Благодарила бих сваког, ко би ме посаветовао

Како да срамоту љубави своје сакријем…

Које траве да узберем, како да их припремим,

Душа то што осећа – да престане…..

Који  Камен да обгрлим, кроз који да прођем

Да тамо љубав своју оставим….

Благодарила бих сваком, ко би ме посаветовао,

Којом тканином, срамоту своје љубави да покријем,,,,

Је  ли срма то од сребра, злата, је ли шареница

На неком посебном  разбоју изаткана…..

Испод које дуге можда треба да  прођем

И тако у заборав земљу да уђем…..

Благодарила бих сваком, ко би ми рекао,

Којим речима Вишњем молитву да упутим,

Да из себе жељу, да се за љубав изборим,

Изгоним , да нестане –  у све бездане….

Благодарила бих свакога, ко би ми рекао,

На који суд да одем и са сигурношћу знадем,

Да ћу са пресудом сигурном изаћи и

У некој самици завршити – можда и на ломачи!

Кажите ми, како да се извини љубав моја,

Љубави мојој –  што се родила,  па ето живи?

Кажите ми ви, који судите, невољи се осмехујете,

Који се чудом чудите и да постоји

овако шта – јер не верујете!

И Ви, који се тврдином својом поносите

И коме не требају  једне душе дарови,

Душе што, како рекосте, даје све, а

Вама ништа не треба- тако објависте!

Желим вам, свима, из свег срца и

Целом душом својом, да овако љубите…

Да љубите,,,, да дајете што треба и  не треба,

Ал да дајете ….  а ветар те звездице да носи

Световима,  временима, бременима…

Желим вам свима, да вам се љубав Права деси

Што пре –  и да волите, да волите ,

Ал да се не застидите толико – да и своје

Име у песми  пожелите  да изоставите и

Само иницијале  напишете!

Будући да је нераздвојива од тела које заустављајући светлост ствара сенку, она се сматра његовим саставним делом. Тако сенка сваког човека јесте продужетак његовог тела. А исто то важи и за животиње, али и неживе ствари попут камена или одређених објеката. Како су тело и сенка изједначени, верује се да се путем ње може утицати на тело. Сходно томе се води рачуна да се не нагази туђа сенка. Такође магијским радњама над сенком се настоји наудити њеном носиоцу или обрнуто од тога, скинути урок са особе или обезбедити њена заштита. Док би се по различитим облицима и јачинама сенке гатало о дуговечности живота појединца. одвајање сенке од тела најчеће би означавало смртни исход док би без ње била једино одређена бића словенских веровања.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А.А. Плотникова – „Тень”, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 5, Международные отношения, Москва, 2012

Изгубљени дом
вапи за нама
украдена светиљка нам гори
у срцима
избеглим и гладним

Дом порушеног крова
и угашена свећа
чами

У хладној соби,
у тами
више нико не спава,
нити неко ту
мирно сања

Буде нас страхови
у дубокој ноћи
кошмари опет ће доћи
вукови
са нама поћи

Из тешког сна тог
сузе кану
низ црно нам лице
а очи
к’о у ластавице
никад место
живљења да нађу

Винусмо се до неба
Засузише очи до звезда
Сјале оне,
па угасли им жар
сручи се на рамена

До костију
страх нас прожме
да никад
исти бити нећемо
никад
могли нисмо ни бити

Очајници постадосмо
и мира не нађосмо
у  срцима
остале патње

Остадоше деца
у колевкама наде
да порушене зграде
виде кад нарасту

Слике лешева
покрај њих стоје
ћуте,
немо,
као распети бог иконе

Питања се нижу
у душама деце
али малене,
невине
не познају
духове несреће

Ох, домови наши
ватро огњишта
почуј наше молитве

Буде нам пролеће
али пупољака нема
увело је давно наше цвеће
у баштама дедова

Душе дома
гладне
печеног хлеба
и крошања крај ливада
горе у чезнућу
како све је био само сан
да свануће и њима дан…

У домове ће своје
некад
поново упалити свећу
процветаће
нове руже
у неком новом пролећу.

Ловце не благосиљам !!!

Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

Уранила и урокљива комшинка превиднша

 

 

 

 

 

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичијих крвника

 

 

 

 

 

Дослух са облачјем  – проричем да киша сипи

Беж те вране свраке чавке и соколи брзани!

Беж те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

 

 

 

 

 

Мудрост не лежи у алавој у дугопрстој руци

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што светиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

 

Збирка – Поеме Светла и Ваздуха

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Сам сам, и све самљи бивам!

Моји саплеменици живе без части и достојанства.

Живе без стида.

Живе без сврхе и смисла; живе тек да би живели; живе само да би се звали живима.

Моји саплеменици више не поштују ниједан закон.

Све законе су давно погазили.

Живе без икаквог закона – било земаљског, било васељенског, било божанског.

Моје племе спава мртвачкијем сном.

Спава сном мрца.

За моје саплеменике не постоји одвећ никаква вертикала, већ само хоризонтала, само психологија и философија дебелог црева.

Моје племе је постало племе курвара.

Курвалук је једина поетика мојих саплеменика.

Мрзи брат брата, а сестра сестру мрзи.

Родитељи не поштују децу, нити деца своје родитеље поштују.

Лаже друг друга и пријатељ пријатеља лаже.

Живе у лажи, живе за лаж и живе од лажи.

Сам сам, и све самљи бивам!

Стидим се уместо свих саплеменика својих, јер дуго већ и предуго живе без икаква стида.

Срамим се и пред Богом и пред Васељеном.

