Лирски записи

Ако ниси пробуђен и освешћен, онда не можеш ни бити слободан човек.

Ако желиш да будеш слободан човек, онда пре тога мораш бити пробуђен и освешћен, самосвојан и самобитан човек.

Заиста, мораш бити Личност!

Родитељи, ваљано васпитавајте своју децу!

Говорите им, да пут до Царства Слободе води кроз Знање и Самопознање.

Мораш бити у Знању, да би био слободан.

Али у Знању, а не у знању које је, уистини – незнање!

Не у знању мундијалиста и глобалиста; не у знању комуниста и либерала; не у знању еуропејаца и атлантиста, већ у Знању Ведских Срба.

У Знању о Суштоме и Суштаству, у Знању о Створитељу и Духу Стварања, у Знању о Животу са Сврхом и Смислом.

Ако се не образујеш, ако марљиво и посвећенички не радиш на своме унутарњем бићу, ако ниси у Знању Галактичких Срба, онда ћеш ти, брате Србине, бити последњи роб у свету којим владају највећи мрзитељи свега србског, највећи мрзитељи сваке лепоте, доброте и дивоте, највећи мрзитељи слободног и самобитног човека. 

Не постоји зао и добар Бог.

Постоји онај који опомиње,

 Који је уједно и добро и

лоше…

Рецимо,

Док су људи веровали у

 „зле“ духове (касније богове)

 Који бораве у шуми,

Цела Европа је била

пошумљена…

Сада, у наредних 100

година неће

Бити ваздуха јер смо сву

Шуму у свету посекли

Јeр се ничега више не

плашимо,

Јер не мислимо више ни

на потомке.

Ништа не садимо, не

сејемо,

Ништа онда не можемо

Ни да беремо, ни да

жањемо.

Тако просто, а опет,

Људима је та мисао тако

далека..

Ви што само за рудна блага наше земље знате,
дођите да видите наше пролеће
испод Медведника и Каблара
како цвета цвећем мартовске јагњади,
како се беле од ње предели млади,
како пропланке и лугове немирно шара.

Дођите да видите наше младиће
испод Каблара
који су расли покрај пушке,
чије су речи и црте мирне, мушке,
као сечива стара, –
како с милоштом првих чобана
истерују стада на стазе,
како се стуже кад цвет бели згазе –
јагње мартовско од недељу дана.

Дођите да видите како се изражава
наша стидљива нежност немушта,
како тек прогледало јагње прозебло
војник дигне из росних трава
и у недра топла себи спушта.

Ви што причате о суровости
наше девојке што бомбе баца,
будите с пролећа код нас гости
и гледајте њено лице када седи
у белом венцу од јагањаца.

Гледајте је, док заљубљена у врту ради,
како као птице распеване
с чежњом ослушкује у мартовске дане
детињски нежно дозивање јагњади.

Ви што су вам само позната
рудна блага Бора и Мајданпека,
завирите у нашу душу, пуна је злата
и на копаче чека, чека.

Завирите у наших душа налазишта,
према њима сваки мајдан света мало значи,
све злато наше земље није ништа.
Завирите у наших душа налазишта,
ви далеки злата истраживачи.

 

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

Крећем се обзорјем тишине

између двају светова

 у којима, подједнако,

и јесам и нисам,

 у којима, истовремено,  

и бивам и не бивам,

трагајући за нечим – 

не знам чим!

Срећу тражим, тамни вео је крије,

Дубока туга са мном другује.

 

Све тишине остале су с даљином

У сумраку

Док за собом вучем

Тежак покварени сат

 

У долини страха чујем звук тмине

Поглед је залеђен на белини зиме

 

Скупљам снагу

Да товар муке обучем

И одем далеко

Где диже се мрак

И сусреће зоре први зрак.

 

 

РАЗУМЕВАЊЕ КОД СЛАВЈАНА ФЕНОМЕНА ЖИВОТА И СМРТИ

 

Живети се мора тако, да би се достојанствено могло умрети

 

Човек долази у Свет Јав да прође лекције и угради у своју душу нове информације које ће предати потомству.

 Поред тога, човек мора за свог живота да акумулира што више енергије за живот у вишим Световима.

