Category: All

Игор Арепјев – Библија будућности 2


„1.И видех ја Оца Небеског, и говорио сам с Њим.

И рече Он: сине мој, онај који иде и формира светлост човекову, као и мисао његову – зависи од његовог задатка – задатка спасавања свих, и ти видиш свеобухватну светлост која је адекватна задатку дефинисања одређене информације, и ти видиш зрак или зрачак светлости, који исходи од човека. У задатку спасења свих постоји глобална светлост спасења, у њој је све, и, наравно, одређена информација, коју треба размотрити ма како она била важна или главна.

Светлост спасења – светлост Света – сусреће човека који иде са светлошћу своје душе и који открива Врата Светлости Света, светлости добра, среће, љубави и знања.

Знање светлости – то је знање Света, знање спасења и стварања, знање стварања, када човек стварајући препозна своју суштину.

Суштина човека – јесте да ствара, да ствара као што стварам ја, Творац Света, а човек, живећи у Свету и имајући Свет у души иде у оном правцу у коме сам ишао ја.

Видећи Свет, човек светлости види мене, упознаје и стиче знања моја – знања о целом Свету, о свима и за све људе, као за све живо на Земљи, у Космосу.

Поглед мој је – Вечност, поглед мој је бескрајан, светлост моја је јарка, и жива, то је светлост Неба, светлост Света и Светова, светлост једног атома, светлост простора и свести, светлост душе и духа, светлост пута, као задатак свакога ко има зрак светлости и светлосни млаз; за сваког човека је светлост – светлост живота и његовог будућег пута.“

препорука  Владана Пантелића

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Целог живота сам истраживао себе, и само себе…


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Целог живота сам истраживао себе, и само себе.

О другим људима ништа не знам.

Заиста, не знам!

Напросто, нисам имао времена да истражујем друге људе, друга бића, друге светове, до ли себе, и само себе.

Сви они који вам кажу да познају друге људе, лажу и себе и вас.

Нико никога не може упознати, до ли себе, и само себе.

А управо то и јесте оно НАЈВИШЕ чему одувек тежимо!

Јер, кад упознаш себе, тада си упознао све људе, сва бића и све светове.

 

Владан Пантелић: ТВРЂАВА


Како освојити тврђаву?

Онај који је напољу и

жели да продре унутра

мора да пређе преко

канала са водом

који опасује утврђење,

мора да се попење преко зида

или да провали окована врата,

мора да победи браниоце.

 

 

 

 

 

Они који су унутра

бране се преко зида камењем,

врелим уљем или водом и

другим оружјима.

Морају да победе и

несташицу хране и

пијаће воде…

 

 

 

 

 

Није лако ни нападачима нити браниоцима.

И човек је тврђава.

Како освојити СЕБЕ-ТВРЂАВУ?

Дмитриј Мерешковски | НА НЕБУ


На небу, што је кô лед зелено
Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу

На небу – сенка предзвездана
У срцу – вечерња мирна сласт
Ноћ ли је или белина дана
Срећа ли је или туге сабласт

У очима ти је мир поново
Док тишину звездања чекаш
Да ли у срцу љубав је ово
Или само молитва – не знаш

• с руског превео Анђелко Заблаћански

Милица Тасић: ЗУМБУЛ


Ја и ти
Ти и ја
У љубави живимо,
свету се дивимо
Сви завиде
Кад нас виде

Ноге нас носе к свету,
Рајском врту

А жеље луде
Као да бруде
И у непознате ширине лете,
Мој умилни цвете

На нашим уснама и
Твојим грудима
Зумбул лепи цвета
Твог пролећа
И мог лета

Ти и ја
У тишини раја
Идемо до краја

Анђелима љубимо крила
Ти си вила,
Ја бараба
Што пољубац ти
отима

Да ми је твојих година
Знала бих како –
Волела бих те лако
Је л’ тако!?

Ти и ја,
Ја и ти,
Љубави…

A сад ме у постељу води
Дај ми младости чар
и нек’ анђелима буде крај
Поведи ме у свој рај…

Дај ђаволка,
Да пољубац отима!
Искушење си право
Твојих година,
Милине и стаса,
Дивног ли гласа!

Препусти се мом искуству,
Уживај без страха,
Зар ће страст украсти мах
И страсти у жени,
Поглед што плени?

Уживај у мени
Нек’ зумбул цвета
Препусти се додиру,
и мом немиру

Дај ми дуње из недара,
И мед са усана
Све узми моје
Из зрелог ми цвета
Дај бараби
Сокове лета!

Кад дотакнеш ме,
Вило цветања,
Расуте косе,
Своје ливаде росе,
Кроз прсте моје затрепери –
Љуби к’о никад
и склони туге,
Не мари за друге!

