Испод капака сузе кријеш,
не желиш да ти виде лице,
бјежиш у своје крзно вучице.
Док срце још јако је,
пробаш из њега извући све
дивоте и чистоте, сласти и радости,
капљице мудрости и милости
и по неко зрно лудости.
Често тако у ноћима без сна
ти питаш се што то у човјеку
капљице мудрости и милости
и по неко зрно лудости.
Често тако у ноћима без сна
ти питаш се што то у човјеку
пакост и лукавост жуту буди.
звјери крвожедне, умјесто добри људи.
Не желиш бити полтрон,
ни гад са хиљаду лица,
умишљени краљ са лажном круном
ни лопов са торбицом пуном.
Бити своја, макар и с парачетом осмјеха
и надом за себе и друге љепше је.
Али не чекај ту негдје у прикрајку
да роди се и за тебе свијет бољи,
него се бори!
Загрми својом добротом
и љепотом стиха пјесме о љубави,
додирни вјечност длановима меким
и сузом у оку непознатог читаоца.
Није тешко бити добар,
иако се увијек доброта некако
слабо цијенила на пијаци живота.
Ти буди мајка вучица
која сирочад млијеком храни,
буди сестра себи и сваком
изгубљеном јагњету у вихору
овог грубог свијета.
Онда и кад ни за саму себе не знаш,
душом и пјесмом расти до неба,
јет ти нијеси више мала!
Наћи ћеш једног дана и ти
свој риједак цвијет,
што не цвјета само за себе
већ и за цијели свијет.
Испод капака сузе немој да кријеш,
пусти нека ти сви виде лице,
ходај поносно, дигнуте главе
у свом крзну вучице!

Фото; Вучица; Википедија

Једнога врелог љета
у неким датумима јула
на узрелим пољима вјетрова
догодила се љубав
дао сам ти себе
дала си ми себе
били смо несебични
у екстазама
разливених страсти
само су зрикавци
у хору пјевали
и парали тишине
јулске ноћи.
.
Небом су лутале звијезде
својим сокацима
и тражиле нас
а ми сакривени
у мирису зелених трава
и ружином жбуну
твога тилела набујалог
као ријека с прољећа
волио сам те
као што се воли жена
пољупцима
да разданим ноћ.
.
Удахнух твоју љепоту
и постадох рањеник
коме ни џелати
не скратише бол
без твојих стопа
не умијем ходати
без тебе
једра су моја поломљена
а ако ме не волиш више
побегни из мојих сјећања
као птице
кад падају кише.
Заувијек остани
моја незаборављена јулска ноћ.

Фото: Фототека Србског Журнала

Тихо је, ноћ мека
Све кровове покрила
Међу све гране сањиве се увукла
Свако је гнездо загрлила
И над водом, ено је, застала!
.
А ту заплесале звезде
Ко сабор да је, скупиле се,
Месецу – сунцу ноћи, пева се!
.
И вилин стаза осребрила
И хаљина прозирна, сјајна,
Једна за другом залепршала!
.
И огласи се, сова ноћобдија
И зачу се крила прхут!
У даљини, чује се, пева Бели Вук!
С прозора, помери се завеса,
Осветли се, поред куће беле, пут!
.
То два лица малена, девојчице и дечака
Пут небеса загледана,
Поруке исписују срцима!
Насмешена, гледа у њих
Љубав Божанска!

Фото: Девојчица и дечак;Википедија

У прадавна времена на планети Земљи је свуда владало пролеће. Три вештачка месеца, су кружила око ње. Они су омогућили да свуда буде пријатно, лепо, весело време. И тако је било дуго, дуго.

А онда су неке мрачне силе дојуриле у наш Сунчев систем. И наравно, онако зле и пакосне, одмах су се латиле да истребе људску расу. Гађали су планету космичким камењем, метеорима. Шетали су репатице кроз наш сунчев систем и доносили катаклизме. Онда су осмислили потопе и огромне таласе да оперу Земљу од живота. Све су потаманили, осим неколико стотина људи који су се винули у небеса или отишли у неку другу реалност. И тако, више пута Земља је била пустошена, од мора дављена, ледом окивана и врућинама спржена. И кад није више било живота на њој, тамни несрећници су задовољно одлетели даље, да још неке звездане системе пустоше и харају.

