„У Кали југа људи неће поштовати касте, ред и установе, нити светковине какве су наложиле Веде. У Кали југа сви списи биће сматрани као да су свети; сви небески биће сматрани једнаким а начин живота биће једнак скоро за све… Свако тричаво власништво чиниће власника поносним на свој иметак… Жене ће напуштати мужеве кад они изгубе богатства и само ће богаташа тада жене сматрати својим господаром. Онај који буде делио велики иметак биће сматран Учитељем а племенито порекло неће бити сматрано одликом… Свест људи биће заокупљена зарађивањем новца који ће бити трошен на задовољавање себичних жеља. Нико неће одвајати чак ни најмањи делић свог богатства и жртвовати свој интерес чак и ако то ишту пријатељи. У Кали југа људи ће себе сматрати једнаким брахманима и краве ће бити цењене само ради млека… Принчеви ће пљачкати своје поданике уместо да их штите. У Кали југа свако ко поседује кола и слонове или коње сматраће себе поглаваром; свако ко је слаб постаће роб. Ваишyаси (припадници трећег сталежа, прим. Д. К.) ће напустити пољопривреду и трговину те ће се издржавати служећи или вршећи механичке послове; Шудре ће настојати да преживљавају просећи и попримиће изглед верских просјака те ће постати нечисти следбеници погрешних и изопачених учења. Мучени глађу и порезима, људи ће напуштати завичаје и склањаће се на земљиштима која су погодна само за просте културе. Стаза Веда биће збрисана и народ ће скренути у изопаченост.” (Вишнупурана, VI, 1)

Не стидим се што сам –

како ви велите –

варварин са Балкана

тла прљавштине и буре.

Чућете сад

и код нас има неке

вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате

далеки сте и од рођених синова,

за трпезу своју не посадите

сваког туђина.

Ви можете да пијете

а да сваком не пружите

чаше вина.

 

 

 

 

 

А код нас су још обичаји груби

ми пуштамо сваког под своје слеме,

код нас се још и с намерником љуби,

код нас се подвизи због гостољубља чине,

код нас сваки човек има

читаво племе

пријатеља и родбине.

 

 

 

 

 

Ви, доиста, имате

неколико милиона Христових кипова

на сваког човека по једнога

имају га друмови и поља, апсане и школе,

а код нас, кад људи верују у Бога

у себи га носе

и тихо му се

скоро у сну, моле.

 

 

 

 

 

Ви, истина, за сваки кут живота

имате справа и машина,

све сте срачунали и све знате

изуми ваши су за дивљење,

а ми још имамо старинске алате,

али све је код нас још здраво

и природно ко глина

и умирање,и рађање, и живљење.

 

 

 

 

 

Ви имате читаве збирке

правила и наука о слободи

о свему се код вас пише и приповеда

али ми по неписаним законима

слободно живимо

и неког природног држимо се реда

слично огњу, ветру и води.

 

 

 

 

 

Код вас је збиља све тачно прописано

како се једе, говори и облачи,

а ми кад говоримо, вичемо

и машемо рукама

и чорбу гласно срчемо

и у рукавицама смо

обућу носимо од свињске коже,

пуно је код нас сељачких навика и ствари

и краљевски преци наши

доиста су били говедари.

 

 

 

 

 

Народ нас, збиља, у гневу може да коље

руши и пали,

али ми нисмо они што смислено тлаче

ми не сматрамо да је свет цели наше поље

ми не бисмо поднели

ни урођеник прашумски да због нас плаче.

 

 

 

 

 

Душа је наша пространа

иако смо бројем мали.

 

Лептиров зов чух –
крилатом снагом својом
дирну смрзло ми срце
трептај светлости мирне
осетих додира милине

Дах му се спушта
по трави невиној,
шапуће грани немирној
док крилима својим љуби поветарац
и летом дотиче златокосо небо

Прелио ме
покретом крила нежних,
шарених,
кроз косу
умилно оставио боје снова

Тад очи своје, благе,
сунце диже и
умива лагано наше образе
док пољупци се стопише
у склад медних усана

Дотакле нам се душе
танане, кончасте,
лептир
ефекат створи свој

Затресла се земља
од пољубаца росних
небо се отвори у очима твојим
и кап кише паде на твој длан

Док месец дане своје броји
зарањамо у гротло лептирових рана,
а онда он храбро
махну последњим својим летом
и умирући тихо
остави осмех негде далеко
и боју љубави
и поклон среће,
оне најлепше –
пролећне.

Русалке три у једној жени

једна очима

муње зачикава

друга на уснама

мед с пелином меша

 .  . а трећа титра на грудима        

 

 

 

али никад њих три

не будише се саме

у набујалој води

бар још три њихове сестре

купаше се голе

 . .  и опет само у једној жени            

 

 

 

четврта у утроби

пали месец над реком

пета на бедрима зори

шеста међу коленима

росом умивена

 

 

 

и ко зна колико њих

у њој блудно коло игра

у ноћима бдења

и несна од пољубаца

 

 

 

Ангело, неовремењен, неопросторен,
слепи путник, што је прегазио љуте скробове,
и препливао велику, велику слану воду, плеше,
плеше против мене на врелом белом песку Ел Џоа,
шпанског села кога су планине околиле.

