Шестарим небом свемира
узалуда на мапи цртам круг
ослушкујем ко ће да се јави
мртав ми Тесла научник и друг
а сејах јагорак плави

 

 

Ha почетку ничег није било
енергија је тражила материју
сем простора и тамна и пуста
y пространству биле су само
сјајне очи и тужна уста

 

 

Од њиховог погледа и сјаја
заблисталo прво светло зора
И кад прву реч изрече Земља
тад изађе из дубине мора

 

 

Кад се Земља на видело јави
рој крилати поче да узлеће
Полетоше птице и лептири
а из земље никло прво дрвеће

 

 

Још човека само било није
грудва земље ту је била самo
И пламени пољубац је пао
поста вртлог љубавнога плама

 

 

У животу пробуди нас живот
из светлога чудотворног краја
aли Адама и Eву кao и друге
истераше из овоземљског раја

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Ми сами себе и лечимо, и исцељујемо, и васкрсавамо.

Ми сами себе, по потреби, изнова рађамо.

Ми сами бирамо или вечни живот или вечиту смрт.

Сви богови су у нама; Створитељ је у нама; Васељена је у нама; Почетак и Свршетак је, такође, у нама.

Све је у нама, а ми нисмо ни свесни – да је све у нама!

Све што тражимо у себи – наћи ћемо, све што тражимо изван себе – нећемо наћи.

Ко не нађе Бога у себи – нигде га наћи неће!

Ко не нађе љубав у себи – нигде је наћи неће!

Ослободимо се омаја и опсена, поскидајмо све овоје таме са себе и, гле! видећемо јасно: да је све у нама, одувек и заувек!

(У Вилинским гајевима, под липом што цвате…)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Верујем Човеку, али људима не верујем.

У Човека имам поверења, а у људе немам.

Човек је Онај који се међу стотинама и тисућама људи уздиже изнад свега овоземаљског и тежи ка Нечем што је више од људи, веће од Човека.

Човек је БогоЧовек.

Човек је Бог у Човеку, и Човек у Богу.

Људи убијају једни друге – по навици и природи својој – а Човек никада не убија Човека, не убија никог и ништа.

Док се људи боре ПРОТИВ Живота, Човек се бори ЗА Живот.

Бело Србство видим као Заједницу Човека, а не као заједницу људи.

Бело Србство чине пробуђене и освешћене личности које су се узнеле изнад свега људског и овоземаљског.

Бело Србство чини Заједница Човека што тежи ка Заједници Богова.

Зато ја и нисам ни за какво братство крви, већ за Братство Духа и Свести.

Дух и Свест чине Човека – БогоЧовеком!

Крв је важна само онда кад постоји Дух и Свест.

Ако нема Духа и Свести, тада ни крв није битна.

Бело Срство – то је Братство Духа, Свести и Крви.

Све заједнице крви, а без Духа и Свести, гле! нестале су нетрагом у међусобним ратовима.

Кроз столећа, тисућлећа и еоне опстају само Заједнице Духа, Свести и Крви.

На милоне Срба, кроз многа тисућлећа, страдало је управо од неосвешћених Срба, од Срба који су Срби само по крви, али не по Духу и Свести.

Србство негда бејаше велико и несагледно, али се прореди и уништи у србско-србским ратовима.

Више је Србство страдало од бесловесних Срба, него од знаних нам древних врага и душмана.

Сви наши душмани и врази у нашем ужем и ширем окружењу – који се данас издају за ове или оне народе и нације – постадоше од Срба који бејаху само Срби по крви, а без Духа и Свести.

Отуда ја величам, узносим и прослављам само Бело Србство, само Србство Духа, Свести и Крви, док за оно друго Србство ништа не смем да јемчим, јер је дозлабога варљиво и превртљиво.

Заједница Крви има снагу, има моћи једино онда кад се заснива на Духу и Свести.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Још од раног детињства имам дубоко осећање, да сам нешто изгубио.

Сећам се живо, као дете од пет година ишао сам врлетним горским путељцима и вазда нешто тражио.

Тешко је описати то осећање, јер речи нису толико крилате, толико духовне и душевне, да би могле да дочарају то дубоко детиње осећање.

Нисам ја буквално ништа тражио, али сам негде у скривеним дубинама свог бића имао осећај да ћу нешто наћи.

Нисам знао шта, али, ето – нешто!