Па ипак, живот је за њих вечна мистерија. Опет је неко посејао клице живота на Земљи и биљака и животиња и наравно човека. И планета је опет оживела. Плава лепотица се огрнула дивним небеским сводом, пуним паперјастих белих облачића. А на земљи зеленило, брзе и хитре животиње и највећи стваралац – човек. И све је кренуло из почетка. Развијала се цивилизација, наука је напредовала, људи су уздизали свој дух, пазили на своју душу. Склад је владао и на земљи и на мору и у ваздуху.
А онда су тамне силе, које су већ доста тога уништиле у нашем свемиру, навратиле да виде шта се овде дешава. И затекли предивну планету са дивним светом. Све је било радосно, весело, стваралачко.

Онда су смислили паклени план. Да је уништавају по мало, да се нико не би досетио, па да они онда преузму ту лепоту. И тако , мењали су климу. Мало суше, мало мраза, мало поплава. Чим се људи мало опораве, а они опет исто. Укључили су и тровање река и мора, па из ваздуха су пуштали разне отрове преко црвенкастих облачића, применили разна невидљива зрачења. Па онда земљотреси, па понекад и метеорима гађају непокорна подручја, па са Сунца шаљу ватрене пламенове.

На Земљи су мудраци видели да им неко мења климу. Покушавали су на разне начине да то промене, али изгледа да није било лека. А онда су најмудрији људи, из целог света, већали данима. У чувеној Србској кадионици, староставној пећини, није се јело ни пило. Сви су били у молитвама да им свемирски разум подари знања за одбрану. И након тридесет три дана, највећи мудрац међу њима, Свезнање, је отворио очи и проговорио: „ Браћо и истомисленици мислим да сам нашао решење. Треба ми ваша помоћ. Да бисмо над планетом затворили сверу, у њу уписали 4748132148, осветлили ове тродимензионалне сребрно-беле и веселе бројеве и завртели у круг, да пониште све негативе. А затим ћемо ојачати сверу из наших срца и душа, тако да све што нам неко пошаље 100 пута умножено му се врати. Ако ли помисли добро и треба да му буде још боље, али ако помисли лоше онда ће бити белаја.“ Сви су га нетремице слушали. А онда се организоваше и започеше заједнички подухват. Створили су велике, сребрно-беле бројеве и пустили их да чисте и поништавају све лоше пред собом и завртели око Земље. Сва срећа те су освајачи били на Месецу и око њега, те их је стигла заслужена казна. И људи са Земље су у чуду гледали праскове и експлозије око Земље. Као да се све одбијало од небеског свода и ојачано и гневно враћало пошиљаоцима. И то је трајало дуго.

Од тог доба мрачњаци и тамне силе избегавају овај део свемира. Нису веровали да и добри људи могу да их овако казне. Мислили су да зло царује у свемиру јер су их тако од малена учили. Да је најбољи онај ко друге превари, убије, осакати, мучи… А онда су схватили да и добри и светли људи могу да се одбране од те тмуше. Зато осветлите своје душе добротом и љубављу, јер она брзо путује и савладава бесконачне просторе, и чисти разне прљавштине и неподобности свуда, па и у свемиру.

