Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
с ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…

Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
не шће ни да чује лијепа Емина,
но у сребрен ибрик захитила воде
па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
расплете јој оне плетенице густе,
замириса коса ко зумбули плави,
а мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…

Фото: Емина Сефић; Википедија

Не знам ја више
да ослушкујем ливаде
ни да гледам
кроз кристале времена,
а срце само тражи
и не зна до кад ћу
моћи да корачам сам,
ослушкујући време
и вечност и да ли ће
проговорити усне
мени недирнуте.
.
Сама си у сну
моје очи те виде.
Птице излазе
из мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих
да ти кажем
али твој воз празнине
загрљај ми руши.
.
Не, не знаш Ти,
како пече хладна стена
на вратима наде
и како звони
легло празнине
што се скупља око срца.
И зашто боли заборав
што кида и растеже вене.
.
Не знаш Ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо
увлачи у трепавице
и како је хладно
кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.
.
Ти не знаш
малу уснулу чежњу
за тобом
кад се тражи
време нежности
у неком углу пролећа
и како ову тишину
ни музика
не може да угаси.
.
Не знаш Ти,
да у том трагању
пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра
хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
.
До кад твој загрљај ћутања
Да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже –
Стало је време тишине?
.
Ако проговориш,
жедан љубави
и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш
на дно Океана,
да дубље тајне
од љубави нема.

Фото: Океан…; Википедија

Сребрном ноћи пра среброкопа
полете стена небу па прсну.
Разлучујући духа сребрног
ватрометно се у прах распрсну.
.
Змај од Змајевца намоли муњу
очињег творитељног праска
да заголица духа сребрног
у кикот радосног воденог пљуска.
.
Кад озорило и Сунце грануло
весело кијао Змај од Змајевца.
Свако „ћиха“ пламеном плануло
кад Веселић виде брата близанца.
.
Рупа за летећим каменом што оста
сад се срмом воденом таласа.
А брата нема већ одраз наста
на води која се сребром беласа.
.
Сјатише се виле подно Змајевца
зарад новог воденог витеза.
Колом својим да заведу младенца
и једна постане змајска принцеза.
.
Кад Луном сребрило коло виленило.
Кад златило зраком Радосника
Језеро свет лепотом веселило.
Змајево крило јатило намерника.
.
У скуту Змајевом блажени пирови.
Услад и Лада их љубују Љељом.
Да кћер јој Мокош снагом подвори
па да животвори својом Купалом.
.
Дунаву мутном оцрнила мисао
да поврати плаветнило своје:
Змајеве воде буде ли сркао
кроз козјега вимена подоје.
.
И опет рупа зјапи камена
над којом ноћу виле вилене.
Залутале из сфере без времена
у којој Језеро нестало није.

Фото: Змајевац, Лединачко језеро; Википедија

и убого и кљасто пресито гладно голо
иста завија тама и вија исто коло

тек ужарене главе неким крајичком свести
осете страшни усуд и на шта ће се свести

а све би баш све дали да једном мир ускочи
у изгубљени поглед снове усахле очи

сви траше спас у чуду у ћутању монаха
он саставља из ничег саставља те из праха

како се мери душа тежина праударца
строга остаје тајна Пајсија Хиландарца

као што цркву диже и где би и где не би
тако је диже изнутра у себи и у теби

а невидљива црква записом светог храста
нови отвара живот природно с тобом сраста

Фото: Храст у Тијању; Википедија

Ту снивам.
Нада мном
Под нијемим звоном у староме торњу
Долијећу тице.
Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.
Нијемо је звоно на небеском платну
Замрзла жалба,
Испод њега се, у мрамору и тами.
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божјој мајци свете руке љуби,
Шаровит полумрак
Небеског огња и
Њеног модрог скута
Лег’о на камен.
Непринесена жртва је
Сва моја снага и моја крв:
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем
И сад ту спава.
Видовит вјетре и у торњу тице,
Што мојим крајем слободно летите
Реците:
Нек лоза тихо испред куће плаче.
Споро нек кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мраморју игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроза њ;
Реците вјетри и тице, заклињем вас,
Нек споро пупа прољеће, полако љето зри,
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и суђена сата,
Него кад дозри љето са врхунца
И испуни се глас и воја божја.
Кад море, поље и гора
Шапатом јекну; хора је хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвониће кобан час.
Како се звони за посљедњи пут.
И моје никад мртво срце
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце
И биће огњен, дуг и страшан дан.
Касних жртава.