Срамим се, зато што се моји саплеменици ничега више не сраме.

Курвају се и оргијају; ваљају се у каљузи света као последњи скотови.

Сам сам, и све самљи бивам!

Ти само следи своју унутарњу звезду, и не обзири се на људе у опсени, који ништа не знају и који никада ништа неће знати!

Путуј и путуј, кроз светове, кроз сазвежђа и звездана јата, кроз овостране и оностране васељене!

Шта људи мисле и причају о теби – то се тебе не тиче!

Ти само следи своју унутарњу звезду што и обдан и обноћ, без престанка и предаха, светли на твом унутарњем небу, на твом унутарњем путу између двеју вечности, између двају бескраја.

Ти ниси у свету и ниси од света, нити си за свет; ти си онај који се по потреби, накратко, ниоткуд појави, а онда, изненада, некамо нетрагом оде… да би се, у ко зна које време, поново вратио.

Међу способностима са којима се човек може родити свакако није немушти језик.

Они који ову моћ поседују чувају је као највећу тајну.

Човек на неки мистериозан начин добија дар немуштог језика и онда је у стању да разуме говор животиња, па чак и да разговара са њима.

Понегде се каже да ономе ко познаје немушти језик „свака травка сама дивани од које је болести љекарија“, дакле и биље му на неки начин саопштава своју лековиту употребу.

Најређе се спомиње треће својство, да човек који стекне овај дар од тада зна и све језике света.

Знати немушти језик је нешто што би сваки човек пожелео, јер он је тајно оружје које му пружа предност у односу на друге људе.

Имати дар немуштог језика значи имати моћ, али овај дар је посебан и не може да га стекне свако.

Он се заслужује и добија као награда а они који га добију морају да га чувају као највећу тајну.

Извор: интернет страница -Боске

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Наши су древни звездани преци посејали семе знања, семе мудрости, семе уметности и семе поезије по васцелој Мидгард-Земљи, али и по другим земљама Васељене.

Све оно што зовемо ведском, тибетанском, индијском, египатском, аријевском, персијском, сумерском и сваком другом традицијом и мудрошћу јесте од наших древних звезданих предака, од Звезданих Белих Срба.

Звездани Бели Срби јесу првобитни творци како мидгардских тако и свих иних васељенских цивилизација и култура.

Само да знамо!

02

Наши древни звездани преци говораху: уметност живљења и уметност умирања јесу једна те иста уметност – уметност над уметностима.

Само онај ко уме да живи, уме и да умире.

А ко уме да живи и уме да умире, тај уме и изнова да се рађа.

Рађање је вечно, јер живот нема ни почетка ни свршетка, само што се свагда мења обличје и личје.

Смрт је прелазно стање између двају животних токова.

Не умире наша битност ни наше суштаство, већ једино умире наша љуштура – наше физичко тело.

Када се љуштура истроши, тада се догоди смрт; а смрт је пре-стварање, нужна рециклажа физичког тела.

После смрти следи поновно рођење, илити нови животни ток у било којем материјалном свету.

03

Страх од смрти јесте наш највећи непријатељ.

Непријатељ над непријатељима.

Када смо обхрвани стархом од смрти, тада смо искључени са Извора Живота.

Ко год је обхрван страхом од смрти, тај и не живи живот.

Не само што не живи живот са сврхом и смислом, већ уопште и не живи никакав живот.

04

Ми живимо у тренутку вечности кад Мидгардом владају лажна знања људи-сенки и људи-утвара.

Сва та лажна знања подмукло и прикривено сеју семе страха од смрти, како би човеколики гмазови што лакше владали престрашеним, замађијаним и обамрлим расама, родовима, племенима и народима.

Свуците све овоје таме и незнања, овоје и копрене опсена,  са својих духовних очију, и потражите праизворна знања, праисконе мудрости Звезданих Белих Срба.

То је једини Унутарњи Пут који ће вас вазнети на Пропланак Творчеве Свести.

05

Ми смо на Мидгард-Земљу дошли зарад учења, зарад стицања духовних знања и сазнања, зарад узрастања и развијања својих виших душевних, духовних и суштаствених тела.

Једно од тих виших духовних тела јесте и Тело Славе.

Тело Славе се ствара племенитим, узвишеним, стваралачким делима – Делима Љубави.

Наша је света дужност, између осталог, и да прослављамо једни друге, да прослављамо Васколики Род.

Муж да прославља жену; жена да прославља мужа; родитељи да прослављају децу; деца да прослављају родитеље и претке; пријатељ да прославља пријатеља; друг да прославља друга…

Да славимо Славу Звезданих Белих Срба!

Кроз слављење Славе развијамо и негујемо наше Тело Славе.

Кроз поезију и уметност, једнако као и кроз науку, учење, образовање, племенита чињења – чињења у љубави и с љубављу – такође, развијамо и узносимо наше Тело Славе.

Слава коју ми, Звездани Бели Срби, славимо и прослављамо, није ни јудео-кршћанска ни православно-хришћанска, већ – НАША.

06

Слава нашим Боговима и Прецима; Слава свим Звезданим Белим Србима и Србкињама; Слава нашим Потомцима Звезданим и васколиком Роду нашему у свим овостраним и оностраним световима, на свим васељенским земљама, звездама и сунцима; Слава Духу Стварања и Прамајци нашој Васељени – Слава! Слава! Слава!

Кличимо из грла белога и срца пречиста: СЛАВА! СЛАВА! СЛАВА!

Ово је Силница и Соколница Белих Звезданих Срба и Србкиња.

(У Великом Гају, 28. цветног 7526.)