Фото: Фототека Србског Журнала

Јулско подне
Као ниједно подне
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
У земљи
На небу
С којег
Умируће сунце
Лије крваве сузе
.
Јулско подне
Као свако подне
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
У гробовима
На Сиону
С којег
Васкрснути мученици
Певају анђелску песму:
.
,,Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља“
.
У свако подне
Кад јул одмиче
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
Небо отвара врата
С којих Господ
Позива
Да се смртни
Моле бесмртнима

Фото: Сунце на заласку; Википедија

Не знам
из којих даљина корача
и смеје се она,
одавно је тражим,
зовем, вичем
и дозивам на сва звона.
.
Претварам сваку звезду
у око,
наћи ћу је,
па нек се крије
као бисер у мору
дубоком.
.
Тражим зоре
што лице њено памте,
тражим место
где молитва
и свећа само због ње
пламте.
.
Где ливаде сеју цвеће,
где шуме носе тајну
шарених боја,
тамо где могу
да тражим
у њој љубав
и јутра моја.
.
Тражим је откад сунце
блиста,
молитва ми каже,
угледај њен траг
како дупло блиста
она носи љубав
од Исуса Христа.
.
Наћи ћу је молитвом
по Христовом знаку,
разлива мирис љубави,
прати ћу је по том трагу.

Фото: Морски бисер; Википедија

Kраљу свих песама, Величанство драго,
клањају се сени из јутарње магле,
угледаше Твоје лице мило драго
и од јеле гране до дна земље сагле.
.
Kлањају се Теби и птици и цвету…
И златастом лишћу што полако пада,
клањају се Теби, белог орла лету…
Kрунисан си песмом, живиш као нада!
.
У токама Твојим сија сребро сјајно,
одзвања ти корак кроз вртове царства,
у очима је… Вид – гледиште бескрајно,
под стрехама дворца, усели се ласта.
.
И иако јесен већ ходи ка зими,
скупише се лати свих увелих ружа,
крунисан си песмом… Дар црвеној глини.
Док с’ неба руке месец миту пружа!

Фото: Црвене руже; Википедија

Можда је боље тако,
обичним речима прићи камену, води и ватри.
И онако ништа се у песму не да.
И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,
ни толико барем да знаш
шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више.
На почетку била реч, која ли је,
и крв и Божја уста смо изболи,
од недослуха, од ћутања, од речи оболели,
до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.
.
Напокон, нашла си ме, моја благости.
Благ је овај дан
над добром земљом коју смо сатрли.
Време је и било. Обичним речима назвати све.
И кад смо говорили, све смо прећутали,
у соју нам тако,
по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.
Горки и сами једни с другима
црно ткиво у беле крпе завијали,
за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,
а своје ћутали.
Једино мајка говорила о мртвима
и плакала пред свима.
.
И онако све смо знали, кажеш ми благости.
Велим ти, можда смо ружни одвише тужни
те нас ни једна лепота на ране не привија.
Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.
Стоглаве су речи.
Апостоли себељубни исповедају љубав,
фарисеји тумаче свете књиге.
Са ким ћемо?
Коме рећи другу страну привида
где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,
она која је већ једном спрала свет?
.
Учиш ме, благости.
Велики је неспоразум, васељенски,
а крхко људско, нико ни до кога.
Кажем,пријатеље чекали, нису дошли,
а болесна ноћ за сламку се држала.
Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.
Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.
Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.
Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име,
ако је по љубави, велиш, исто је
.
Боље је тако, обичним речима, без жестине,
прићи камену, води и ватри.
Дан је овај ко млеко.
Располућено црно чека. Нека га.
Нађох те благости, моја добра светлости.

Фото: Ватра; Википедија

Ја сам све,
али без Бога,
ништа сам!
.
Све дарове, сва
знања и умећа
од Њега добих!
.
Да волим и
да вољена будем,
Бог ми даде!
.
Да мајком се
зовем и чеду
своме се радујем!
.
Да србско срце
у грудима носим,
родом својим поносим!
.
Да душа ми
милотом Божијом дише!
Захвално ми срце,
не тражи више!

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Погледај унутрашњост душе своје

види шта све тамо има што је твоје,

то задржи!

А чишћења се одмах лати

Творцу душу сад поврати!

Није касно!

И погледај вилин дворе

што у теби боравише

суза пере све прозоре

прљавштине нема више!

Врата затвори!

И уживај ту чистоту

племенитост, част и звање

собом познај сву једноту

душе своје!

На спавање