ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Свет који данас стварамо у сновима, сутра ће бити наша Стварност.

Наша невидљива дела овога тренутка, биће видљива у следећем тренутку.

Суштина је у ономе што се не види, а не у ономе што се види.

Оно што се види, увек нас обмањује, док нас невидљиво никад не обмањује.

02

С ону страну свих варки, омаја и опсена, гле! обитаваш ти – сушт, битан и вечан!

Тамо где све престаје, твој истински живот тек започиње.

Ти си свуда посејан и свуда присутан – има те и тамо где мислиш да те нема.

Нема ни простора, ни простанства, ни времена, ни света у којему те нема!

03

Не брини за Бело Србство – оно јесте и бива, и – оно је вечно!

Твоје је само да знаш: да јеси и биваш, да си вечан, да вазда изнова васкрсаваш, да се свагда снова рађаш.

Наше истинско рођење јесте оно када сами себе родимо!

Ко роди самога себе, тај је већ самим својим рођењем – вечан!

Ако ово знаш, онда – СВЕ ЗНАШ!

04

Буди Сам Свој БОГ; буди Сама Своја БОГИЊА!

Бели Срби и Беле Србкиње – главе горе!

БОГОВИ СТЕ!

Шта још хоћете мимо тога и више од тога?!

СВЕ ВЕЋ ИМАТЕ, ЈЕР – СВЕ ВЕЋ ЈЕСТЕ!

Нећу да вас чујем, да кукате и да се жалите!

БОГОВИ СТЕ!

Заиста, БОГОВИ СТЕ!

(Негде у Србском Банату, 14. месеца липа, 7526.)

Употреба огледала (као и свих других глатких површина које поседују способност да рефлектују светлост) у магијске сврхе и у циљу прорицања и “виђења” прошлих, садашњих и будућих догађаја, стара је готово колико и људски род и постоји у свим епохама и културама, а велики број народних обичаја и такозваних празноверја која се односе на огледала и на срећу или несрећу коју она могу донети, говори да она заузимају посебно место у колективној свести човечанства.

Запитајмо се зашто се врачеви и људи са екстрасензорним способностима, односно људи појачане енергетике, избегавају често гледати у огледало…

Моћ огледала да открију оно што је скривено позната је још од античких времена.

“Гледање” у огледало (или било коју другу глатку површину која одражава светлост) у циљу прорицања користили су древни Египћани, Арапи, Перзијанци, Грци и Римљани. У античкој Грчкој, по овој вештини су најпознатије биле пророчице из Тесалије које су своја предсказања исписивала људском крвљу на огледалу, а сматра се да су оне научиле чувеног Питагору како да гледа у будућност користећи одраз месечине на магичном огледалу.

У Риму су се људи вешти у “читању” из огледала називали спецулатии и били су врло тражени јер је било много оних који су желели да баце поглед на своју будућност, добију одговоре на питања и решења за своје проблеме.

У средњовековној Европи, сем огледала, коришћене су посуде с водом обојене изнутра црном бојом (и славни Нострадамус је захваљујући једној таквој посуди добијао своје визије).

Смртоносан поглед Медузе је паралисао и претварао у камен свакога ко је био неопрезан да је гледа изравно у очи. Али је Атена (богиња мудрости) дала Перзеју бакарни штит исполиран као огледало и јунак је помоћу одраза у њему успео скинути главу чудовишту …

Али, ево и питања: зашто је штит био баш бакрени, а не, рецимо, сребрни? И зашто су Кинези у кревет стављали баш медена огледала? Због сиромаштва? И да ли има значаја од којег је материјала направљено огледало?

Очито да има. Данас знамо да је механизам одраза енергије која је у додиру с твари (без обзира је ли то енергија радиоталаса, видљиве светлости или рендгенских зрака) у ствари исти: продирући у твар, та енергија помоћу сложених процеса изазива обратну емисију – зрачење властитих честица. Управо то ми примамо као одраз.

Али, каквом ће дијапазону припадати то секундарно зрачење умногоме зависи од својства те твари. Тако, постоји мишљење да метали топлих нијанси (бронза, бакар, мед, злато) у знатној мери апсорбују ‘месечеве’ (хладне, депримирајуће, Јинг) енергије и лепо узвраћају ‘сунчане’ (топле, стимулативне, Јанг) енергије.

