се бојим,

да сам ништа, да ме нема…!?

 

 

 

Идем путем свог прауточишта,

спасоносне, вјечите празнине.

Једно желим, ако желим ишта,

милозвучну музику тишине.

 

 

 

Нема краја, ни почетка,

живот тек је путовање.

Свак’ је предак неког претка:

душе станишта мјењање.

 

 

 

Све што живи, што се миче,

у тај закон се уклапа,

из једнога то све ниче

и све се у једно стапа.