Пожели,
Ту сам,
На росној ливади
Зумбулова света

Mоја си трешња,
Распукла бресква,
Прими ме
у вртове снова
Сад!
Утоли глад!

Дланом сокове твоје купим,
Пијем дугине боје,
Желим тај сан
Да јавом ме дојиш и
Ничег да се не бојиш

Врхунцем страсти
Или страха
Буди моја
до последњег даха!

Реци,
Водом својом потеци,
Јеси ли моја вила
до краја била?

Потоком бујним
Отвараш ушће
Ја бараба
Ти и ја
Ја и ти
Уливам се у тебе
Дајући себе

Моја дивља вило, а
девојчице мила,
Има ли краја
Зумбуловој песми
Јесмо ли грешни?
Или само умешни?

Анђелима поново
љубимо крила,
Моја мила…

 

Верица Стојиљковић: Свемир и


Са ове стране свемира

Светло пурпура

Тачка преласка је

Одлука

Свемира друга страна

Мекоћа растопљена

Са ове стране моћ кристала

Са оне стране

Снага – непотребна

Са ове стране свемира

Путеви многобројни

Са оне стране

Једнине у једнини!

Са ове стране свемира

Све настаје и нестаје

Са оне стране

Постојање

Језгро, недокучиво…

Тачка је увирање и

Из ње извирање

Звук облик прима….  или

то …  Светло звучи

Свих  свемира

 

ИренаМ.:АСТРАЛ


N2_9979_03

Бука!

У мору тишине,
симулација говора-
За нас који смо заборавили слушати.
Нису нам одузета чула.
Заблуда је велика,
ништа нам одузето није
све је ту али ничега нема…
Деструкција,
нас нагони да вичемо
у бучном свету.
Одузима нам право
да једноставно-Слушамо.
Тај такт,
математички прорачунату симфонију која одржава наше дисање,
систолу и дијастолу…
Приликом сваког новог тона,
Одкуцаја
Удисаја
Нова фреквенција се шири…
Једноставно треба осећати.
Нешто је страно у овом свету
Који осећај трампи за нагон,
Љубав за емоцију.
Бирамо притиснути дугме
Које нас искључује
Из свеопште варијације могућег…
И-
Поставља нас на место
Фино брушеног-
На једно место лежућег-Шрафа!Механика је постала
Део нас,
Рефлексивно усађеним-Потребама,
Жељама,
Морањима.
Кад би само помислили на могуће!!!

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Прилике су овакве у Србству и Србији…


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Прилике су овакве у Србству и Србији:

Они који су, у сваком тренутку, спремни да се жртвују за Србство и Србију, од Србства и Србије ништа не добијају; док на другој страни, пак, они који без престанка разарају, руше и уништавају Србство и Србију, од Србства и Србије све добијају!

Овакве прилике у Србству и Србији нису од јуче, већ трају, гле! столећима.

02

За овакво Србство и овакву Србију заиста је бесмислено, да се иједан пробуђен и освешћен Србин жртвује!

За труло Србство и трулу Србију не смеју више да се жртвују здрави, самосвојни и самобитни Срби.

Нека здрави, самосвојни и самобитни Срби раде само на личном спасењу, на личном духовном развоју и узрастању, а трулежно Србство нека препусте лешинарима, чистачима природе и зубу времена те, на концу, нека га заувек забораве, јер све што је труло није ни вредно њиховог сећања и памћења.

03

Овај век јесте век србских изрода.

Цео један нараштај Срба је издајнички.

Цело једно поколење Срба ради на разарању, уништењу и сатирању Србства и Србије.

Па добро – нека им буде!

Нека руше и уништавају све што је србско, нека иза њих остану само србске пустолине!

Она мањина здравих, самосвојних и самобитних Срба – Белих Срба – створиће негда и негде неко Ново Србство и неку Нову Србију.

Ако се то Ново Србство и та Нова Србија не створи овде, на Мидгард-Земљи, створиће се негде другде: на некој далекој плавој звезди, у неком далеком звезданом јату.

 

Драган Симовић: КАЖА О РУЈАНУ И РУЈАНИ – ИЗ ЗВЕЗДАНЕ КЊИГЕ БЕЛИХ УРА


На Белом Пупку Стриборије, на Земљи Девет Месечевих језера, окружених Вилинском и Звезданом гором, обитавало је племе Рујевита, племе Рујних ВедСрба, који су живели усаображено са Великом Мајком Природом, са Боговима и Славним Прецима својим.

 

Био је то народ посвећен у многе тајне Неба и Земље, народ у којега је цветала лепота божанског ведсрбског језика, лепота вајања камена и дрвета, лепота вилинке и поезије, лепота читања звезданих јата, лепота витештва и ратничког духа.