Та се хипотеза у потпуности поклапа са сувременом науком: психолози и физиолози добро познају колико благотворно делују на човека ‘топле’ боје и колико депримирајуће делују оне ‘хладне’. Можда фине енергије које прате умртвљено хладну светлост месечине на Земљи и јесу одговор на једну тајну: зашто је бројност психичких поремећаја, необичних поступака, самоубистава и криминала у знатном порасту док је месец пун…

У свим временима сви народи имали су озбиљан и најчешће опрезан однос према огледалима. На пример, у различитим земљама постојало је овакво веровање: дете пре него што напуни годину дана не треба да се огледа у огледалу јер ће га у противном снаћи разноразне несреће…

У Европи су сматрали да је нарочито штетно да се гледа у огледало у полумраку или уз вештачко осветљење.

У Шведској и данас верују да ће девојке које се огледају у огледалу уз свеће постати непривлачне.

У Немачкој су у повести огледала често била потпуно уклањана из куће у последњим месецима трудноће. И данас постоји веровање да што мање у стану имате сјајних предмета и површина за огледање – то боље по вас.…

По народним веровањима, огледалима су се приписивале и позитивне и негативне моћи. Сматрало се да су у стању украсти човеку душу, а један од најраспрострањенијих обичаја је да се у случају нечије смрти у дому покојника прекрију сва огледала да се не би догодило да душа умрлог угледа себе и тако остане заробљена између два света, а врло много људи верује да ако нетко види свој одраз у огледалу у просторији у којој је неко умро, то значи да ће и он сам ускоро доживети исту судбину. Такође, “огледало треба уклонити из собе болесника јер је душа у време болести много рањивија и подложнија утицају злих сила. Сломити огледало је лоше знамење и донеће 7 година несреће, али је још опасније огледати се у њему ноћу при светлости свеће јер тада могу кроз њега нагрну духови из другог света.” …..

Извод из текста „Тајне моћи огледала“ – извор: интернет страница АТМА

 

 

 

Ово су увиди и сазнања из Акаше.

Атлантисти су од јудео-кршћанске идеологије створили јудео-кршћанску религију, коју су, потом, огњем и мачем, наметнули свим хиперборејским племенима.

Будући да су хиперборејска племена бивала разједињена, те да није бивало неке чвршће повезаности међу родовима и племенима, Атлантисти су, у својим осмишљеним дивљачким походила освајали и поробљавали једно по једно хиперборејско племе и, под присилом, на најгрозније и најужасније начине, вршили покрштавања племена и родова.

Многа су хиперборејска племена заувек нестала, јер је бивало –  као и данас! – оних ратничких племена која ни по  цену живота нису желела да одбаце древну предачку веру и да приме туђинску лажну религију.

Ниједно хиперборејско племе није својевољно примило јудео-кршћанство, већ је свакоме у крви и огњу наметнуто.

Правилно је јудео-кршћанство, зато што је то идеологија дивљих и варварских Атлантиста који су измислили распињање човека на крсту.

Крст је знамен њихове злочиначке и варварске цивилизације, јер сем распећа, сем распињања човека на крсту, ништа друго и неће остати иза њих.

Какви су онда били, такви су и данас.

На исти начин Атлантисти и данас распињу појединце, породице, родове, племена и народе.

Зато ће сваки самосвесни и самобитни хиперборејски Србин заувек одбацити, заувек из свести, духа и душе избацити,   јудео-кршћанску лажну религију, будући да је то знамен његовог вековног понижења и робства.

У срцу, у језгру душе, сваког расног и самосвесног хиперборејског Србина, утиснута је, попут живог печата, галактичка и божанска видовита вера – која није само вера, него и сушто божанско знање – наших древних звезданих (галактичких) предака.

Свако онај ко је у видовитом знању својих древних звезданих предака, откриће и препознати галактичку и космичку веру у списима и дневницима Николе Тесле.

Јер, из Тесле нису само исијавале и врцале Перунове Веде, већ је и Он Сам Собом био жива и ходајућа Перунова Веда.

 

Сањајте ако сте стигли у зору
на овај жедни праг који режи
да са њега поздравите дан
што је ваш и мој а јеца
и ноћ што од нас бежи

 

 

Нека иструну сећања
небобола речи старе
нека се у радостдане
светле сабахзоре
огрне живот сањања

 

 

Небобола тавних мракоблеса
прозиpних огледала времена
што нас је у тами гушила
а сад је слушамо спокојно
са моста сутрашњега

 

 

Сањајте ви који сте заборавили
прошлост и поштовање вечности
зароните без путоказа
додирните линију бескраја
то су путеви бесмртни

 

 

У име сваког ћутања
запалите историје пламен
пустите да гори Креда камен
нека то буде знамен
поновног Бога сунца буђења

 