Од детета сам имао осећање и осећај праисконог пастира који је негде у планини, негде у горским венцима и косама изгубио своје стадо, па сад лута стазама и врлетима у потрази за својим изгубљеним стадом.

02

Ма шта ми мислили: сваки је човек, ипак, на губитку!

Можемо ми да чинимо ово или оно, можемо да се претварамо на овај или онај начин, можемо да обмањујемо и себе и ближње: да смо задовољни, срећни и испуњени, али смо сви ми, негде у скривеним дубинама својега унутарњег бића и суштаства – на губитку!

Сваки је човек на губитку, од најмањег до највећег.

У крајњем случају, сваки је човек изгубио самога себе.

Изгубио је самога себе, а да тога није ни свестан, јер му  омаје, илузије, мађије и опсене овога света и не дозвољавају да тога буде свестан.

03

Највише што можемо да учинимо за све оне који су нам мили и драги, за све оне које љубимо и који љубе нас, јесте да их благословимо – из срца и душе – свагда и свугде.

Све ће они добити – или су већ добили! – од Створитеља и Духа Стварања, али им још само недостаје наш благослов, наше истинско благосиљање.

Благослов је највиши ступањ божанског и стваралачког дејства што некоме упућујемо и дарујемо.

Родитељима је најважније да благосиљају своју децу – сваког дана, сваког трена – а све друго стиже им већ од Господа, Живога Бога Створитеља.

Наша ће деца бити онолико благословена колико их ми благосиљамо.

Ако их, пак, не благосиљамо, залуд је све друго што им дарујемо, дајемо и остављамо!

04

Дрина и ја шетамо селом, и све редом поздрављамо.

Научила је и она, иако јој је тек три и по године, да све пролазнике поздравља праисконим поздравом.

Подигне отворену десну шаку изнад главе – и поздравља попут наших древних ведских предака.

Сви нам отпоздрављају, на исти начин.

То је ведски, хиперборејски, аријевски и звездани поздрав.

Поздрав попут благослова наших белих богова!

05

Никада нисам желео да будем успешан.

Никада нисам желео да у свету, да за свет будем важан и битан.

У крајњем случају, шта значи бити успешан?!

И, надасве, да ли је успешан уистини успешан, или се само претвара да је успешан?!

Одувек сам желео само да живим свој живот са сврхом и смислом.

Да живим на свој начин.

Да ми живот буде испуњен лепотом и дивотом, испуњен љубављу.

Боље је и лепше бити неуспешан, него успешан.

Неуспешан је човек слободног ума, слободног духа, слободног срца, слободног живота.

Успешан је роб властите успешности!

 

Немате нацију, немате државу –

зато ви сами будите и нација и држава за себе!

Ово је време владавине корисних идиота, време дебила, медиокритета и простака.

Све нације су разбијене, све државе су разорене, и човечанство је поробљено на свим пољима и ступњевима.

Остаје вам само бескрајно пространство унутарњих светова.

Колико будете образовани, колико будете посвећени, колико будете освешћени, толико ћете и бити слободни!

Удружујте се са старим пријатељима, и пронализите нове пријатеље, стварајте и градите духовне заједнице, духовна језгра, тајна братства и сестринства.

Колико будете освешћени и самобитни, колико будете повезани и уједињени, толико ћете и бити слободни!

Сви су вас издали, сви су вас продали –

 од дна до врха и од врха до дна –

на свим пољима и ступњевима бивања и бивствовања.

Немате нацију, немате државу, немате народ, немате род, немате цркву, немате војску –

заиста, немате никога у спољноме свету ко би вам припомогао, ко би вас бранио, ко би вас заштитио!

Све образине су пале, све копрене су разгрнуте, све лажи су огољене, све установе су разорене, све вредности уништене, све земље опљачкане.

Постојите само ви, самосвесни и самобитни, у заједници, у братству са вашим пријатељима истородницима и истомишљеницима.

Ви сте последњи ратници светлости, последњи ВедСрби, последњи Санскрићани, последњи Аријевци.

Схватите то и прихватите, прихватите и освестите –

 и, бићете много јачи, много неустрашивији, много самосвојнији, много самобитнији!

Усамљени, ви сте много јачи, него што сте то били у болесној, лажној и трулој заједници; у заједници без Духа и Свести.

Усамљен човек јесте најјачи човек, каже једна ведсрбска мудрост.

Ово је време усамљених личности!

Кажем личности, зато што су у овоме времену само личности усамљене.

Усамљени су најбољи, највреднији, најхрабрији, најсамобитнији.