Фото: Црвени хибискус; Википедија

И док хладно небо додирују гране,
а шушкор залеђен под чизмом пуцкета…
Пожелим да станем и залечим ране…
Ал ратник сам борац, народ на ме чека!
.
Не, не могу стати нит мелем нанети,
јер тамо је негде душманин заклети.
Гледам жир на стази, у њем’ живот замро,
уморан и слеђен… И он, ал и стабло.
.
А ја, јоште ходам, стопе су уморне
на челу од борби ничу нове боре.
Младост се повлачи, сазреваш у трену,
јер смрт вреба црна… Свуд јој видиш сену.
.
Да ли и ми тако као ове шуме,
далеко од рода, бранимо корење…
А, стабло ко стабло, чак и ако умре,
знаће да за жиле вредело је мрење.
.
Не, не дам се лако… Види капу моју,
прошла је страхоте, за Црвену боју.
Та Беретка знај ти није кора само,
ни живи ни мртви Србију не дамо!

Фото: Амблем спец, јединице; Википедија

Жутокљунци узбуђено
Кукуричу на буњишту
Кљуновима клепећу
Кочопере се
.
Челник крилима залепрша
Фијукне кроз ваздух
Оштро
Швикне их
.
У колони устукну
Покуње крестле
.
Дозволе пловану
Мрс.

Фото: Жутокљунац; Википедија

У човеку не тражим човека
нити његове слабости, ни корен греха.
Тражим ону радост заборављену у њему
дечијег смеха.
То мени даје слику
о вредности бића овог века.
Тражим у њему Исусов одраз.
Не занимају ме
његове победе ни пораз.
Тражим светлог детета меки образ.
Тражим једино вредну чистоту душе.
Оно што људи кад одрасту
у себи угуше.

Заробљени су болом и с муком живе.
Некада плаве очи
постале су од заједљивости и смога сиве.
Тражим у људима дечије осмехе живе
који неправедно затрпани
негде у дубини себе криве.

Ех, да су се само мало смејали лепше,
недаће садашње биле би смешне.
Самопоуздања нико нема.
Узалуд су сва ордења
и трагања и запомагања.
Велом прошлости остаје покривена тајна.

Док су мали били,
због срамоте осећања крили
па су се у окрутностима заробили.
Гнезда нису како треба свили.
Од себе се одродили.

Молим те,
брате мили, нека још једном
из тебе испили то пиле жутокљуно.
Знаш да си добар, вредиш пуно.
Удахни полако и све остало је лако.
Само се осмехни као некад што си.
Немој да те брину те седе у коси.
Нека их живот као лишће јесење носи.
Никада није касно да спознаш ко си.

Фото: Фототека Србског Журнала

Негде је сада жарко лето.
Врелину дана блажи вече.
Док код нас студен дахом пали,
тамо далеко сунце пече.
.
Негде су сада још на плажи.
Диве се крају сунчеве стазе.
Гледају како море га ждере,
док босе ноге песком газе.
.
Како је дивно негде далеко.
Бар путем мисли тамо поћи.
Скупљати шкољке. Хирове лета,
понети собом део ноћи.
.
Скрити их топле, у хладне дане.
Снови маштара стварност желе.
А можда они, тамо далеко,
сањају снежне ноћи беле.