Одкључајте вpaтa Хиландара
која су давно изгорела
немим огњем помутње и слутње
мртви су они који су закопали
грумен тајне у заборав

 

 

Будни су само ако су поново
тражили сенку анатеме уклетог
у дубини душе свога бића
ако сте заборавили
или још увек не знате

 

 

Да се најгласнији звукови
чују само из велике тишине
научите да је слушате
одбаците проклетство материје
довољно је умова у њој огрезло

 

Да би могли да стварају
исувише је сумаглица мутилo
прозирнo огледалo времена
устаните не би ли глувост окопнила
Ви касно пробуђени Бог сунца је близу

-слика: сеоски крст на Старој планини-

Археолошким истраживањима откривено је да су прастари народни крст употребљавали знатно пре појаве монотеистичких религија. Најстарији крстови констатовани су на предметима из млађег каменог доба. (…)
Крст је старословенски назив. Он је старим Словенима био познат и употребљаван је знатно пре примања хришћанства. Као симбол хришћанства, настао је тек у III веку нове ере.

Крст као украс који је ношен на ланчићу око врата био је честа појава код старих Словена. Код Јужних Словена крст се јављао на разним предметима који су служили човеку током целог живота, па и после смрти. И стари Срби су знали за крст и употребљавали су га пре примања хришћанства. И сада се у народу разликују две врсте крста: један је „часни“, хришћански, док је други народни, који за цркву није био часни, већ „пагански“ (по В. Чајкановићу).  (…)
Наш народни крст није настао пуким случајем. Он је израз општег народног веровања у антропоидно божанство, које је представљано сохом (идолом) раширених руку…

Извор: „Српски митолошки речник“, стр. 264-271.

 

 

Тебе и син божији познаје,
Миљеник си музе и надахнућа;
Знаш ли обичног света одаје
Његове речи, кораке у чезнућа?
Напрасит није ни строг ти ум,
Не падаш у ватрене разговоре;
Но јасна мисао светла је шум –
Несвесна погледа у освит зоре.
Препуштен ужитку, ошамућен сав;
Пред олујним ветром младости,
Набусит у смеху, с криком ко лав
И необуздан у трену радости:
Све ти је страно, све дивље тако,
А све ти спокојно баш изгледа,
Мада у осмеху често су плакȏ
Кад уста постану чудно бледа.
Твоја богиња некад проста
И тихо умно размишљање,
Приносе ти тишину на уста,
Рођеног за душе разметање.
Твоји снови и твоје жеље –
Бојазни, наде и очекивање,
Све тајне, ћутања што те меље –
Души с пажњом нуди чување;
Твоје –  не увек јасно осећање,
Одједном – неко или нешто
Буди ватром трен или сећање,
Душу без страха, срце невешто,
А пун си приче и сновиђења
И у очима сјаја и пламења.
И опет тих си, опет плашљив,
Поглед у свој корак спустиш,
Као да стид и срамоту слутиш
За пролазне нагоне плачљив.
О, ако те сретне неко таквог,
Замишљеног са прстом на челу,
Проћи ће крај тебе ко крај сваког
Да не прекине реч невеселу,
Јер твоје божанске, мирне снове
Сузни ће поглед пун чезнућа,
Без речи знати да си уз богове
И миљеник музе и надахнућа.

 

 

Шетамо расадником магнолије
док мириси се спајају у једно
Осећам те, драги,
У случајном додиру,
У незваном ти гласу

Лете крила чежње
кроз облачак на небу
Допиремо до звезде
И тад она испусти дах
Магновење, драги, лије
Магнолије
Паде по нама као кап среће
Угледасмо падалице
По нама као кап среће
Хитро
Слетеће

Покрива нас небо
пругом авиона
Белом бојом
Лица надом се смеју
Душе се у ћутњи греју

Осећам те, драги,
у мирису магнолије,
У сусрету,
У случајном додиру

Срешћемо се некад
У тишини
Сада срца
трепере у даљини

Шетамо кроз расадник
Сами
У сну
Желим те целог
Да обухватим
крилом чежње луде
И страсно
Да усне се утопле
Док слушамо ноћне свице
Гледајући звезде падалице.

Чујем како трава расте,

гора листа,

капље и роси месечина

на дашку

у праскозорје…

Тајносану вилинку светлости

 и дугиних вагри

у пољу цвећа

ослушкујем,

док сневам…

Видим румене,

плаве и љубичасте

снове лептира

 у ружиним латицама

 и звезданим јатима,

с ону страну

тишине и сна…

Песникова разјасница: вилинка – музика.