 

Обострани тренутак неопреза, неприсуства…

 

Ударацем главом у моју успавану зелену свест
сломио ми је свих седам тврдих печата
и отворио свих девет пролаза..
И склупчао се мој дванаестпољни штап,
и почео да трепери према Срцу Васељене.
А моје срце, дубоко, дубоко болно,
вођено изнутра и споља неопраним патњама
моје прабабе, мајке, сестре, другарице, жене, ћерке
и неугашеним пламенима жеља за по-бедом
мога прадеде, деде, оца, брата, друга, сина,
кренуло је у деснооком смеру.

 

Распрсли мозак је уочио само армирани стисак,
Брата на Брата, Душе на Душу, Љубави на Љубав…
Стисак армирани, онострани…

 

Склоните се добри људи, снажни витези!
Склоните се од мене, храброг самопобедника!
Склоните се нежне даме, снажне витезице!
Неког празног простора мало тражим!
Пустите да кроз мене неометано пустиња прича!
Хоћу да се одморим и прикупим силнице за нове победе,
кроз поток Размисли, ватру и крв Вулкана,Стене-успоне,
Планину Петокраку, Свете Молитвенице, Језеро и Силе,
док не стигнем у Тишину, у Тијанију –
велику арену победника над свим победама!

 

 2010.година

1. 

   Можда очекујемо превише од оних који су нам драги; најближи, најмилији!
   Верујем да би били другачији – да могу!Верујем да никога не би повређивали- да могу!
   Верујем да своје дате дарове не би поредили са примљеним – да могу! Верујем да би друге ценили ваљано – да могу!

   Верујем, да не би чинили ништа, да друге срамоте, због тога што јесу какви јесу – да могу!
   Верујем да, кад би знали, једно људско биће усрећити – би то урадили- да могу!
   Али – и они највећи, најбољи, знају себе да преваре а да то и не знају! Да знају, где се истина дену, верујем, да би све поправили!
   Али, кад човек поверује само себи и ништа и никога другог не види…и . не чује…и . не осети…..онда они преостали…могу само, од жала да клону и мајчицу Земљу замоле, да их пре времена узме а Богове, да им молитву услише!
   Јер у Роду/Нероду – није ваљано ни битисати!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Тихујем, сневам, маштам, шетам вилинским гајевима, шетам зеленим пољима банатским…

Највише волим сутоне.

Одувек сам највише волео сутоне, зато што сам тада највише свој.

Живим свој живот.

Одувек сам живео свој живот.

Никада се нисам угледао на људе, никада се нисам поводио за светом.

Онај ко од ране младости крене властитим унутарњим путем, уопште се не поводи ни за светом ни за људима.

Не занима га како други живе, размишљају, раде…

Он је у свету, а, ипак, ван света!

Људи живе тако како живе.

Ко зна, да ли уопште и живе!

02

Никада се не угледајте на свет, на људе у свом окружењу.

Угледајте се само на велике духове који су негда и негде живели у свету.

Нека вам они буду путоказ, нека вам они буду светионик у тами свих материјалистичких светова!

Како су живели, како су сневали, како су љубили, како су маштали и стварали…

Људи око вас ништа не знају и, што је најтужније, уопште и не желе да знају.

Више смисла има живот делфина, орлова, сокола, сова и вукова, него ли огромне већине људи у омајама и опсенама овог материјалистичког и бесловесног света.

03

Од када боравим на селу, све мање пишем.

Наиђе време, кад ми се уопште не пише, кад ми се ништа не ствара, кад ми се ништа не ради…

Чак ни на писма не одговарам!

И онда се смирено препустим том осећању не-стварања, не-делања, не-рада.

Кажем, бићу посве бескористан.

А што би и требало да будем користан?!

Коме и чему да будем користан?!

Онај ко не уме да ужива у не-раду, не уме да ужива ни у раду!

04

Лепше се дружим са звездама, дрветима, цвећем, пчелама, лековитим биљкама и птицама, него са људима.

Од људи више нема шта да се учи!

Погледајте само како живе, па ћете све већ знати о њима.

Не осуђујем их, нити сажаљевам.

Поздрављам их и благосиљам.

Какви су – такви су!

И они ће се, пре или доцније, пробудити и освестити.

Ако не у овом животном току, онда, свакако, у једном будућем…

Ја се унапред радујем њиховом буђењу и освешћивању које ће се догодити негда и мегде, у ко зна којему свету!

(У Вилинским гајевима, 30. цветног 7526.)

Седим на тераси понад врта за тиховање, загледан у своју звезду, загледан у сазвежђа, загледан у звездана јата и, у дубини својега унутарњег срца, осећам неизрециву радост и милину, осећам једну дивоту над дивотама, што могу то своје осећање да преточим у песничке речи, и да пренесем и предам својим читаоцима кроз време и простор, кроз бескрај и вечност, те да и они, читајући ову лирику, осете и доживе ово што и ја сада, у овоме трену, осећам, појимам, доживљавам и живим.

Како се свим бићем и свим срцем радујем, што смо сви ми – Једна Душа, Једно Биће и Једно Суштаство!

Заиста, верујте и знајте, само нас Лепота, само нас Дивота, само нас Љубав спасити може – и хоће, и гле, већ нас и спасава!