Живот је леп

само за оне који брзо уче,

брзо праштају, брзо заборављају,

који имају јасне циљеве,

потребе, лепе мисли,

покрете, лепа дела, односно

само за оне,

који умеју увек да гледају лепим

и насмејаним очима, без своје користи.

Поезија – ерозија
душе моје,
труљење-кисељење
мога тела.
Поезија – рапсодија
земље живе
и поглед онемели
у небо.

Поезија – контузија
рата далеког,
нада, вера
у брзи рај.
Поезија – колизија
за болесне од самоће
и блиске љубави
вечита небеса.

Поезија – прозодија
оживелих звукова,
махање својим осећања
у срцу речи.
Поезија – илузија,
фатаморгански удар
и нешто заборављено
са сновима.

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Дође тако трен када се небо у теби отвори и смело са срцосмехом

погледаш у лице немани.

Хоћеш да се играмо страха? Хоћеш самном до краја?

Е па идемо! Крај је кад кажем ја.

И ватра из срца суне.

Очи певају неким сјајем небосвета а

птице те поздраве песмом душе која се буди.

 

Страх који стопе леди

мисао која хлади главу

дах смрти који те гледи

крије своју природу праву.

.

И тада се деси чудо

из срца прсну смех

очи сјакте пламеном лудо

дух и душа шаљу ти лек.

.

Одјек тог звука живота

разара таму и топи јој лед

извори радости, моћ и лепота

на јуриш освоје твој цео свет.

.

Где би страх, муке и бол

оста само прашњави траг

ветра пој лако одагна зов

што би вечно да пређе твој праг.

.

Само мир и песма.

Вечно капа љубав божанска чесма.

Кап по кап…никад не престаје.

Свемиру твом Љубав не нестаје.

.

-Звезда Род-

Нит говоре

Нит роморе

Нити зборе

Да зароне

У амбис би

.

Нити вичу

Нити кличу

Нит наричу

Од бездана

Не мичу се

.

Нит се смеју

Нит се цере

Нит кикоћу

У самоћу

Дубоко би

.

Нит кукају

Нити плачу

Нити скачу

Нити цвиле

.

Нит се грле

Нит се воле

Нит се моле

А жељу би

Да утоле

Црну жељу

.

Нит се бију

Нит се кољу

Нит се гложе

.

А множе се

А множе се

А множе се.

Из пепела крви црвене породи се

ноћ опалог лишћа на прозорима мојим.

Оковану душу што чами у кавезу немоћи

луде дадох песницима. Где сте несретници

светли? Све што је лепо умрло је у

нама људима, изопачило се и нестало.

Земља је огрезла у лажи.

О, Господе!

Зашто смрт не долази по мене? Па да

се пробудим у време неко друго.

Зар покајника нема, зар и Сунце

већ одавно сија мртво.

 

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

 

Имадох некад гнездо

испод бора Златибора.

Имадох све траве и пчеле,

све мирисе и ветрове,

имадох свирале и песме,

зрикавце и месечине,

имадох јагањце и игре,

све птице и липе.

.

Имадох све тугованке и клетве,

и колибе убоге,

и руке корњаве, топле,

имадох сва брда,

а опет луду жељу и сан

далетим иза њих,

у незнан.

.

И идох тако у сан,

у свет незнан.

И губих траве, влат по влат,

и песме, птицу по птицу.

.

Одох,

А крв планине ме прокле

да ми душа жедна

не оде никад

испод бора Златибора.

.

-збирка-Пејсажи у огледалима-

Нечувени послови  

Ај ђевојко, душо моја!
Што си тако једнолика
И у пасу танковита?
Кан’ да с’ сунцу косе плела,
А мјесецу дворе мела. —
Ни сам сунцу косе плела,
Нит’ мјесецу дворе мела,
Ван стајала, те гледала,
Ђе се муња с громом игра;
Муња грома надиграла
Двјема трима јабукама
И четирма наранчама.

 

.
-србске митолошке песме- Свевлад-

Свемилостиви Боже наш,
Ти што Срцем гледаш у срца наша,
Ти си Света Љубав.
Химнохвалим Те Господе.
Један си исти Бог Јакова и Аврама,
Мојсија и Христа, Кришне и Лао Цеа,
Заратустре и Буде,
Питагоре
и Конфучија,
Мухамеда и Кецакоатла,
и свих народа и свих времена
и целог света
и свих светова који ће икада бити.

Душине душе Душо,
Ти дозиваш Народ Свој, Децу Своју,
са истока и запада, са севера
и југа,
са свих страна света, са Неба и Земље,
дозиваш нас да дођемо овде и сада к Теби
Који си свуда, Љубав у свему.
Љубав Позива
Љубав,
Љубав Даје Љубав,
Љубав Љуби Љубав.
Ми смо Једно.

Саваскрсла са Христом,
Белодано преображена душа моја,
Кличе Многословећој Лепоти
и Величанствености Твојој.
Господе наш, Сунце Љубави,
свето је Име Твоје,
дивна су дела Твоја.
Душе наше цветови су мирисни у Теби,
Зренику душа,
Благовољеној Речи Усхићења и Ведрине.

Благодат тече из Тебе у Нас,
и из Нас у сва Твоја Стварања,
Која си Ти.
Светлошћу Твојом Видимо Светлост,
Јесмо Светлост.
Управитељу праведни свих ствари,
Сунце Љубави,
Дела Твоја јесу Живот,
Твој Живот,
и Ми живећи га то Знамо,
јесмо Једно, једна Љубав у Теби,
једна Свест Свесна Себе ЈА ЈЕСАМ

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Увек има наде

Да неко не умре

Зовем за помоћ

Сунце и Месец

.

Лептиру треба помоћ

Може и мама да помогне

Стављам црни лук

На крила лептира

.

У новом дану

Родиће му се нова крила

Сунце и Месец ће их направити

Лептир ће полетети!

*

Владан Пантелић: Они су дошли!

Четворогодишњи Тесла, спонтано је изрецитовао песму здравилицу.

Видео је великог лептира који је имао потешкоће да излети јер му је

једно крило било оштећено.

Овакве деце је све више. Њихов мозак  ради врло брзо, а њихово срце

је саосећајно према свима и свему. Ова деца су природни исцелитељи

и лече са љубављу, а када одрасту лечиће  скор тренутном брзином.