Који су начини чувања и попуњавања енергије. Неколико њих:

 

Прво:

Као што је познато јединствено Енергетско Поље и енергетско тело човека могу да послуже у различите сврхе и да буду усмерени како на Добро, Креативност, Здравље, тако и на зло, уништење, болести.

• Здрава деца, препуштена сама себи, увек су у покрету, гледајући њих, стиче се утисак да они немају где да дају своју енергију али у ствари, ова постојана физичка активност и игре су им потребни за раст и развој свих система организма, – то је њихова природна потреба.
• Са годинама ова потреба се смањује, и након формирања свих система (свих тела), енергија се троши, углавном на одржавање оптималног нивоа физиолошког стања (одговарајуће старости 20 – 30 година) и за очување равнотеже.
• Отприлике, после 43. године, човек пролази кроз свој „Енергетски плафон“, свој максимум и своје оптимално физиолошко стање, и почиње „спуштање са врха“. Сада, за одржавање своје бивше виталности, он мора да се „пење на врх“, трошећи за то све више и више енергије. То може да се упореди са логорском ватром, – у детињству и адолесценцији човек се загрева око логорске ватре, коју су за њега заложили родитељи и Преци; ова ватра се разгорева и гори јарко због своје енергије. Али, пре или касније, „горива“ нестаје, ватра и топлота опадају, појављују се „жар и угаљ“ и већ је неопходно потражити „дрва“ и очувати ватру. У нашем случају логорска ватра – то је живот. То је уобичајени сценарио опште представе и нико га не мимоилази.

Сетимо се основних извора снабдевања енергијом , то су: ваздух (дисање), храна и вода (исхрана), енергетска поља (топлота, светлост и други, мање изучени, али не мање важни), специјалне вежбе. О свим овим изворима, овде је већ причано раније.

 

Сада је време да се размотре конкретна стања и радње које доводе до губитка енергије, које треба на сваки начин избегавати:

• У комуникацији са људима, увек треба покушати прилагодити себе на добро, добронамерност и разумевање. Од Душе до Душе увек постоји пут.
• Покушајте да пронађете духовно сродну вама Душу, – лако ћете препознати таквог човека: са њим ће увек бити лепо и тихо, имаћете увек теме за разговор, никада и ништа неће бити са њим досадно, увек ћете бити у могућности да му откријете најдубље мисли и урадите за њега – све. Чувајте те односе, ако ћете се срести – то је велика срећа, а ако је таква особа блиска вама рођак, – онда је срећа двострука.
• Покушајте да имате више слободног времена за боравак у друштву људи блиских (сродних) по духу, по начину размишљања, по Вери; не посећујте и не остајте у предузећима где се осећате: немирно, непријатно, тешко, где сте скучени или увређени.
• Ако морате да разговарате са непријатном особом, или су вас увредили (на послу, на јавном месту, у саобраћају), – осмехните  се, разговарајте тихо, полако и смирено, и никада се немојте упуштати у расправе.
• На јавним, сумњивим јавним местима, стављајте енергетску заштиту. Замислите да вас окружује бистар, не пропуштајући омотач (у облику чауре или лопте), од кога се одбијају сви спољашњи утицаји у виду: мисли, зрачења, патогених фактора, патогених честица. Треба замислити изолацију од околине у било ком доступном облику или форми.
• Покушајте да чешће проводите време у Природи..
• Важан фактор за очување енергије је живот у радости, јер

Ра – то је сијање – давање, тј. човек, који живи у радости зрачи позитивну енергију, натапа око себе простор, материјалне ствари и сл., чиме се побољшава сама средина његовог боравка и сакупља енергија.

 

У наставку представљамо основне путеве дуж којих се губи енергија. Губитак и бескорисно губљење животне енергије:

• Било какве болести, медицинске или душевне.
• Сталне, продужене или хроничне.
• Прекомерни физички или емоционални стресови (искуства, страхови, бес, гнев, љутња).
• Дуга неактивност, пасивност, досада, лењост, продужен дневни сан.
• Преједање, конзумирање лоше хране и воде.
• Унутрашње ментално преживљавање („прежвакавање“) емоционалних догађаја дана, са унутрашњим дијалогом или разговором. При томе, негативни догађаји као да се преживљавају поново, и могу да се одвијају и да расту.
• Празни разговори, спорови, оговарања и интриге.
• Негативна околина (компанија, представе, књиге).
• Негативни услови живота (социјал., еколошки, климатски).
• Штетне навике (компјутерске игре, дрога, пушење, употреба алкохола и сл.)

