Понекад себе подсећам на квочку.
али не ону са пилићима већ етичку.
Стално понављам колико је важно поверење.
Када се наруши и поквари наше уверење,
дође до дурење, цмиздрење и на крају мирење,
али остаје разочарење,
јер је нарушено поверење.
Тешко се стиче а лако губи,
а када се изгуби,
неповерење се продуби
И онеспособи.
Тешко га је вратити.
Зато немој поверење искористити,
доброг човека испустити,
себе осрамотити И обесчастити.
Поверење је важно,
јер превише је све лажно,
и ако га изгубиш може ти бити недостижно,
а то је тужно и обично неизбежно.
Човек се држи за реч а во за рогове.
Зато не прави на поверењу кварове
И непотребне ломове.
Понављам када се поверење поквари,
тешко дође до обнове,
оно што је урађено и изгубљено
не може да се опозове.
Зато не квари те плодове,
због главе брбљиве и чангризаве,
која би да оствари само своје циљеве.
Поверење је основ сваког односа,
важније и од поноса, пркоса,
беса, заноса,
или стреса.
Зато га мораш чувати,
само тако ћеш правог пријатеља имати,
немој то у воду бацати,
немој се бахатити
и поверење губити.
Немој брљати и лончиће бркати,
Поверење мораш сачувати!
Понављам опет,
човек се држи за реч а во за рогове,
запамтите моје речи ове
јер можда нећете имати прилике нове.

Фото: Поверење; Википедија

Летим крилима, нежним, винем се и спустим.
Сишем нектар немерљив и жутим од полена.
.
Додирнем стабло, оставим траг до у корен, дубоко.
Крилима ширим слепо ми око, да прогледа.
.
Од тог дрвета бићу праг.

Фото: Пчела на полену; Википедија

(Моја прва и последња песма )

Сам у пустињи, стојим, гледам и гладујем,
декадентски уживам у независности,
ако се појави неко – да га испсујем.
У ишчекивању непознатог врти ми се у глави.
Узех торбу и покупих ствари,
изгубих наду да ће ико да се појави.
Ледени зној обузе ме сав.
Корачах мирно,
али, иако храбар, окренух се зазирно,
и цинично се осмехнух када видех да нема никог.
А затим… много затим,
Остадох туђ, ничији, сам.
и покушавам да схватим,
да је остао бар чист сан,
и мада би било боље душу да продам,
генијално патим и пропадам.

Фото: Човек у пустиње; Википедија

Јоване, од грома сине, Богослове,
најмилији Христов храбри учениче!
Шта времена мисле, шта будући слове?
Кажи шта је љубав, светли мучениче!
.
Твоје име добих датумом рођења,
иако те не знам, дух твој срцем волим!
Да ли има тајне у тих одређења,
или горку памет умишљам да солим?
.
Молим те помози све да јасно схватим,
зашто сам на земљи и које је време?
Да л пророчких речи песмом да се латим
ил’ тумачим твоје остављено бреме?
.
Шта представља ор’о који небом лети?
Ко су старешине около престола?
Да ли та питања постављамо смети?
Где ли су кључеви од небеских кола?
.
Да ли Србски народ имаће улогу
у последње време, у тај тешки часак?
Да ли довољно се Срби моле Богу?
Да ли отплатише свога греха данак?
.
Усмери и води, уз Божију помоћ,
моје слабе кроке, моје мисли тешке!
По најцрњем мраку засветли у поноћ,
води моју руку да не пише грешке!

Фото: Свети Јован Богослов; Википедија

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Једино теби причах ноћу
Тугованке и шале
Једино ти, нико други
Није умео да пробуди
Сањара у очима
.
Једино ти си знао
Да подигнеш са дна –
Пружиш руку, пољубиш
Иако свуда беше мрак
.
Знао си како боли истина
Када губиш, а волиш
Па се на срцу кратер створи
У њему Ми,
Наша деца, цветови
Тишину броје
.
У Плаветнилу
Ех, животе
Хоћу друге боје
Да живе у Нама
.
Обележени
Отиском љубави
Стазама расцветаним
Наши кораци
.
Не, не гази их
То су наши корени
.
Недодир додира
У спектру привида

Фото: Фототека СРбског Журнала

Нема те.
.
Не шеташ одавно
стазом нељубљених
на опустјелој обали,
одавно не газиш
пијесак што шкрипи под ногама.
.
Стигла је зима и
хладан сјеверац реже.
Таласи бијесни обалу бију,
само се понеки галеб
пркосно поиграва
широким крилима на јаком вјетру.
Баш као сјећање
што се у трену јави,
онда када зора донесе језу
и уздах један давни.
.
Нема те.
.
Не шеташ одавно
стазом нељубљених,
тамо на оном мјесту
гд‌је је обала сад пуста и гола
као хладна децембарска ноћ
и празна једра.
.
И нема ни стопа више
што у сувом пијеску
полако почињу да личе
на једно заборављено
насмијано љето и
весело око,
које понекад засузи
док се скривена у топлом дому,
као питома мачка,
протежеш и задовољна предеш
ишчекујући још један
плес усамљеног галеба
на немирном небу —
нема те…

Фото: Фототека Србског Журнала

Знам ја добро
да са срцем није лако
Што више волим
више имам разлога за бол
.
Јер најлепше ствари
Плешу двобој са тугом
Ривали стари,
Вечно на нишану једно другом
.
И сваки блистави
Океан у очима
Стоји као амбис
Пред мојим ногама
.
Јер то је игра
Која увек игра против мене
Време ми не да назад
А мрак ме гута ако кренем
.
..а морам да кренем
Али ако цену
Морам да платим
За све тренутке с тобом
Које вечно ћу да памтим
.
Јер најлепше ствари
Вредност своју мере тугом
У сумрак позне јесени
Што одјекује дуго
.
Нека ме тело боли
Од наших јутра, ноћи
Кад смо стварност ломили
На под падали
.
Јер то је игра
Која лије успомене
Покушај да свим срцем волимо
И зауставимо време..
.
Да..
.
То је све што знам,
Ти и ја,
То је све што знам.
.
У вечности,
Крила наша не губе сјај
То је све што знам.

Фото: Фототека Србског Журнала

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

Фото: Свети Сава; Википедија