Персоне и особе нису усамљене.

Ено их у чопорима и крдима; ено их у марвеним торовима, ено их у јавним кућама, ено их у црквама и сектама, ено их мед војскама и слугама Великог брата – Великог дебила, Великог рептила!

Ено их без душе и срца, без ума и разума, без љубави и снова како живе (а боље да не живе!) задат и надзиран, не свој, већ нечији и ничији, бесловестан живот.

Вама се обраћам, ВедСрби –

Санкрићани, Стриборјани, Аријевци,

јер смо један Род, једно Братство,

 један Свет!

За нас је ово (ма како вам у први мах страшно деловало) један нови Почетак; за њих је ово (за сенке и утваре, за бездушне и безумне,за тамоњих од њих!) Свршетак Свих Свршетака.

Радујмо се новоме Почетку, Почетку Свих Почетака!

Сада макар знамо колико нас има – а довољно нас има.

Уз нас су Богови и Велики Преци!

 

 

 

 

….. .Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром“, које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао.

Такве су се ватре „вадиле“ од сувих липових мотки а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања“ болести, посебно сточних.

Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.

„Свете ватре“ или „вечите ватре“ биле су познате Грцима, Римљанима, Персијанцима – гореле су у храмовима и имале своје чуваре.

У кући је ватру чувао домаћин. Ватра на огњишту била је предмет култа, она је света, није обична; она је чиста, чедна, божанска и зато се одржава и гаси на посебан начин.

На том светом месту често се гатало, бајало, и то предметима повезаним за огњиште, као што су: вериге, саџак, ватраљ, машице. Ови предмети су такође култни, коришћени у религијским и магијским обредима или лечењу (Рабија Хасанбеговић).

Сретен Петровић

Извор: СРПСКА МИТОЛОГИЈА, блог ,,Грађански круг,,

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Кад губимо, а кад добијамо – никад унапред не знамо!

Кад нам се чини да смо на добитку – бивамо на губитку, а кад нам се чини да смо на губитку – бивамо на добитку.

Губитак и добитак иду упоредо.

Одакле смо пошли и докле смо стигли – ни то унапред не знамо.

Знаћемо тек онда кад буде дошао час да знамо.

Живимо у свету омаја и опсена, у свету илузија и мађија, те стога и немамо јасну, бистру, чисту и потпуну слику света и иних звезданих светова у вечној и несагледној васељени.

Никада ништа унапред нисам знао, и никада унапред не бејах свестан шта чиним, ни зашто чиним то што управо чиним, већ сам само, и једино, по осећању, следио свој унутарњи глас, свој унутарњи пут, своју унутарњу звезду…

Моја звезда!

Моја звезда одувек светли – исијавајући најдивотнију и најумилнију светлост плаветне вагре – како на мом унутарњем невидљивом небу тако и на спољном видљивом небу, на небу нада мном.

Свако од нас има своју звезду – звезду која је истовремено у нашем срцу као и у вечној васељени, у нама и међу сазвежђима и звезданим јатима.

Само они што следе своју видљиву и невидљиву звезду, стижу тамо камо су давно пошли, стижу на вечно одредиште – на Извор Живота.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Има тренутака, када бивамо веома сурови, када погано вређамо, када гледамо да најтеже боли нанесемо управо онима који су нам најмилији и најдражи, који су пуни љубави и милости према нама, који нас посматрају очима Свеблагога Бога.

А час потом, повлачимо се у самоћу и тишину, те дуго и горко ридамо, плачемо и јецамо због онога што смо само неколико тренутака раније починили.

Тада се наша душа купа у сузама покајања, и у сузама покајницама исцељује ране које смо јој ми – вређајући своје ближње, своје најмилије и најдраже – нанели.

Највише боле и најдуже се исцељују оне душевне ране које самима себи наносимо у тренуцима помрачена ума и сужене свести.

Све сам увреде лако и брзо праштао ближњима који су мене вређали, али увреде које сам ја другима наносио, гле! и после толико лета, канда, још увек самоме себи нисам опростио.

И вечерас ме – док исписујем ове лирске ретке – још увек пеку и боле све оне боли које сам негда и негде ближњима својим задавао.

О, Боже! како бих био срећан, да никада никог нисам повредио; да сам према свима њима – према свим бићима и створовима Твојим – био свагда и увек благ, благ попут Тебе, о, мој Свеблаги Боже!

(Негде у Банату, вече 25. цветног 7526.)