 

Поред тога, неопходно је живети „По савести и у складу (хармонији) са Природом„.

Зашто је тако важна ова веза са Природом? Зато што човек добро третирајући Природу изграђује јединство са Природом (садњом новог дрвећа, бринући о болесним животињама, стварајући на пример хранилиште за птице, обнављајући популацију животиња, биљака и птица унетих у црвену књигу, прикупљајући разумну дозу лековитог биља и сл.) оставља свој енергетски траг у виду добрих дела, које

Природа памти и враћа човеку стоструко, када је њему то потребно – за живота или после његове смрти.

 

Друго.

Следећа важна енергетска радња коју човек мора да уради овде на Земљи је да заради себи тело Славе, тј. он мора да прослави себе у животу, да се после смрти о њему говори и мисли добро, нарочито родбина, тј. највише од свих сећају се човека његови рођаци. Не каже се без разлога: „О покојнику све најлепше или ништа“. тј. да се не начини зло, ако се човек у овом животу понашао недостојно.

Шта је то Слава? То је веома древан термин заједно са лавом, све до сада код козака постоји такав напад – зове се лава, тј. велики проток људи (вулкан исто избацује лаву). И зато слава означава присаједињење на општи ток. А народи који не одвајају себе од својих предака Богова и славе их, почели су да се зову Славјани.

 

Они су славили и славе своје Богове у Химнама – Православним (последња реч у будућности у хришћанству има другачије значење – прослављање и природно јој је промењен и смисао). Зашто прав-славни? Јер, Словени славе Богове из Света Прав. На пример, у Химни – Православљење Бога Рода су овакви стихови: „Велики је наш Род – Породитељ! Слушамо призивајући те! Слављен и Трислављен буди!“ [(9),Стр. 33].

 

У „Велесовој књизи“ се каже: „И ми имамо јунаштво предака наших у свом животу зато словимо Славјанима јер славимо Богове“.

Чак и словенска имена често садрже корен „слав“.

 

Из реченог се види да за Славјане није важна материјална компонента а Слава је јединствена енергија коју човек добија како за живота, тако и после смрти.

Није ни чудо што они кажу: „Он је преплављен зрацима славе“.

И ова традиција зарађивања себи Славе постоји како у ведском православљу, у хришћанству, тако и у комунистичком времену и све до данас (у „недоразвијеном“ капитализму).

Посебно се енергија Славе манифестује у периоду ратова са непријатељима. Чак и када човека, под одређеним околностима лишавају права на Славу (тј. најважнијег), он и даље обавља своју дужност.  При томе, човек ствара себи, тако се зове, Тело Славе.

 Ево како то тумачи ,,Енгар или мистично-магијски речник:

 

„Тело Славе је енергетско тело, које се може добити као резултат духовне еволуције. Онај ко добије „Тело Славе“ у стању је да преводи материју у енергију и слободно шета Световима. Тело Славе је крајњи степеник инкарнације Духа у физичком Свету“ [(2). Ц. 13].

Отуда мноштво јунака код нашег народа, којих се сећамо: састављамо им песме, епске, постављамо им споменике, пишемо књиге и др.

Због тога, да би тело Славе било подстицано стално – важна ствар за човека, који живи уСвету Јав, је рађање здравог потомства, које ће га, сећајући га се, славити вековима (из генерације у генерацију).

У народу има и оних који, живећи живот, (на жалост, већина), нису били у стању да зараде тело славе и сами за себе кажу: „Живот живели, а да се ништа не памти“, тј. нема славних дела.

Поред тога, не треба да мислите о лошим људима (телевизија, радио и штампа стално усмеравају наше мисли на то) ни током њиховог живота, ни после њихове смрти, јер им предајете своју енергију.

Мислите о својим Прецима и својим Боговима и ви ћете енергетски јачати и кроз живот бити срећнији.