Фото: Снежна ноћ; Википедија

Фото: Лековите боровнице; Википедија

У давно време било једно дивно и богато село Благомир. Сељани су били добри и вредни људи, а природа је била благословена. Имали су плодну земљу, све је рађало и превише, домаће животиње су били највећи пријатељи и помагачи. Склад и лепота у сваком трену.
После дуго времена идиле, родио се мали Немања, кога је село касније прозвало Незајаж. Чим се замомчио, умрли су му родитељи, те је он организовао откуп боровница и купина. Сељани су вредно брали, он је то паковао и прерађивао у пекмез, па сељанке лети нису ни спавале. Све је он организовао и продавао у суседном граду. Сељани су веровали да ће их богато наградити за труд, али он их је само искоришћавао. Велики је иметак стекао, али за пар година, због нестручних берача из околних крајева, боровница и купина је нестало. Нема везе. Сетио се он да дубоко у шуми постоји блатно језеро Блатолеч, где су сви одлазили кад би се разболели. За пар дана су се враћали исцељени и орни за рад. Прво је ишао сам, па је кофама вадио блато, сушио и онда паковао. Опет у граду је продавао по високој цени, али све је ишло као „алва“. Сељани су приметили да бара није више онако велика, али су веровали да је то природна појава. Кад су једне ноћи провалили да је Немања са још четири злобника тамо вадио блатио, носио кући под стреху, сушио и паковао. Сељани су га грдили и проклињали, али његовом предузимљивом духу ништа није било свето. Наравно, за пар година блата је нестало, а бара се исушила.
Онда је Немања дошао на идеју да прегради реку и ту направи воденицу. Сељани су се бунили, јер је река доносила воду за пиће свима, била пуна рибе и заливала поља. Али Немања је преградио реку и почео да меље брашно за суседна села. Наравно продавао је у граду, брашно са поточаре и ту је опет зарадио пуно пара. Сад је почео да откупљује будзашто имања, најпре ова поред реке. Риба је нестало, а имања су постала јалова. Сељани су се селили у суседна села, напуштали вековна огњишта, гробове својих предака. Туга и јад.
Наравно и воденица је пропала, јер је воде било све мање, а појавило се и клизиште. Зато је Немања решио да посече шуму. Наравно, она је била свачија и ничија и ту су сељани пред зиму секли помало дрвеће, а више сакупљали осушена дебла за огрев. Али су у пролеће садили нова стабла и тако вековима. Међутим, Немања је решио да посече целу шуму и да се коначно обогати за сва времена. И то је и урадио. У међувремену и остали сељани су се одселили, тешка срца, па је он покуповао за мале паре цело село. Сад кад се обогатио, сазидао је велелепни дворац на сред, некада дивног и лепог села. Остао је сам и размишљао о новим пословним подухватима.
Али се тешко разболео. Позвао је лекара Лечимира, који је једини пристао да га лечи. Лекар му је рекао да сваки дан поједе по велику чинију боровница и купина. Он одмах дозва верног слугу Злоћка и посла га да набави тражено. Али Злоћко оде и не врати се. Онда он сам, онако болестан, крете у брдо, а онда се сети да је наредио да се поберу све боровнице и купине. На одговарања сељана, да природа дарује, али да се мора бити умерен, он је само одмахивао руком. Сада и шуме више није било.
Опет позове лекара Лечимира и исприча каква је ситуација. Лечимир му рече: „У овом селу су расле најлековитије боровнице и купине. Столећима су се сви сељани са њима лечили. Ти си их терао да даноноћно беру, а знаш да си их мало плаћао. Може ти још помоћи лековито блато.“. Крете изјутра Немања ка некада лековитој бари, али земља сува и испуцала. Узе зарђали ножић из џепа и хтеде да огребе ако је шта остало, али слаба вајда. И земља се стисла од бола. Све је одавно извађено, а љута природа није га више даривала.
Опет он позове лекара и исприча му целу ситуацију. Лечимир му мирним гласом рече: „Може те излечити и лековита шума, пуна храстова и кедрова, а нарочито лековити жирови и кедрови ораси. Да загрлиш древно дрво и замолиш га за исцељење.“ Немања се на то горко насмеја, јер је он лично последња три кедра, горостаса од по пет векова, без гриже савести посекао. А сељани су му рекли да су света дрвета и да му се добро не пише.
И тако, сам у великом каменом дворцу, лежи у постељи и размишља зашто су га сељани прозвали Незајаж. Размишљао је- „шта бих дао да се све врати тридесет година уназад, да срећан трчи кроз шуму, бере боровнице, купа се у блатној, лековитој бари и удише исцељујући ваздух шуме, пун смоле и лековитих биљака.“ Овако све је сам уништио. И тако је и умро.
После неког времена, лекар је случајно наишао у село и виде упокојеног Незајажа. Ископа гроб на крају сеоског гробља и сахрани га под тим именом, те написа на каменој плочи: „Овде лежи несрећник што уновчи природу, срамота и невера свом честитом роду.“
Годинама касније, сељани су се вратили. Засадили нову шуму, а и боровнице су почеле, прво стидљиво, а онда у жбуновима да расту. Лековито блато и бара су се опет напунили водом и блатом, те лечили све сељане. Вратио се живот у село и природу. А предање о Незајажу се преносило генерацијама. Сви су знали ту причу и кад год би неко кренуо да уновчава природу, без мере и разума, одмах би му наденули то име. Наравно, свако би после тога одустајао сам.