И догоди се, онако како се у бајкама и песмама догађа, да се роди велика љубав између песника и ратника Рујана и златоткаље и ратнице Рујане.

Њиховој несвагдањој лепоти и великој љубави сви се саплеменици дивљаху, од најмлађих до настаријих. Седобради жреци и мудраци често би позивали Рујана и Рујану у Свете гајеве, под Дрво Живота, да им предају древна знања и умећа, будући да су њих двоје већ прећутно били одабрани од целога Племена да, када још мало ојачају, преузму водство Народа Рујних Срба.

Напросто, Рујан и Рујана су били миљеници, не само својих родитеља, браће и сестара, већ свих иних у Племену ВедСрба Рујана.

Често би њих двоје, с вечери у сутон, појахали своје крилате беле коње, јездећи обалом најдужег и најширег Месечевог језера, подно Вилинске горе. То је заиста била дивотна слика коју би умео само посвећени живописац да нариса!

 

Подно румених вечерњих облака, према Сунцу на заласку, језде на белим коњима, на белим пегазима, Рујан и Рујана!

Понад њих се орила умилна песма вила и вилана, и два орла бела, великих крила, над њима пловише.

И Лада и Весна, и Љељо и Велес бејаху њихови заштитници.

И догоди се тако, а тако се вазда догађа у кажама и причама, у песмама и бајкама, да једне вечери, кад су Рујан и Рујана далеко од Земље својега Племена одјездили, упадну у заседу једног дивљег Норманског племена, које је одувек било непријатељски расположено према Племену ВедСрба Рујана.

Рујана ухвате и свежу у узе, а Рујана им некако вешто и хитро измакне, али је, ипак, у потаји, криомице, пратила дивље мајмунско племе, да би видела куда воде Рујана, те да би му љубављу својом помогла да се избави ропства, будући да су Дивљи Нормани били познати по томе што хватају младиће и девојке из околних племена, и онда их у бело робље продају.

Већ је био изгрејао пун Месец, румен и жут, када су пришли Земљи Нормана, и Рујана је видела јасно спрам месечине, како Рујана одводе у високу камену кулу, која се дизала на окомитој и стрмоглавој великој стени, уз коју нико не би могао без крила да се успење.

Сва тужна и уплакана, Рујана се у позно доба ноћи врати у своје Племе.

Одмах је пробудила седобраде жреце и мудраце, и у даху им испричала шта се догодило.

 

До у праскозорје старци су већали о томе како да избаве и спасу Рујана, али као да им је све време измицало право решење.

Тада им изненада приступи Стари Срб, звездочатац и пчелар, и рече да зна како ће да избаве Рујана.

Отрча у свој пчелињак, отуд донесе завежљај у којему бејаху бочица меда, свилен конац, потом још једно клупко нешто дебљих нити, дугачко уже и зеленкасто златкаста буба са рогом као у носорога која се зове јеленак.

Кад приђеш стени, говорио је Рујани седобради Срб, онда ћеш отворити ову бочицу меда, медом ћеш намазати рошчић јеленку, а за јелнка ћеш везати овај свилен конац и усмерити га навише према кули, управо ка прозору високе куле, потом ћеш за свилен конац везати ове дебље нити, а за те нити, на крају, везаћеш уже.

Јеленак веома воли мед, и мирис меда на рогу вући ће га напред, просто ће га омамљивати, и он ће ићи увек и вазда у правцу мириса меда, скретати неће ни лево ни десно, и тако ће стићи до Рујановог прозора, а онда ће Рујан већ знати шта му је чинити!

 

У сам освит зоре Рујана је са ланеном торбом похајала својега белог пегаза, и они који су је испраћали и посматрали како нестаје у плаветно руменакастој измаглици језера, имали су осећај да језди брже и од самога белог ветра.

Хитро се обрела подно високе стене, звиждуком је позвала Рујана, и кратко му поручила да чека јеленка који ће га избавити и спасити.

Кад је свилен конац везала за ножице јеленка, а потом медом намазала рошчић, и када га је усмерила ка прозору куле, јеленак је као стрела, као да следи сунчеву осу, убрзано кренуо уз стену ка врху куле.

Већ после једног часа, Рујан се муњевито низвео низ уже до подножја стене, где га чекаше Рујана скривена у грму, и за тили час њих двоје, а да стражари још ни приметили нису, појахаше белога пегаза, и несташе у бујним шумама Стриборије.

 

Предање каже, да су Рујан и Рујана, те исте године, у румену и жуту јесен, са својим одабраним ведсрбским ратницима, до ногу потукли Нормане и заувек их протерали иза Леденог мора.