 

Важно је православљати човеку при животу своје Богове и Претке на празнике и дане сећања, чиме им даје своју енергију у Вишње Светове, која ће се онда њему вратити стоструко.

 

Раније је већ речено, не стварајте хаотичне и лоше слике.

 Код наших Предака Мисли, Слике, Реч и Дело су повезани између себе.

Дакле, увек покушајте да обуздате речи и завршите започето дело.

 

Раније, Славјани своје Богове ништа нису питали, већ су обрнуто кроз православљење одавали своју енергију свом роду, да би се она акумулирала. Али су знали ако дође тешка година да ће им помоћи.

Има и оних који зарађују тзв лошу славу, свим врстама злочина према човечанству  али ова слава (читај енергија) не иде у корист овог човека, она га вуче у Пакао или у хришћанској традицији у Ад.

У том смислу, постоји још старије енергетско правило, не остављати зло некажњено  јер ако оставите зло, то неће проћи некажњено – ви сте онда саучесник тог зла.

 

У животу треба развијати своју самосвест – ми смо до краја живота дужни да формирамо у себи програм, препознајући наше истинско „Ја“ (Дух).

О томе детаљније у наставку.

Из горе наведеног следи да човек стиже у Свет Јав, да својим добрим делима акумулира енергију, која ће му омогућити да се развија даље, да иде по Златном Путу развоја. Пример позитивног развоја на нашој Земљи могу бити Свеци (Светли), који су током живота сакупили довољно енергије, да су чак над главом имали одређени ореол, на пример волх Спас, волх Сергеј Радонешки, хришћански свети Серафим Саровски и многи други.

 

У том смислу не може да буде чудна легенда, да су људи који су током живота сакупили довољно енергије спаљивали своје материјално тело мистичном ватром и одлазили у Слав а неки су могли очигледно да стигну и у Прав, односно да прескоче степеник у развоју………..

 

  Превео: Душан Ми

 

Краду ми памћење,
скраћују ми прошлост,
отимају векове,
џамијају цркве,
арају азбуку,
чекићају гробове,
издиру темељ,
размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
што никоме нисам узео,
моје лавре и престонице,
не знам шта је моје,
ни где ми је граница,
народ ми је у најму и расејању,
пале ми тапије
и затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
кажу да сам ја продао,
земљу коју сам од неба купио
неко им је обећао.

Ко им је обећао,
тај их је слагао,
што им не обећа
оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
кивни што сам их познао.

(1987)

 

 

Људи улазе у куће. Отварају кутију сећања.

Затварају своје прозоре.

Онда још мало

Као кришом

Гледају кроз завесу на асфалт у заклаћени круг

Бачен са неке лампе.

Иза реке

Људи улазе у колибе од блата

Мало повијених леђа.

Слушају

Ту негде изнад чела

Сад већ само

Помало

Игру ваздуха и трске.

На утабаној трави

Између насеља и града чија су имена загонетке

Које неко поставља

Војници

Тамни од сна

Слажу оштре пирамиде од пушака.

Онда уходају у шатор погнутих глава као да се

клањају.

Иначе

Свуда около

Птице се претварају у лишће.

Змије сасвим успешно имитирају пукотине на кори.

Воде и рибе се мимоилазе

Свако ка своме сну.

Ветар је своју провидну кожу разапео о падину брда

Чији се профил топи у тамном ваздуху.

Под небом

Почиње да траје из корена

Једно прекинуто сећање свако на своме узглављу.

Онда полако

Звезде навиклим знаком најављују метаморфозу

И невидљиво

Тихо се иза кулиса мењају улоге.

Лишће се претвара у птице.

Змије и пукотине се помичу свака ка своме цвету

Сваки цвет ка свом сунцу.

Сад се већ зна шта је ваздух

Шта није.

То је већ брдо у својој очигледној сигурности.

Ветар се одлепио и мили свој први корак

Свој несигурни милиметар.

Иначе

Свуда около

Под кровом од лима

Под кровом од траве или од барске трске која

звижди

Иза провидног стакла које се осветљава

У каменим грудима зидова тако шареним пола од

сна и пола од креча

Отварају се очи свих живих.

Мали

Поново невини кругови.

Тренутак је кратак и треба га напречац ухватити

за узде.

Људи се буде без оружја.